Jedan od najvećih umetnika renesanse Albreht Direr stigao je u Novi Sad posredstvom svojih grafika kojima nema premca u svetu. Zaštitni znak izložbe je Direrov Nosorog.

 Nosorog

Međunarodna izložba grafika Albreht Direr i njegovi savremenici, vlasništvo Istočnoslovačkog muzeja u Košicama do sada je predstavljena u desetak evropskih gradova, jesenas i u Beogradu.  Autor je Ivan Havlice, kustos ovog muzeja koji je u postavci bio inspirisan  večnom temom ljudske borbe između dobra i zla.

U Galeriji Matice srpske izloženo je 138 grafika podeljenih u dve celine. U prvoj je 20 Direrovih grafika i 74 prvorazredna grafičkih ostvarenja njegovih sledbenika; druga celina je Trijumfalna povorka cara Maksimilijana I u čijoj izradi su učestvovali Albreht Direr i njegovi učenici i savremenici.

Manje je poznato da je Direr završio slikarstvo, ali je celog života stvarao isključivo minuciozne, neprevaziđene grafike. Umetnik Renesanse otrgnuo se crkvenom poimanju stvaralaštva i počeo da sledi ideje Reformacije, iako je pripadao strogo katoličkoj porodici. Njegovi prijatelji bili su Martin Luter i Erazmo Roterdamski.

Izložba  Albreht Direr i njegovi savremenici otvorena je do 9. januara 2016. i biće praćena stručnim skupovima, stalnim vođenjima kroz izložbu prilagođenim uzrastu grupa, radionicama za školsku decu…

Svi oni veliki umetnici koji nam se čine puni sopstvenih misli bili bi prosjaci kada bi se jednom našli primorani da Direru vrate sve što su mu ukrali. Karlo Ćezare Malvasija (1616 – 1693)

PROČITAJTE I:galerija-matice-srpske

The post Albreht Direr u Galeriji Matice srpske appeared first on Korzo.

Pariz tuguje za mrtvima i ranjenima u teškim terorističkim napadima koji su koordinirano izvedeni od petka do subote 14. novembra u Gradu svetlosti. U Beogradu su u znak saosećanja sa Francuzima najvažnije zgrade bile obojene svetlošću u bojama francuske zastave.

Beograd, 14. novembar 2015.

Na Spomeniku zahvalnosti Francuskoj, u Beogradu na Kalemegdanu piše – Volimo Francusku kao što ona voli nas. Postavljen je 12 godina posle završetka Velikog rata, 11. novembra 1930. Teroristički napad na Pariz doneo je ovom gradu najviše žrtava od Drugog svetskog rata. U Parizu su ovog vikenda pred bolnicama redovi građana koji žele da daju krv za više od 200 povređenih.

The post Pariz na udaru terorista appeared first on Korzo.

Jeste li primetili koji je jedini segment društva koji se nije našao u svetlu premilosti Predsednika vlade prilikom anuncijacije bezgrešnog povećanja plata i penzije? Pogađate – kultura. Svi su dobili nešto, makar i jedan koma dvadesetpet, samo kultura sirota ni zrnce.

Kad se u vladi čuje reč kultura

I šta kažete? Svi gledaju rialiti. Ma, nije valjda. I šta se još dešava? Najprodavanije knjige na sajmu su boza i boranija spram koje Barbara Kartland zvuči kao Dostojevski kojeg je poseo duh Tomasa Bernharda? CCC. Pa dobro.

Kako stvari uopšte stoje, nama još i odlično ide. Imajuć, jel, sve u vidu. Kada je otoič Gradska (samo)vlast Beograda ukinula Oktobarski salon kao godišnju manifestaciju krivac je bio jasan i lak za indentifikovati. Svetska ekonomska kriza, čuvena Seka. Ne bi Gradska  (samo)vlast, ali Seka je neumoljiva. Iska li, iska. Kao onaj kolac iz Baš čelika. Daj babo Oktobarski salon. I baba, kud će, šta će, poklekne. Seka : Srbija – 1:0.

Plakali su noćima gradski oci i matere što grad više nema prilike da makar kroz Salonac hvata priključak sa tokovima moderne evropske kulture. Bilo im baš žao, što građana, a što i sebe. Svakog od njih nisi ranije mogao da isteraš sa Oktobarskog salona, toliko im je bio bitan. Letovanje oko njega planirali. I sve.

Kad, ispostavi se, nešto docnije, da Seka baš nije uzela sve i da nije temeljno poharala kase gradske (samo)vlasti. Ostalaskrivena od Seke crkavica od 35 miliona dinara, koji su, brže bolje, uplaćeni komercijalnom spektaklu Koncert Robija Vilijamsa.  Dakle tipu manifestacije na kojem svi u svetu zarađuju po tržišnim osnovama –od karata, majica, džidža-bidža, pepsija, kokica  i sl.

Šteta što je Oktobarski salon koštao više od 35 miliona godišnje inače bi gradska (samo)vlast  nečaseći časa omogućila ovoj kulturnoj priredbi bez paralele na domaćoj kulturnoj sceni da opet oživi. Osim što Oktobarski salon nije koštao više. Nego manje, tačnije duplo manje. Čak 15 miliona. Novca je dakle bilo da se dva puta organizuje prilika građanstvu da proširi estetsku vizuru i odalji se od rialitija.

A kada svesno donesete odluku da vam ne treba Salonac, a treba veseli Vilijams vi jasno šaljete poruku kakva vam kultura treba u Republici. I gle, takvu kulturu i dobijete.

No da li je to baš tako? Pa ispada da jeste. Još dva primera hrane tezu da se u Republici vodi tihi rat protiv kulture kojem je cilj da funkciju opere i baleta preuzme Grand šou, ulogu pozorišta Kursadžije, ulogu galerije restoran Sava nova itd. itd. Zapravo tri primera ako postavljanje Žovijalnog Tase za ministra kulture uzmemo kao predskazanje, da ne kažem omen, apokalipse.

Primer drugi: Ministar koji misli da je hoh i nobles večeravati sa Nacionalnom udovicom Ražnjatović, Ražnatović ili kako već, postavio je nekakve satove na muzeje koji su odbrojavali minute do njihovog otvaranja. Ispostavilo se da zapravo ti satovi nisu nikakav vesnik muzejskog proleća, već  paklene mašine koje su odbrojavale sekunde do još jedne detonacije totalne nesposobnosti da se nameni privedu dve zgrade u kojima su smešteni Muzeji od nacionalnog značaja. Policija je okružila Muzej savremene umetnosti na dan zakazanog otvaranja u bizarnoj nameri da spreči ljude da poveruju u obećanje ministra. Mislili ljudi, čim nije dao ostavku, mora da je ispunio obećanje. Kad tamo, kordon.

Za to vreme prštali su milionska obećanja za izgradnju nacionalnog Koloseuma (poznatog i kao Nacionalni stadion). Da ima mafija gde da trguje, a državni funkcioneri da ih reketiraju. Ili obrnuto, ne znam tačno. Komplikovano je. Da se razumemo, ni Koloseum neće dobiti pare, jer je kasa prazna. Ali nije li simptomatično zašto se muzejima, makar i forice radi, isto isprazno, ne obećavaju milioni? Mislim, ništa ne košta! Radi reda. Mogli bi da nešto obećaju i Bitefu, Bemusu, Belefu, Festu… Svim tim divnim manifestacijama, koje za razliku od novogodišnjeg nastupa Svetlane Cece Bekute Čolić kubure sa eventualnim finansijerima i mecenama.  Ali teško je uz Šopena dizati ručice gore ili trupati uz Čajkovskog. Folk je tu ipak majka.

Primer teći: Jeste li primetili koji je jedini segment društva koji se nije našao u svetlu premilosti Predsednika vlade prilikom anuncijacije bezgrešnog povećanja plata i penzije? Pogađate – kultura. Svi su dobili nešto, makar i jedan koma dvadesetpet, samo kultura sirota ni zrnca. Ni koma dvadeset pet. Valjda se računa da ta prava koma u kojoj je ne može dugo da traje, pa što da uplaćujemo letovanje nekom ko će naleto biti mrtav? Ili je to ili lapot. Tertium non datur.

Pa kad se sledeći put zgrozimo nad rialitijem i retardiranim ljubićima od 100 strana, font 22, setimo se ko je pomogao da se sve to tako lepo zakrtoži. A ovo je samo par vinjeta. Javite nam šta je vama palo napamet! Evo meni pred sam kraj i scensko muzički spektakl Konstantin Veliki. Za njega je bilo, za BITEF nema. Za dupe ima, za oko nikako. I mic po mic eto nas. Nego, šta se radi na Farmi?

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA: javni-prostor-ili-javna-kuca, anti-grad-na-vodi, psihoticni-sokak-izbeglice-u-srbiji

The post Tibor Jona: Kultura, pali stub društva appeared first on Korzo.

Koliko god vreme proticalo, Venecijansko bijenale ostaje neprevaziđen spektakl posvećen savremenoj umetnosti. Ivan Grubanov i kustoskinja Lidija Merenik predstavljali su Srbiju. Bijenale traje do 22. novembra. Korzoportal u šetnji Venecijom, kad god može, na licu je mesta!

Antonio Manuel, So much that it doesnt fit here, Brazil

 Umetnički direktor i glavni kurator 56. Venecijanskog bijenala  Okwui Enwezor ovogodišnju postavku definisao je kroz kreiranje različitih uticaja razvoja/progresa i umetnosti u humanom, društvenom i političkom svetu. Brojevi nekada govore više od reči o zanimanju za ovu manifestaciju svetskog značaja posvećenu modernoj umetnosti – bilo je 136 umetnika iz 89 država, 88 umetnika prvi put na Bijenalu. Okwui Enwezor je uspeo da objedini umetnost i umetnike iz različitih delova sveta kroz njihove različite discipline i postavke.

Fiona Hall, Wrong Way Time, Australija

Venecija nije samo queen of the Adriatic i sigurno neće nikada potonuti jer opstaje ne samo zbog raskošne viševekovne lepote, nego i zahvaljujući Bijenalima u različitim poljima umetničkog stvaralaštva, u oblastima  arhitekture, plesa, teatra, muzike, filma i naravno najprestižnijeg Bijenala umetnosti! Impresivna je ovogodišnja postavka aktivnosti svih tih Bijenala u Arsenalu.

Ivan Grubanov,  Ujedinjene mrtve nacije, Srbija

Ne znam kako su se ranije, u vreme postojanja Paviljona Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca u Đardinima, a sada Paviljona Srbije, organizovale posete Venecijanskom bijenalu, ali ove godine je po svemu bila nesvakidašnja. Nas 25 Pančevaca dobili smo od našeg umetnika Ivana Grubanova VIP pozivnice. Ovim gestom naš umetnik koji je imao postavku Ujedinjene mrtve nacije u Đardinima, u Paviljonu Srbije je omogućio šarolikoj grupi da prisustvuje prvim danima otvaranja najznačajnije globalne umetničke izložbe koja slavi 120 godina postojanja.Većini je ovo bila prva poseta Bijenalu i nikoga nije ostavila ravnodušnim. Većina iz grupe bili su umetnici ili iz sveta kulture, tako da su impresije različite i svako ponaosob se vratio s bezbrojnim fotografijama, mnoštvom kataloga i promotivnog materijala koji se neštedimice deli na izložbenim postavkama Bijenala.

Collateral Events

Svi su videli postavke u Arsenalu i Đardinima, ali bilo je i znatiželjinijih koji su pogledali Collateral Events kojih je bilo 44 na različitim lokacijama, kao i nekoliko izuzetnih postavki koje su bile u Pallazzo Grassi. Ali, morali ste da prođete kroz Museum Coorrer da biste videli nemačke ekspresioniste. Jenny Holzer –War Printings, Sjajna postavka Glasstress Gotika bila je u Palazzo Cavalli. Nezaobilazni Home of the Guggenheim Collectionof modern art je prostor koji uvek ima izuzetnu izložbu kada je Bijenale, nekada su to bila dela Mattew Barnney i Joseph  Beuys, ovog puta je bila postavka iz njihove privatne kolekcije, radovi  Jackson Pollocka i njegovog sina.

