U Savremenoj galerija Zrenjanin otvorena je izložba šest umetnika. Po 37. put Umetnička kolonija Ečka i njeni učesnici pred publikom.Korzoportal na licu mesta!  

Kad prođe stvaralački, umetnički nemir/mir u radu, Umetnička kolonija Ečka – Susreti akvarelista prikaže se kao moguća stvarnost, uprkos svemu!

Šest umetnika, učesnika ovogodišnje Kolonije prevazišli su okvir akvarela kao medij izražavanja i upustili se u višeslojni spoj vode (aqua) i uma.

Kustoskinja Slavica Popov osmislila je projekat Umetnička kolonija Ečka i zadala temu učesnicima koja korespondira sa Godinom Olimpijade  – Idoli i ideali. Svako je imao svoje viđenje – Vendel Vaštag, Aleksandar Zograf, Ana Nedeljković, Tijana Radenković, Selman Trtovac i Ljiljana Šunjevarić.

Do sledeće godine, u novom sastavu!

PROČITAJTE I: kultura-secanja-umetnicka-kolonija-ecka-60-godina, susret-akvarelista-ecka-umetnici-pricaju, zbirka-savremene-galerije-zrenjanin

The post 37. Umetnička kolonija Ečka – izložba appeared first on Korzo.

Vest na koju vredi podsećati! Stećci na tlu nekadašnje Jugoslavije povezali četiri nove država nastale na tom prostoru.

Radimlje

Komitet za svetsko nasleđe odlučio je na 40. zasedanju koje je održano 15. jula 2016. godine u Istanbulu, da stećke, srednjovekovne nadgrobne spomenike u  Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji, stavi na Listu svetske baštine. Predstavnici 21 članice Komiteta su ocenili nominacioni dosije sa velikim uvažavanjem saradnje na međudržavnom nivou, a posebno su pohvalili dobar prijem u lokalnim zajednicama.

Nekropola Mramorje u Perućcu

Na Listi se nalazi 28 srednjovekovnih grobalja sa stećcima. U Bosni i Hercegovini se nalazi 20 grobalja, tri su u Crnoj Gori, tri u Srbiji i dva u Hrvatskoj.

Projekat međudržavne serijske nominacije stećaka za upis na Listu svetske baštine u Republici Srbiji vodio je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Nekropole u Srbiji su Mramorje u Perućcu i Mramorje u Rastištu (opština Bajina Bašta) i Grčko groblje u selu Hrta, na teritoriji opštine Prijepolje.

PROČITAJTE I:

The post Stećci na tlu ex Yu appeared first on Korzo.

Kulturno nasleđe kao razvojni resurs 

Transformacija fasade VaradInn, Petrovaradin, Štrosmajerova ulica

Specifične istorijske prostorne celine (ostaci ruralnih naselja, ranijih naseobina ili urbanih celina prethodnih epoha, fortifikacijska arhitektura, sakralni, rezidencijalni ili kompleksi druge namene i industrijska arhitektura), iako nezavnisno čitljivi prostorni entiteti i značajni činioci morfologije grada, često su ostajali izolovani od tokova savremene urbanizacije, koja je nosila brze urbane promene i fizičko-prostorne transformacije gradske stukture. Čak i kada se nalaze u užoj gradskoj zoni ili kada ih je s vremenom „obuhvatilo” gradsko tkivo, neretko su, izgubivši svoju prvobitnu namenu i ulogu u životu i razvoju grada, ostali marginalozovani u odnosu na centralne i druge gradske funkcije i osuđeni na izolovani život bez stvarnog prožimanja sa okolnim gradskim tkivom. Tako su prostori bogate tradicije, izrazitog karaktera i nesumnjivih kulturnih vrednosti vremenom gubili bitku sa sve atraktivnijom ponudomi ostali dafiguriraju na marginama svakodnevnih tokova savremenog grada.

U svetlu opšte globalizacije, kulturalne homogenizacije, urbanizacije i sve izraženije kompetitivnosti gradova i regija, očuvanje jedinstvenog karaktera građene sredine nastale u specifičnim društvenim, kulturnim i istorijskim okolnostima prepoznato je kao osnova njihove egzistencije u savremenom svetu. Razvojne mogućnosti istorijskih prostornih celina,zasnovane na prepoznavanju njihove jedinstvenosti i identiteta, došli su u fokus kao bitan razvojni potencijal regije, a ne samo peduslov kompatibilnosti i ravnopravne uloge nasleđa u životu savremenog grada. Kreativno, održivo i odgovorno korišćenje resursa kao što je kulturno nasleđa prepoznato je kao jedan od ključnih u održivom urbanom, društvenmg, privrednom i kulturnom razvoju istorijskih urbanih celina i njihovog šireg okruženja, a značaj jačanja potencijala kulturnog nasleđa istaknut je i kao jedan od ključnih razvojnih resursa u realizaciji ciljeva strategije Evropske Unije do 2020.

