Od danas je  Dragan Nikolić Gaga u Aleji zaslužnih građana. Kada već nije sa nama, ovo mesto i pripada mu.

Popaj u Balkanskom špijunu

Koliko god smrt očekivana u životu, uvek probudi tugu kad stigne vest da je nekoga odnela. Tako je bilo i 11. marta kada je ujutru prostrujalo – Umro Gaga. Tog dana nismo se pozdravljali sa Zdravo, već samo – Umro Gaga.

Flojd u Nacionalnoj klasi

Mnogo je reči kazano od petka do danas, besmisleno je ponavljati pozorišne, filmske i najlepšu životnu ulogu koje je sve uspešno izveo na beogradskom asfaltu Dragan Nikolić.

Izdvajamo reči Gorana Markovića koji je izjavio za Politiku:

Dragan Nikolić je rođen na Crvenom krstu i nadimak mu je bio „Krstaš“. Ljudi sa periferije ovoga grada bili su izvor svih poetskih opsesija i u literaturi i na filmu i Dragan Nikolić je od ranih dana, od pojave „crnog talasa“ i filma „Kada budem mrtav i beo“, pa do danas, predstavljao Beograd. Mislim da je bio inkarnacija beogradskog duha, što je vrlo retko i što treba da pamtimo.

Džimi Barka, Kad budem mrtav i beo

Uz pesmu Samo jednu ljubav imam Vlade Divljana koji je takođe otišao u martu, pre godinu dana, poslednji pozdrav Gagi Nikoliću. Korzoportal.

PROČITAJTE VIŠE: godina-od-kad-ode-vlada-divljan

The post Dragan Nikolić više se neće vratiti appeared first on Korzo.

O najnovijim poplavama u Srbiji. Tibor Jona ima svoj ugao!

Subjektivni osećaj kad vidimo da je počela da pada kiša u Srbiji

Ako se u nekoj oblasti ogleda sva tragedija našeg društva onda je to vrlo verovatno baš u oblasti odbrane od poplava. Na jednoj strani tu je država, sada već tragično nesposobna da nađe novac za preventivu, ali večno sposobna da pronađe novac za obnovu. Mada je i maloumnom jasno da se ulaganjem u prevenciju štede godišnje stotine miliona evra, prevencija se ne slika lepo koliko humanitarna pomoć. Neko je nedavno pitao zašto Srbija nema para za lečenje svoje dece – nije tačno da para nema, ima ih, samo se ona rasipaju bahato.

Pritom, prevencija nije samo nasip ili regulacija toka – to je i dugoročno ulaganje u komunalni red i disciplinu, ulaganje u ljude koji bi se prevencijom bavili, opremanje, podizanje svesti o ulozi svakog pojedinca u sistemu… A kako gde je korist od dugoročnog razmisljanja u zemlji kojoj čitava budućnost doseže tek do sledećih izbora, koji su, gle zgode, uvek, spremno, baš tu, iza ugla.

Glupo je očekivati da će se građanin kojem je npr. dozvoljeno da bespravno gradi šta i kako hoće, građanin koji je podvrgnut urbanističkom i mentalnom haosu biti disciplinovan samo u slučaju bacanja otpada u reku. Pa zašto bi samo tu proradio njegov smisao za odgovornost prema drugima? Niti će ga ko kazniti, niti mu država daje bolji primer, niti se na to ukazuje kao na negativnu pojavu. Nećeš valjda da čekaš kao budala prvu subotu u mesecu da izneses svoju mašinu za veš ko neki nemački pederčić?! Budi najpametniji. Rkni u Jablancu! Em lako, em besplatno.

Isti građani pokazuju zabrinjavajuću količinu nemara za same sebe i na drugim mestima. Teško je objasniti aktivno odbijanje građana da osiguraju svoju imovinu ili useve kod osiguravajućih zavoda i pored očigledne činjenice da žive u područijima koja se gotovo svake godine plave i urušavaju na klizištima. Otkud tolika potreba za hazarderstvom, posebno kada država retko ispuni do kraja sve ono što velikodušno obeća, nije jasno.

A kada građani požele da sami preuzmu stvar u svoje ruke i obezbede svoje domove, nalaze na administrativni lavirint iz kojeg ni sam Tezej ne bi izašao živ. Država se tad oseti moćnom i kreće da se ponaša kao nadrogirana, u magnovenju da je najmanje Švajcarska. Daj ovaj dokument, daj onaj dokument. Nemože to tako kako ste vi zapeli. Tu su paragrafi! Ehej!

Tako Predsednik Mesne zajednice Grdica u opštini Kraljevo priča kako su dve godine vodili pravu bitku sa državom Srbijom da urade njen posao i zaštite se, da se u dokumentima unesu potrebne izmene koje bi im omogućile da se legalno obezbede od poplava. Izmenu su jedva dočekali nažalost i ove godine potopljeni. Prijo moja kako ćemo, prijatelju lako ćemo. Ni administracijine kuće u Grdici, ni administracijini usevi oko Grdice. Nervoze bez.

Osim što je nesposobna da se bavi prevencijom, za šta redovno uzima novac i tera na robiju one koji joj ne daju, država naravno ostaje trajno nesposobna i da identifikuje i kazni krivca. U slučaju Grdice to je onaj u Državnoj upravi koji je dve godine sprečavao da se na mapi vodotoka povuče (i bukvalno!) jedna linija olovkom. Odbijanjem država jasno poručuje, po ko zna koji put, da se javašluk i ugrožavanje života i imovine u Srbiji ne kažnjavaju. Da je najbitnije izaći sa posla u 14:50h.

Za to vreme njihovi politički predstavnici koriste haos i optužuju ni manje ni više nego Boga za poplave. Ne sopstveni nemar, ne sopstveno nečinjenje nego baš Boga. A jednom je to uradio, što ne bi opet? Bog mislim. Čak i da je ta logika optuživanja Boga bila tačna, tek bi tada trebalo da ljubimo Boga što nas ovako nesposobne nije postavio pored većih reka poput Eufrata, Nila ili Žute reke. Pa nestalo bi nas još 2014. godine.

Zabrinjavajuća je već sad ozbiljno i nemogućnost građana da brigu za poplave pretoče u politički zahtev i postave ga pred one koji plediraju da ih predstavljaju – na lokalnom ili republičkom nivou. Kako objasniti to da građani, recimo Lučana, i pored toga što su dva puta plavljeni u poslednjih tri godine i dalje stoje spremni da glasaju sve one političke partije čijim je nemarom u rukovođenju društvom sva njihova imovina ili uništena ili dovedena u pitanje? Kada su nedavno propisi EU pretili da oslabe male proizvođače mesa u Poljskoj gospoda poljski farmeri su se pokupili i otišli ispred zgrade EU Komisije i tamo roštiljali sve dok ih se nije saslušalo i uvažilo zahteve. Zašto je ovaj vid sindikalnog delovanja nemoguć u Srbiji i zašto su naši građani nesposobni da svoje zahteve politički artikulišu?  Zašto su građani nezainteresovani za odgovornost? Vrlo verovatno jer je dele. Pa onda nastupi omerta…

Da li je zadatak nevladinog sektora da siđe sa asfalta i uputiti se u sela i da opismenjava selo za delovanje u jednom suštinski nepravičnom i bespravičnom društvu, da uči selo kako da zahteva od države ono što joj je pošteno platio – a da to nije uvek i jedino blokada puteva. Mislim, možda bi i u gradu to mogli, ne kažem.  Da li nas, pojedince, naše nepoverenje prema najbližim komšijama sprečava da sa njima skupa delujemo, identifikujemo zajednički interes i borimo se za njegovu realizaciju, posebno kada je to pitanje fizičkog opstanka? Čiji bi bio posao da pokrene jednu takvu priču? Ili bi radije da večno igramo žrtve? Kada će neko odgovarati za poplave, makar onda kada se one pojave treći put na istom mestu? Koliko će koštati ova obnova, a koliko bi koštala prevencija? Koliko je to škola ili laserskih skalpela u razlici samo?

Delimične odgovore na ova pitanja videćemo već koliko kad krene topljenje snega sa planina ili nas plakne prva kiša u aprilu. Do tada, da čujemo malo bitnim pitanjima o žutom Bujketu, žutoj Olji, o mezoterapiji poslanika, preambuli, NATO paktu, ruskom humanitarnom centru… Nešto od tih najbitnijih tema, dok tonemo, makar da svira fensi muzikica. Kao na Titaniku. Neuništiva zemlja koju, mada joj je nikad bolje, redovno potapa Čemernica.

The post Tibor Jona: Suicide is painless appeared first on Korzo.

Podsećamo se stare zaboravljene reči ciferblat koja prevedena s nemačkog jezika znači “brojčanik na satu”. Povodom jedne restauracije u Pančevu, korzoportal podseća na ovu reč i događaj koji ne bi bio moguć bez jednog alpinste.

Ciferblat pre obnove

 Ciferblat su restaurisali stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Pančevu, uporedo  sa restauracijom četiri brojčanika na satu Rimokatoličke crkve Svetog Karla Boromejskog u starom jezgru Pančeva.

 Zvonik nakon skidanja brojčanika

Četiri zarđala i dotrajala satna brojčanika na  četiri fasade tornja, stara dva veka, skinuta su sa zvonika i odneta u radionicu na restauraciju gde su očišćeni, antikorozivno zaštićeni, ofarbani i pozlaćeni 23 i 3/4 karatnim zlatom. Ovaj posao je trajao mesec i po dana da bi u vreme katoličkog (Gregorijanskog) Božića 2015. godine bili vraćeni na prethodno mesto. Posao je urađen bez skele, uz pomoć alpiniste Lambrosa Hudeludisa koji je brojčanike prvo spustio, a nakon čišćenja i obnove podigao i učvrstio na toranj.

Alpinista Lambros Hudeludis postavlja ciferblat 

Satni mehanizam je obnovljen avgusta 2013. sredstvima Grada Pančeva i Naftne industrije Srbije. Znanje i veštinu ovde je iskoristio sajdžija iz Pančeva Miša Šeremetović, jedinsteni majstor koji ume da popravlja stare satne mehanizme, posebno na javnim građevinama. Sat radi na tri elektromotora što je novina u domaćoj praksi! Ovi motori pokreću mehanizam za otkucavanje na svakih četvrt sata i mehanizam za otkucavanje punih časova. Tako će sat na tačno vreme ukazivati i vizuelno i zvučno. Osmišljavanje rada tih motora i mehanizma je trajalo duže nego popravka sata. Šeremetoviću su pomagali Dragan Kozomora, mehaničar i Dejan Maksimović, zadužen za elektroniku.

Obnovljeni sat sa brojčanikom

Obnova satnog mehanizma i ciferblata sa tornja Katoličke crkve su delovi projekta Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Pančevu koji u saradnji sa Gradskom upravom postepeno oživljavaju Staro jezgro, do skoro Zaboravljeni grad. Celo područje se već nekoliko godina parterno i infrastrukturno obnovlja u fazama, u cilju podizanja ekonomske vrednosti područja i vraćanja srednjoevropskog ambijenta. Početkom 2016. počela je parterna obnova ulice Nikole Đurkovića koja trg ispred Katoličke crkve spaja sa kompleksom Stare Vajfertove pivare.

PROČITAJTE I: vitraz-na-petrovaradinskoj-tvrdavi, korzo-portal-postoji-godinu-dana

The post Pančevo: Alpinista ugradio ciferblat appeared first on Korzo.

Završni deo teksta Ivana Stevovića u sklopu prezentacije naučnih radova koje će i u buduće objavljivati korzoportal. Istorija je u fokusu ovog autora. 

Bolonja

 Borba za istoriju: trenutak i nedokučiva budućnost

„Tata, hajde, objasni mi čemu služi istorija.“ ( Mark Blok, Odbrana istorije ili zanat istoričara, 1949.)

Iako je ne jednom i s pravom konstatovano da postmodernistički nihilizam nije ugrozio temelje istorije kao jasno definisane nauke, navodeći je čak na pozitivan iskorak prema uvek blagotvornoj potrebi povremenog vlastitog preispitivanja, proširenja horizonta njenog interesovanja ili načina tumačenja poznatih sadržaja, izazovi pred kojima se ona nalazi ne samo da nisu minuli već deluju daleko alarmantnije upravo stoga što, preskačući već iznemogle predatore, dolaze iz direktnog susreta staništa sa realnošću.