Chihru Shiota,The Key in the hand, Japan 

Ivan Grubanov je zaista zaslužio da nas predstavlja na 56. Venecijanskom bijenalu i njegova podna instalacija provokativnom temom i konceptom, izazvala je značajnu pažnju kritike i stručne javnosti, kao i preporuke da je nezaobilazna na listi must see  Bijenala. Nesporna je i činjenica da je naš katalog bio među reprezentativnijim publikacijama. Bar od onog što sam videla. Do sledećeg Venecijanskog bijenala!

Snežana Baralić Bošnjak

 PROČITAJTE I:lidija-merenik-venecijansko-bijenale, srbija-na-predstojecem-56-venecijanskom-bijenalu

The post 56. Venecijansko bijenale /All the Worlds Futures appeared first on Korzo.

Korzo Portal oglasio se u javnosti  novembra 2014, posle ozbiljnih priprema koje su trajale takoreći cele prethodne godine. Sada smo uveli  rubriku Korzo dvogled u kojoj aktuelnosti komentariše Tibor Jona, uz gif. Nastavljamo da krčimo put kroz internet prašumu!

Korzo Portal za urbanu kulturu i baštinu osnovan je u Petrovaradinu 2014. godine. Sadržajima osvetljava ličnosti (Intervju), događaje i fenomene gradova (Analize, eseji) koji se odnose na kulturno istorijsku baštinu, ali i savremeno stvaralaštvo. Korzo dvogled je rubrika čije teme su aktuelni događaji u Srbiji. Autorske fotografije su sastavni deo svih tekstova! Korzo Portal povremeno organizuje javne tematske konkurse kao što je bio za kič fotografiju.

Zbog čega Korzo Portal?

Kao i svi gradograditelji i mi želimo da izgradimo Idealan grad prema našim potrebama. Naši građani žive u raznim četvtima, a kad požele društvo, razmene ideja i dobara, odlaze u centar, na trg, na rivu ili na korzo. Tako je i nastao Korzo Portal za urbanu kulturu i baštinu. Dok šetamo Korzom razmišljamo, a kad stignemo na trg, ideja je stvorena, celina dovršena. Pazite, korzo je ulica, dinamičan gradski prostor, ljudi se kreću, dakle oni su u svojevrsnom procesu… Trg je statičan cilj na kome ljudi – stoje.

Ali nije kraj!

Važno je da imamo i gradski zid ili venac bulevara oko centra, jer je to kružna linija koja razdvaja unutrašnji od spoljnog grada. To je takođe linija koja razdvaja i teme i ljude kojima se bavimo. Znači, u centru Korzo portala je Centar grada.

Još nije kraj!

Da bismo ušli u grad moramo da prođemo kroz Kapiju grada. Ta kapija je na latinskom “porta”, a danas je od te reči nastao portal. Tu smo! Portal su vrata kojima iz spoljnog (svakodnevnog) sveta ulazimo u grad (u naš virtuelni grad), stupamo pravo na naš KorzoPortal i tamo pronalazimo ljude i teme grada. Dobro došli!

PROČITAJTE I: prvih-sto-dana, korzo-dvogled, promolite-nos, kic-vodic

The post Korzo Portal postoji godinu dana! appeared first on Korzo.

Prvi put izvan granica Srbije, u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu izloženo je više od 80 umetničkih dela pod nazivom Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne . Autori izložbe su dr Jasna Jovanov i dr Zvonko Maković.Ovo je prvi deo zajedničkog projekta Spomen-Zbirke iz Novog Sada i Umjetničkog paviljona i Moderne galerije Zagreb. Kako je proteklo otvaranje 19. novembra.

Umjetnički paviljon u Zagrebu

Pripreme i dogovori upravnice Spomen-Zbirke Jasne Jovanov i jednog od najuglednijih teoretičara savremene umetnosti u regionu Zvonka Makovića o izložbi Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne,  trajale su osam godina! Rezultat je izložba u najreprezentativnijem izložbenom prostoru u Zagrebu i Hrvatskoj, u Umjetničkom paviljonu. Čak i u ovom ogromnom Paviljonu, gde je čovek samo mrvica, bilo je vidljiva brojna publika. Crème de la crème, moglo bi se reći.  O uzbudljivom, u izvesnom smislu i dramatičnom trenutku izlaska slikara iz novosadske kolekcije, od kojih su mnogi slikarstvo učili u Zagrebu (poput Save Šumanovića) najbolje govore probrane, bogate činjenicama, čak dramatične reči koje su zagrebačkoj publici uputili autori izložbe Jasna Jovanov i Zvonko Maković.

Jasna Jovanov predstavlja izložbu 

Jasna Jovanov: Ponosna sam što se više od pedeset godina kako je osnovana Spomen-Zbirke Pavla Beljanskog ova kolekcija izlaže u Zagrebu, šta više u Paviljonu Vlaha Bukovca. Sa velikom strepnjom krenuli smo u ovaj prostor, mada svesni da je to najlepše i najbolje mesto gde bi se naša kolekcija mogla videti i postaviti. O čemu se radi? Kada je Pavle Beljanski poklonio svoju kolekciju Novom Sadu  jedan od njegovih uslova bio je da se za nju izgradi posebna zgrada. Tako je i bilo – arhitektonski je  jednostavna kako ne bi konkurisala slikama, kako ni jedan eksponat ne bi bio ugrožen spoljašnjim efektima. Međutuim, Umjetnički paviljon je sam za sebe eksponat, pa nas je nekako bio strah za slike. Međutim, sada vidim da u ovom prostoru one sjajno funkcionišu, da slike koje vrlo teško podnose da se nađu jedna pored druge  jer su previše jake, u punom tonu mogu da se pokažu pred ovom publikom.

Zašto tek sada prikazujemo kolekciju u ovolikom obimu izvan granice Srbije? Zato što je Pavle Beljanski tačno odredio njeno kretanje. Sakupljao ju je čitavog života, s velikom ljubavlju, strašću, s mnogo poštovanja prema umetnicima, s istančanim ukusom, pa je uređen i odnos prema kolekciji i to koliko slika u isto vreme sme da bude izvan kolekcije. Ograničio je njeno kretanje. Zahvaljujem porodici Pavla Beljanskog, posebno gospodinu Milanu Isakoviću, što su odobrili da se ugovor izmeni kako bismo mogli da  izložimo slike u većem broju, da izađemo iz zgrade u kojoj je Spomen-Zbirka Pavla Beljanskog, da prikažemo kolekciju van Novog Sada.  Takođe vodimo računa da mogu da se prikazuju samo u najreprezentativnijim mestima, uz zadovoljenje svih pravila savremene muzeologije, onako kako bi bilo koji svetski muzej tretirao dela.

 Izložba Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne, Umjetnički paviljon Zagreb

Zvonko Maković, reč na otvaranju izložbe Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne – Osam godina smo dogovarali kako i gdje ćemo predstaviti to što je u Novom Sadu i mislim da smo izabrali pravo mjesto koje je i Bukovčevo (Vlaho Bukovac, prim. korzoportal), i Save Šumanovića, i Tartalje i Nadeže Petrović, i Ivana Tabakovića, i srpskih impresionista, i svih velikih umjetnika koji čine ovu Zbirku. Zbirka je nešto što zaista zavređuje našu pažnju i nešto što zavređuje da dođe na ove prostore. Kada sam vidio djela na zidovima Umjetničkog paviljona shvatio sam kako su mnoga od njih došla na svoje ishodišno mjesto. Ne samo što ovaj prostor imamo zahvaljujući Vlahu Bukovcu nego i mnogima drugima. Svojevrsni pandan Bukovcu su djela Save Šumanovića velikog srpskog slikara, zagrebačkog đaka, koji je počeo djelovati unutar Hrvatskog velikog salona i održao ovdje, upravo u ovom prostoru, historijsku izložbu 1921. koja je u mnogo čemu promjenila kurs zagrebačke, hrvatske umjetnosti. Naime, Sava Šumanović nakon prvog boravka u Parizu kod Andreja Lota donosi i nešto što smiruje onaj zavodni ekspresionizam koji smo nakon Kraljevićeve (Miroslav Kraljević, prim. korzoprotal) smrti ovdje osjetili. I mnogi drugi slikari koje ovdje nalazimo, također i kipari, zapravo su oni umjetnici koje smo poznavali. Neki od njih su bili prije stotinu i više godina, neki prije 50,  ali jako je malo djela koji su u našem životnom vjeku ovdje prošli. Oni nikada nisu bili predstavljeni kao dio jedinstvene celine, a ta celina to je ukus, stav i izbor jednog velikog čovjeka, diplomata jugoslavenske diplomacije od 20-ih do 40-ih godina. Ime mu je Pavle Beljanski. Mi zapravo ovdje odajemo počast tom velikom čovjeku koji je znao izabrati, a pri tomu mu je pomogao njegov prvi portretist Marino Tartalja. Tartalja je usmjerio Beljanskog da sakuplja svoje suvremenike, a ne renesansne i barokne majstore. Mislim da su obojica imali pravo!

Milan Isaković

Slike koje su vodeće na zagrebačkoj izložbi su Velika Iza Vlaha Bukovca i Doručak na travi Save Šumanovića. Izložbu Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne prati srpsko/engleski katalog, u stvari knjiga bogata tekstom (Zvonko Maković: Gostovanje Spomen-Zbirke Pavla Beljanskog, Jasna Jovanov: Pavle Beljanski i njegova kolekcija), fotografijama, biografijama slikara i popisom njihovih izloženih radova. Kakav majdan za ljubopitljive istraživače, teoretičare, pisce i ko zna za koga još. Rajska bašta jednog dela istorije umetnosti ovog regiona je pred nama! Takođe i uzvratna izložba Miroslav Kraljević i sledbenici koja stiže iz Moderne galerije Zagreba u Spomen-Zbirku Pavla Beljanskog u decembru.

PROČITAJTE I: izlozbe-koje-otvaraju-granice. intervju-zvonko-makovic, spomen-zbirka-pavla-beljanskog, korzo-portal

The post U Zagrebu Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne appeared first on Korzo.

Osim par veoma dobrih primera kakav je Lokalni front u Kraljevu ili inicijativa Dva minuta ćutanja u Novom Sadu, teško je naići na lokalne organizacije koje daju alternativu i zahtevaju suštinske promene ili ukazuju na probleme koji nisu stranački. Osim ovih pravih postoje i one koje su  za promene na principu „Kurte i Murte“. Paradigmu malo ko želi da promeni. Srbija u mrkloj građanskoj tišini!? 

Kad nas pitaju zašto se ne učlanimo u stranku da nešto promenimo 

Nedavni hrvatski  Most neumitno je doveo do pitanja s ove strane Dunava da li je fenomen Mosta moguć i u državi koja se zove Srbija. Ako se mislilo na pojavu trećeg političkog faktora na suštinski binarnoj političkoj sceni, tu je odgovor NE. Mi još uvek čekamo drugi politički blok na sceni kojom dominira jedna snaga. Ako se mislilo na političku stranku koja će biti srednji put, onda opet NE. Srednji put između čega? Još tražimo nekoga da se u politiku upusti zbog zaštite javnog interesa, a ne organizovanog kriminala. Ako se mislilo na objedinjavanje lokalnih lidera u jedan politički pokret, neka HVALA. To smo već imali sa URS-om. Uostalom, koje lokalne lidere da objedinimo kad je njih već objedinila jedna stranka? I tako smo došli do mnogo zanimljivijeg pitanja – šta se dešava s političkim lokalom kod nas?