Zaštita i unapređenje kulturne baštine

Procesi rehabilitacije istorijskih prostora otvaraju niz novih pitanja i brojne dileme vezane za izbor održivih scenarija za afirmaciju kulturnog nasleđa, za iznalaženje adekvatnih metoda i modela rehabilitacije istorijskog prostora i pojedinačnih građevina, za utvrđivanje i primenu (prostornih, urbanističkih, oblikovanih, socijalnih, ekonomskih i dr.) kriterijuma, koji će ukazati na nosioce identiteta prostora i uticati na obim i kvalitet veza ostvarenih s tradicijom i lokalnim kontekstom, kao i za definisanje sinergijski koncipiranih programa i instrumenata artikulacije arhitektonskih i urbanih intervencija na samom istorijskom tkivu i njegovom neposrednom i širem okruženju. Rehabilitacija i razvoj istorijskih građenih struktura realizuje se kroz set aktivnosti usmerenih ka unaprađenju i zaštiti samog krkhog graditeljskog tkiva s jedne strane i buđenje svesti lokalne zajednice o vrednosti i potencijalu istorijskog prostora s druge.

Štrosmajerova ulica, građanska akcija

Aktivan odnos lokalne zajednice i građene sredine ostvaren kroz „kontrolisanu eksploataciju reaktiviranog” nasleđa i razvijena svest o ličnoj i kolektivnoj odgovornosti prema kulturnom nasleđu preduslovi su očuvanja nematerijalnog konteksta materijalne baštine, identifikacije korisnika sa autentičnostću i različitošću sredine u kojoj žive i očuvanja memorije ljudi. Razvijanje i negovanje svesti lokalnog stanovništva o vrednosti sopstvene tradicije u osnovi su boljeg razumevanja i korišćenja kulturnog nasleđa, a uloga rehabilitacije pojedinačnih objekata prevazilazi okvire zaštite i očuvanja samog spomenika i implicira očuvanje autentičnosti i karaktera istorijskog ambijenta utkanih u memoriju ljudi i njihovu svest o vrednosti kulturnog nasleđa.

Osnovna škola „Tvrđava“, Petrovaradin, Štrosmajerova ulica

Metod oživljavanja prostora kroz oživljavanje pojedinačnih objekata jedan je od mogućih modela planiranja održivog razvoja istorijskih celina. Urbane (mikro) intervencije u istorijskim zonama, zasnovane na jednovremenom poštovanju zatečenih vrednosti istorijskog nasleđa i stvaranja novog, visokokvalitetnog, atraktinog i modernog prostora koji će sa istorijskim okruženjem činiti celinu, pokretač su ne samo urbane regeneracije nego i budućeg prostornog i ekonomskog održivog razvoja građene sredine.Oživljavanjem pojedinačnih objekata i uvođenjem nove, prevashodno javne namene u njihove prostore stvaraju se nove urbane „žižne tačke” kojeujedno postaju nosioci oživljavanja tradicije i isticanja kulturnog i duhovnog aspekta istorijskog prostora.

Arhitektonske intervencije realizovane u prostoru ambijenta u kome je objekat izgrađen menjaju prostorni kontekst kome istorijske građevine pripadaju i ostavljaju jednako vidne i trajne posledice (kako pozitivne, tako i negativne) po celinu i svaki pojedinačni spomenik. Kako je očuvanje urbane morfologije, karaktera i autentičnosti istorijskih celina osnovni preduslov očuvanja ambijenta, neophodno je planirati maksimalni obim i nivo intervencija koje će u okviru procesa rehabilitacije pretrpeti svaka pojedina istorijska građevina (i istorijski lokalitet kao celina) i uspostaviti saradnju između stručnjaka i institucija, ali i korisnika, međusobno povezanih u procesu zaštite i “buđenja” nasleđa.

Štrosmajerova ulica                                                                                              Foto: Kaća Lazukić Ljubinković

Istorijske građevine – kulturno nasleđe kao novi kreativni prostori

Prihvatljiv modalitet reinterpretacije i prezentacije spomeničkog fonda i ponovnog stavljanja u funkciju napuštenih i neiskorišćenih istorisjkih građevina otvara pitanja izbora njihove namene (koja je u velikoj meri određena potrebama savremenih konzumenata nasleđa) i uloge istorijske građevine u prezentaciji najvažnijih kulturnih vrednosti šireg prostora. Principi moderne konzervacije daju potpuni legitimitet prenameni objekta ako ona obezbeđuje budućnost i aktivnu ulogu ovih objekata u održivom razvoju istorijskog prostora. Davanjem nove uloge samo jednoj staroj građevini stvara se novi prostor za centralne funkcije i novi prostor za privlačenje i animiranje lokalnih stanovnika i posetilacasastrane, čime rehabilitovana građevina postaje „fokalna tačka” kulturnih, umetničkih ili drugih kreativnih aktivnosti i generiše budući urbani i ekonomski razvoj.Proces transformacije istorijskih objekata u atraktivne (lokalne ili regionalne) kreativne prostore, u nove „kulturne centre” s brojnom pratećom turističkom ponudom i dodatnim kreativnim mogućnostima u fokus javnosti donosi pitanje komercijalizacije nasleđa, koja često nadrasta konzervatorske principe i zahteve zaštite graditeljskih, urbanih, prostornih, kulturnih, simboličkih, istorijskih i drugih vrednosti istorijskih lokaliteta ili objekata.

Osnovna škola „Tvrđava“, Petrovaradin, Štrosmajerova ulica

Iskustva lokalnih skorašnjih realizacija

Kada govorimo o istorijskim urbanim celinama, lociranim u ”srcu grada”, a ipak skoro potpuno izolovanim od njegovog svakodnevnog ”pulsa” prva asocijacija Novosađana je svakako Petrovaradinska tvrđava i njeno Podgrađe. Uprkos nesumnjivom kulturno-istorijskom i arhitektonsko-urbanom značaju za grad, nekadašnje vojne, javne i privatne zgrade unutar utvrđenog prostora Petrovaradinske tvrđave podlegle su procesima degradacije i danas su u velikom broju devastirane ili napuštene. I pored spoznaje da je obnova ovih građevina preduslov očuvanja karaktera i duha ovog prostora i šansa za uspostavljanje veze sa okolnim gradskim tkivom stanje je nepromenjeno, a planska razvojna strategija nikada nije uspostavljena.