Nirnberg

Naime, znatno ozbiljnijom pretnjom čine se oblaci koji su se možda delimično obrazovali iz kondenzacije stvorene prirodnim isparenjima nacionalnog parka, ali ih je presudno zatrovao  duh vremena, te stoga deluju kao rezervoari kiselih kiša, potencijalno sposobnih da unište sve što u staništu živi. Jer, na početku Ševčenkovog teksta stoji da rod leptira svoj polen seje na pet stotina kolega i publiku, krajem 1983. od ukupnog broja knjiga u francuskim knjižarama gotovo sedamdeset odsto pripadalo je istorijskim temama, što znači da je to bio neprikosnoveni simbol potrebe ljudi da učestvuju u kolektivnom pamćenju. Danas, besplatnim učlanjenjem u samo jednu od mnogih elektronskih dobrotvornih ustanova, u trenutku postajemo vlasnici barem hiljadu najraznovrsnijih naslova posvećenih svakom periodu prošlosti, a to je, naravno, tek deo  sveukupne istoričarske produkcije tokom poslednjih decenija. Stanište je, dakle, aktivnije no ikada, poput ogromne kolonije mrava u kojoj je hijerarhija delovanja naizgled jasno ustanovljena. Međutim, da li je iko od nas zaista toliko naivan ili samozaljubljen da poveruje da je knjigu koju je napisao makar i prelistalo hiljadu ruku pripadnika esnafa, dok na širu javnost i strogo kontrolisane vozove njene zainteresovanosti teško da smemo i pomisliti? Koliko god izgledalo paradoksalno, nepregledni stratumi akumuliranih znanja o istoriji prete da izazovu makroinflaciju svakog poštovanja dostojnih ali zakonima današnjeg tržišta generalno neprofitabilnih proizvoda.

Beč

Rizničari fondova namenjenih našem poslu ne samo da su već uveliko usporili refleks posezanja za ključem, već, primera radi, u trenutku dok ovi redovi nastaju ne jedna od članica Evropske Unije nastoji da zakonom preseče dotok vazduha vlastitim, stoleće ili više starim institucijama proučavanja prošlosti. Kako ubediti jedno vreme da su mu istinski potrebna i sva pređašnja, kako funkcionalno i istovremeno časno upotrebiti sadržaj ogromnih rezervoara ispunjenih hiperrealističnom apstrakcijom zvanom istorija, ključno je pitanje koje svojom beskropuloznom težinom preti da carstvo uistinu, a ne samo u Hobsbaumovoj metafori, pretvori u temeljito ograđen rezervat, sa svim takvom ambijentu svojstvenim zakonima preživljavanja, i odgovarajućom sudbinom.

London

Želimo li do kraja biti iskreni, priznaćemo da je situacija koja uveliko poziva na uzbunu u dobroj meri proizišla i iz našeg delovanja: rov svojevremeno iskopan kao odbrana od predatora, poprimio je još jednu, nimalo željenu namenu, postajući vremenom prepreka ne samo prema teledirigovanim napadačima, već i prema daleko širem prstenu neutralnog okruženja, onog iz kojeg je i pre sedamdeset godina, a nemerljivo više danas, stalno dopiralo pitanje koje je Marku Bloku uputio njegov sin.

Zabavljeni obožavanjem ili rušenjem sopstvenih idola, samozadovoljno pretrajavajući u čaurama tematski sve užih istraživanja, podrazumevajući kao prirodno i nedodirljivo vlastito profesionalno postojanje, odgovorili smo postmodernistima, maloj grupi svojih studenata, ali ne i običnom svetu, kojem je taj odgovor, osobito od trenutka globalnog prestuktuiranja svih segmenata prethodnog poretka, bio preko potreban kao nova osovina utemeljenja njegovog ličnog i kolektivnog identiteta.

Pre tri decenije, čak i u najmračnijoj futurističkoj viziji smeštenoj u Los Anđelesu, u jesen 2019, veštačko stvorenje ljudskog izgleda tren pre svoje eliminacije izgovorilo je reči o onome što je videlo, odnosno Istoriji. To znači da se 1982. ni putem celuloidne trake nije dalo zamisliti biće bez prošlosti, koje bi tim svojim svojstvom nužno kreiralo fundamentalno drugačiji sistem sveukupnih vrednosti. No posle svih iskustava, vizionarska imaginacija Filipa K. Dika i Ridlija Skota ostaje antologijsko delo vizuelnog izražavanja dolaska Kraja, ali navodi i na pomisao nije li ipak bila isuviše optimistička? Jer ako savremeni otac, donoseći sinu iz svog staništa gomilu sazrelih ali mentalno bezukusnih, nejestivih plodova, time zapravo prekida vezu sa budućnošću, nije li zakonomerno da se sin na isti način počne da odnosi prema prošlosti, od svog prvog školskog časa istorije? Bivajući izložen implantiranju nepregledne gomile ličnosti, datuma, događaja, naglašenih košmarnom stranicom udžbenika na kojoj se mešaju različitim bojama markirani delovi teksta, loše ilustracije, boldirane ili kurzivom naznačene suštine, ali ne i objašnjenju procesa ili, što je najvažnije, njihovom tumačenju, stvarajući instinktivnu odbojnost prema tom hirurškom  zahvatu na otvorenom mozgu sin zapravo ne diže glas protiv istorije, već protiv načina na koji mu se ona predstavlja, a to znači istoriografije – odnosno nas. Zato u današnjem svetu, koji obezvređuje ili čak sankcioniše pravo na apstraktno i analitičko mišljenje, otelotvorenje replikanata, lišenih potrebe koju je na kraju svog postojanja imao i u ime sopstvenog bića sproveo Roj Beti, pa stoga  daleko manje upadljivih no što su oni u Skotovom filmu, deluje kao pitanje trenutka. Može li se, i na koji način, pojava tog najnovijeg civilizacijskog dometa preduprediti isključivo upornim radom kolonije u staništu, ili je ona već zaboravila jezik kojim bi makar pokušala da ponovo otpočne resital dva glasa, istorije i sadašnjosti? Pred nama je zadatak čije ozbiljnosti, ukoliko već odavno nismo zakasnili, kao da u potpunosti nismo svesni.

 Ivan Stevović, Filozofski fakultet, Beograd

Foto koncept: Marijan Stanić

Oprema teksta korzoportal

 PROČITAJTE I: istorija-kao-francuska-sobarica-2, istorija-kao-francuska-sobarica-1

The post Istorija kao francuska sobarica (3) appeared first on Korzo.

 “Leto kada sam naučila da letim”, izdato u tiražu od 3.000! Ukoliko znate da ovo nije tabloidna vrsta romana, plačna priča o životu i ljubavi, ili kvazi recept za sticanje samopouzdanja i uspeha u srb-biznisu, onda samo treba znati ime autorke – Jasminka Petrović.

Jasminka Petrović je u romanu Leto kada sam naučila da letim opisala raspad i ponovni spoj građanske porodice koju je razdvojio rat 90-ih u novonastalim državama Srbiji i Hrvatskoj. Jedan deo porodice živi u Beogradu, drugi na Hvaru. Letovanje devojčice Sofije sa beogradskom bakom na Hvaru promenilo je mnogo toga i pomirilo posvađane. Toplina i razumevanje konteksta u koji je smeštena tema, glavne su karakteristike ove beogradske književnice.

Iz knjige Leto kada sam naučila da letim:

Mama mi je poslala poruku da uveče ni slučajno ne izlazim iz kuće bez babe i nona Lucije jer je ona čitala u novinama kako su sinoć u Splitu, u nekom kafiću, pretukli momka iz Srbije i još je čitala da su nekim ljudima iz Srbije skinuli BG tablice dok su bili na plaži u Zadru. I da su im razbili prozor na kolima i da je meni najbolje da sedim u dvorištu ispod venjaka.Ako mi je baš vruće, mogu da se rashladim vodom iz creva u dvorištu, ionako se od sunca dobija rak kože…

Iz knjige Leto kada sam naučila da letim:

… Ne kapiram zašto je baba tolike godine bila ljuta na dida Luku kad je on baš strava lik. I cela njegova porodica je vrlo simpatična. Ujutru smo svi zajedno doručkovali: Ana, Uobraženi, njihovi roditelji, deda Luka, nona Mirta i ja. Za stolom je bila velika galama. Teško mi je bilo da ih pratim. Povremeno sam se osećala kao da gledam strani film bez prevoda…

…barba Josip nas je odvezao do trajekta. Kada su krenula kola s parking, Luka dida nam je mahao, nona Mirta je brisala očli, tetka Dobrenka nam je slalal poljupce, a Luka rođak i Ana su dugo trčali za kolima. Barba Josip je zamolio jednog čoveka na trajektu da ga pusti unutra da bi nam pomogao oko stvari. Baba je zauzela pet mesta kako bi mogla da digne noge i legne…

Šta je poenta ovog romana za mlade, i ne samo za njih? To, da je porodica, pa i kada je zavađena,  srž života i centar vasione ! Ko pročita shvatiće. Ovo je knjiga za sve koji vole da budu zajedno, makar i posvađani.

Nova vest potekla od autorke ove knjige je da su počele pripreme za snimanje filma po njenoj knjizi Leto kada sam naučila da letim. Producentska kuća iz Beograda radiće koprodukciju sa kolegama iz Hrvatske. Ne postoje granice u stvaralaštvu!

Jasminka Petrović: Leto kada sam naučila da letim, Kreativni centar, 2015.

PROČITAJTE I:  hvarska-bastina, leto-odletelo, nova-knjiga-korculanski-dir

The post Jasminka Petrović: Leto kada sam naučila da letim appeared first on Korzo.

Svetski fond za prirodu (World Wide Fund for Nature – WWF) pozvao je svet da učestvuje u akciji  “Sat za planetu Zemlju”  /  “Earth Hour” 19. marta.

Pod sloganom – Isključi svetlo da bolje vidiš nekoliko gradova u Srbiji pridružile se akciji Earth Hour koju je osmislio WWF. Pozivaju se građani da to urade u svojim domovima od 20.30, jedan sat, takoće i gradske vlasti sa javnom rasvetom.

Akcija Sat za planetu Zemlju počela je 2007. u Sidneju. U ovaj globalni pokret uključilo se od tada više od dve milijarde ljudi iz  172 zemlje sveta. Srbija je među njima.

PROČITAJTE I: evropska-konvencija-o-predelu, pancevacka-elektrika-se-ugasila, basta-na-terasi

The post Earth Hour / Sat za planetu Zemlju appeared first on Korzo.

U knjizi „Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave“  nalazi se deset eseja autora koji su pisali na zadatu temu. Ranko Radović , univerzitetski profesor, arhitekta, osnivač Departmana za arhitekturu i urbanizam u Novom Sadu nije napisao tekst, ali je bio prvi koji je podržao osnivanje  Suburbium-a. Nije kraj. Pročitajte  šta je, ipak, objavljeno u knjizi.

 Ranko Radović nameravao je da napiše esej o Podgrađu za ovu knjigu. Nepredvidivost života, bolje reći smrti, omela ga je u tome. Kada sam ga ubeđivala da mora nešto da napiše, jer ova knjiga ne može postojati bez njegovih reči, u to sam potpuno verovala. Ovozemaljski Profesorov život  prestao je iznenada u februaru 2005. godine. Reči, iako napisane za drugu priliku, ostale su. Ko bi  im odoleo?!

O KULTURNO ISTORIJSKIM SPOMENICIMA NAŠE ARHITEKTURE

Istorija arhitekture i neimarstva jednog naroda ne piše se za nekoliko noći. Niti ona treba da služi samohvalisanju. Još manje da se imitira, na bilo koji način podržava kroz kakvu neoeklektiku. Ni najmanje. Ali ta istorija je živa kristalizacija misli i tradicija jednog naroda i njegovog vremena.

U njoj se mogu, ko ume, pročitati bezbrojne poruke, uzeti lekcije ne o formi nego o načinu gledanja na nju. Ne iz arhitekture, nego iz života.

 Tako je pisao Ranko Radović u Večernjim novostima 1963. godine

Ranko Radović: Živi prostor, Nezavisna izdanja 24, Beograd 1979.

Foto koncept: korzoportal

PROČITAJTE I: naucni-pogled-ulica, podgrade-petrovaradinske-tvrdave-kloaka, metropolis-balkanskog-bespuca

The post Ranko Radović u Zaboravljenom gradu appeared first on Korzo.