U istoriji višestranačja politički lokal bi bio veoma interesantno poglavlje koje bi mnogo više od nacionalne političke scene imalo primese (lošijih) sapunica. Tu bi pored uobičajenih scena prevara, lažnih obećanja i intriga imali i mnogo zanimljivije obrte. Stranke koje se cepaju u najvećoj mržnji, da bi dve struje vodile zasebne kampanje, međusobno se optužujući do koske, da bi posle izbora koalirale u gradskoj vlasti zaljubljene poput grlica, ljude koji su na istoj funkciji već 20 godina menjajući samo stranke, stranke koje su pouzdan oslonac svakoj vlasti, mafijaške klanove koji su se legalizovali otkupljivanjem licence za opštinski odbor ove ili one stranke… I tako dalje i tako dalje.

Bila bi to divna priča o diletantizmu, oportunizmu, alavosti i beskrupuloznosti.

Vremenom je u lokalnu politiku uveden i čisto feudalni momenat, kada se počeo primenjivati  sistem –  koga republička vlast toga i lokalne samouprave. Obesmišljeni su lokalni izbori jer se lokalna vlast počela kombinovati u Beogradu. Od građana se očekivalo ne da kažu ko će najbolje voditi njihovu zajednicu, već da razviju dar predviđanja. Jer,  izaberu li pogrešnu lokalnu vlast – onaj ko sedi u Beogradu bi im zavrnuo sve slavine dok ne skapaju. Pogledajte koliko je novca Jagodina dobila od Beograda samo zbog toga što je imala sluha koga poslati u parlament da tvori tesnu većinu.

Da se politika zaista vodi u interesu građana, a ne u cilju njihove što efikasnije pljačke do ovoga ne bi došlo. Sve bi bilo jedno Beogradu iz koje je stranke neko ko upravlja grobljem u recimo Bečeju. Kako je cilj čitave naše politike opljačkati i marodirati po društvu što je više moguće, tako je postalo krucijalno da na svakom mestu imate svog čoveka, tj saučesnika. Što zbog saradnje, što zbog ćutanja.

Pretvaranje članstva u partiji u posao saučesnika u kriminalnom poduzeću počelo je vremenom da odbija iz lokalne politike baždarene ljude, tj da privlači u nju sve veći broj zgubidana i lezilebovića i onih sa recimo nedovoljno definisanim smislom za tuđu imovinu. Tako su lokalni odbori stranaka vremenom postali prave Ali Babine pećine i družine drumskih razbojnika.

Manji problem je nastao onda kada je trebalo takvu družinu staviti na listić i očekivati od građana da ih zaokruže. Da se ovo reši ušlo se u proces štelovanja izbornih sistema za lokalne izbore.On je trajao godinama dok se nije konačno nije našao onaj sistem u kojem građani imaju najmanje šanse da utiču na život svoje zajednice.  U lokalni parlament se tako danas ulazi preko liste sastavljene voljom stranačke Centrale koja od građanskih vrlina ceni samo saučesništvo.  Građani na ovaj proces ne mogu nikako uticati. Ako se na to požale sofistički im se kaže da se učlane u stranku. Tj da postanu saučesnici. Da propovedaju poštenje u Ali Babinoj pećini i nadaju se najboljem. U mesecu limburgu.

Možda Švajcarci ne znaju ko im je predsednik, ali čik raspitajte se znamo li mi ko nam je u lokalnom parlamentu!

Ovih dana zaokružen je i proces stavljanja lokalnih medija pod stranačku kontrolu, pa će ubuduće građani moći da saznaju o svojim lokalnim predstavnicima samo ono što lokalni predstavnici budu hteli da se o njima sazna. Ukratko, svaki aspekt lokalnog života  –  od najmanjeg javno komunalnog preduzeća do poslednje medijske kuće na lokalu – stavljen je pod kontrolu stranke na republičkoj vlasti. Tako je bilo pod DS-om, a SNS je samo usavršio i dovršio proces. I to je Srbija.

Građanske incijative da se ovakvo stanje promeni gotovo da i nema. Ni stranke poput DS koje tvrde da su se opametile nakon pada s vlasti, ne trude se da predstave nove modele kojima će suštinski korumpirane stranke biti onemogućene da na ovaj način upravljaju lokalnim samoupravama.

Osim par veoma dobrih primera kakav je Lokalni front u Kraljevu ili inicijativa Dva minuta ćutanja u Novom Sadu, teško je naići na lokalne organizacije koje daju alternativu i zahtevaju suštinske promene ili ukazuju na probleme koji nisu stranački. Osim ovih pravih postoje i one koje su u principu za promene na principu Kurte i Murte. Paradigmu malo ko želi da promeni.

Jedan od razloga je vrlo verovatno u tome što smo mi siromašno društvo. Novac je pod kontrolom centrala i njima odanih struktura, a oni koji su kroz istoriju finansirali građansko oslobađanje – mala privreda – ne postoje. Bez ekonomske nezavisnosti teško je postići političku. Znaju to i stranke pa sve rade da se kod nas slučajno ne pojave mali privrednici. Zato rađe bacaju 10.000 evra za radno mesto bilo kojoj firmi iz bilo kakvog Uzbaplekistana nego nekom lokalnom klincu koji ima svoj programerski tim. Dok klinac ne pokupi prnje i ode.

Drugi razlog je verovatno baš u tome.Oni koji bi sada trebalo da vode i upravljaju našim društvom i lokalnim zajednicama – generacija ’60. i ’70. ili je pobijena u ratovima ili je raseljena po svetu. Ono što je preostalo, odbijeno je od politike jer prosto ne želi da sedi sa polusvetom i bude saučesnik njihvoe pljačke. Mi prosto nemamo ljudi. Kada strane investitore pitate šta im je najveća prepreka u Srbiji – oni kažu nedostatak upravljačkog kadra srednjeg nivoa. Gde su? Po Kanadama, Amerikama, Nemačkama… Procene su da dan danas godišnje iz Srbije ode oko 30.000 ljudi u naponu radne snage.

Što više oni odlaze to strankama lepše, jer odlaze oni koji vide problem u ovakvoj organizaciji društva. Oni ne glasaju, ne postavljaju pitanja. Nema njih, nema problema. Zato se ništa ne radi da bi se ovaj problem rešio. Saučesnici ne bi da imaju konkurenciju. Bolje konkurenciju raseliti.

Ne pomaže ni Evropska unija svojim procedurama za podršku civilnom sektoru koje ne odgovaraju kapacitetima lokalnih organizacija. Od njih se nerazumno traži mnogo više nego što oni mogu da daju što opet pogoduje strankama koje danas imaju razvijenu mrežu zavisnih NVO preko kojih takođe izvlače pare, što državne, što iz EU. Evropsku uniju u principu baš briga, bitno je da je birokratska procedura ispoštovana.

A Srbija tj njene lokalne zajednice? Pa sve će one uskoro i onako postati Beograd. Mi se za njih nemamo brinuti, jer one i ne postoje. Što kažu mladi – RIP.

PROČITAJTE I:kultura-pali-stub-drustva, javni-prostor-ili-javna-kuca, psihoticni-sokak-izbeglice-u-srbiji, anti-grad-na-vodi,

The post Zašto Srbija ćuti? appeared first on Korzo.

Podsećamo na šesti međunarodni festival zelene kulture Green Fest koji je održan od 18. do 20. novembra u beogradskim Domu omladine. Njegove poruke prevazilaze datumske odrednice i upućene su svima. 

Na festivalu je bilo niz događaja u tri glavna programa: Green Field, Green Screen i Green Square. Oni su uključili panel diskusije, predavanja, prikaz takmičarskih i revijalnih filmova, izložbe fotografija, prezentacije inovativnih zelenih proizvoda i tehnologija… Tokom festivalskih dana sve četiri etaže prostora Doma omladine namenjene programskim sadržajima vrvele su od ekologije, a tih dana su organizovane 23 radionice, predstavljeno je 15 zelenih izlagača i prikazano 98 filmova. Green Fest u Beogradu je dobitnik EFFE etikete, međunarodne mreže festivala.

Obrazovni programi paketa Green Field su sadržaji edukacije sa više od 2000 učesnika, građana, studenata i učenika osnovnih i srednjih škola, kroz kreativne radionice prezentacije i panel diskusije o klimatskim promenama, zelenim preduzetništvom ili ekološkim otiscima. Predavanje o Venus projektu je uvelo nas je u novi društveni model pretvaranja civilizacije u održivo društvo. Green Fest je aktivno podržao kampanju Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara Banata (OSI) Čep za hendikep. Akcija obuhvata prikupljanje plastičnih čepova, koji se šalju na reciklažu, a prihod će biti upotrebljen za nabavku novih ortopedskih pomagala za članove Udruženja.

Panel diskusija: Novi horizonti – budućnost počinje sada

U Green Screen filmskom programu prikazan je 91 takmičarski kratki i amaterski film i sedam revijalnih filmova, od kojih pet premijernih. U revijalnom programu predstavili su se dokumentarno-igrani filmovi, koji su pobedili na velikim svetskim festivalima dokumentarnog ili ekološkog karaktera. Među njima se zapaža Samo ti jedi: Priča o bacanju hrane, koji je i otvorio festival. Cowspiracy: Tajna održivosti se bavi temom zagađenja koje izaziva stočarstvo i industrija mesa. Bicikl protiv automobila je priča o entuzijastima u Sao Paolu i Los Anđelesu, udruženih u ideji povećanja biciklističkog saobraćaja u njihovim zagušenim gradovima. Film je dao i prikaz Carmageddona, opšteg stanja u L.A-u, tokom zatvaranja frekventnog autoputa, ili priču taksiste iz ekološki osvešćenog Kopenhagena, koji se svakog dana bori sa armijom bezobraznih biciklista. Virunga je filmski triler koji se bavi očuvanjem zaštićenog prirodnog staništa ugroženih gorila u Kongu, u borbi protiv lovokradica i multinacionalnih naftnih kompanija. Film predstavlja čuvare nacionalnog parka kao heroje savremenog doba. Green Fest je zatvorio film R-Evolucija, koji se bavi globalnom svešću o zaštiti životne sredine.

U sklopu programa Green Square, prezentovane su izložbe fotografija Solarografija i Energetski održivi gradovi, zaštićeni spomenik prirode Arboretum Šumarskog fakulteta iz Beograda, instalacija Reciklaža igre, Peti izveštaj Centra za promociju nauke, makete eko kuće Tehničke škole iz Loznice i Eko Šik revija haljina dizajnerke Milice Marinković/Mima Dizajn.

Grad Beograd je nedavno usvojio Akcioni plan adaptacije na klimatske promene. Biciklistički pokreti u mnogim gradovima su sve brojniji. Sve više manifestacija ekološkog tipa jasno govori da je na planeti Zemlji odavno zazvonilo crveno zvono uzbune, koje nas opominje da je krajnje vreme da razmislimo o budućnosti jedine planete koju imamo. Green Fest u Beogradu je preuzeo ulogu da na to skrene pažnju onima koji izgleda jedini mogu nešto da preduzmu – nama, pojedincima.

Jordan Markov

PROČITAJTE I: prestizna-effe-licenca-u-srbiji,bike-fest-ruma-vrdnik, bozidar-mandic-utopija-kao-zivot

The post Green Fest, korak ispred appeared first on Korzo.