Proteklih godina je zahvaljujući privatnim inicijativama realizovano nekoliko temeljnih obnova pojedinačnih građevina, a za nepune dve godine (2013-2015) u jednoj od gotovo zamrlih ulica Podgrađa realizovana su, preduzetničkim inicijativama, dva projekta obnove i rehabilitacije napuštenih stambenih kompleksa za potrebe javne namene.Objekat na broju 16 u Štrosmajerovoj ulici pretvoren je projektom rehabilitacije u prvi ugostiteljski objekat sa smeštajnim kapacitetima u podgrađu Petrovaradinske tvrđave ‒ Hostel „VaradInn”.

VaradInn, Petrovaradin, Štrosmajerova ulica

Skoro vek starija masivna prizemna stambena kuća sa integralno zidanim, ukopanim lagumom koji zalazi pod tvrđavske bedeme gornjeg grada na broju 8  rehabilitovanaje za potrebe Osnovne škole „Tvrđava”. U oba slučaja se radi o kompleksima manje vrednosti, kod kojih akcenat nije bio na očuvanju izrazitih arhitektonskih vrednosti objekta, negosu u fokusu interesovanja arhitekte bili očuvanje nematerijalne vrednosti istorijskog prostora i tradicionalnogambijenta s jedne i zahtevi savremenog funkcionalnog i prostornog oblikovanja s druge strane. S ciljem adekvatne interpretacije kulturnog značaja ovih građevina, očuvanja njihovih nematerijalnih vrednosti, duha mesta (geniusloci) i istorijskog/ tradicionalnog ambijenta, koncept rehabilitacije je u oba slučaja zasnovan na jednovremenom poštovanju zatečenog nasleđa i tendenciji stvaranja novog, kvalitetnog, atraktivnog prostora, koji je u interakciji savremene funkcije sa istorijskim okruženjem iznedrio autentična prostorna rešenja i nove ”ikoničke prostore”.

Uvođenjem novih sadržaja na samo „dve tačke” Štrosmajerova ulica je uzdignuta od skoro zamrlog i potpuno neatraktivnog prostora lokalnog značaja do svakodnevno pulsirajuće urbane tačke, prepoznatljive u širem urbanom kontekstu grada. U oba slučaja subjektivne percepcije i interesi su se poklopili sa opštim interesima, ali se postavlja pitanje da li će aktivnost ova dva prostora, čija je rehabilitacijarezultat adhoc investiranja, a ne sistemskog planiranja, biti dovoljna snaga da se u skoroj budućnosti pokrene proces sveobuhvatnog oživljavanja ovog istorijskog prostora.

Iz ovog skorašnjeg iskustva zaključujem da novi, savremeni, javni prostori, u sadejstvu sa istorijskim ambijentom u koji su integrisani, prezentuju lokalne i regionalne vrednosti i predstavljaju pravi odgovor na potrebe savremenih konzumenata nasleđa za autentičnošću i identifikacijom sa kulturnom različitošću. Kulturno nasleđe se tako, kao nosilac lokalanog identiteta i ponovnog uspostavljanja tradicije, nametnulo kao ključni činilac, koji male izdvojene sredine izrazitog karaktera izdvaja iz globalne kulture i urbanizacije. U širem kontekstu shvaćeno, zaštita, korišćenje i promocija kulturnog nasleđa su ključni razvojni resurs ovih prostora, a negovanje lične i kolektivne odgovornosti prema kulturnom nasleđu jedan je od osnovnih preduslova za pronalaženje prihvatljivih modela njegovog oživljavanja i unapređenja.

Dr Dubravka Đukanović, arhitektkinja-konzervatorka, Akademija umetnosti u Novom Sadu, naučna saradnica IAUS. Autorka je arhitektonskih projekata rehabilitacije dvaju objekata u Štrosmajerovoj ulici u Petrovaradinu koji su predstavljeni u tekstu. 

Projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja.

PROČITAJTE I: novi-sad-prodaja-lica-grada, golubacka-tvrdava-u-jeku-obnove, felix-romuliana-obnova-i-revitalizacija, vajfert-ponovo-roden, pancevo-alpinista-ugradio-ciferblat

The post Kulturno nasleđe i urbana kultura appeared first on Korzo.

Beatles Revolver je njihov sedmi studijski album. Objavljen je 5. avgusta 1966. godine. Zlatnim slovima je upisan u istoriju rokenrola, iz nekoliko razloga. Bitlsi su ovim projektom nastavili svoju ekperimentalnu liniju započetu albumom Rubber Soul, a nastavili u Sgt. Pepper, jednim od najboljih rok albuma svih vremena. Na njima su se dokazali kao zreli autori, nezavisni od komercijalnih zahteva diskografskih producenata. Nakon pedeset godina, Revolver je i dalje rado slušan album, a davnih šezdesetih predstavio je pop kulturi psihodeliju, avangardu i načeo world music, punk i elektroniku.