Bujanje ekstremne desnice u Srbiji isključivo je posledica delovanja zanimljivog kruga ljudi koje povezuju pre svega ekonomski interesi kao i njihovo nastojanje da se spreči stvaranje takve društveno-političke klime u kojoj bi njihov model bogaćenja bio doveden u pitanje… Ovo je deo onoga što ovog ponedeljka piše Tibor Jona. 

Kad čujemo da mislite da su desničarske organizacije deo rešenja

Urednica korzoportala me je zamolila da se ove nedelje osvrnem na uspon desnice i ekstremističkih organizacija u Srbiji.  Lično, verujem da je fenomen organizovanja i jačanja ekstremističkih političkih pokreta, od 1989. godine sigurno, a verovatno i od ranije, u Srbiji uglavnom para-državni projekat. Čini mi se da iza kojekakvih strojeva, zavetnika i zavetnica, dveri i kojekakvih pokreta uglavnom stoje para-državne strukture čiji se članovi veoma lepo i lagano bogate u opštem političkom i društvenom haosu koji vlada u Republici, a koji se održava delom i preko desničarskih organizacija.

Kada je poljski diktator i general Vojćeh Jaruzelski zaveo vojnu diktaturu jedna od strategija njegovog režima je bila i da zemlju preplavi pornografijom i izuzetno jeftinim drogama. Cilj veoma prost – potkopati društvo i onemogućiti u pružanju efikasnog otpora. Jedan broj ljudi koji su stajali iza implementacije ovog plana značajno se obogatio. Nešto veoma slično desilo se i sa paradržavnim aparatom u Argentini koji se za potrebe generala Galtijeria i njegove vojne hunte bavio otmicama i ucenama. Interesantno je da su u Argentini paramilitarne grupe čak pokušale da nastave sa otmicama i nakon pada režima koji im je dao zamajac.  Tako je na kraju bilo svuda na belom svetu gde su diktature prešle poslovični Rubikon i zauvek izbrisale granicu izmedju zakona i kriminala.

Nema ni jednog razloga da sumnjamo da smo mi jedini na svetu gde mešanje države i kriminala od ’44 na ovamo, a posebno za vreme diktature Slobodana Miloševića, nije stvorila ovu posebnu interesnu grupu koja je van svih zakona uspela da se za kratko vreme enormno obogati i kojoj je vreme najveće nacionalne tragedije 90-tih zapravo vreme najvećeg ekonomskog uspona i vreme kojeg se sećaju sa setinim osmehom. Zato se ne čini neverovatnom ni teza da su čak i neki lideri tzv. demokratskih stranaka finansirali svoje desničarske grupe svojim novcem stvorenim na talasu opšteg haosa i netransparentnost u društvu.

Zašto to mislim? Glavni doprinos desničarskih grupacija politici uglavnom je strah koji zatim perpetuira haos. Njihovi su stavovi uglavnom opšta mesta lišena ičega konkretnog. Kada se sa njima uđe u konkretniju raspravu uglavnom je odgovor – o konkretnim rešenjima tek kad dođemo na vlast. Zašto? Pa zašto bi se bavili razvojem politika i tratili vreme na nepotrebnu ornamentiku? Kapital, ma kakvog porekla bio je uglavnom dosta surov i ne voli da se njegov novac troši na nepotrebne gluposti kao što je program. Kapital voli da dobije ono zašta je platio – u ovom slučaju haos i strah.

Širenje straha je bio zadatak desničarskih grupa oduvek. Od ranih dana Miloševićeve diktature kada su plašili npr. stanovnike Hrtkovaca ili činili monstruozne zločine po Hrvatskoj i Bosni, do danas jedina konstanta su strah i haos. Njihovo delovanje ima  jak psihološki efekt na širu zajednicu, jer se u haosu nikad ne zna ko je sledeći. Novinari, nvo aktivisti, homoseksualci, Romi, albanske pekare, pronalaze se izdajnici, identifikuju navodni narodni neprijatelji… A dok haos traje šleperi prolaze, privatizacije se dešavaju…

Zato je teško prihvatiti teoriju da je porast desničarskih  organizacija posledica siromaštva, jer se vrlo verovatno i kod siromaštva i kod ekstremizma radi o posledicama istog reda nastalih usled netransparentnih odnosa u društvu. Zbog toga se, recimo, meni čini da se kod nas sistemski zatire svaka mogućnost jačanja domaćeg preduzeništva jer se po svaku cenu želi izbeći formiranje ekonomski nezavisnog dela društva koji bi trenutnu paradigmu u nekom trnutuku doveo u pitanje, baš kao što je ekonomsko jačanje građana dovelo u pitanje i srušilo feudalni poredak u Evropi.

Takođe banalnim političkim rečnikom desnice, neobrazovanjem, alavošću, beskrupuloznošću i agresivnošću postiže se još jedan utisak – da je recimo bolje Milošević nego Šešelj. Ta uloga većeg zla je još jedna od bitnih uloga koje igraju naše desničarske organizacije i verujem jedan od glavnih razloga njihovog naročitog bujanja u ona vremena kada poredak smatra da su mu interesi najviše ugroženi. Ima tu još čitav niz političkih uloga koje one igraju – od banalizacije političkih procesa, preko stvaranja utiska beznađa i sl, oni često simuliraju opoziciju, da bi u osudnom trenutku ostali uz vlast i tako dalje, i tako dalje.

Autentičnim desničarskim pokretima – npr. pojedinim grupama neonacista, ali i onim desničarima koji prihvataju politički pluralizam i demokratski okvir za društvo, uglavnom je ili potpuno onemogućen nastup na javnoj sceni ili su efikasno proganjani u trenutku kada prekrše zakon. Prostor za delovanje postoji samo za licencirane desničare, što je još jedna od indicija da se radi o jednom delu mnogo šire organizacije.

Ovo je samo par crtica koje ukazuju da je bujanje ekstremne desnice isključiva posledica delovanja zanimljivog kruga ljudi koje povezuju pre svega ekonomski interesi kao i njihovo nastojanje da se spreči stvaranje takve društveno-političke klime u kojoj bi njihov model bogaćenja bio doveden u pitanje.  Zbog čega su lustracija i transparentnost danas koncepti o kojima gotovo nikako ne govori mada je izvesno da su oni srce rešenja većine naših problema – između ostalog i političkog ekstremizma.

PROČITAJTE I:

The post Tibor Jona: Desnica u Srbiji? appeared first on Korzo.

Milan Jovanović u Francuskom institutu u Beogradu predstavljen je na izložbi svojih radova – od serijala objavljenih u Francuskoj, do lokalnih stripova i ilustracija. Pred publikom je panorama njegovog strip stvaralaštva pod nazivom „Nacrtani svetovi“. 

Fanovi stripa znaju za serijale Secrets, Jason Brice, Ars Magna, Carthago koje je nacrtao  Milan Jovanović. Njegovo polje stvaralaštva je pored stripa i karikatura, ilustracija, dizajn. Zapažen je na domaćoj i inostranoj sceni, shodno tome dobija i nagrade domaće i međunarodne. Njegovi stripovi objavljuju se u štampanim magazinima, kao web comics, a sa nekoliko evropskih izdavačkih kuća ima ugovore o saradnji.

Nakon uspešne karijere na poljima ilustracije i animacije, susret sa scenaristom Đorđem Milosavljevićem definitivno ga uvodi u devetu umetnost. Od 2004. u Francuskoj  je objavio  serijale poput Secrets, Jason Brice, Ars Magna, Carthago za prestižne izdavače  Dupuis, Glénat, Humanoïdes, u saradnji sa zvučnim scenarističkim imenima  Frank Giroud, Alcante, Christophe Bec.

 Od nekoliko desetina srpskih autora koji rade za francusko i belgijsko tržište stripa, Milan Jovanović spada u najplodnije. Njegovi tiraži dostižu zavidnih  25.000 primeraka. Zahvaljujući partnerstvu sa izdavačkom kućom System Comics integralni serijal Ars Magna (Alcante, Jovanovic, Glénat) biće prvi put objavljen u Srbiji!

PROČITAJTE I: strip-u-muzeju-vojvodine, autorski-i-alternativni-strip, zograf-prvih-30-godina

The post Milan Jovanović /Strip appeared first on Korzo.

U Vranju se od 23-29. marta održava „Borina nedelja“, po 50. put. Tada će biti uručena i „Borina nagrada“ ovogodišnjem dobitniku Milisavu Saviću. O tome ima li Borisav Stanković, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma naslednike, piše za korzoportal Zoran S. Nikolić.

Vranje je svoj prvi roman dobilo pre Beograda, i taj vranjski gradski roman napisao je Vranjanac. Istovremeno je to i prvi moderni roman u istoriji srpske književnosti.

Borisav Stanković je blagonaklono i pokroviteljski gledao na eventulne književne naslednike. U beogradskoj sredini bili su to Crnjanski, Rastko, Tin, Drainac, Vinaver, ali je najbolji primer Vuka Pop-Mladenova, tinejdžerka oduševljena njegovim delom, presrećna zbog prvog susreta sa svojim idolom. Njoj je Bora govorio o zanatu pisanja, o metodologiji umetničkog opserviranja stvarnosti i tajni kreativne sublimacije. Vuka je bila dobra učenica i ostvarila se kao pisac vranjskog gradskog života onoliko koliko joj su talenat i okolnosti omogućili. Dakle, Stanković bi smatrao da ima smisla pisati posle Stankovića, ali šta se desilo nakon Nečiste krvi i Stankovića? Da li je već u prvom romanu sve rečeno? Da li je genije postavio pretešku metu za naslednike? Da li je uopšte bilo literarnih pokušaja?

Kuća B. Stankovića

Poslednje od ovih pitanja vodi nas do anegdote iz šezdesetih godina prošlog veka kada je mladi profesor književnosti obelodanio da namerava da objavi svoje literarne pokušaje. Međutim, sagovornici, a svi su iz reda učenih ljudi, kolege, direktori kulturnih institucija, naročito politički funkcioneri, bili su jednoglasni i jednoumni – Šta ti ima da pišeš posle našeg Bore? Literata u pokušaju nije imao suvisli odgovor, pa se prekvalifikovao na nauku (na sreću, tamo nije naišao na posthumni autoritet Borisava Stankovića), a gradska kulturna elita (da kažemo – malograđanska elita, bio bi to oksimoron) dobila je geslo kojeg se uporno držala, pritom stavljajući sebe u kordon koji štiti lik i delo velikog pisca.

Od tog trenutka kao da je zavladala atmosfera potpunog kulturnog čistunstva, uz veštu upotrebu posmrtnih ostataka u lokalno-političke svrhe i u lično promovisanje i kraduckanje. Samo oni koji su otišli mogli su mirno da otpočnu književničku karijeru, pa su je neki i ostvarili, ali rodni grad nije bio njihova književna tema. Zabran je bio potpuno bezbedan, što bi trebalo da znači i da je Borino delo bezbedno, da se neguje, izučava, da se čita neprestano. Nikome nije padalo na pamet i da je Džojs pisao prvi (ili među prvima, ko će to sad da proverava) o Dablinu, pa onda svi neprestano pišu o Dablinu, čak i festivalski tradicionalno rekonstruišu piščevu fikciju.

Nama ostaje opet anegdota za ilustraciju. Naime, početkom osamdesetih novinarka Radio Beograda, sprovodeći anketu, pitala je predstavnika ovdašnjeg establišmenta šta misli o Bori Stankoviću. Odgovor je bio jednostavan (sve u smislu: Bora najveći Vranjanac, on je proslavio Vranje, svi smo mi Borina deca…), ali ga je novinarka prekinula i zamolila da navede glavni ženski lik u romanu Nečista krv, što je malo poremetilo sagovornika –  Pa to su već detalji… odgovorio je. Topli južnjači nazal bio je toliko upečatljiv da se našao na špici nekada čuvene Minimaksove emisije Tup-tup.