Korzoportal predstavlja novu knjigu „Ne mogu i neću“. Autorka je Lidija Dejvis. „Opus Lidije Dejvis, zaključno sa 2014. godinom, sastoji se od sedam zbirki pripovedaka, jedne knjige sabranih priča i jednog romana… Njene priče mogu da sadrže jednu rečenicu, ili trideset strana; mogu da budu svrstane i u antologije najbolje američke poezije i u one najbolje proze; mogu da imaju formu spiska, podsetnika ili zen koana. Ona sama naziva ih pričama (stories).“ Ivana Đurić Paunović – Manje je mnogo, mnogo više: Kratke proze Lidije Dejvis

Priča o ukradenim kobasicama

 Stanodavac mog sina, Italijan, u dvorištu svoje kuće u Bruklinu imao je šupu u kojoj je sušio i dimio kobasice. Jedne noći, tokom talasa sitnih provalnih krađa i vandalizama, šupa je obijena a kobasice su odnete. Moj sin je narednog dana razgovarao o ovome sa svojim gazdom, izrazivši žaljenje zbog ukradenih salama. Gazda je bio rezigniran i filozofski nastrojen, no ipak ga je ispravio: „To su bile kobasice, a ne salame.“ Potom je ovaj događaj opisan u jednom od poznatijih gradskih časopisa kao zanimljiv i živopisan urbani incident. U tom članku, autor je ukradene artikle nazvao salamama. Moj sin je pokazao članak svom stanodavcu koji za njega nije ni znao. Stanodavac se zainteresovao za tekst, i bio je zadovoljan činjenicom da su u čas pisu taj događaj smatrali dostojnim objavljivanja, ali je dodao: „Nisu to bile salame. To su bile kobasice.“

Lidija Dejvis Ne mogu i neću, prevod Ivana Đurić Paunović, Geopoetika, 2015.

PROČITAJTE I: paunovic-temat, tibor-jona-kultura-pali-stub-drustva,  korzo-portal-postoji-godinu-dana,

The post Nova knjiga: Ne mogu i neću appeared first on Korzo.

Kako su mladi osvojili ruševnu pivaru (industrijska baština) u Lajpcigu 1992. godine i pretvorili je u kultni klub Distillery. Korzoportal na licu mesta.

Prilaz drvenoj kapiji u jednoj od mnogobrojnih ulica u  istočnonemačkom gradu Lajpcigu posmatraču ne govori mnogo o tome šta ga čeka iza kapije. Samo crnobela svetleća reklama sa natpisom Distillery naznačava ideju gde se nalazim. Na ulazu stoji stariji muškarac, ne priča mnogo. Odgovara  potvrdno na pitanje da li sam na pravom mestu.

Tražim klub elektronske muzike, da li sam na pravom mestu?, pitam, onako, više šablonski, kao da nisam čekao ovaj susret već duže vreme. Na dobroj ste adresi, želite li da uđete, pita. Naravno, ali ova lagana muzika koja se čuje nije baš ono na šta smo računali, kaže kolega iz Sarajeva. Obezbeđenje samo sleže ramenima. Otvaraju vrata. Ulazimo u dvorište koleginica  iz Zagreba, pomenuti Sarajlija i ja, iz Novog Sada. Tamo su mladi i nasmejani ljudi, pijuckaju uz lagane zvuke muzike Boba Marlija. U vazduhu miris roštilja (sic!). Sve izgleda pomalo nerealno, kao da smo došli u vikednicu našeg prijatelja na Fruškoj gori. Ipak, stara zgrada  sa metalnim ulaznim vratima koja nas čeka na kraju dvorišta već nas uverava da se nešto dešava.

Ulazim sa društvom žurnim koracima u zgradu,  ostavljamo jakne i konačno: tu smo – u klubu koji je među pet najpoznatijih u Nemačkoj. Moglo bi se reći  da smo na kultnom mestu –  Distillery, klub koji više od 20 godina važi kao renomiran za elektronski zvuk, od laganijih dance i house smerova, do techno zvuka.

Nastao je 1992. godine u napuštenoj zgradi pivare (otuda potiče ime distillery). Mladi koji su samovoljno zauzeli ruševinu krenuli su akciju: očistilisu  zgradu, popravili zidove, namestili improvizovan šank i doneli ozvučenje. Međutim, skvotiranje (zaposedanje prostora bez dozvole vlasnika) nije oduševilo građane koji su se žalili na buku u blizini kluba. Zbog toga je prvobitnu lokaciju Distillery morao  da promeni. No, promena nije išla lako, jer su vlasti prvo zatvorile klub, pa je usledio protest stotina mladih koji su ispred Gradske kuće Lajpciga organizovali  žurke na otvorenom, sve dok 1995. Grad i mladi nisu našli zajedničko rešenje, odnosno novu lokaciju, gde i sada radi ovaj klub.

Vraćam se u sadašnjost. U prizemlju kluba više stotina mladih skače i pleše, uz osmehe. Iako je velika gužva svaki put kad nas neko slučajno gurne uvek usledi izvinjenje i osmeh. Osvetljenje ne daje mnogo mogućnosti da se bolje upozna zgrada, ali natpisi kao što su Svi smo jednaki i Smrt fašizmu!, mnogo govore o ljudima koji posećuju Distillery.

U jednom ćošku kluba otkrili smo stepenište koje vodi u podrum, moglo bi se reći u drugi svet.  I tu su mladi ljudi koji plešu, ali na nešto tvrđe zvuke eletkronske muzike. Ostajemo kratko, taman toliko da osetimo duh mesta. Jedno je sigurno, osmeh je i ovde deo ambijenta. Nakon nekoliko sati postaje jasno zašto je ovakva razlika između muzike koja se sluša u zgradi i između grill party muzike iz dvorišta – treba se malo odmoriti . Ovde žurke i ples traju do zore. Tek prvi zraci sunca podsećaju goste da je vreme krenuti kući.

Distillery je klub koji je do sada ugostio veliki broj nemačkih i stranih didžejeva. Među njima su bili i Karl Krejg, Lauren Garnjie, Dejv, Klerk , Sven Vejt.

Norbert Šinković

PROČITAJTE I:javni-prostori-u-raljama-privatnog-kapitala, holland-route-put-industrijskog-turizma, identiteta-grada, prostorno-planiranje-i-kultura

The post Distillery / Elektronska muzika u pivari appeared first on Korzo.

Evropa nevešto komunicira kako s izbegličkom krizom, tako i s razornim ISSIS ekstremizmom. Kako se dogodilo da ostane zagledana u sebe!?Ovo je trajno pitanje na koje korzoportal nudi jedan od mogućih odgovora – Izađite iz kreveta!

Sećate li se Ilje Oblomova, mladog ruskog plemića i književnog junaka iz pera Ivana Gončarova, koji većinu svog života provodi lenstvujući u sopstvenom krevetu? I ako mu društveni položaj i lično bogatstvo omogućavaju mnogo više, jedino što Ilja aktivno čini u svom životu je odbijanje da prolazi kroz pakao bilo kakvih promena, donošenja odluka i često drugih ljudi.

Oblomov uspeva da ostvari odnos samo sa svojim slugom Zaharom, a i to čini se ne zato što želi, već zato što je Zahar poslom primoran da sa njim provodi vreme. Svima ostalima, uključujući i nesuđenu mu ženu Olgu, Oblomov svojom neodlučnošću i lenjstvom nehotice pravi pakao od života i ako mu to, iskreno, nije ni poslednja namera. Heroj smaller than life (slabiji od života?) rekli bi.

Često evropski odnos prema problemima podseća na Oblomova i njegovu suludu ideju da ih neće biti ako se od njih skloni u krevet ili ako odbije da ih aktivno promišlja. I tako sve dok problem, poput Iljine Olge, ne pobegne u Pariz i tamo se uda za drugog. To jest sve dok problem zakuca u svoj svojoj sili na vrata.

Odnosno, dok teroristi Islamske države ne izvedu najnoviji masakr u Parizu, od kojeg će onaj u dvorani Bataklan ostati dugo urezan u naše kolektivno pamćenje kao naročito brutalan.

Na užas smo reagovali različito i bilo je svega – empatije, kiča, bilo je mržnje i bilo je indiferentnosti. Svako je zapravo dobio priliku da se predstavi onakvim kakav jeste.

Postavilo se pitanje da li svoje žrtve smatramo vrednijim od žrtava u Keniji ili Libanu? Da li je ISIS trebalo bombardovati  nakon kenijskog masakra ili se morao čekati Bataklan ili dizanje u vazduh ruskog aviona. Da li je trebalo bombardovati uopšte ili prvo poraditi na zaustavljanju rata u Siriji? Imamo li koga ko će nam na ova pitanja dati informativno i balansirano mišljenje, a ne huškati i promovisati mržnju?

Postavilo se i pitanje ko je neprijatelj čijim će uklanjanjem nestati pretnja po Bataklane širom Evrope. Da li je to samo ISIS ili ideologija koja ga pokreće? Hoće li ISIS nestati ako bude fizički poražen ili će se primiriti poput avganistanskih talibana koji ovih dana imaju renesansu? Ili je potrebno učiniti i korak dalje od vojne akcije? Treba li uticati na ekonomske i društvene korene radikalizma ekonomskim jačanjem društava u kojima on buja? Na kraju krajeva, nije li upravo jedna takva aktivnost nazvana Maršalov plan pomogla da se Evropa da se digne iz pepela Drugog svetskog rata koji je izazvao ISIS onog vremena? Hoće li sve stati na bombama ili se planira i obnova?

Reakcija jednog broja Evropljana na pariski masakr bilo je postavljanje fotografija sa francuskom trikolorom na društvenim mrežama. Onda se neko setio pa objasnio da se ta trikolora danas u Francuskoj mahom vidi kao simbol radikalne desnice i da je njeno postavljanje zapravo terciranje političkom ekstremizmu. Onda je neko pitao treba li pevati Marseljezu kao znak otpora imajući u vidu da francuska himna vrlo neuvijeno poziva na klanje neprijatelja i natapanje polja njegovom krvlju? Onda su se javili peti koji su tvrdili da to nije evropski, pa šesti koji su zahtevali kraj prihvata izbeglica, pa sedmi koji su zahtevali povratak evropskih granica, osmi sa idejom da bi trebalo nastaviti bombardovanje…

Ukratko Evropa je vrlo brzo odlučila da se i ovog puta bavi – pa, isključivo samom sobom. Da može otišla bi u šoping i terapeutski uzela sebi ajfon i nove čizme. Možda francusko bombardovanje koje je usledilo kao odogovor upravo tome i služi?

Pitanja poput šta sami muslimani misle koji su metodi najefikasniji u borbi protiv ekstremizma koji promoviše ISIS nepostavljaju se. Muslimansko mišljenje i viđenje problema ostaje  uglavnom na margini i uglavnom ga se ne traži. Osim kada od muslimana tražimo da nam se pravdaju.

Nedavno je prikazan prilog o mladom imamu iz Francuske koji drži školu i pokušava da osnaži učenike tinejdžere da sami prepoznaju i izbegnu zlo ekstremizma koje im se nudi pod firmom islama. U školi dečaci su sedeli u centru sobe, a devojčice oko njih. Bez tona, slika je evropskom oku govorila da se radi o nečem čudnom. S tonom bi bilo jasno da su čudne samo predrasude.

Možda je Evropljanima potrebno upravo to, da uključimo ton kako bi se oslobodili svojih predrasuda o tome kako stvari moraju izgledati? Da ne učitavamo i slušamo šta se priča, a ne kako se priča.  Jer šta ako se u takvom prihvatanju dijaloga jednakih u različitosti nađe način da se stvari pokrenu sa mrtve tačke? Šta ako kroz dijalog sa drugima usvojimo pravilo da poštujući život kao vrednost ispred svih drugih vrednosti zahtevamo akciju svaki put kada se pravo na život ugrozi, bez obzira da li ga ugrožavaju u Keniji, Nigeriji ili Francuskoj?

Šta ako izađemo iz svog kreveta i napolju pronađemo život? Šta ako postanemo bigger than life?

PROČITAJTE I: izbeglice-u-srbiji

The post Evropa „bigger than life“ appeared first on Korzo.