Želja za samostalnim autorskim pristupom i psihodeličnim zvukom povezana je sa ponašanjem Džona Lenona i Džordža Harisona, koji su u to vreme koristili opojne droge, prvenstveno lsd. Beatles Revolver je direktna refleksija njihovih halucinacija, podsvesnih fantazija i zanimanja za istočnjačke filozofije. To se veoma dobro može čuti u Lenonovim pesmama I`m only sleeping ili u Doctor Robert-u, gde peva o svom dileru. Doctor Robert je Lenonov Mr. Tambourine Man, a ovaj pseudonim će dvadeset godina kasnije koristiti oštri frontmen The Blow Monkeys. Harison je takođe autorski aktivan, potpisao je I Want to tell you u kojoj govori o iskustvu uzimanja lsd-a. Želja za otkrivanjem novim istočnih svetova prisutna je na Love you tatoo, gde se pojavljuju indijski instrumenti sitar, svarmandl i tabla, a poslednja pesma na albumu Tomorrow never knows, inspirisana Tibetanskom knjigom mrtvih, uvela je psihodeliju u vode svetskog mejnstrima.

Ponašanja Pola Makartnija je bilo suprotno od Lenonovog i Harisonovog. Pol je ostao strejt, van domašaja opijata. Njegove pesme su vesele i optimistične, kao romantična balada Here, there and everywhere, Good day sunshine, Got to get you into my life i And your bird can sing. Pol Makartni je izuzetno vredno i odgovorno radio na albumu, što ga je dovelo na isti nivo autorstva sa do tada dominantnim Lenonom. Od Revolvera, Bitlsi imaju dve izuzetno snažne kreativne ličnosti, što će se pokazati i kasnije kroz zajedničke projekte Bitlsa i kroz njihove nezavisne solo karijere. To je bio i početak njihovog razlaza, koji će se dogoditi četiri godine kasnije.

Rokerski tvrđe pesme na albumu su Taxman i She said, she said. Svojom oštrom kritikom poreskog sistema, Taxman je deset godina kasnije inspirisao muzičare koje su zanimale socijalne teme da pokrenu punk pokret. Najpoznatije i svima dobro znane pesme sa ovog albuma ipak su Eleanor Rigby, sa klasičnom muzičkom podlogom i dečja laganica Yellow submarine koju je otpevao vokalno ograničeni Ringo Star. Tako su sva četvorica članova Bitlsa otpevali barem po jednu pesmu na albumu, što je i napisano na koricama pored spiska pesama.

Na kreiranje Beatles Revolver i njihovih ostalih albuma iz psihodelične faze sigurno su uticali i The Beach Boys. Omiljena Makartnijeva pesma God only knows, objavljena je na albumu Pet Sounds samo tri meseca ranije. Tvorac albuma Brajan Vilson, revolucionarno je spojio klasičnu i pop-muziku u jedinstven muzički paket.

U isto vreme Bob Dilan je objavio inovativni dvostruki album Blonde on Blonde, takođe integrišući različite muzičke stilove, od popa i roka, kantri, do bluza. Ko je pre tačno pedeset godina aktivno pratio svetsku muzičku scenu bio je svedok velikih promena u muzičkom izrazu, što je bilo nastavljeno i potonjim suštinskim promenama u društvo!

Aleksandar Stanojlović

PROČITAJTE I:

The post Beatles Revolver: 50 godina od pucnja appeared first on Korzo.

U Projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji“  koji traje do kraja 2016, Viktorija Aladžić kroz portrete arhitekata analizira secesiju u Subotici. Ovog puta to je Ferenc Rajhl. Subotica se nalazi na međunarodnoj ruti gradova secesije (Réseau Art Nouveau Network).

Rajhlova najamna palata

U drugoj polovini 19. veka širom Evrope počeo je da se javlja revolt mladih umetnika protiv falsifikovanja oblika iz prošlosti i istorijskih stilova u arhitekturi, ali istovremeno i revolt protiv proizvodnje mašinama. Razni umetnici i pokretiširom Evrope krenuli su u pravcu stvaranja novog stila u umetnosti. Brisel je bio mesto gde je na evropskom kontinentu nastala prva stvarno smela stambena zgrada Viktora Horte (Victor Horta) u ulici Turin 12, završena 1893. godine. Viktor Horta se usudio da u ovoj kući pusti da konstrukcija vidljivo prodre u intimnost stambenog prostora, čime je pokazao da i konstrukcija, koja se ranije otvoreno pojavljivala samo u industrijskim objektima, može da bude dekorativni deo enterijera. Ova kuća obeležava prvu pojavu Novog stila – Art Nouveauu arhitekturi. Skoro istovremeno i u mnogim drugim gradovima širom Evrope počele su da niču građevine novoga stila utrkujući se u bogatstvu ornamenta i originalnosti rešenja. U mnogim sredinama novi stil – Art Nouveau, u umetnosti, izrastao je iz lokalne sredine, prateći buđenje nacionalne svesti malih naroda u 19. veku, i izražavajući tendencije ka traganju za sopstvenim identitetom. Novi stil – Art Nouveau, jugendstil, secesija, stil stabljike, metro stil, i kako se sve nije nazivao, cvetao je u provincijama, izvlačeći po prvi put u istoriji arhitekture provincijske gradove na scenu svetske umetničke pozornice.