Poslednjih godina Vranje je dobilo četiri romana, jedan je sa postapokaliptičnom temom, naučno-fantastični, drugi i treći tretiraju ratne teme iz nedavne istorije (u njihovoj osnovi je odnos pojednica prema kolektivu u opštoj nacionalnoj pomami i satirični pristup istorijskoj temi), četvrti obrađuje kriminalni, asocijalni sloj vranjske čaršije, sa izvesnim paralelama prema prošlosti. Ovi romani, uprkos skučenim provincijskim uslovima doživeli su kakav-takav uspeh kod čitalaca, a naročito su im naklonjeni profesionalni ocenjivači. Ali, ni jedan od njih nije propustio priliku da pomene Boru Stankovića u svom razmatranju, iako se na prvi pogled čini da je svaka asocijativna veza udaljena i beznadežno nategnuta. Iako su jezik, teme i karakteri daleko od onih iz Nečiste krvi, opet nam se čini da je poređenje neizbežno i to zbog identiteta, čiji je tvorac upravo Stanković, bar dobrog dela tog imidža. Gledanje na Vranjance odredio je on u značajnoj meri, ali i Vranjanci na sebe gledaju kroz njegovu optiku. Paradoksalo je da su ti pogledi potpuno različiti, ali to su već detalji, a pitanje iz naslova nije pomaknuto ka odgovoru, jer ga temelji iskustvo udaljeno od kulturnog centra i geografski, i jezički, i socijalno, i ekonomski, mada je često pogled sa provincijskog brda bistriji i neposredniji.

Pisanje je mera nadmoći pisca prema pojavama, stanju, događajima i jeziku, pa je samim tim uvek smisleno, pre i posle kako Šekspira tako i Stankovića, i to oni, pisci, znaju, ali je uvek problem u tome što to ne znaju, ili neće da znaju oni kojima su pisci podređeni, svojom voljom, pomanjkanjem kreativne snage ili prisilom, svejedno.

Zoran S. Nikolić

 PROČITAJTE I: sabacka-biblioteka-u-novoj-zgradi, srpske-ikone-izlozene-u-perudi, mermer-i-zvuci-pola-veka-trajanja

The post Ima li Borisav Stanković naslednike? appeared first on Korzo.

Korzoportal povremeno podseća na pesnike čije stvaralaštvo je bezvremeno. Tin Ujević jedan je od večnih.

Zapis na pragu

Ove pjesme, to nisam ja, iako sam ih ja napisao.

Ovi jauci, to nisam ja, premda sam ih zbilja uzdisao.

Moj pravi život, ja sam samo disao.

Jer ja živim i kad pjesma umre. Ja živim i kad patnja mine.

Ima u meni nemira dragog, a ima i moje širine.

Ja puštam i drugog da govori za me.

A i sam govorim druge same.

Ja ne marim čovjek biti ako sam umio ljude bogovski reći.

O ja! o ja! Ja sam od sebe i manji i veći.

O ja! o ja! moj drugi i moj treći.

Ja ne sanjam o sreći. No ne sumnjam o sreći.

Gle ovog dvojstva i trojstva moga:

Ima u meni i tmine,

no ima u meni i vedrine,

i moja divna sloga.

Odabrala: Tatjana Novčić Matijević

Tin Ujević, Ojađeno zvono, Žedan kamen na studencu, August Cesarec, Zagreb, 1986.

PROČITAJTE I: volt-vitman-o-kapetane-moj, dragana-mladenovic-izbor-pesama, ko-je-rekao-pesma

The post Tin Ujević: Zapis na pragu appeared first on Korzo.

U Galeriji Matice srpske do maja će trajati izložba pod nazivom „Jedna francuska epizoda Save Šumanovića“. U fokusu su njegova 24 dela nastala u samo jednoj godini pariskog života  – 1929! Zbog čega je ta godina toliko važna? Korzoportal na licu mesta gde je u centru jedan od naših bezvremenih slikara Sava Šumanović

Pred publikom je poslastica – slike i crteži Save Šumanovića nastali 1929. godine u Parizu. On je otputovao je u Pariz krajem 1928. posle uspešne samostalne izložbe u Beogradu na kojoj je predstavio svoje čuvene radove Pijana lađa i Doručak na travi. Izložba je dočekana hvalospevima i od kritike i od publike, svi njegovi izloženi radovi su prodati i Sava Šumanović je po treći put otiša u Pariz. Na otvaranju izložbe u Galeriji Matice srpske govorila je direktorka Galerije slika Sava Šumanović u Šidu Vesna Burojević, uvek sugestivna u tumačenjima:

Vesna Burojević

Tokom poslednjeg boravka u gradu svetlosti pored promena u radu dogodile su se i značajne promene u stavovima našeg umetnika. Sazreo je. Mladalačka zanesenost onim što je francusko, postaje prošlost. Stvorile su se okolnosti da spozna gde je grešio i da nastavi hrabro napred. Od tada slike potpisuje ćirilicom, francuski potpis pojavljuje se samo na par slika. Ipak, o svom boravku u Parizu piše –  „Taj boravak bio mi je najlepši jer sam zahvaljući prodaji u Beogradu mogao da drugujem sa mnogima, da se upoznma sa Andre Derenom, da budem redovno u društvu dama poput Kiki (jedan od najvažniji modela tog vremena, pozirala je i Šumanoviću, prim.korzoportal))… sa Paskinom (Jules Pascin „Princ Monparnasa“, bugarski slikar, prim.korzoportal)) sa kojim me je vezivalo neko balkansko prijateljstvo…“  Značaj malobrojnih slika do sada ih je pobrojano 29 nastalih u tom periodu bio je velik. One predstavljaju značajnu stepenicu ka ostvarenu Šumanovićevog velikog cilja – stvarnju sopstvenog likovnog izraza. Sve što je posle radio do kraja života u Šidu, a naslikao je oko 600 slika, započeto je upravo tokom ovog poslednje boravka u Parizu.

Lidija Merenik (govori), Tijana Palkovljević Bugarski, V.Burojević

Profesorka Beogradskog univerziteta Lidija Merenik istakla je nove Šumanovićeve pariske motive – svakodnevicu grada:

Izložba prikazuje jedan posebna motivski žanrovski osvrt Šumanovića na Pariz, na obične motive Pariza kao što su kaferi, kafane, ljubavnici i slične teme, koje on kao čovek koji šeta Parizom analizira, skicira i kasnije slika. Ovaj žanr pariske svakodnevice je u suštini dosta neobičan u opusu Save Šumanovića i gotovo je jedinstven za tih par godina koliko je boravio u Parizu izneđu 1927. i 1929.godine. Tada nastaje i čitav niz divnih pejsaža od kojih je simbol njegovog francuskog opusa, simbol njegovog boravka u Pariz, rekla bih čak na neki način i simbol ove izložbe u Danima frankofonije, izuzetno, ako ne i najveće remek delo pejsaža iz ovog perioda – to je urbani pejsaž Luksemburškog parka. Ta slika je rađena kao Šumanovićev omaž francuskom  kulturnom modelu koji je uvažavao, njegovoj ljubavi prema francuskoj kulturi, a  s druge strane njegovom školovanju u Luvru, njegovom školovanju kod Anderaja Lota od koga je beskrajno mnogo naučio, i na kraju jednom od njegovih najvećih uzora, a to je bio Nikola Pusen.

Prateća publikacija izložbe je istoimenog naziva Jedna francuska epizoda Save Šumanovića autorki Vesne Burojević i Lidije Merenik. Izložene slike i crteži su iz kolekcija Galerije slika Sava Šumanović u Šidu, Galerije Matice srpske i iz privatnog vlasništva. 

Fotografije: Galerija Matice srpske

PROČITAJTE I:  galerija-matice-srpske-nije-groblje-slika, korzo-portal-postoji-godinu-dana

The post Sava Šumanović / Uvek izazovan appeared first on Korzo.

U malo poznatoj zbirci “Priče iz Marezija” autora Johanesa Vajdenhajma opisan je život u bačkoj varoši, imaginarnom Mareziju, pre Drugog svetskog rata. Sve je bilo moguće kada se govorilo na nemačkom, srpskom, mađarskom jeziku. Grad ne mora biti Metropolis da bi bio Grad.

Beč, Hundertwasser kvart

Citat iz knjige: … ranije kad je čovek poput mene (Nemac, prim. korzoportal) u svojoj rodnoj zemlji Jugoslaviji mogao da bude oboje, i Nemac i Jugosloven, kada krivica i odmazda još nisu razdvajale naše narode i kada smo još s jugoslovenskim gimnazijskim kapama na glavi pod miškom naokolo nosili knjigu Hajnriha Hajnea “Nemačka. Zimska bajka”, koju je toliko cenio naš srpske profesor nemačkog jezika Nikola Mirković koji je studirao u Beču, u Minhenu i u našoj malovaroškoj gimnaziji u severnoistočnoj ravnici skrenuo pažnju na ovog pesnika.

Beč, Hundetrwasser kvart

Nastavak citata: … Ali bilo je tada i tamo još nekih drugih posebnosti. Mi smo međusobno govorili nemački, i srpski, i mađarski, bili smo luteranske, kalvinističke, rimokatoličke, srpsko-pravoslavne i hebrejske veroispovesti, pa bi katolički đaci sudelovali u svetkovinama reformista, a na Dan mrtvih ostalih veroispovesti bi i protestantski đaci imali slobodan dan i nisu odlazili u školu, dok smo na Tri Kralja preobučeni kao Kaspar, Melhior i Baltazar hodali naokolo, od kuće do kuće, deklamujući stihove i skupljajući priloge, a sa našom slovenskom braćom smo zajedno slavili Dan posvećenja vode, Krstovdan, i pri tome gledali i slušali kako pop Atanas, kojeg smo svi znali kao nežnog oca porodice, onako dugobrad i dugokos, s visokom crnom kapom na glavi i širokim pojasom oko gojaznog trbuha, s lepim muškim glasom peva nama nerazumljive staroslovenske liturgije i pri tome blagosilja jedan krst od leda, koji onda sa jednog uzdignutog postolja na mostu baca u reku i na taj način simbolično, u znak sećanja na Hristovo krštenje u Jordanu, posvećuje sve vode…

Beč, Hundertwasser kvart

Iz pogovora Tomislava Bekića: … Marezi je do u najsitnijim detaljima uobličen po Vajdenhajmovom zavičajnom mestu Vrbasu koji u njegovom pripovedačkom delu izrasta u osobeni kulturni i socijalni prostor, za koji se ne bi moglo reći da je bio homogen, ali je bio jedan manje-više uravnotežen prostor u kome se odvijao život raznih nacionalnih, etničkih i verskih grupacija, što je celom tom području i dalo osobenu boju, ali na svoj način i odredilo njegov sudbinski tok….

Grad je paradigma zajedničkog života. Ukoliko to izostane, grad više nije Grad!

Johanes Vajdenhajm, Priče iz Marezija, pripovetka Slatki kolač svetog Save, prevod Tomislav Bekić, Savez pedagoških društava Vojvodine, Novi Sad, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac, 2001.

Foto koncept: korzoportal

PROČITAJTE I: klaudio-magris-geografske-ili-unutrasnje-granice, viktorija-aladzic-razumevanje-grada/lidija-merenik-venecijansko-bijenale, zolt-kovacslike-i-publika,  slobodan-tisma-2, izlozbe-koje-otvaraju-granice

The post Grad ne mora biti Metropolis da bi bio Grad appeared first on Korzo.

Miodrag Perić  Miša je akademski vajar koji se uspešno bori za mesto pod suncem – ali interkontinentalnim. Živi i stvara u Novom Sadu. Autor je jedinog novosadskog Parka skulpture. Dosledan u životu i umetnosti. Poslednji boravak u Londonu u organizaciji tamošnjeg Nezavisnog udruženja likovnih umetnika, povod je za intervju. Zbog čega stvara i kako? Kolika je cena nezavisnosti? Intervju za korzoportal.

Miodrag Perić Miša jedan je od  umetnika koji svakodnevno osvaja prostor snagom stvaralaštva koje ne priznaje kompromis. To znači, da ne retko radi i na sopstvenu štetu. Nedavno se vratio iz Londona.

U najelitnijem delu Londona je održan  Art rooms koncept Nezavisnog udruženja likovnih umetnika Londona koje se bavi isključivo modernom umetničkom praksom koja nije na glavnoj likovnoj sceni, ali je na pragu da stupi na nju i to na velika vrata. Konkurisalo je više od hiljadu umetnika iz sveta, sve je bilo transparentno, propozicije engleski jasne. Prijavio sam se, ali nisam se baš nadao pozivu. Pretpostavljate šta znači da ste u konkurenciji od hiljadu i više umetnika. Onda mi je tik uoči 2016. godine stigao email da sam prošao u prvom krugu tj. da sam pozvan. Seo sam u auto i putuj… sve sa skulpturama. Istovremeno sam dobio poziv da učestvujem na konferenciji koju organizuje likovna kritičarka Marin Tangi, jedna od najmlađih vodećih zvezda savremene londonske scene koja propagira savremenu umetnosti. Ja sam učestvovao u paketu od nas osam odabranih iz kompletnog korpusa izlagača na Art room-u  što bi mogao da bude pravac savremene umetnosti,van centra londonske scene. Učestvovao sam sa engleskom umetnicom češkog porekla Šark Darton. Predstavili smo svako svoju umetničku poetiku. Bilo nam je zajedničko što smo iz socijalističkih zemalja gde smo stekli široko obrazovanje i naša umetnost bila im je upečatljiva!