Beogradska Botanička bašta kao stvorena je za zakasnelu šetnju u decembru koji se neočekivano pretvorio u blagi septembar. Ne mora se putovati u Japan da bi video Japanski vrt. Josif Pančić bio je prvi upravnik, a 1860. osnovao je Herbarijum… Bašta je spomenik prirode i kulture.

Botanička bašta u Beogradu

Kasno jesenje lenjo vikend popodne može da se iskoristi posetom Botaničkoj bašti, jer je skriveni, a lako dostupan vrt pun tajni u srcu Beograda. U novembru se diverzitet biljnih vrsta i njegov spektar boja prikazao u punoj lepoti. Boje se menjaju iz dana u dan, iz sata u sat. Trenutnu impresiju zameniće sledeća, nakon zalaska sunca ili prvog povetarca, da bi na kraju sve završilo kako mora da bude, da bi se sistem ponovo pokrenuo iz stanja spavanja za nekoliko meseci. Za razliku od ostalih parkova u gradu, koji su javni i otvoreni za sve, Botanička bašta je iza visokog zida, strogo kontrolisana i pod posebnim režimom korišćenja. Tako je u Beogradu i u svim drugim velikim gradovima. Botaničke bašte su veoma stari vrtovi, sagrađeni pre stotinu ili dvestotine godina, nastali kao rezultat širenja naučnih dostignuća iz oblasti botanike, spojenog sa romantičnim zanosem buržoaskog građanina 19. veka.

Specifičnost botaničkih vrtova se ogleda u njihovoj ulozi edukacije studenata biologije i očuvanja životne sredine kroz obrazovne i druge različite programe zaštite retkih i ugroženih biljaka. Botanička bašta Jevremovac u Beogradu tretira oko 170 ovakvih vrsta, od kojih su neke iščezle. Pomoću banke semena, moguće je ponovo pokrenuti životni ciklus nestalih vrsta i njihovo vraćanje u prirodu. Posebno je organizovana sistematska parcela za dikotile, svrstane po familijama, koja postoji od 2007. godine.

Herbarijum i botanička Biblioteka su posebni dragulji u sastavu Instituta za botaniku. Herbarijum je 1860. godine osnovao Josif Pančić, koji je sakupio 16.000 herbarijumskih tabaka. Do danas je Herbarijum proširen na 120.000 tabaka. Biblioteku je takođe osnovao Pančić, a u njenom sastavu su i stare i retke knjige, među kojima se izdvaja i vredan spomenik pisane kulure, Plinijeva L`Histoire du Monde, izdanje iz 1562. godine. Josif Pančić je bio prvi upravnik Botaničke bašte i najzaslužniji je za osnivanje i razvoj čitave botaničke kulture u Srbiji. Na njegov predlog, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je 1874. godine osnovalo Botaničku baštu, tada na obali Dunava. Zbog pretnji od poplava, Botanička bašta je 1889. preseljena na današnje mesto na Paliluli, na imanje koje je kralj Milan Obrenović nasledio od dede (gospodara) Jevrema i poklonio Velikoj školi u Beogradu. Jevremovac je u sastavu Biološkog fakulteta u Beogradu i šteta je da veliki amfiteatar za predavanja još uvek stoji nedovršen, kao ogromna betonska gromada. Međutim, u ostalim segmentima, ova botanička bašta može da se ravna sa velikim botaničkim parkovima širom sveta.

Poprsje Josifa Pančića u Botaničkoj bašti

Tek sada po važnosti dolazimo na red mi, građani, koji uz kupljenu ulaznicu možemo da uživamo u vrtu šetajuću se među stoletnim stablima u parku, ili probijajući se kroz lišće tropskih biljaka pokrivenih specijalnom staklenom konstrukcijom. Staklena bašta je velika znamenitost Botaničke bašte, podeljena na tri dela, koja nezavisno od spoljnih vremenskih uslova održava klimatske uslove, temperaturu i vlažnost pustinje u jednom i prašume u drugom krilu, prikazujući uslove života u tropskim šumama, suptropskoj i mediteranskoj regiji, u džungli ili na pustinjskom pesku. Čelični nosači konstrukcije su u vreme građenja Vrta krajem 19. veka naručeni iz firme u Drezdenu. U to vreme, svuda u svetu je u modi bila izgradnja staklenih paviljona u viktorijanskom stilu po uzoru na Crystal Palace u Londonu, a beogradski stakleni kavez je izgrađen po uzoru na dva Palmenhaus-a u Beču i Palmengarten u Frankfurtu. Dotrajala čelična konstrukcija, staklene ploče i instalacije su potpuno renovirane, nakon dvogodišnje obnove.

Staklena bašta

Listovi stabla banane (Musa sapienthum Kuntze), Beograd

Još jedna atrakcija Botaničke bašte je Japanski vrt, izveden prema načelima uređenja slobodnih parkovskih površina ovog drevnog naroda, čija se filozofija izgradnje i korišćenja vrtova bazira na aktivnom odnosu čoveka prema energiji prirode, prema biljkama, kamenu i vodi, koji su u posebnoj međusobnoj interakciji. Japanski vrt je sagrađen 2004. godine, kao donacija Ambasade Japana, koja je pomogla izgradnju još jednog vrta ovakvog tipa u Vrnjačkoj Banji.

Japanski vrt

Kada padne mrak dekorativni reflektori obasjavaju krošnje drveća, u igri svetla i tame, koji u  poznu jesen prikazuju prelepe boje uvelog lišća koje čeka prvi udar košave, ne bi li opalo sa krošnje i tako završilo svoju ovogodišnju misiju proizvodnje kiseonika, na radost svih ljudi i životinja na planeti Zemlji.

Igra svetla i tame

Botanička bašta prostire se na pet hektara otvorenog parka sa oko 350 vrsta drveća i žbunja, dok ukupan biljni fond čini oko 1500 vrsta drveća, žbunja i zeljastih biljaka, grupisanih u ekološke i geografske celine. Srbija ju je proglasila spomenikom prirode i spomenikom kulture, zbog izuzetnih prirodnih vrednosti i raznovrsnosti. Ovde se povremeno organizuju koncerti umetničke muzike, pozorišne predstave i izložbe, u prelepom ambijentu ispred staklene bašte. Najveći događaj je bio Supernatural festival, koji se održao u aprilu 2011. godine, jedinstveni spoj ekologije i kulture, koga se posetioci i danas sećaju u pozitivnom svetlu.

Aleksandar Stanojlović

PROČITAJTE I: green-fest, josif-pancic, korzoportal, bike-fest, bozidar-mandic-utopija-kao-zivot

The post Botanička bašta u bojama jeseni appeared first on Korzo.

Narodni muzej Pančevo obeležava jubilej 220 godina zanatstva u ovom gradu reprezentativnom izložbom u svojoj nedavno obnovljenoj Svečanoj sali. Najvredniji eksponat je okovano stablo – preuzeti simbol iz nemačke tradicije uz koje se kalfa proglašavo za majstora.   

 Izložba 220 godina zanatstva u Svečanoj sali Narodnog muzeja Pančevo

Autorka izložbe Aleksandra Jakovljević, kustos-etnolog pančevačkog muzeja, za ovu prigodu je odabrala najvažnije predmete koji se odnose na istoriju zanatstva u gradu. Iako je zbirka etnološka, celokupan utisak je izrazito građanski. Pančevo je tokom 19. veka doživelo ekspanziju zanatstva, koje je velikoj meri bilo okosnica privrednih aktivnosti u gradu. Do nedavno su na ulaznim raskršćima u grad stajali bilbordi, na kojima je pisalo Dobrodošli u Pančevo, grad piva i starih zanata. Zanatlije su služile vojnicima u službi Vojne granice, trgovcima u gradu i paorima iz Gornje varoši i okolnih sela. Njihova aktivnost se vremenom proširila, da bi dolaskom industrije kapital znanja i veština vrednih zanatlija polako počeo da se preliva u industrijske pogone. Idealna mera za grad je bilo vreme kada su zanatstvo, industrija i poljoprivreda ravnomerno učestvovali u privrednom usponu grada. Međutim, zanatstvo nestaje razvojem industrije, da bi danas postojalo na nivou nekoliko zanatskih esnafa za čijim uslugama još uvek postoji potreba. Muzejske izložbe stoga neguju sentiment prema starim vremenima, ali mnogo više od toga, otvaraju bitna pitanja konteksta čoveka u datom vremenu: ako je u 19. veku okosnica građanske privrede bilo zanatstvo, ako je u 20. veku to bila industrija, šta je motor današnjeg razvoja društva? Uostalom, nije propalo samo zanatstvo, propala je i industrija, pa ni sami ne znamo od koje privredne grane danas živi Srbija.

 Rekonstrukcija Svečane sale i montaža postavke izložbe

Izložba o zanatstvu je i odgovor Narodnog muzeja u Pančevu na ovogodišnju temu Dana evropske baštine: Stari i tradicionalni zanati – održanje i očuvanje. Priređena je u Svečanoj sali Magistrata čija je restauracija i konzervacija nedavno završena i bljesnula je starim sjajem posle niza decenija bezornamentalne bezličnosti.

Postavka o zanatstvu u novom prostoru bila je događaj za sve Pančevce, bilo kroz novi doživljaj najlepše dvorane u gradu, dodir sa izloženim predmetima i propratnu postavku na poliuretanskim panoima. Uprava Muzeja je tom prigodom angažovala arhitektu za projekat postavke, a odličan katalog je dizajnirao Željko Rajačić. Nemogućnost kačenja predmeta i tabli na renovirane zidove i tavanicu je bio pravi izazov za postavku i zato su svi muzejski predmeti i prateći elementi postavke komponovani na podu. Osam tela oblika kvadra, visine 200 cm su sačinjena od 32 table od poliuretanske pene na koje su odštampani tekstovi i fotografije o pojedinim zanatima. Ova tela prate osnovnu arhitektoniku Svečane sale i istovremeno formiraju zidove 12 zanatskih radnji u isto toliko polja. Posetilac izložbe tako prolazi iz jedne zanatske radnje u drugu, gleda originalne alatke i predmete zanatlija, a sa tabli čita informacije o tom zanatu. U pet radnji ih dočekuje figura zanatlije, takođe štampana na peni i obrezana po konturi. To su figure nekadašnjih zanatlija Pančevaca, skenirane sa fotografija iz muzejskih fondova. Eto spoja prošlosti i sadašnjosti – u Muzeju je sačuvana Singer šivaća mašina, a nalazi se na fotografiji koja je skenirana i izložena uz fotografiju krojačice pored svoje mašine. Tako su ona i njena singerica ponovo zajedno čitav vek kasnije. Takođe je sačuvana i bačvarska klupa, koja se može videti na fotografiji iz bačvarske radionice, zajedno sa svojim nekadašnjim vlasnikom. Izložena je i figura majstora bačvara, koji pozdravlja posetioce u svojoj bačvarskoj radnji praveći burad i bačve upravo na svojoj originalnoj bačvarskoj klupi.

U centralnom polju je postavljeno okovano stablo, najznačajniji izloženi predmet i jedan od najvažnijih predmeta u Muzeju. Svaki kalfa je morao da dokazuje majstorsko umeće pred komisijom, braneći remek – svoj majstorski rad. Nakon toga je pred gradskim čelnicima udario klin u okovano stablo, čime bi i zvanično postao majstor. Okovano stablo je deo nemačke tradicije, a sačuvano je tek nekoliko sličnih u Austriji i Češkoj. Najpoznatije okovano stablo se nalazi u Beču, iza stakla na uglu Kertnerštrase i Grabena.

Okovano stablo u središtu izložbene dvorane

Na udarnim mestima su okačene tri zastave ribarskog esnafa, gostioničarskog esnafa i zanatska zastava sa izvezenim načelom zanat je zlatan… Zastave su sa dva lica, jedno je na srpskom, drugo na nemačkom jeziku što govori o višenacionalnoj tradiciji u gradu i poštovanju zajedničkog esnafa, bez obzira na etničku pripadnost. Tri centralna polja su posvećena opštoj predstavi zanatstva u Pančevu. Tu su i esnafska kasa – lada, priče o zanatskim slavama, pravilima, prezimenima koja vode poreklo od zanatlija i posebno polje koje objašnjava odumiranje zanatstva.