Među značajnim umetnicima ovoga stila je svakako Ferenc Rajhl (Raichl J. Ferenc) koji se 1869. godine rodio u Apatinu, u porodici Petera Janoša Rajhla. Iz Apatina je, nakon završene gimnazije, otišao u Budimpeštu na studije arhitekture koje je uspešno završio 1891. godine. Kako je u to vreme bilo uobičajeno, uputio se nakon studija na studijska putovanja po Evropi, pre svega u Beč i Berlin, kasnije i Pariz, gde se upoznao sa novim tenedencijama i pokretima u oblasti umetnosti i arhitekture.

Tokom 1895. godine bio je angažovan da u Subotici napravi projekat preuređenja fasade hotela „Nacional“ (danas Korzo 10) vlasnika Mora Halbrora (Halbrorh Mór). Iste godine uradio je i projekat dogradnje Nacionalne kasine naručen od strane uprave grada. Danas se u ovom izvanrednom objektu neobaroknog stila nalazi subotička Gradska biblioteka. Fasadu biblioteke krase dve monumentalne skulpture atlanta Edea Telča (Telcs Ede), koji podupiru balkon na spratu.

Zgrada nekadašnje Građanske kasine, danas Gradske biblioteke u Subotici

Tokom rada i boravka u Subotici, Ferenc Rajhl je odlučio da se tu skrasi i zaprosio je ćerku bogatog i uglednog člana gradskog senata Karolja Varge (Varga Kátoly), čime je Ferenc stekao ugled i poštovanje, te postao građaninom Subotice.

Još 1890. godine profesori Gimnazije su uputili Gradskom senatu molbu da se podigne nova zgrada Gimnazije umesto zastarele postojeće izgrađene još 1817. godine. Budući da je postojeća zgrada bila neodgovarajuća, ovaj problem stigao je do Ministra za kulturu i obrazovanje, pa je tek nakon njegove naredbe Gradski senat 1895. godine raspisao konkurs za projekat nove zgrade. Prvu nagradu osvojio je Ferenc Rajhl sa projektom monumentalne zgrade u neobaroknom stilu planirane za izgradnju na uglu današnjih ulica Petefi Šandora i Gimnazijske. Zgrada je bila završena 11. maja 1900. godine

Rajhlova najamna kuća u Vase Stajića br. 11

U međuvremenu Rajhl je bio angažovan i na izgradnji domobranske kasarne na mestu današnje zgrade Suda, koja je okončana 1899. godine.

Slobodni kraljevski grad Subotica (Szabadka)je u okvirima Austro-ugarske, krajem 19. veka, dostigao nagli ekonomski razvoj, pre svega zahvaljujući povezivanju železnicom sa ostalim delovima Monarhije, ali i velikom ataru pogodnom za proizvodnju velikih količina žitarica, koje su u gradu bez reke mogle železnicom da se transportuju na druga tržišta. Zamah ekonomskog razvoja omogućio je dostizanje evropskih trendova u arhitekturi grada, koji je do tada bio zaostala poljoprivredna provincija.

Iako se kod narudžbi drugih naručilaca krajem 19. veka, Rajhl držao oficijelnih arhitektonskih stilova, koristio je svaku priliku da se oproba i u novom arhitektonskom stilu koji se na našim područjima uglavnom naziva secesija. Svoj izlet u sferu novog stila koji je osvojio Evropu  – Art Nouveau, započeo je gradnjom svoje dve prizemne najamne kuće, koje su se nalazile u današnjoj ulici Vase Stajića 11. i 13. Fasade i unutrašnji raspored ovih kuća ukazuju na to da je Rajhl bio veoma dobro upoznat sa cvetanjem novog stila u evropskim gradovima. Kuća pod brojem 11. bila je inspirisana francuskim simbolizmom

Rajhlova najamna kuća u Vase Stajića br. 13

Na središnjem rizalitu fasade u timpanonu prozora nalazio se reljef usnule nage žene u barci u obliku polumeseca sa suncem na zalasku u pozadini. Ovo je bio sasvim neuobičajen simbolični prikaz za fasadu kuće tog vremena. Kuća pod brijem 13 imala je dekorativne elemente inspirisane bečkom secesijom. Kapija koja se nalazila između dve kuće bila je dekorisana velikim simbolom maka.

 Kod Rajhlovih najamnih prizemnih kuća u ulici Vase Stajića pomoćne prostorije i kuhinja bile su smeštene u suterenu, dok   su se u visokom prizemlju nalaziletri sobe orjentisane prema ulici i dve prema dvorištu, s tim da je središnja soba orjentisana prema ulici verovatno bila salon, a ona orjentisana prema dvorištu trpezarija, čime je deo porodičnog života bio povučen u intimu kuće, bez vizuelnog kontakta sa ulicom. Naime i samo dvorište bilo je na Rajhlovom projektu planirano kao raskošno uređena bašta sa vijugavim stazama koje asociraju na vijugave linije novog stila. Tako je dvorište iza Rajhlovih kuća dobilo funkciju vrta, oaze za uživanje, za razliku od pretežne ekonomske funkcije dotadašnjih dvorišta. Obe su kuće na žalost porušene 2010. godine iako su se nalazile u zaštićenoj zoni prostorno-kulturno istorijske celine gradskog jezgra Subotice.