Obrazovanje kao utemeljenje.

Pre svega, istakao sam kako je moje obrazovanje  u Jugoslaviji  bilo sveobuhvatno. Krajnji efekat mojoj umetnosti je rezultat tog obrazovanja. Bio sam utemeljen počev od istorije umetnosti, od našeg kulturnog nasleđa. Tokom školovanja, sve smo morali da savladamo od crteža do slike, da bih na kraju došao do skulpture.  Bavim se klasičnom skulpturom iako su u Londonu  moje delo karakterisali kao neofluksus i neodadaizam.

Izložba je održana u hotelu u St Regents park. To je jedan od najelitnijih delova Londona. Svaki umetnik bio je na displeju kako posetilaca ljubitelja umetnosti, tako i onih koji su potencijalni kupci, galeristi, muzealci… Soba/atelje Miodraga Perića Miše bila je jedna od najposećenijih.

Platforme 73 umetnika bile su raspoređene u 73 prostorija koje su u tom trenutku pretvorene u ateljee. Dolazili su kupci, galeristi, vlasnici zbirki, muzeji i imate na raspolaganju osam sati  da objasnite svoje delo. Moja Art room bila je jedna od najposećenijih. Ali i pre toga, kada sam objavljen na spisku kao učesnik, još dok sam 48 sati putovao kolima (smeje se) počele su da stižu ponude za sledeću godinu. Stvari se jednostavno odvijaju ako verujete u to što radite.

Simpozijum IN VIVO, Novi Sad

Elaborira stanje na našoj savremenoj likovnoj sceni i zbog čega je svesno sebi zatvorio vrata u domovini, u kojoj živi. Opredelio se da osvaja nove prostore konkurišući ne kao nečiji pulen, već samo kao – Umetnik.

Uvek sam osećao animozitet prema našoj savremenoj likovnoj sceni. Kažu da sam nakrivo nasađen. Možda jesam, ali odgovaram da  koncept kolonija ne vodio nikuda. Tako sam sebi zatvorio vrata. Stariji kolega mi je rekao – Pazi da te ne zaborave, ali ja sam iz tog zaborava izvukao samo najbolje. Mene jesu zaboravili, ali uspeo sam sebe da izgradim i pronađem na drugom terenu napolju.  Na internetu pratim konkurse, konkurišem i čekam odgovore. Onda me pozovu ili ne pozovu! Prvi put kad sam pozvan otputovao sam jeftinim prevozom u Berlin u  Južnoevrpski kulturni centar, tamo sreo Jovana Balova vlasnika Galerije Prima centar koja je postojala tek godinu dana. Jovan je nesebično otvorio Galeriju i meni i drugim umetnicima iz Novog Sada . Do danas sarađuje sa umetnicima sa prostora  Jugoslavije.

Putovanja su uvek izazov, ali ne nužno i lakoća. Prihvatio je poziv iz Indije. Zatim …

To je bilo hazarderski. Otišao sam po pozivu. Spakovao sam 30 kila alata i otputovao. To je bio simpozijum na koji je pozvano 157 umetnika, većinom iz Indije. Bilo je zanimljivo iskustvo. Uvek možete nešto naučiti ako ste otvoreni, ako želite. Posle sam se rado vraćao u Berlin, izlagao sam u Parizu, u Grčkoj sam bio ihaj puta u Drami, Solunu, imam divna prijateljstva sa grčkim umetnicima.

Foto: Silard Kovač

Sva putovanja i izložbe Miodrag Perić Miša finansira sam. Nezavisnost, ipak, ima cenu.

Pomirio sam se s tim. Mogu da kažem da sam nezavistan, ako se to može reći kada radite 14 sati dnevno. U vajarskoj radionici sam svaki dan, nekad 15 minuta, nekada pet sati.  Odgovorno tvrdim da ne postoji neka tajna u vezi sa skulpturom koju ne bih mogao da vam otkrijem, bilo da se radi o metalu ili drvetu. Radim  na dva koloseka kako bih bio, da kažem, umetnički nezavistan.

Da bi ostvario svoje delo sve radi sam – vari, delje, kuje. Sve pršti kada Miodrag Perić Miša stvara. Novosadska Akademija likovnih umetnosti ne pruža takvo znanje studentima. Umetnički zanat stekao je  sopstvenim radom, energijom i željom. 

Svako bira prema svom senzibilitetu. Probao sam da radim sve i postigao sam  kvalitet, ali da sada sebe ne hvalim (smeje se). Odabrao sam materijale u kojima se najudobnije osećam to su drvo, metal,  čelik. Dajem se dvesta posto skulpturi! Volim i kad se pojavi konkretan problem pa moram da se pomučim … Koristim nađene materijale, to je moj senzibiletet, volim da posećujem buvljake, tavane, podrume…Većina malih nađenih predmeta nalaze mesto na mojim delima. Moje skulpture su karakterisane kao neorealističke s čim se ne bih sasvim složio, jer one imaju konkretno značenje. Svaka je vezana isključivo za moj život ili situaciju koju sam proživeo sam, ili sa nekim. Moje skulpture su povezivane za fluksus pokret, ali ja sebe u fluksusu nisam pronašao.Kao umetnik neumitno verujem samo u jednu stvar, a to je neposredni dodir umetnika sa materijalom. Ne volim da koristim tuđe zanatske usluge, volim sve da uradim od početka do kraja. Da bih to znao morao sam da idem kod livaca, varilaca.

Miodrag Perić Miša bio je autor i umetnički direktor dva međunarodna simpozijuma skulptura IN VIVO u Novom Sadu 2009. i 2010 godine. Park skulpture postoji do danas. Ima ideju kako da grad ne bude prepoznatljiv po – bilbordima.

Skulpture desetak evropskih umetnika  su ostale na Štrandu i mesto se prepoznaje po njima. To je preteča parka skulptura u Novom Sadu koji će se valjda nekada osmisliti, ali eto ideje, da vidimo dokle će plamen goreti. Činjenica je da su se desile promene vlasti, menjaju se nastojnici tih površina i onda se po ključu “sviđa mi, ne sviđa” skulture pomeraju, pretvaraju se u klupe. Ali, važno je da zajednički rad osoba koje se bave produkcijom ostaje. Ako želimo bilo šta da radimo u Novom Sadu moramo da radimo kontinuirano. Novom Sadu nedostaje sinergija, jer su svi fokusirani samo na novac, nemaju viziju. Da sam ja faktor u gradu šta bih uradio –  uslovio bih svakog investitora da uradi tri stvari – da posadi drvo, postavi skulpturu u dvorištu nove zgrade i da napravi mural. To su minimalna ulaganja. Jednim udarcem tri muve biste mlatnuli. Zatim, kada bi Uprava za kulturu Grada Novog Sada rekla –  nemamo para da finansiramo izvođenje skulpture u prostoru, ali platićemo deo izvođenja – umetnici, javite se. Mislim da bi se javili mnogi vajari i Novi Sad bi promenio lik.

Planovi?

Ponašam se kao u srednjoj školi, spremam kontrolne tj. konkurišem … Pozvan sam da se vratim u London na izložbu u Kraljevskoj bašti Hand Made in Britain. Odnosi se samo na izlagače iz Britanije, Škotske i Velsa, ali kuratori imaju pravo da pozovu i umetnike van tog prostora ako misle da njihova dela imaju visoku estetsku i zanatsku  vrednost. Tako su mene pozvali. Baš sam se iznenadio. Konkurišem da idem ponovo u Kinu gde sam već bio 2014.

Kinesko iskustvo u Čančungu, gradu pobratimu Novog Sada.

To je definitvno najbolje tehnički pokriven vajarski simpozijum na kome sam bio. Pre mesec dana sam bio u Kini i video svoj rad postavljen u najvećem parku skulptura na Dalekom Istoku, gde su svetski i manje poznati vajari. Dospeo sam i na to mesto. Zatim je sledila dvodnevna konferencija gde sam sreo zamenika ministra kulture koji kad je čuo da dolazim iz Novog Sada pita – Pa to je naš grad pobratim. Poslao vas je Novi Sad? Kažem – Nisu, došao sam po vašem konkursu, samostalno. Znate, svet je otvoren, ali mi izgleda nismo. U Čančungu se tada slavio Dan grada. Sedeo sam u kafeu, pijem kafu, gledam kroz prozor i… odjednom vidim svi autobusi su oblepljeni slikama Novog Sada. Kao san!  Novosadski mediji o tome nisu pisali!

London. Post festum.

Kada se završio Art rooms pakujem se, jedva čekam da odem u pab. Kažu mi, sačekajte još malo i tada ulazi čovek sa sekretaricom. Obraća mi se – “Izvinite, žurim, prehlada me hvata. Znate,  ja sam zaslužan što ste ovde, odabrao sam vas odmah u prvom krugu i došao sam da se uverim da li su vaše skulpture stvarno tako dobre kao što izgledaju na internet postavci.” E, taj čovek radi kao savetnik pri Kraljevskoj zbirci! Pružio mi je vizit kartu, onda je uzme nazad – “A, ne dam vam tu običnu… “ i daje mi drugu. Kakvu?  Nikada takvu nisam video (smeje se).

Dušana Buzadžić

Fotografija: Kaća Lazukić Ljubinković

PROČITAJTE I: pancevo-igre-sa-spomenikom, ana-beslic-njene-skulpture, sveti-jan-nepomuk-medu-nama

The post Miodrag Perić Miša: Vajar, the Lonely appeared first on Korzo.

Od maja prošle godine otmeni brod „Zeppelin“ u Novom Sadu, na Dunavu, postao je i stecište pisaca, izdavača, prevodilaca i onih koji žele da ih čuju/vide, ali pre svega da čitaju knjige. Književni festival na brodu –  „Razgovori o ljubavi (prema čitanju)“ osmislio je novosadski novinar i publicista Đorđe Randelj. Posle zimskog raspusta, novi program je pred nama, kao i prethodni, svakog četvrtka uveče. Randelj piše za korzoportal, istovremeno i pita, i odgovara. Tako je s njim najlakše! Ko pročita, neće zažaliti. Ima podataka za prepisivanje…

Đorđe Randelj na brodu „Zeppelin“

Malo se kod nas zna, ili se uglavnom ne zna, da Roberto Beninji, najnežniji italijanski glumac-komičar u 21. veku, svakog leta na centralnim trgovima  slavnih italijanskih gradova od Napulja do Rima ili od Firence do Milana, Torina, Savoje, Pize i Lombardije, redovno u nedeljno popodne organizuje  hepening, ni manje ni više nego višečasovno predavanje o Danteu, pred 50, 100 ili 150 hiljada radoznalih sugrađana tog veselog i obrazovanog naroda talijanskog, baš kao što je o tvorcu Božanstvene komedije na tim istim pjacetama pre šest i po vekova godina besedio Bokačo, tvorac Dekamerona i veliki poštovalac i tumač Dantea Aligijerija.

Ili bi se moglo početi i ovako:  Novosađanin Sima Matić, nekadašnji direktor Danubiusa  koji je ceo radni vek trgovao žitom, brašnom i hlebom, već dugo je jedan od najvećih kulturtregera u Vojvodini. Pa je tako u svojoj izdavačkoj kući Tiski cvet  objavio i poslednju knjigu Stevana Raičkovića i u njoj fotografiju sa najvažnije književne promocije u istoriji srpske književnosti –  na bini Narodnog pozorišta u Beogradu sede Branko Ćopić, Stevan Raičković, Vasko Popa, Aleksandar Vučo, Petar Matić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović i Ivo Andrić. Tad i nikad više!