U Katalogu izložbe piše da eksponati etnološke zbirke Narodnog muzeja Pančevo predstavljaju polaznu osnovu u proučavanju starih zanata koju karakterišu tradicionalna narodna znanja kao odraz društveno-istorijskih prilika i viševekovne tradicije narodnog života na selu i u gradu. Upotreba tradicionalne tehnologije, veštine i znanja vezana za zanate, deo su nematerijalne kulturne baštine koja se prenosi s generacije na generaciju i pruža osećanje identiteta i kontinuiteta kulturnih i civilizacijskih prožimanja u prošlosti. Ova misao je posebno značajna zbog činjenice da tradicionalni zanati danas uglavnom iščezavaju, a najviše zbog nepostojanja tržišta za njihove proizvode.

Aleksandar Stanojlović

PROČITAJTE I: svecana-sala-pancevackog-muzeja, dani-vajferta, kultura-secanja

The post Okovano stablo – san svakog kalfe appeared first on Korzo.

 Spomen-Zbirka Pavla Beljanskog nikada svoju kolekciju nije izlagala van Srbije, niti je van Hrvatske putovala kolekcija Moderne galerije Zagreb. Od novembra je izložba „Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne“ u prestižnom, zagrebačkom Umjetničkom paviljonu, od 3. novembra u Spomen-Zbirci Pavla Beljanskog gostuje izložba „Miroslav Kraljević i sledbenici“. Istorijski koraci, sudeći!

Otvaranje izložbe

Otvaranje izložbi uvek je događaj sa velikim „D“, ali ovaj prikaz kolekcije iz Hrvatske nastale s kraja 19. i početka 20. veka, kojoj je vrata otvorila Spomen-Zbirka Pavla Beljanskog u četvrtak uveče bio je istinski doživljaj. Više godina pripremana je saradnja novosadske Spomen-Zbrike, Moderne galerije Zagreba i zagrebačkog Umjetničkog paviljona. Publika je očigledno prepoznala energiju onih koji nisu nepoznati ni u širem okruženju – Jasna Jovanov, Zvonko Maković, Biserka Rauter Plančić, ali i drugih (koji su takođe Prvi) koji su zdušno, iz senke, podržali ovakvu kulturnu saradnju koja na drugi način ne bi bila ostvarena.

Miroslav Kraljević: Autoprtret sa psom

Ko je Miroslav Kraljević, ime iz naslova izložbe sa 68 dela koja su prvi put napustila Modernu galeriju Zagreb? Slikao je samo tri godine, promenio tok hrvatskog slikarstva i – otišao sa ovog sveta. Prethodno je u slikarstvo uneo urbani život. Iamo je sledbenike poput Zlatka Šulentića, Milana Štajnera, Marijana Trepše… Zbog toga gostujuća izložba nosi naziv Miroslav Kraljević i sledbenici.

Katalozi

Prethodno je 19. novembra u zagrebačkom Umjetničkom paviljonu ovorena izložba Kolekcija Pavla Beljanskog: biseri moderne, koja će zbog veliko interesovanja publike biti produžena i posle 10. januara 2016.

Izložbe prate vredni katalozi u kojima pišu Jasna Jovanov i Zvonko Maković, praćeni fotografijama i nazivima izloženih radova. Majdan za istraživače! Autor zagrebačke izložbe je Zvonko Maković, novosadske Jasna Jovanov i Z. Maković.

PROČITAJTE I: kolekcija-pavla-beljanskog-biseri-moderne, izlozbe-koje-otvaraju-granice

The post Spomen-Zbirka Pavla Beljanskog ugostila Modernu galeriju Zagreb appeared first on Korzo.

Odlazak Premijera na poligraf povodom optužbi koje je protiv njega izneo dnevnik Kurir uzneo je tzv. detektor laži u Partenon najznačajnijih nacionalnih institucija. Crkva, Akademija i Poligraf. Tako nekako i tu negde. Tačan redosled nije još pouzdano utvrđen. Odlaskom i samog Premijera na poligraf, mašina je dodirom božanskog utvrdila svoj neprikosnoveni autoritet. Bog na nebu, Poligraf na zemlji, a Premijer, tu negde, između.

Gif

Kad čujemo da ste prošli poligraf

Treba reći, na svakom mestu i uvek da moderna nauka već odavno osporava poligraf kao pouzdan metod utvrđivanja istine, kao i da rezultate poligrafa ne možete podneti sudu kao dokaz, čak ni kod nas. Poligraf je tehnološki relikt prošlog veka i simpatični spomenik jedne faze ljudske potrage za istinom.

Međutim, sećate li se kakve sve peripetije nastaju u mirnom afričkom plemenu kada iz aviona, pravo na njih, ispadne boca koka-kole? Pa tako nekako i kod nas. Šetajući našom pustinjom, nabasali smo na poligraf. I sad mislimo da je on ni manje, ni više nego Bog istine ili ako ne baš bog, ono kućište u kojem bog živi i iz kojeg deluje kad je na zemlji, među nama.

Mi, čini se, razvijamo pseudo-religiozni sistem sa poligrafom kao totemom.

Kao posledica toga, onaj deo javnosti koji ekonomski zavisi od tog pseudo-religioznog sistema ne usuđuje se da dovodi u pitanje poligraf, odnosno samog boga. Tako ni voditeljica  Jovićević ni u jednom trenutku svog šestdesetominutnog intervjua na Javnom servisu Radio Televizije Srbije ne suočava premijera sa činjenicom da je izaći na poligraf isto što i poljem preći.

Naši preci su u srednjem veku imali jako sličan običaj ovom našem izlasku na poligraf. Ako bi koju ženu optužili da je veštica, vezali bi je i bacili u vodu. Ako bi isplivala smatralo se da je nevina, ako bi potonula značilo bi da je veštica. To je logika i ove vlasti. Ako izađeš pred sveti poligraf i on te pusti da ga prođeš – znači da si nevin. I obrnuto. Deus Vult, ili u ovom slučaju Polygraph Vult.

Sad ostaje da zaokružimo sistem verovanja vezan za izlazak na poligraf. Da li se na poligraf izlazi kad je crveno slovo u kalendaru? Jedni će tvrditi da se izlazi jer je premijer izašao, drugi da se ne sme jer se huli idejom da se može biti kao premijer. Potom treba utvrditi kakav je znak kad pukne grom za vreme izlaska na poligraf, kakva će biti žetva ako pada kiša na dan izlaska na poligraf, te koja je slava poligrafa! Tu je i pitanje da li poligraf sme da bude okrenut zapadu ili isključivo istoku, posti li se pre izlaska na poligraf i da li se radnicima na poligrafu treba priznati status sveštenika. Ili barem šamana.

Naposletku, počeće da se dešavaju i čuda. Šta kad na poligrafu u policijskoj stanici u beogradskoj Ulici 29. novembra slepac progleda, ćopav prohoda, a jalova zatrudni? Šta onda? A to se neumitno ima dogoditi imajući u vidu ko sve od živih svetaca naših dana izlazi na poligraf i dodiruje ga svojim blagotočivim rukama. Zatim, hoćemo li imati nacionalni poligraf, bogosloviju za poligraf? Itd itd.

Međutim, kazuje li ipak, poligraf neku istinu?

Osim istine da vlast izbegava odgovornost pozivajući se na pseudonaučne metode, poligraf je pokazao i da je vlast spremna da na mig tabloida, uprkos nedelji, pohrli poligrafu, dok na upite nekih drugih novinara ili ne odgovara, ili imitira Mona Lizu ili poručuje – vi ste od sotone, plaća vas sotona i instruiše vas sotona. Dakle, poligraf je otkrio i kakvo novinarstvo treba ovoj vlasti. Simuliražemo slobodu medija informerima, kuririma i brkićevim tabloidima. Ostalo baciti u vodu vezano pa ako ispliva super, ako ne – i onako su od sotone.

Detektuje poligraf još jednu istinu. Od kako je uveden u našem društvu nikad manje istine. Ne zna se ko prebija ljude, ko naređuje helikopterima, ko ima koliko stanova, ko otkupljuje medije, šta piše u ugovorima, koliko se javnih para daje kome, vlasničke strukture, ko hoće da izvrši državni udar, koje ambasade rovare protiv nas… Nešto kao Englsoc – sve o miru i slobodi, a od mira i slobode niđe.

Strpljivo sedim i čekam kad će se poligraf spustiti u narod i kada ćemo rasprave u preduzeću, braku, srednjoj školi i pijaci rešavati odlaskom na poligraf. Kako možeš da kažeš da sam zakasnio jutros na posao ti koji kradeš spajalice i papir za štampač!?

Ajde na poligraf, ako smeš da dokažeš da ne kradeš! – reći će jedan.

Ne pada mi napamet – reći će drugi i otići.

Pajtiću! – dobaciće mu prvi.

PROČITAJTE I: evropa-bigger-than-life, zasto-srbija-cuti, kultura-pali-stub-drustva

The post Deus Vult / Bog na nebu, poligraf na zemlji appeared first on Korzo.

Pančevo ponovo zaokuplja pažnju građana. Pančevke i Pančevci protiv postavljanja spomenika vojvodi Knićaninu ispred zgrade Gradske uprave , na mesto gde je sada skulptura „Dve žene“ (Udovice).

Dve žene (Udovice), Sava Sandić  

Dominacija nad prostorom je fundamentalni izvor društvene moći u svakodnevnom životu. Fenomen javnog prostora kao fizičkog urbanog prostora u asocijativnoj je vezi sa fenomenom javne sfere, koja predstavlja koncept demokratske vladavine i društvenog samoodređenja. Javni prostor bi trebalo da bude prostor medijacije između društva i države; prostoru kome pojedinci mogu da se sretnu i javno razgovaraju o stvarima od opšteg značaja. Ipak, taj utopijski javni prostor ne postoji. Javni prostor je oduvek, kako u savremenom, tako i u ranijim istorijskim kontekstima, u velikoj meri bio regulisan hegemonijom vladajuće klase. Danas je u pitanju redefinisana javna sfera kao scena na koju su postavljene privatne drame vladajuće oligarhije.

Odluka o postavljanju spomenika Knićaninu čin je oduzimanja mogućnosti stanovnicima Srbije i Pančeva da utiču na procese ispunjavanja i označivanja javnog prostora.Iako znamo da pisanje peticija ne pomaže i znamo da je ideja demokratije koja se zagovara danas postala ništa drugo do prazano slovo na papiru ne želimo da  ćutimo o još jednom činu militarizacije grada i njegovo bojenje u nacionalističke boje.

Zahtevamo slobodu od rodoljubaca i patriota koji nastavljaju da uzurpiraju naš grad u nacionalnom i klasnom smislu. Onih koje još Sterija opisao u svojim Rodoljupcima u originalu obraćajući se upravo onima kojima je i sam Knićanin pripadao. Ovako u drami situaciju opisuje Gavrilović Sterijin alter ego: Bedni narode, na koga ti spade da se za tvoju sreću brinu! Oni koji su se na račun tvoj obogatili… Teško tebi, narode: ti stradaš, a oni se raduju; ti propadaš, a oni se bogate… ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima nazivaju.