Tokom 1901. godine Rajhl je dobio zadatak da projektuje ugaonu zgradu Austro-ugarske banke u Subotici (danas u Dimitrija Tucovića 15). U drugim gradovima Ugarske, zgrade filijala ove državne banke projektovao je Jožef Hubert(Hubert József), negde oko tridesetak objakata. Nije poznato zbog čega je u slučaju Subotice bio raspisan konkurs i odabran Rajhlov projekat, ipak danas ova zgrada u velikoj meri oslikava duh secesije početkom 20. veka

Zgrada nekadašnje Austro-ugarske banke u Subotici

Fasada banke izvedena je sa naglašenim rizalitima na uglu i krajevima objekta, te vertikalnim pilastrima koji se pružaju od pizemnog do spratnog pojasa i horizontalne lizene.Iako ekelktična po svojoj kompoziciji, ima prepoznatljive elemente bečke secesije. Na fasadi, u poljima iznad prozora rizalita na spratu, nalaze se ženska lica sa izuvijanim viticama po ugledu na slične reljefe na poznatim objektima bečke secesije, kao što je zgrada udruženja „Secesija“ u Beču. I drugi dekorativni elementi imaki karakter secesijske ornamentike, kao što su maskepozicionirane u temenu atike iznad rizalita. Osim stilskog obeležja još je zanimljivije simbolično značenje dekorativnih ukrasa. U vreme izgradnje banke svega 50% stanovnika Subotice je bilo pismeno, imajući to u vidu, ne čudi činjenica da su fasade objekata često služile kao oglasni pano dajući svojoj dekorativnoj plastici simbolična značenja.

 Na fasadi banke je bio primenjen dekorativni ukras u obliku suncokreta koji je simbol bogatstva , asocirajući na bogat rod semena, koji ovaj cvet nosi u odnosu na drugo cveće. Skromna, na fasadi bočno postavljna ulazna vrata, bogato su dekorisana duborezom, a opšti utisak dopunjavaju izvanredno urađene mesingane kvake u obliku sfinge – čuvara tajne. Na ulaznim vratima takođe se nalazi u duborezu izveden simbol ključa, koji sugeriše sigurnost uloga. Pored ključa, na vratima je predstava Hermesa, grčkog božanstva, čiju simboličnu ulogu zaštitnika trgovaca, putnika, ali i lopova ne treba dodatno objašnjavati. Glava Hermesa, kao dekorativni detalj nalazi se na sredini spoljašnjih polja ispod prozora sprata na rizalitima fasada. Iznad bočnih delova prozora rizalita primenjen je još jedan dekorativni detalj: posude sa dragocenom sadržinom oko kojih su obavijene zmije. Primena navedenih dekorativnih ukrasa nesumnjivo je svojom simbolikom upućivala na funkciju zgrade, bez obzira na nivo pismenosti posmatrača. Predstave suncokreta, Hermesa, zmije, ključa i sfinge bile su jasno čitljivi i razumljivi simboli.

Dekorativni detalj suncokreta na fasadi nekadašnje Austro-ugarske banke

Dok su u drugim evropskim sredinama donatori i mecene finansirali izgradnju najvažnijih građevina arhitekture na prekretnici veka, u Subotici je Ferenc Rajhl svoj san ostvario sopstvenim sredstvima, svestan verovatno činjenice da tako smelo arhitektonsko ostvarenje ne bi podržali investitori još uvek provincijskog grada. Tokom 1903. godine uradio je projekat svoje stambene i najamne palate na parceli novoformirane aleja koja je vodila od železničke stanice do centra grada, danas Rajhlov park 3 i 5 .

Tadašnja nadležana „Komisija za ulepšavanje grada”odbila je prvi Rajhlov projekat sa obrazloženjem da nije primeren reprezentativnom mestu na kojem je bio planiran za izgradnju. Prvi projekat Rajhlovih kuća u današnjem Rajhlovom parku nije se mnogo razlikovao od kuća u ulici Vase Stajića. Novoprojektovane kuće su bile nešto prostranije i raskošnije dekorisane, najamna kuća spratna sa lokalima u prizemlju i njegova kuća visokog prizemlja. Činjenica je međutim da tadašnjim Građevinskim pravilnikom nije bilo dozvoljeno graditi kuće visokog prizemlja već samo spratne u prvoj građevinskoj zoni, gde se nalazila Rajhlova parcela.

Rajhlova palata

Odbijeni projekat je isprovocirao graditelja da napravi svoje najbolje arhitektonsko ostvarenje, danas nadaleko poznatu Rajhlovu palatu. Oblikujući palatu prema svom ukusu i željama, razradio je njene planove do najsitnijih detalja, koristeći kao osnovni motiv, motiv srca. Na ovoj palati više nije bilo ravnog platna fasade-kulise iza kojeg se ređa uštogljeni niz prostorija. Ogroman otvor ulazne zone bio je veoma neuobičajen u lokalnoj arhitekturi. Iako se na glavnoj fasadi dosledno držao simetrije, spoljašnjost objekta je bila potpuno prilagođena unutrašnjem rasporedu prostorija koji je opet na prvo mesto postavljao udobnost stanovnika kuće. Prenaglašeni ulaz oblika obrnutog srca i valovita atika izvedena od žolnai keramike, suprotstavljanje žute boje fasade i tirkizno plavih elemenata mozaika, stvorili su skladnu i neobičnu građevinu mađarske secesije, koja je bila inspirisana motivima mađarske folklorne umetnosti. Konačan oblik elemetnima od žolnai keramike, odnosno pirogranita sa majolika glazurom boje terakote, dao je Geza Nikelski (Nikelszki Géza), slikar i dizajner fabrike Žolnai, koji se rukovodio planovima i idejama Ferenca Rajhla. Unutrašnjost palate takođe je bila uređena uz mnogo truda, sa posebnim angažovanjem vlasnika i graditelja na opremanju kuće naročitim nameštajem, ukrasima, žolnai vazama i raznim drugim detaljima koje je sam prikupljao i donosio sa raznih putovanja. Ferenc Rajhl, na žalost, nije dugo uživao u svom novom domu, bankrotirao je 1908. godine, samo tri i po godine nakon što se u svoju palatu uselio. Palata mu je oduzeta, a sav nameštaj i predmeti iz kuće prodati su na aukciji. Rajhl se tada, sa porodicom, preselio u Segedin, a 1912-te je prešao u Budimpeštu. Danas se u Rajhlovoj palati nalazi Moderna galerija Likovni susret.