E, onda sam sam se ja, Đorđe Randelj, novinar koji je počeo da piše u Dnevniku, a danas sam urednik Kulturne redakcije u RTV Vojvodine, autor 26 knjiga i još jedan pasionirani kulturtreger novosadski i srpski upitao može li se i danas – na jednom mestu i u isto vreme  okupiti  pamet i dar, reprezentacija velikana. Bio bi to Književni festival na brodu. I odlučio sam, pomalo drsko, da može, ali ne u isto vreme, što je možda i bolje, jer se na svakoj književnoj večeri možemo posvetiti samo jednom piscu . Te književne večeri na  velikoj beloj lađi ukotvljenoj na Dunavu, na brodu Zeppelin u Novom Sadu, organizujem samostalno, bez pomoći  kulturnih institucija, dobrotvora, sponzora i donatora, ili kako se već sve te mecene bez kojih evropske kulture valjda ne bi ni bilo – danas zovu. I ko su nam danas Andrići i Crnjanski… kad onih prvih više među nama nema? E, baš to mi je i bilo najvažnije da moji sugrađani shvate. Odnosno da se podsete – novi Crnjanski su i danas među nama, tu su, možda u istoj ulici, u kafani, na koncertu ili u teatru, samo ih ne prepoznajemo, ne podsećaju nas na njih mediji koji prate svaki korak i svaki porub na suknji nekih Cajki, Ceca i ostalih Karleuša. Naravno da su oko nas, u svakom  naraštaju stasavaju novi Crnjanski, Ćopići i Raičevići, ali smo ih gurnuli u stranu, jer nam za čitanje knjige Miloša Crnjanskog treba nedelju dana, a za Cajku i Cecu – tri i po minuta. Pa se i zato već pola veka hranimo planktonom na površini, a krupne ribe u dubini i ne tražimo!

Laslo Blašković (bela košulja), Brod „Zepelin“, Književni festival na brodu

A ja kad ovamo na brod dovedem Basaru ili Vladu Pištala, Vidu Ognjenović ili Albaharija, šta mislite da li su njihovi životi i dela, životna iskustva i snovi zanimljiviji od one što se preziva Brunclik ili Karleuša? Dovešću na ovu belu lađu i ovog leta sve što vredi u srpskoj književnosti, ova lađa je lekovita, ljudi posle dva tri sata razgovora izađu veseli i nasmejani i nedelju dana mi telefoniraju da pitaju – Koga nam sledećeg četvrtka dovodiš? Ne mogu da dočekaju, skupilo se tu čvrsto jezgro novosadske gospode-intelektualaca, čast mi je i jedinstvena privilegija da uopšte posedim sa njima. Da se slikamo, da zapamtimo i nešto vredno u našim životima. Da deci našoj, i unucima, pokažemo, kad nas jednom budu pitali: a gde si ti deda bio početkom ovog veka?

Književni festival na brodu letos je eksplodirao, a brod Zeppelin postao je kultno gradsko središte i stecište. Možda je izgledalo u početku da je ovo incident, provokacija, prasak… tek da uzdrmamo posustale ili skroz naskroz apatične duše naših sugrađana usred  konzumerističke epohe. Zuko Džumhur je to zvao mušterijska civilizacija u kojoj se informisanje o nečemu proglašava za znanje, a zabava za kulturu. Na provokaciju može da liči samo novim generacijama nenaviknutim na račvaste puteve širenja knjige, znanja i pameti, naraštajima kojima od srednje škole koju završe sa 18 godina, pa do kraja života niko ni ne pokuša da preporuči, da osladi knjige i čitanje. Te knjige bez kojih bi ljudski rod i dan danji išao peške ili jahao osedlanu životinju i lukom i strelom pribavljao hranu, kako je to bilo sve doskora, nije prošlo ni deset hiljada godina. I zbog tih generacija mi je najvažniji ruski pisac novog veka Aleksandar Genis pretprošlog leta u novosadskoj  Zmaj-Jovinoj gimnaziji jetko rekao, pa posle i napisao u posveti njegove najnovije knjige, da je – književnost potpuno beskorisna, kao i sve najvažnije stvari na ovom svetu, bez kojih ne bi ni vredelo živeti! I tada sam shvatio da ponekad treba sanjati bezumno da bi se stvorilo nešto umno pa sam, bezumno i krajnje drsko, na lepom brodu Zeppelin iz čistog inata i otpora prema oplićaloj duhovnoj sferi u mom postradalom narodu – napravio Književni festival na brodu. I odmah rešio da on bude najveći, najlepši, najdugotrajniji, uskoro i najčuveniji, kako i priliči gradu o kojem je veliki Skerlić pre sto godina i ovo napisao – U Novom Sadu se u celom 19. veku pisalo i mislilo za ceo srpski narod!“. Naravno da je to preterivanje bez premca i – opet naravno – da to besprimerno preterivanje meni, kao neizlečivom lokalpatrioti, ipak prija. I sve mi je otad išlo na ruku. Što bi se reklo – Bog me pogledao.

Ante Tomić

Prvi zamajac  dali su mi izdavači Nenad Šaponja iz Agore, Gojko Božović iz Arhipelaga i naravno moj dežurni izdavač Zoran Kolundžija iz Prometeja. Na tu pomoć ispočetka nisam ni pomislio, a ništa logičnije od toga: izdavači jedini imaju neki neposredni (čitaj: finansijski) interes da dovedu svoje autore na hepening koji će skupiti 200 najkulturnijih Novosađana i od toga bar dvadeset novinara. Da ih nagovore, da ih o svom trošku i dovezu do broda Zeppelin, da nas večerom počaste. A pisci su nam stizali ne samo iz Beograda, nego i iz Zrenjanina, Pančeva, Vršca, Kraljeva, Čačka, Kragujevca, Zagreba, Splita i Sarajeva, sve sami laureati Andrićeve nagrade za pripovetku, Ninove za roman ili Zmajeve za poeziju. I onda je krenula reklama od usta do usta, a predsednica srpskog PEN-a Vida Ognenović i filmski reditelj Goran Marković su nas tako nahvalili da nas već nedeljama, pa i mesecima zovu beogradski pisci i izdavači sa samo jednim pitanjem: kad će oni doći na red? I, nismo ih valjda zaboravili?… Prosto ne mogu da dočekam proleće…

Laslo Vegel (levo), Bora Babić

Dunav je naravno, neizbežna, ključna provokacija. On je za mene i kad mi je otadžbina imala more bio glavni sokak Evrope, a na njemu Novi Sad i ovaj lepi beli brod kao kuća na lakat. Prosto ti se učini da si u onom staklenom brodu na Seni što vozi turiste od Il d’Fransa do Ajfelovog tornja i Trokadera. Ali ovo poređenje ide na štetu Novog Sada, to svakog četvrtka naglasim. Jer Sena, kako je već pevao Prever, u Pariz stiže iz provincije, a Dunav nama dolazi posle tri evropske prestonice na slovo „b“ – dakle, posle Beča, Bratislave i Budimpešte, da bi produžio i do četvrte, opet na slobo „b“ – a to je naš lepi beli grad Beograd. E, taj naš Dunav i taj naš beli brod Zepelin dali su ukus i boju mojoj zamisli imena Književni festival na brodu – Razgovori o ljubavi (prema knjigama) koji već porede i sa filmskim festivalima u Kanu ili Veneciji. A kad ti se nišan makar i u šali podigne do Mostre i Kroazete, kad ti to makar i kurtoazno reknu, onda ti više ništa nije teško. Eto, urednica kulture u Blicu Tanja Nježić mi je doletela na festival iz Beograda samo da vidi i to čudo da se vatromet na vodi u jesenje predvečere priređuje – književnicima, a ne pevaljkama sa ružičastih TV kanala. Odmah smo rešili da ove godine od mostića do gornje palube prostremo i crveni tepih. Red karpet, bre! Ne zbog nas sa lađe, nego zbog knjiga i knjigoljubaca!

Brod „Zeppelin“, Književni festival na brodu

Šta je bilo?

Lane sam zaista  doveo najveće: došli su nam i Mihajlo Pantić, Vladimir Pištalo i Radoslav Petković, Novosađani Laslo Vegel i Laslo Blašković, pa Slobodan Tišma i Vladimir Kopicl, pa Gojko Božović i Vida Ognjenović, pa Vladislav Bajac i Maja Herman-Sekulić, pa Ante Tomić iz Splita, Enes Kišević iz Zagreba i Muharem Bazdulj koji ima dve adrese u dve države, na sredokraći između Beograda i Sarajeva… pa osam dobitnika Ninove nagrade – od Milisava Savića do Radoslava Petkovića, pa petorica dobitnika Andrićeve nagrade predvođeni Mirkom Demićem, direktorom Narodne biblioteke u Kragujevcu, a najviše aplauza dobio je filmski reditelj Goran Marković, koji je uz svoje stvaralaštvo na filmu naređao i šest proznih knjiga, od kojih poslednja zbirka Tri priče o samoubicama doseže same vrhove kratke srpske proze.

Promovisala se i naučna knjiga – prvi prevodi na srpski jezik dela Isaka Njutna, Nikole Kopernika, Galileja ili Ajnštajna u izdanju novosadske Akademske knjige i Prirodno-matematičkog fakulteta, što je bio najbolji rezultat dobrog sluha  i istančanog ukusa urednice Bore Babić i tada dekanke PMF Nede Mimice Dukić. Sezonu smo u kasnu jesen, već je tekao  decembar, završili predstavljanjem izabranih dela Davida Albaharija u izdanju Čarobne knjige. 

David Albahari (levo), Mihajlo Pantić

Književni festival na brodu Zeppelin u novoj sezoni?

Ako Bog da, biće bolje nego lane, a svih sledećih još daleko, daleko bolje. Ovo je festival bez komercijalne računice, već festival ljubavi, entuzijazma, mašte i snova. A sve ove kategorije imaju hemijsku osobinu da su sklone nezadrživom širenju, entropiji i razgranjavanju. Nadam se da ću predstaviti sve značajne kulturne adrese na našem toku Dunava, a dakako i Save, Drave, Drine i tri Morave… Otvoriću sve gorske oči od Plitvica do Bleda i Bohinja, i od Skadra na Bojani do Ohrida i Dorjana, a ni Prespan neću zaboraviti. Recept je jasan – od Matice pa nadalje podržiš sve kulturne adrese da bi se i ti posle upisao među njih. Najlepše vesti pred novu sezonu stigle su mi sa novosadskog Filozofskog fakulteta – dekanka Ivana Živančev-Sekeruš i šefica Odseka za studije žurnalistike Dubravka Valić-Nedeljković predložile su mi da njihova institucija bude suorganizator ovog Književnog festivala – Razgovori o ljubavi (prema čitanju). Odgovorio sam im da su oni, mada neformalno, to bili od prvog dana, jer sam se za svako književno veče uglavnom obraćao njihovim profesorima, koji su na brodu predstavljali najslavnije naše savremenike – od Ljiljane Pešikan-Ljuštanović do Zorana Paunovića, od Save Damjanova do Bojane Kovačević-Petrović i da se ovom festivalu ništa lepše nije moglo dogoditi od te njihove spremnosti da se i formalno uključe u svetkovinu knjige i čitanja.

Vladislav Bajac 

Književni festival na brodu nastavlja se u 31. marta, to je, naravno, četvrtak,  kad dolazi prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice (naše) srpske, koji je istovremeno pod književnim pseudonimom Ivan Negrišorac – vrsni pesnik, esejista, istoričar književnosti i romansijer. Dužan sam od lane sugrađanima da dovedem Dragana Velikića, Filipa Davida,  Aleksandra Gatalicu, Gorana Gocića, Gorana Petrovića i još kojeg dobitnika Ninove nagrade, a ja sam kao dojučerašnji predsednik Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta zamislio da nam ovu sezonu obeleže dramski pisci. Imamo ih danas  kao niko u Evropi. Pa će nam prvi doći Dušan Kovačević, jedini naš savremenik čije rečenice, pa i čitave pasuse, i staro i mlado zna napamet: recimo replike iz Balkanskog špijuna, Profesionalca, Radovana Terećeg, Maratonaca… Ne smem ni da pomislim koliko će se Novosađana skupiti na Zeppelinu – valjda nećemo potonuti, a i ako potonemo, neka to bude sa Duškom Kovačevićem, koji je u jednom novosadskom soliteru kod Stadiona Vojvodine napisao Radovana III. I tako svakog četvrtka do kraja godine, da dovedemo i Ljubomira Simovića, Biljanu Srbljanović, Dragoslava Mihailovića, Vladetu Jerotića, naravno mog prijatelja Matiju Bećkovića, koji mi uvek besedi na promociji mojih novih knjiga, pa Radovana Beli-Markovića koji ne može da dočeka da se vreme prolepša i počnu ove naše književne večeri na Dunavu.