                                                                                           foto: Aleksandar Stojković

Opis je vrlo indikativan i za današnju situaciju u kojoj novi rodoljupci koriste stare da legitimišu dodatno svoju vlast i ojačaju svoju moć nad obezvlašćenim narodom. Danas su na redu Dve (anonimne) žene. Skulptura Dve žene, vajara Save Sandića, nalazi se ispred zgrade Gradske uprave od njene izgradnje i predstavlja deo originalne ambijentalne celine koja je obuhvatala projekat zgrade i okolne površine. Zanimljiva činjenica je i da je zgrada pančevačke vjećnice nedavno u jednoj knjizi o arhitekturi pripisana autoru anonimusu dok je neosporna činjenica da je ova jedinstvena modernistička zgrada u Pančevu rad poznatog zagrebačkog arhitekte Kazimira Ostrogovića. Intervencija skulpturom Knićanina zahteva reakciju koja nije ni pristojna, ni tolerantna jer to je najmanje što možemo učiniti u znak solidarnost sa onim do sebe. Parole poput one „Da „Udovice“ ostanu jer nikom ne smetaju“ jednako su problematične u svom pokušaju nezameranja i izmirenja i odraz su širešizofrene konstelacije u kojoj je moguće zabludeti publiku da su Draža i Nedić bili antifašisti. Popuštanje i dodvoravanje ovog tipa u najboljem slučaju dovelo bi do situacije u kojoj dolazi Knićanin da sa dva metra visine nadgleda „sirote“ Udovice ili još gore, u cilju očuvanja umetničke vrednosti ambijenta „Udovice“ bi ostale na miru, a Knićanin bi se našao u novom patriotskom tematskom parku na mestu bitke u kojoj je predvodio srpske dobrovoljce ili bi pak jedno jutro osvanuo na početku Knićaninove ulice jer tako samo ime ulice nalaže.

Na kraju Dve žene moramo braniti jer će u protivnom iz pejsaža našeg grada  iščeznuti predstave žena na čast i slavu obnovljenoj patrijarhalnoj konstelaci i nejednakosti i nove (stare) diskriminacije. Žene više nisu ni nominalno jednake: nezaposlenost ih jače pogađa, rade slabije plaćene poslove, suočavaju se svakodnevno sa seksizmom i diskriminacijom. Neravnopravne su i uvlastitim domovima: i dalje obavljaju najveći deokućnog rada i često se same brinu o deci i starijim članovima porodice.Inicijativa za uklanjanje reprezentacije dve žene sa centralnog mesta u javnom prostoru je put ka reprezentacijskom etabliranju opresije u ovoj sferi, jer reprezentativni gradski prostori uvek reprezentuju dominantni društveni narativ kojim se normalizuju profitabilni odnosi moći.

Zbog toga više ne smemo biti pristojni! Pobuna protiv zamene Dve žene Knićaninom neka buda prva mina dominantnom narativu u javnom prostoru kojim se prikriva višedecenijska otimačina zajedničkog dobra od fabrika i galerija pa do same Gradske uprave koju su privatizovale partokratske strukture i legitimišu nove odnose moći. Neka na ovaj način javni prostor konačno postane to izgubljeno polje emancipacije!

Dr Ana Vilenica, Aleksandar Utješinović

Ženska mirovna grupa

PROČITAJTE I: javni-prostor-ili-javna-kuca, kako-je-nestao-spomenik-proizvodnja-secanja, sacuvajmo-savamalu-kao-deo-identiteta-grada

UKOLIKO ŽELITE DA POTPIŠETE PETICIJU www.peticije24.com/pancevci_i_pancevke_branimo_kulturu

The post Pančevo: Igre sa spomenikom appeared first on Korzo.

Udahnuti vazduh i krenti biciklom ili peške trasama nekadašnjih pruga. Otkrijte Zelene staze Srbije!

Juče “ćirom”, sutra biciklom!

 Završen je projekat Zelene staze Srbije. Koncept zelenih trasa kuda su nekada išli vozovi je decenijski poznat u Evropi i svetu i podrazumeva njihovo korišćenje za formiranje staza za turiste i rekreativce, pešake, bicikliste, nordijske skijaše ili za one koji jašu konje. Ponegde se obnavljaju i ponovo koriste i atraktivni delovi starih pruga na kojima se uvode turistički vozovi. Često se i na još uvek sačuvanim šinama koriste posebna vozila koja se kreću prugama uz pogon pedalama, a napuštene železničke stanice postaju privlačna mesta za odmor.

 Širom Evrope, biciklisti i pešaci uveliko koriste hiljade kilometara staza kojima je u prošlosti išao voz. Usponi i krivine koji su projektovani za voz su znatno blaži od drumskih, a nakod ukidanja pruga i vađenja koloseka, vožnja biciklima postaje laka i lepa, naročito u predelima gde se voz nekada probijao dolinama reka između planina. Posebno su atraktivni mostovi, tuneli, useci, nasipi i objekti železničkih stanica, koji su prenamenjeni za ciklo-turističku ulogu, kao mali hosteli, restorani, info-punktovi i servisi za bicikle.

 Viadukt na Parenzani

Dok država razvija saobraćajne i infrastrukturne koridore, otvorila se inicijativa za formiranje još jednog koji bi bio značajan kapacitet za ciklo-turiste u tranzitu i dopuna postojećim EuroVelo koridorima, ali i lep rekreativni sadržaj za građane da prošetaju ili odpedalaju do prirode, u blizini mesta gde žive. Idealan vid obnove napuštenih železničkih trasa je vraćanje originalne namene, postavljanje pragova, šina i ponovo uspostavljanje železničkog saobraćaja. Međutim, za vraćanje redovne železnice ne postoji realna potreba ni komercijalna osnova. Ponegde se pojavi inicijativa za uspostavljanje železnice u turističke svrhe, kao na primeru Šarganske osmice. Ostale trase su dobrim delom napuštene i zaboravljene. U Srbiji postoji oko 1.300 kilometara ovakvih trasa, jedan deo njih je pretvoren u gradske ulice i bulevare, a veći deo je neiskorišćen. Uz relativno malo ulaganja, zelene staze bi mogle da postanu pogodne za pešačenje, biciklizam, jahanje konja, nordijsko skijanje i ostale vidove nemotorizovanog saobraćaja. Možda je najbolji primer Šetalište Pet Danica u Herceg Novom. Nekadašnja pruga Uskoplje-Zelenika je nakon ukidanja pretvorena u poznato šetališe uz more koje povezuje Igalo, Herceg-Novi i Meljine.

Napuštena železnička stanica u Aranđelovcu čeka…

Srbija se pridružuje evropskim zemljama koje imaju tradiciju ovakve turističke ponude i rekreativnog programa. Društvo ljubitelja biciklizma Jugocikling kampanja pokrenulo je projekat Mogućnost transformisanja napuštenih pruga u Srbiji u zelene staze (podrška Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture). Ovaj saobraćajni, ekološki i turistički projekat obuhvata istraživanje, lociranje i mapiranje svih trasa napuštenih pruga, izbor konkretnih deonica za koje se predlaže pretvaranje u zelene staze i animiranje loklanih zajednica da reaktiviraju napuštene objekte železničkih stanica i trasa. Najviše su zainteresovane opštine Aranđelovac, Lajkovac, Irig, Priboj, Užice, Sombor i Rakovica i prvi pilot projekti će se uraditi za njih.U sklopu programa, štampana je publikacija sa mapom svih trasa u Srbiji, pokrenut web sajt, održana su dva biciklistička festivalska događaja i organizovana završna konferencija u Beogradu.

Publikacija i mapa zelenih staza

Prvi Bajk Fest je održan u Vrdniku 26. septembra 2015. kada je promovisan koncept zelenih staza trasama napuštenih železničkih pruga i inicirana ideja pretvaranja napuštene trase pruge od Rume do Vrdnika u pešačku i biciklističku stazu. Tada se grupa biciklista promotivno provozala biciklima putem od Rume do Vrdnika, ukazujući na opasnost vožnje bicikala regularnim drumom, u uslovima kada paralelno postoji dobro očuvana i potpuno zaboravljena trasa napuštene pruge. Za projekat pretvaranja starih železničkih koridora u zelene su izrazile zainteresovanost Opštine Ruma i Irig. Fruška gora je veoma posećena, sve više biciklista vozi do izletišta i po nacionalnom parku. Uz malo ulaganja lako je izvodljivo aktivne turiste dovesti do ove planine bez korišćenja automobila. Predstavljena je ideja da biciklisti iz Beograda vozom dođu do Rume i dalje trasom nekadašnje pruge do Vrdnika i banje. Na isti način bi Novosađani mogli da se voze sa druge strane Fruške gore, trasom nekadašnje pruge od Sremske Kamenice do Paragova.

Drugi Bajk Fest je održan u Lajkovcu 24. oktobra, tokom kojeg je promovisana ideja pretvaranja napuštene trase ćirine pruge od Lajkovca ka Lazarevcu i ka Ljigu u pešačku i biciklističku stazu. Za ovaj projekat zainteresovala se Opština Lajkovac i zbog toga je druga promocija projekta održana upravo tamo. Zvaničnici Opštine Lajkovac, na čelu sa predsednikom opštine, dočekali su goste iz Beograda na platou ispred zgrade Opštinske uprave. Nakon toga, grupa od stotinak biciklista iz Lajkovca i Beograda se promotivno provozala biciklima do gvozdenog mosta u Ćelijama, gde se okupljenima obratio književnik Radovan Beli Marković, pisac dela Lajkovačka pruga.

Bike Fest u Lajkovcu

Na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu 3. decembra održana je stručna konferencija koju su promovisali književnik Radovan Beli Marković i multimedijalni umetnik Rambo Amadeus. Razgovor sa novinarima moderirala je novinarka Studija B Smiljana Popov. Na konferenciji se govorilo o mogućnostima transformisanja napuštenih železničkih pruga u Srbiji u zelene biciklističke i pešačke staze i železničkih objekata (staničnih zgrada) u turističke, ugostiteljske i kulturne centre. Prezentovana su iskustva nekoliko sličnih projekata iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i drugih evropskih zemalja. Na konferenciji su prikazane prezentacije Mercedes Munjoz, predsednice Evropske asocijacije zelenih staza (European Greeways Assotiation) i trojnog autorskog tima projekta: Slobodan Rosić je govorio o istorijatu nastanka i gašenja pruga, Mirko Radovanac je prezentovao projekat Jugocikling kampanje, a Aleksandar Stanojlović se fokusirao na mrežu zelenih staza na trasama napuštenih pruga. Boro Marić i Tihomir Dakić informisali su o ovakvim aktivnostima u Bosni i Hercegovini.

 Učesnici  Press konferencije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu

Prvu prezentaciju ideje Zelene staze Srbije, Jugocikling kampanja je predstavila na konferenciji Reke i industrijsko nasleđe 2007 u Beogradu, zatim na Međunarodnoj konferenciji: Industrijsko nasleđe u funkciji stvaranja novih kreativnih prostora i održivog kulturno-ekonomskog razvoja 2015. u Novom Sadu.

Od inicijative do realizacije je dug put, a stanje na terenu daleko od kakvog bismo voleli da bude. Proces ukidanja pruga je direktno vezan sa propadanjem privrede, te je vraćanje pruga na stare trase teško zamislivo. Stoga su alternativni predlozi, poput ove ideje da se železničke trase koriste za zelene staze izuzetno korisne, jer je najbolji način održavanja svih komunalnih, saobraćajnih i drugih sistema aktivno i redovno korišćenje. U Vojvodini postoje kilometri trasa ukinutih pruga, na kojima su sačuvani koloseci sada zarasli u korov. Uz mala ulaganja moguće je uspostaviti novi, atraktivan sadržaj šinocikla, ili bike-raila –  otvorenog bicikla na šinama koji je popularan u razvijenim državama poput Francuske, SAD i Južne Koreje, posebno uz izletišta ili zaštićena prirodna područja kao na pruzi Vladimirovac-Mramorak, u zoni Deliblatske peščare ili na deonici između Sombora i Apatina.