Rajhlova palata jedna je od nekoliko subotičkih objekata izgrađenih u stilu secesije izuzetne arhitektonske i umetničke vrednosti zahvaljujući kojima je Subotica postala član međunarodne mreže gradova secesije (Réseau Art Nouveau Network) 2013. godine.Ova mreža obuhvata 22 grada širom Evrope počev od Brisela, Barselone, Glazgova, Budimpešte, Darmštata i drugih, ali uključuje gradove i izvan Evrope pa je i Havana među članovima mreže. Cilj ove saradnje je istraživanje, očuvanje i skretanje pažnje na bogato arhitektonsko i drugo nasleđe umetničkog stila secesije.U aprilu 2014. godine Mreža gradova secesije svrstana je među Kulturne rute Saveta Evrope čime je Subotica sa svojom arhitekturom secesije postala vidljiva na secesijskoj karti Evrope.

Dr Viktorija Aladžić, Građevinski fakultet u Subotici, autorka knjiga i radova koji se odnose na graditeljsku baštinu Subotice, dugogodišnja aktivistkinja za njenu zaštitu kao stručnjakinja i u inicijativi „Nasmeši se Subotici“. Jedna od najzaslužnijihšto je Subotica uvrštena u međunarodnu mrežu gradova secesije u kojoj je više od 20 gradova sveta.

Projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja.

PROČITAJTE I: intervju-viktorija-aladzic-razumevanje-grada, banja-palic-prvih-sto-kupalisnih-sezona, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Viktorija Aladžić: Raskošna arhitektura – Ferenc Rajhl appeared first on Korzo.

F. A.C.K Muzej! (Forum di Arte e Cultura Kontemporanea) je projekat mobilne umetničke platforme koji je počeo pre dve godine kako bi se kulturne institucije “oslobađale” od ustaljene prakse delovanja. Do sada ih je na ovaj način “oslobođeno” nekoliko u Italiji i Grčkoj, a to se “dogodilo” i Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 9. avgusta Koncertom Otvaranja. Korzoportal na licu mesta!

Koncert Otvaranja tzv. Novog MSUV održan na platou ispred zgrade Muzeja, neočekivano je privukao i slučajne prolaznike, koje nije zanimao projekat F.A.C.K. već – muzika.

Jedan od dirigenata Aleksandar Carić: Znate šta mi je najdraže?! Prvi put sam nešto samoinicijativno sproveo, ostvario sam želju i ideju da organizujem koncert improvizovane muzike sa dirigovanjem, kada  dirigent kreira, stvara muziku u toku koncerta. I to se dogodilo na najlepši način, jer u publici nisu bili samo muzičari i kulturnjaci, već nova publika koja je čula muziku na ulici i pridružila nam se. Koncertom je obeleženo otvaranje „Novog Muzeja“ i to  je bio završni čin projekta. Odlazimo sada na neka druga mesta da bismo otvorili nove prostore.

Jovan Jakšić, MSUV: U ovom neuobičajenom projektu koji je na ivici institucionalnog i vaninstitucionalnog, pod nazivom “Performing the Museum as a Common” koji je počeo pre dve godine, učestvovalo je 40 umetnika pretežno iz inostranstva. To su umetnici koji se uglavnom bave javnim dobrom i deluju u različitim prostorima. Muzej savremene umetnosti Vojvodine pridružio se projektu kao institucija i otvorio svoj prostor nezavisnoj grupi F.A.C.K.

Branko Popović, Grupa F.A.C.K:  Ovo je nastavak projekta sa idejom da se muzej otvori ka gradu, umetničkoj i široj zajednici kako bi građani ostvarili veću participaciju u radu muzeja, i da ljudi koje interesuje da uđu u taj proces samoorganizovanjem pokrenu pitanja ukupne upotrebe muzeja i kakve su nam kulturne institucije uopšte potrebne. Ove godine fokus je bio na lokalnoj zajednici i njenim akterima koji se bave građanskim aktivizmom.

Muzej savremene umetnosti Vojvodine ponovo je pokazao da je otvoren za neformalne umetničko/kulturne grupe koje imaju šta da kažu.

PROČITAJTE I: muzej-savremene-umetnosti-vojvodine-50-godina, mirko-lazovic-nova-umetnost, bozidar-mandic-utopija-kao-zivot, sta-bese-neoavangarda, marijana-kolaric-17-bijenale-umetnosti-panceva, intervju-zvonko-makovic-vizuelna-kultura

The post F.A.C.K. Muzej u MSUV – Koncert Otvaranja appeared first on Korzo.

Juan Bingfa (1960), rođen u kineskoj provinciji Heilongđijang. Književni pseudonim mu je A Bing.Trenutno radi kao pisac  pri Asocijaciji književnika Heilongđijanga i kao pomoćnik direktora u literarnom udruženju u Harbinu. Pisanjem se bavi od 1984. godine. Dobitnik je prestižne nacionalne nagrade za izuzetnu kratku prozu.