Nisam zaboravio ni Novosađane Vladimira Tasića, Đorđa Pisareva, Franju Petrinovića, pa Banaćane Uglješu Šajtinca i oca mu Radivoja, te Miloša Latinovića i Srđana V. Tešina, a kad krajem maja počne Sterijino pozorje možda se dočepamo i Emira Kusturice, Žarka Lauševića ili Radeta Šerbedžije. Zoran Hamović iz beogradske Izdavačke kuće Klio će nam izgleda probiti termin četvrtkom jer je tražio da im u aprilu priredimo četiri kniževne večeri uzastopno, a danju četiri dana Mini sajma-knjiga. A on može sve da traži od mene, pa i da zapoveda, jer mi je ne samo veliki prijatelj nego i jedan od najvećih kultur-tregera u državi. I naravno da ćemo ih ugostiti. Jer, biće to prvi sajam knjiga na vodi  u ovom delu sveta. A možda i na svetu celom – ispod Petrovaradinske tvrđave na Dunavu, kao na Seni ispod Trokadera.

A Sena u Pariz, kako napisah, dolazi iz provincije, dok je naš Novi Sad glavni sokak Evrope!  Uliva se pre Đerdapa, u Književni festival na brodu, koji bi voleo da postane Đerdap srpske kulture. A sve na na tom brodu imenom Zeppelin, s pogledom na Petrovaradinsku tvrđavu.

Đorđe Randelj

Foto: Svetozar Đipanov

PROČITAJTE I: bora-babic-akademska-knjiga-deo-zivota, intervju-slobodan-tisma-2, intervju-ante-tomic, intervju-laslo-vegel/

The post Književni festival na brodu appeared first on Korzo.

U Velikoj  galerija Doma vojske Srbije predstavila se Savremena galerija Zrenjanin  delom  zbirke, izložbom „Pejsaž, od sredine 20. do početka 21. veka, od idile do apokalipse“.

Delovanje Umetničke kolonije Ečka i nastojanje Savremene galerije Umetničke kolonije  da jedan deo svoje delatnosti posveti proučavanju i problematizovanju teme pejzaža iniciralo je studijsku izložbu iz zbirke Savremene galerije Zrenjanin Pejzaž, od sredine 20. do početka 21. veka, od idile do apokalipse, jer se tokom više od pola veka postojanja zbirka bogatila umetničkim delima upravo ove tematike pa je uočeno da se iz fonda može napraviti studija transformacije pejzaža u delima umetnika od sredine pedesetih godina prošlog veka do danas.

Otvaranje izložbe 

Posvećenost Umetničke kolonije Ečka ovoj temi tokom gotovo čitavog perioda njenog postojanja doveo je do toga da Savremena galerija Zrenjanin u svojoj zbirci poseduje veliki broj radova koji bi se na neki način mogli definisati, sagledati ili u širem kontekstu podvesti pod temu pejzaža. Promena vizija, ideja, atmosfere, raspoloženja, promene odnosa umetnika prema prirodi, pejzažu, odnosno sopstvenom okruženju, različita polazišta, stanovišta, pogledi, emocije, prisutni u umetničkim delima ove tematike otkrivaju nam promene opšte atmosfere u društvu, različite poglede na svet sredinom prošlog veka i danas, odnosno reflektuju transformaciju društveno-političkih, ideoloških i umetničkih pogleda ili generalno određenog društvenog trenutka na sopstveno okruženje.

Od idiličnih, romantizovanih predstava, uglavnom vojvođanskih seoskih, ređe urbanih, pejzaža izvedenih mahom od strane umetnika poreklom iz Vojvodine (Ivan Radović, Vasa Pomorišac, Milenko Šerban i drugi), intimistički izvedenih uglavnom urbanih pejzaža (Đorđe Bošan, Boško Petrović, Predrag Peđa Milosavljević i drugi), idealističkih socrealističkih pejzaža (Liza Križanić, Aleksandar Kumrić, Milorad Ćirić) ili pejzaža na kojima se vidi obnova i izgradnja novog društva (Radenko Mišević), zatim pejzaža kao pogodne/neutralne teme u vremenu socrealističkog dogmatizma (Miodrag Mića Popović), odnosno ekspresionističkih pejzaža (Milan Konjović, Zoran Petrović, Stojan Trumić, Stevan Maksimović, Bogomil Karlavaris i drugi), fantazmagoričnih pejzaža (Igor Vasiljev, Milan Popović), pa pejzaža koji su služili umetnicima kao idealna tema za različita umetnička istraživanja i eksperimente u pravcu apstraktne umetnosti (Jovan Bijelić, Ivan Tabaković, Aleksa Čelebonović, članovi Decembarske grupe, Ljubica Cuca Sokić, Dragoslav Stojanović Sip, Ankica Oprešnik, Jožef Ač i drugi), fotorealističkog pejzaža (Dragan Mojović), do pejzaža na kojima se ogledaju subjektivističke vizije umetnika u okviru postmodernističkih shvatanja (Slobodan Trajković, Milenko Prvački, Aleksandar Cvetković), pejzaža na kojima se reflektuje ozbiljna kritika savremenog društva i otuđenost čoveka od prirode (Miodrag Mića Popović, Aleksandar Luković, Zdravko Mandić, Jovan Rakidžić, Miodrag Miljković) do pejzaža koji u savremenom umetničkom kontekstu izražavaju lične stavove, ispovesti i emocije umetnika (Uroš Đurić, Čedomir Vasić).

Otvaranje izložbe 

Savremena galerija Zrenjanin u zbirci sadrži preispitivanja ove teme u različitim umetničkim formama od slike, akvarela, grafike, crteža, pa sve do savremenih pristupa – fotografije, objekata, instalacija, videa, kompjuterske grafike. Na izložbi u Domu vojske Srbije predstavljeni su pejzaži koji pripadaju srpskom slikarstvu druge polovine 20. i početka 21. veka i predstavljaju jedno gledište na slike iz zbirke Savremene galerije Zrenjanin kao i na kontekst u kojem su ta dela nastajala. Izložba pruža pregled jednog dela umetničke zbirke Savremene galerije Zrenjanin kao i mogući doprinos sagledavanju teme pejzaža u okviru savremenog društvenog i umetničkog konteksta. Izložba traje do 24. aprila 2016.

Autorka izložbe je Sunčica Lambić-Fenjčev, kustoskinja, Savremena galerija Zrenjanin.

Fotografije: Savremena galerija Zrenjanin

The post Savremena galerija Zrenjanin u gostima appeared first on Korzo.

Novosadska of galerija “G spot Graffiti” ugostila je tri umetnice Hanu Štajn, Tinu Rajković i Mišu Bakan iz Nemačke, Austrije i Slovenije. Njihovu izložbu čini 30-ak  fotografija stopala osoba u čarapama, i otuda naslov izložbe – Kakva je priča tvojih čarapa?

Pred publikom su fotografije stopala u čarapama. Čarape u fokusu! Svaku fotografiju prati kratka priča osobe čija stopala su fotografisana. Kakva je priča tvojih čarapa? Autorke su Hana Štajn, Tina Rajković i Miša Bakan. Naziv minimalističke publikacije koja je deo izložbe jeste kombinacija dve reči – privatno i fanzin –  Privatzin. Na prvoj stranici piše – Tri osobe traže ulogu predmeta koji može ispričati priču o nama. Slušati priče o svakodnevnim fenomenima donosi ideje o tome kako drugi ljudi doživljavaju svet i kako najobičnije, svakodnevne stvari imaju posebna značenja. Zbog čega baš čarape?

Tina Rajković (levo), Hana Štajn, Miša Bakan (čuči)

Tina Rajković: Čarape svi imaju. Svaki dan ih oblačimo i zbog toga one spadaju u grupu javnog. Privatno je da se one ne vide uvek. Odnos javno-privatno je nejasan za nas i to istražujemo. Čarape imaju i status. To smo videle u anketama kada ljudi pričaju kako se oblače za posao kada im je zadat dreskod, a čarape pokazuju gde je indivualnost onoga koji ih odabira, tada se mogu malo igrati. I po tome možeš videti kakav je taj čovek.

Hana Štajn: Mnogo političkih stvari se može čitati iz toga kako ljudi pričaju o čarapama. Aspekt ima i rodni odnos  – puno muških je pomenulo kako im majke ili cure kupuju čarape. Ima i predrasude, jer se ljudi ocenjuju prema tome kakve su im čarape. Ali to ne znamo ako ne pitamo! Ta individualnost je u stvari društvena, iako možda mislimo da je to samo meni važno kakve  čarape nosim. Individulnost u masi nas je zanimala!

Miša Bakan: Izložba ima i meta kontekst! Objavili smo na izložbi Kakva je priča tvojih čarapa temate koje smo sakupile na istom prostoru ali  – jedan dan ujutru, uveče, unutra, napolju… Ono što se vidi posle ove izložbe, uz  priče koje smo postavile ispod fotografija  na izložbu, to bi trebalo da ljude podstakne da razmišljaju kako se može pričati o sebi. U Novom Sadu na izložbi „Kakva je priča tvojih čarapa?“ priče su sve dublje, nisu površne i možda izložba utuču na ljude da se preispituju i da otvorenije pričaju o sebi i o tome šta sve imaju u sebi..

U Novom Sadu malo je of umetničkih galerija. “G spot Graffiti”  novi je gradski toponim ove vrste. Izložba tri mlade umetnice  Hane Štajn, Miše Bakan i Tine Rajković  pokazuje da definitivni odgovori u umetnosti ne postoje. Čarape su samo paradigma. Izložba je proces i to bi trebalo da dokaže i of galerija “G spot Graffiti” (čitaj: nezavisna, u pravom smislu reči tj. nema sponzora).

PROČITAJTE I:  intervju-slobodan-tisma, intervju-laslo-vegel, intervju-zelimir-zilnik,korzo-portal-postoji-godinu-dana

The post Kakva je priča tvojih čarapa? appeared first on Korzo.

U Novom Sadu počinje novi, prolećni ciklus predavanja o istoriji umetnosti koji je osmislio Vladimir Dimovski, i sam istoričar umetnosti. Iznenađujući veliki odziv publike naveo ga je da nastavi da tumači periode u istoriji umetnosti kako bi ih približio širem auditorijumu. Šta nam nudi današnje predavanje iz ciklusa Razumeti umetnost? 

Vladimir Dimovski                                                                                                       Foto: Srđan Đurić

Tema je Srednji vek koji uvek izaziva različita tumačenja istoričara, istoričara umetnosti, umetnika… Po Petrarkinom mišljenju Srednji vek je period intelektualnog mraka, dalek od antičkih dostignuća. Istoričari delimično preuzimaju njegov stav, definišući epohu prelaznim dobom između kraja antike s jedne strane i renesanse sa druge. Da li je sve baš tako? Mnogi misle da nije…

Gargoyle (ukras sa grotesknim likom)

Danas će Dimovski govoriti o Evropi u periodu razvijenog feudalizma – o razvoju gradova, prvim udruženjima, kulturi nove klase koja će uskoro preuzeti vodeću ulogu u društvu. Pričaće o manastirima i hodočašćima, o gotskim katedralama, o grotesknim i ekspresivnim skulpturama na portalima, o dostignućima u arhitekturi koja nikoga do danas ne ostavljaju ravnodušnim… Razumeti umetnost – 3. april 2016, SPENS, amfiteatar, 18 sati. Ulaz slobodan.

vladimirdimovski.com

The post Razumeti umetnost: Novi cikuls predavanja appeared first on Korzo.

…Mislim da treba skinuti kapu pred našim političkim liderima i čestitati im na jasnoći vizije koju realizuju, evo, bez ikakvih problema. Da li možete da se setite pet političkih lidera u Srbiji kojima je oduzeta imovina do koje su se dokopali trgujući svojom funkcijom i uticajem? Eto, toliko je snažna vizija naših političkih lidera da je i nedodirljiva na ovom svetu. Tibor Jona  piše i sledeće…

Kad pričate da su političari nesposobni

Pitala me je urednica našeg štovanog korzoportala da li mislim da su naši politički lideri bez vizije. Čovek bi vrlo lako mogao da kaže – da, to je tačno, oni nemaju viziju. Oni su muve bez glave, nesposobnjakovići. Oni ne znaju šta rade. Glupaci i glupakinje. Nepismeni, neobrazovani i agresivni. Međutim, tokom njihovog bavljenja politikom ti ljudi sakupe bogatstvo o kojem vi i ja možemo samo da sanjamo. Presele se u luksuzne vile, voze luksuzna kola, školuju decu na luksuznim školama. Dakle, nije baš da su nesposobni. Nešto je tu drugo. Oni su nesposobni za delovanje u javnom interesu. Za svoje potrebe oni su fantastično sposobni.