Najatraktivniji delovi ipak se nalaze u planinskim delovima centralne Srbije, oko Zaječara, Ćuprije, Dimitrovgrada, Čačka. Deonica od Užica prema bosanskoj granici je sa pravom proglašena jednom od najlepših trasa u Evropi. Podsećam das u na delu trase od Šargana do Višegrada vraćene šine, za potrebe turističkih vožnji. Ova trasa dalje nastavlja ćirinom prugom ka Sarajevu, Mostaru, Dubrovniku i Herceg Novom. Povezuje narode koji su do juče ratovali i gradove koji su stradali u poslednjem ratu. Zato je izuzetno značajna inicijativa povezivanja Srbije, BiH, Hrvatske i Crne Gore ovim alternativnim saobraćajnim koridorom, čiji su korisnici rekreativci, ciklo-turisti, materijalno dobrostojeći, aktivni fini ljudi širokih pogleda na svet, rasterećeni od verskih i nacionalnih podela i ljubitelji tehničkog nasleđa.

Aleksandar Stanojlović

PROČITAJTE I: bike-fest-ruma-vrdnik, green-fest-korak-ispred

The post Zelene staze Srbije / Trasama nekadašnjih pruga appeared first on Korzo.

Advent je specifično odbrojavanje četiri sedmice pre Božića 25. decembra, koji tada obeležava najveći broj hrišćana u svetu. U tim danima ukrašavaju se porodične prostorije i gradovi. Paljenje sveća poseban je ritual. Štampanje advent kalendara još je jedan vid zabave u iščekivanju praznika.

Advent, lat. reč, znači dolazak (nem. Ankunft ).

Advent je vremenski raspon od četiri predbožićne nedelje kojima počinje Crkvena godina (Kirchenjahr) i priprema za Hristov dolazak. U Crkvenoj godini postoje tri velike svetkovine: Božić, Uskrs i Duhovi (Sveto Trojstvo, Sveta Trojica tj. Bog Otac, Sin i Sveti Duh – Die Dreieinigkeiten Gottes: Vater, Sohn und der Heilige Geist ).

Božić je prvi put slavljen u Rimu 25. decembra 354. godine i u nekoliko narednih decenija je ovaj običaj prihvatilo tadašnje sveukupno hrišćanstvo. Određenu ulogu je pri tome odigrala okolnost da je u pagansko vreme 25. decembar bio praznik u slavu nepobedivog boga Sunca (Sol invictus), čija je svetlosna simbolika prenesena na Hrista.

Adventski venac sa četiri sveće smbolizuje svetlo koje je rođenjem (dolaskom) Hrista obasjalo svet iako je njegovo pravljenje novijeg je datuma. Ideja potiče od protestantskog teologa Johana Hajnriha Vilhelma, upravitelja Doma za napuštenu decu u Hamburgu,  koji je 1839. godine, mesec dana pred Božić u Domu okačio veliki drveni točak, prečnika od dva metra i ukrasio ga svećama: 24 male crvene i četiri velike, bele. Svakog radnog dana uveče jedno od dece smelo je da upali jednu malu sveću, a nedeljom po jednu veliku. Tako su deca lakše mogla da prate koliko dana im je jos ostalo do Božića. U nedelju pre Badnje večeri sve sveće bile su upaljene, a prostorija jarko osvetljena. Upravitelj je kasnijih godina ukrasio veliki svećnjak borovim granama. Vrlo brzo prihvatili su i katolici ovaj običaj, a danas se adventski venac viđa svuda u svetu, ali sa smanjenim brojem sveća, iz praktičnih razloga. Danas se u  vencu od borovih grančica nalaze  četiri crvene sveće, za svaku adventsku nedelju po jedna, pale se redom, četvrta pred sam Božić.

PROČITAJTE I:postoji-li-deda-mraz, bazel

The post Advent / Dolazak appeared first on Korzo.

Povodom mizoginične izjave ministra odbrane Srbije imena Bratislav Gašić, koja bi trebalo da postidi Srbiju. Da li je (će)? 

Kad vidim gde živim

Bratislav Gašić je tipičan sin našeg vremena i našeg društva. On je samo ono što naše društvo priželjkuje da će svaki njegov muški, beli i heteroseksualni član biti kada poraste. Izbalansirana mešavina mediokriteta, suštinske i formalne neobrazovanosti, iz toga konsekventnog, kliznog osećaja za moral i zakone (opadajućeg vektora) spremnog na svašta radi minimalnog ćara, nesvesnog sopstvenih sposobnosti, a bez ikakve sposobnosti valorizacije tuđeg života naspram lične koristi… On je čovek sa idejom da je sopstvena neobrazovanost vrhunac potrebnog razvoja pojedinca i da je sve preko toga od Sotone. Znate ono: čita knjige, tušira se – mora da je peder!

Jednostavno Gašić (ime koristimo ovde generički) je jedan renesansni čovek koji može biti sve i ništa, zavisi kako Otadžbina i Proviđenje tog trenutka komanduju. Od trgovca kafom, keramičara, predsednika opštine, potpredsednik stranke, pa sve do ministra odbrane. I dalje. Ma i Generalni sekretar UN. Samo ako treba. A treba.

 Gašić i gašići su potrebni da se u društvu ne bi postavljala pitanja, da bi bilo pouzdane armije zadovoljnih onim tu gde jesu, pače, srećnih tu gde jesu, i da bi bilo zahvalnih i spremnih da pokažu zahvalnost Kad To Zatreba. Gašići ne pozivaju na odgovornost, gašići je ne traže. Gašići su udobna sofa iz koje ne želiš da izađeš nikad.

Ovo društvo sistemski neguje i uzgaja Gašića i gašiće kao svoje idealne građane, vešto smišljajući i izmišljajući načine da svi drugi koji nisu oni odu ili budu poniženi i marginalizovani. Ili marginalizovani pa poniženi. Sve jedno. Zbog Gašića i gašića je potrebno rasčistiti naš mise-en-scene od nepotrebnog. Pa tako niko ništa ne radi da zaustavi odliv mozgova, fenomen koji svojim komunalnim imenom sugeriše pre na kakvo puštanje vode posle bavljenja u toaletu, nego na sistemski problem.

Šta je sa mladima? Odliveni su… Gde? U septičku jamu, gde im je i mesto. Mala digresija – obnavljaju se lekarske licence u Republici, pa se u TV prilogu iz lekarske komore čude zašto veliki broj lekara nije podneo zahtev za obnavljanje licence. Kažu – možda kasne. Možda. Možda spavaju, možda su u vikendici, a možda su sigurno po Norveškama. Što bi rekli – pustilo društvo za njima vodu. Odlili se.

Deo ove dosta intuitivne pan-nacionalne kampanje da se omogući permakultura gašića jeste i permanentno smeštanje žena na njihovo mesto.  Konkurencije ne sme biti. Naravno, kada je o ženama reč  za njih je Mesto ono koje podrazumeva manuelni i što je još bitnije neplaćen rad. Sa ženama je samo lakše. Tu se svi slažemo da: šta će žena u kancelariji (kad stigne da kuva?), šta će žena u politici (kad stigne da rađa?), šta će žena na fakultetu (kad stigne da pegla?) …

Na primer, šta će ženama imovina? Žene su u Srbiji vlasnice imovine u jednocifrenom postotku. Šta će im!? Ni mašina za veš nema imovinu, pa gle, radi. Žena koju tuku u braku mora da izađe iz stana u kom živi i omogući nasilniku komociju. Žena mora da pravda pred potencijalnim poslodavcem da li želi dete. Muškarčevo je tu tek koliko da otkopča šlic. I tako dalje, i tako dalje.

Kada se gašići susretnu sa ženom koja neće da bude rasplodni multipraktik to običino rezultira nizom pošalica poput one koju je tipični predstavnik gašića, sam Gašić, uputio novinarki B92 Zlatiji Labović. Kad vide ženu da kleči naši gašići misle – ili se sprema da vrši rasplodno-zabavnu funkciju ili potpaljuje Smederevac. Šta bi drugo žena radila nego bila objekat?

Gašići u Pančevu, recimo, nikako ne mogu da razumeju kako to da (čak) dve žene u formi spomenika zauzimaju javni prostor. I to centralni! Zato će ih skloniti i zameniti muškarcem, vojvodom Stevanom Knićaninom.  Dakle fizički će ukloniti spomenik ratnim udovicama iz javnog prostora. Jer, kao što se spomenik i zahvalnice ne postavljaju mašini za veš, zašto bi ženama bio podignut spomenik? Njihovo je da rađaju sinove za te ratove, a ne da tuguju za njima i muževima. Objekat s emocijama, ma hajde.

Gašić, veliko “g”, zbog toga što je snimljen, a ne zbog toga što je rekao, biće smenjen sa funkcije ministra. Ostaće potpredsednik stranke. Tamo je valjda ta šala OK. A možda i neće biti smenjen. Kako stvari stoje danas, sredinom decembra 2015, možda ostane ministar i do proleća, kada će, kažu, novi izbori. A do tada će neki novi državni udar, pakleni plan, zavera ili glupost zaseniti Gašićevu pošalicu. Neki će se događaj već desiti. Zaboravićemo novinarku Zlatiju. Garantujem.

A onda će Gašića zameniti nekakav gašić, još vickastiji, još gašićkiji. I ajmo Jovo nanovo. Panta rhei, Serbia manet. Takoreći.

Ostaće samo statistika o procentu žena vlasnica, o broju ubijenih žena, o broju nezaposlenih žena da nas podseća gde smo. U carstvu gašića i Gašića u kojem ima mesa za gašiće i Gašića i u kojem su svi koji nisu gašić i Gašići nemaju šta da traže. Van čuvena 4 zida to jest. Dobro došli u Gašićstan.

PROČITAJTE I: pancevo-igre-sa-spomenikom, zivotne-price, videomedeja-nekada, o-telu-zene-u-umetnosti, ulicom-judite-salgo

The post Gašićstan, Gašić & gašići appeared first on Korzo.

Podržavajući urbanu kulturu i baštinu, Zograf će povremeno poklanjati korzportalu svoje stripove!!!

Saša Rakezić / Aleksandar Zograf

Davno sam (ako su vremenske odrednice uopšte bitne) čula za ime Zograf. Tada i – “ jako dobar, radi strip, mlad…”. Pančevci uvek otkriju nova “magnetna” polja! Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf je tada počinjao. Dva imena i dva prezimena možda je malo (ili previše?) za prvog undergraund strip autora na prostoru Jugoslavije 90-ih godina 20. veka, jednog od prvih autora fanzina na tom istom prostoru, do danas sa desetinima svojih objavljenih knjiga stripova štampanih u Evropi i Americi. Iako u autorskom delu neprekidno kritički sagledava stvarnost, čini mi se da je prilično obuzet i nežnim sećanjima na detinjstvo (npr. na bolesnog tatu, ako se dobro sećam tog stripa u beogradskom nedeljniku “Vreme”) i uopšte, na prošlost. Možda je i zbog toga strastveni posetilac buvljaka? Ustvari, kada me crtežom i rečima zamađijava, nikada ne znam šta je stvarnost, šta je san, da li cmizdrim nad Stvarnim ili Imaginarnim, što je i nevažno kada tiho šmrkćem da ne čuju ukućani. Zatim, Zograf piše i objavljuje kratke stripove u nedeljniku “Vreme”. Nedavno je povodom smrti našeg najznačajnijeg istraživača stripa Zdravka Zupana napisao briljantan In memoriam, ustvari esej o (večnom) prijateljstvu. Kao da nam je sleteo Antoine de Saint – Exupery u liku  pančevačkog Saše / Zografa.

Čitajte poklon – strip u kome otkrivamo kako nismo Mali. već Veliki.

Bojana Karavidić

Zograf odobrio objavljivanje stripa!

PROČITAJTE I: pancevo-autorski-i-alternativni-strip, strip-u-muzeju-vojvodine

The post Zograf na korzoportalu appeared first on Korzo.