Naši Politički Lideri, međutim, nemaju pojma kako da učine zdravstvo funkcionalnim, ali tačno znaju koje korake preduzeti da bi sutra ispred kuće bio parkiran glanc novi BMW, registrovan pri tom na ženinu majku. Ne zna naš politički lider ni kako da spreči odlazak ljudi iz zemlje, ali se nikako neće prevariti i na ruku staviti Svoč umesto Roleksa.

Kada vidite Dušana Bajatovića na primer ili Čedomira Jovanovića, ili nekog od ovih novo-novokomponovanih SNS bogataša – svi oni tačno znaju i koje odelo je najbolje, i koje grčko ostrvo je najelitnije, i koji sat treba, i koji audi mora, i koji stan valja, kako do šest plata… To što ne znaju kako da uvedu demokratiju ili npr liberalizuju poslovanje, verujte, nije njihov problem. Oni dobro žive i bez toga. Oni prosto znaju šta ih zanima. To što ne umemo da ih navedemo da ih i mi i naši životi zanimamo – naš problem.

Teško je zato vređati ih etiketama da nemaju vizije. Jer je imaju. I to jako dobre. Oni žele političku, ekonomsku i društvenu džunglu arbitrarnosti, nedorečenosti, korpumpiranosti i straha – jer je to jedini način da od vlasnika pečenjare postanu ministri, da zamene poliesterski flanel košuljom od egipatskog pamuka, a sopstvenu ženu nekom silikonskom besprizornicom. I to je legitimna vizija Srbije.

Društvo u kojem se ništa ne može, a zapravo sve može uz koverat, a i to ako ga oni primaju. U kojem možeš da otmeš šta ti se dopadne, izgradiš vikendicu gde ti se dopadne, zaposliš onoga koji ti se dopadne, otpustiš drugoga koji ti se ne dopadne, privatizuješ šta ti se dopadne, imaš diplomu koja ti se dopadne… Da zakon nije bitan, jer je arbitraran, pa tebi važi jedno, a njemu drugo…

Takva vizija formira Srbiju zasigurno od oktobra 1944. godine, ako ne i ranije, a poslednjih 20-tak godina doživljava renesansu i takoreći buja. Bitno da novac leže na tekuće račune, a šta se zbog toga dešava i koje su posledice vaših prvih deset  miliona na ljude i zajednicu oko vas – što kaže Gorjana – Ummm, nebitno. A to kako je upakovana vizija, da li u samoupravnu foliju, nacionalistički krep papir ili demokratski celofan potpuno je sve jedno. Društvo stari, iseljava se i nestaje.

Zato mislim da treba skinuti kapu pred našim političkim liderima i čestitati im na jasnoći vizije koju realizuju, evo, bez ikakvih problema. Da li možete da se setite pet političkih lidera u Srbiji kojima je oduzeta imovina do koje su se dokopali trgujući svojom funkcijom i uticajem? Eto, toliko je snažna vizija naših političkih lidera da je i nedodirljiva na ovom svetu.

I zato je pravo pitanje ne da li imaju viziju, nego zašto se ne pojavljuje neko sa vizijom van ove trenutne maroderske paradigme? Zašto nemamo kakvog hrabrog Odiseja da se veže za katarku da ga požuda ne savlada dok opasnost ne prođe? Zašto nam je Vizija tako primamljiva? Zašto nema politički artikulisane kontra-vizije? I koji su to mehanizmi vlasnika Vizije kojima Viziju tako uspešno brane od pojave konkurencije na polju vizija? Javite nam šta mislite!

PROČITAJTE  OD ISTOG AUTORA:  desnica-u-srbiji, nato-ili-epiduralna, drzava-protiv-svojih-drzavljana

The post Tibor Jona: Vizija srpskih političara appeared first on Korzo.

Šestog aprila 2016. navršava se 75 godina od kada je u bombardovanju Beograda uništena Narodna biblioteka Srbije. Ovo je bio jedan od najtužnijih trenutaka u kulturnoj istoriji Srbije i Srba. Biblioteka u zgradi na Kosančićevom vencu potpuno je uništenja, a sa njom svi književni fondovi. U tekstu koji je pred vama,  sažeti su  svi važni podaci koji se odnose na istoriju Narodne biblioteke.

Glavna čitaonica Narodne biblioteke Srbije

Danas je Narodna biblioteka Srbije ustanova koja na potpuno adekvatan način obavlja zadatke matične nacionalne ustanove u svojoj oblasti. Može se slobodno naglasiti da je ona jedna od najmodernijih i najopremljnijih ustanova kulture u Srbiji. Tome je doprinela i temeljna rekonstrukcija enterijera, koja se odvijala u periodu od 2007-2011. godine, kada je upravnik bio Sreten Ugričić. Autor projekta rekonstrukcije enterijera je arh. Zoran Radojčić, koji je pobedio na javnom konkursu u saradnji sa Savezom arhitekata Srbije. Biblioteka je ovim renoviranjem dobila funkcionalno unapređenih 6.000 kvadratnih metara i 50 odsto više čitalačkih mesta, neograničen pristup internetu i milionskim digitalnim bibliotečkim kolekcijama. Potpuno su obnovljeni sistemi osvetljenja, ventilacije, klimatizacije. Novi izgled imaju ulazni hol sa pristupnim pultom, atrijum sa kafeterijom, veliki predprostor ispred centralne čitaonice s informativnim pultom, glavna čitaonica sa 389 korisničkih mesta, multimedijalna čitaonica, čitaonica za slepe i slabovide, bibliotekarski fond, pravna čitaonica, naučna čitaonica, čitaonica za legate (Miloša Crnjanskog, Milana Rakića, itd.) i čitaonica za kartografska izdanja. Dnevno internet stranica biblioteke ima 15.000 poseta. Godišnje pristigne i kataloški se obradi oko 20.000 primeraka knjiga, a u druge biblioteke u Srbiji se distribuira oko 55.000 knjiga.

Narodna biblioteka vuče korene iz 1832. godine, kada je uspostavljena kao poludržavna ustanova, pod pokroviteljstvom Jevrema Obrenovića, a prema usmenom odobrenju kneza Miloša. Fermanom je odlučeno da se osnuje u okviru štamparije, kao zajednička ustanova. Dvojica kulturnih pregalaca, Avram Petronijević i Cvetko Rajević, doneli su prve knjige iz Rusije, koje su na putu do Beograda pokisle, pa su se sušile i krpile kod Grigorija Vozarevića. Zato se smatra da je Vozarevićeva privatna biblioteka bila prvi fond novoosnovane biblioteke. Vozarević je svakako imao privatno čitalište, tada se to zvalo knjigohranilište.

Razvoj Narodne biblioteke je trajao postepeno, združivanjem Vozarevićeve zbirke i kneževskog fonda. Primer Jevrema Obrenovića ponovili su mnogi Srbi iz Beograda, Zemuna, Novog Sada, Budima i Velesa. Veliku pomoć dala je Matica srpska. Biblioteka se prvobitno nalazila u zgradi uz portu Saborne crkve, zidanoj u solidnom evropskom stilu, sa dućanom u prizemlju, na mestu današnje škole Kralj Petar. Tu je Vozarević imao knjižaru, to je bio prvi književni centar u Srbiji, gde su dolazili Vuk Karadžić i Dimitrije Isailović. Građani su je zvali Biblioteka varoši beogradske i Knjaževsko tipografijska biblioteka. Nakratko se preselila u Kragujevac, pa se vratila u Beograd.

Predlog o osnivanju Narodne biblioteke dao je Atanasije Nikolić, je na sednici Društva srpske slovesnosti 1842. godine. Društvo je prihvatilo ovaj predlog i odlučeno je da njom upravljaju administrator tipografije Dimitrije Isailović i Dimitrije Davidović, rodonačelnik štampe u Srbiji. Biblioteka je najviše napredovala kada su delovali Đura Daničić, Janko Šafarik, Stojan Novaković. Daničić je zaslužan što je 1881. godine dobila svoje današnje ime – Narodna bibloteka Srbije. Zadatak je bio da se sakupi svaka srpska knjiga.

Biblioteka je stradala u oba svetska rata. U Prvom svetskom ratu veći deo je prenet u Niš, pa u Kosovsku Mitrovicu, dok knjige nisu pale u ruke Bugara. Kao poražena strana, morali su da ih vrate u Beograd, spakovane u 150 sanduka. Ipak, jedan sanduk sa sa jevanđeljima, minejima i oktoisima na pergamentu iz 13, 14, i 15. veka, minej i tipik iz 16. i 17. veka i drugim starim knjigama nije vraćen. Uništeno je 56 starih knjiga i rukopisa, 3000 knjiga, 4000 časopisa. Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika iz 16. veka nađen je slučajno 20 godina kasnije. Zato je preživeo šestoaprilsko bombardovanje.

Temelji zgrade Biblioteke na Kosančićevom vencu

Posle rata, upravnik Jovan Tomić je uporno tražio i na kraju našao zgradu za dom Biblioteke, i to od Milana Vape  koji je imao svoju zgradu na Šancu, na Kosančićevom vencu broj 14, jer se selio na novu lokaciju na Topčiderskom drumu. Vapa je svoju zgradu na Vencu ustupio Biblioteci iz patriotskih razloga i zato se vodi kao jedan od najvećih dobrotvora Narodne biblioteke. U ovoj zgradi Biblioteka je počela da radi 1925. godine. Međutim, uslovi za rad nisu bili dobri za bibliotečki delatnost, zgrada je postajala dotrajala, opasna i za knjige i za zaposlene i posetioce, pa je uprava više puta podnosila zahteve za podizanje nove zgrade.

Pred Drugi svetski rat, u fondu Narodne biblioteke se nalazilo oko 300.000 knjiga. Imala je jedine primerke mnogih naslova. Približavanjem rata, postojale su inicijative da se knjige dislociraju na bezbednije mesto. Ostala je zabeležena priča da su dvojica bibliotekara, braća Đorđe i Živojin Radojčić samoinicijativno krenuli da spremaju sanduke na voz za Jelen Do – manastir Blagoveštenje, ali je upravnik Dragoslav Ilić, po naređenju ministra prosvete od 5. aprila odložio akciju, jer je Generalštab obećao da će ujutru stići vozila da prenesu sanduke do železničke stanice.

Ugljenisane knjige stradale u šestoaprilskom bombardovanju Beograda, izložene u Holu Biblioteke

Taj 6. april jedan je od od najnesrećnijih dana u istoriji Beograda i Srbije. Nestalo je 600.000 bibliotečkih jedinica, 1300 dragocenih rukopisa, starih knjiga, pisama, deo biblioteke Vuka Karadžića i Lukijana Mušickog. Ne zna se šta je sve izgorelo jer je stradao i katalog.

Narodna biblioteka Srbije na Vračarskom platou

Posle rata, Narodna biblioteka je obnovila rad od nule, u zgradi Srpske krune u Knez Mihailovoj ulici, gde se danas nalazi Biblioteka grada Beograda. Narodna biblioteka Srbije preselila se u novu zgradu na Vračarskom platou 1973. godine. Projektant zgrade Ivo Kurtović je napravio antologijsku građevinu, koja se nalazi u svim popisima moderne arhitekture Jugoslavije i Srbije. Zajedno sa velikom crkvom Svetog Save, Vračarski plato je postao kulturni i duhovni centar Srbije i Srba najvišeg ranga. Dugo je prostor oko Biblioteke i Hrama bio neuređen. Tek 2004. godine, paralelno sa spoljašnjim radovima na crkvi, rekonstruisan je i uređen javni prostor Platoa, čime je Narodna biblioteka Srbije konačno dobila svoje pristojno predvorje.

Aleksandar Stanojlović

 PROČITAJTE I: sajam-knjiga-u-beogradu-post-festum, mario-vargas-ljosauz-umetnosti-i-knjizevnost-svet-mora-biti-bolji, drevna-graditeljska-bastina-pretvorena-u-prah

The post Narodna biblioteka Srbije: 75 godina od stradanja appeared first on Korzo.