Vraćajući se s posla, tek što prekoračih prag, a žena mi ljutito promrsi: „Vidim, tebi je sve potaman! Još kriješ od mene da si se uhvatio u romantičnu igrariju s nekom ženskom po imenu Jen iz Taišana.“

Češući se po glavi od zbunjenosti, uz osmeh odgovorih: „Ah, pa ti baš umeš da me pohvališ! Nemam ja petlje za tako nešto, pa ti si napravila prvi korak i kad smo se mi zabavljali.“

Ona, međutim, nije popuštala: „Ne izmotavaj se sa mnom! Kakva, bre, petlja, more, čuturom se pregrabi i najveće bure!“

Shvatih da sigurno postoji razlog za ovu govoranciju, pa je upitah: „O čemu je reč?“

Ona hitnu list papira ka meni, koji ja brže-bolje razvih i videh da u zaglavlju piše:

Dragi,

Možda je za to što smo se sreli na ovom samotnom, nepodnošljivom putovanju kriva suđena ljubav. Ti otklanjaš moju samoću, pružio si mi beskrajnu toplinu koju je teško zaboraviti. Ukoliko želiš da ostanemo u kontaktu, molim te piši mi na sledeću adresu:

Provincija Hebei, grad Taišan, opština Nankai, Ul. Si Ma, zgrada br. 2, stan 201

Voli te,

Jen.

Nisam znao da l’ da se smejem ili da plačem. „Iz koje li si kante za đubre ovo iskopala?“ upitah je.

„Da sam našla u kanti ne bih te ni pitala, što je najcrnje, ovo sam pronašla u jednoj od tvojih knjiga“, odgovori ona.

„U knjizi? Kakvoj sad knjizi?“

„U Prevarama od nekog tajvanskog pisca Lija.“

„Kako je to moguće?“

„Da, da, kako li je to moguće? Kako se to dogodilo da kod svog iskrenog, slatkog supruga otkrijem ovako nešto? A opet kako da ne pogledam istini u oči? I kako ćeš sad ovo da mi objasniš?“

„Ne postoji način da to objasnim.“

Pričekah malo, pa dodah: „Premda ne mogu da objasnim, mogu da se zakunem u nebesa da nisam imao aferu, ako lažem onda sam jedno obično pseto, živina, stoka, pišaća i govno, i ne znam ni ja šta još sve!“

Na sve ovo se samo nasmejala, hladno kao led: „Ma ne interesuje mene šta si ti, ali me živo interesuje ta Jen iz Taišana.“

Zanemeh.

„Idem sutra za Taišan, na adresu u pismu, da je pronađem.“

S obzirom na to da je bila ljuta, dalje nisam pokušavao da je urazumim.

Sutradan odoh na posao kao i obično. Popodne, kad se vratih kući, na stolu ugledah poruku koju mi je ostavila žena, u kojoj me obaveštava da je zaista otišla u Taišan da traži Jen. Ovo me naljuti i zabrinu, eh, šta ti je žena! Čudo! Međutim, kad ponovo razmislih o svemu, pade mi na um da je možda ovo putovanje dobra stvar, možda tamo stvarno nađe tu ženu, pa joj se sumnje otope ko lanjski sneg!

Nisam imao pojma da ću prekosutra na radiju čuti vesti od kojih će mi pasti mrak na oči: „Noćas u tri i četrdeset posle ponoći grad Taišan u provinciji Hebei je zadesio jak zemljotres. Prema merenjima Nacionalnog seizmološkog zavoda, zemljotres je iznosio 7,8 stepeni Rihterove skale, epicentar potresa se nalazi šesnaest kilometara unutar Zemljine kore, a jačina udara odgovara eksploziji četiri stotine atomskih bombi bačenih na Hirošimu.“

Oblio me hladan znoj. Odmah postadoh svestan nevolje u kojoj se možda našla moja mila, lepa supruga, jer prema vremenskoj računici, moja je žena dospela u Taišan iste noći kada se dogodio zemljotres. Pogledao sam u Taišan na karti i u tišini ispustio jednu tešku, mušku suzu.

Tako utučen, teška srca sam otišao da zatražim odsustvo, kako bih se zaputio u Taišan, tamo sam usput video kolegu Sjao Džanga, oči su mu bile crvene, kao da je maločas plakao.

„Jesi li ti to plakao?“ upitah ga.

Sjao Džang klimnu glavom i reče: „Žena koju sam mnogo voleo živela je u gradu u kom se dogodio zemljotres.“

„Da se slučajno ne zove Jen?“ upitah kao iz topa.

Sjao Džang se odmah pribra: „Da! Ti…“

„A da ti nije slučajno napisala jednu ceduljicu?“

„Jeste!“

„Dođavola! Odakle taj papir u mojoj knjizi?“ srdito upitah.

„Joj!“ Sjao Džang se lupi po nozi, i reče: „Pa ja sam pozajmljivao knjige od tebe.“

Polako sam shvatao sve. Iz sve snage ga zgrabih za revere, i proderah se: „Sjao Džang, nanu li ti naninu! Vrati mi moju ženu!“

Supruga mi se nikada nije vratila. Prema zvaničnom saopštenju, moja žena je jedna od dve stotine četrdeset dve hiljade sedam stotina šezdeset devet ljudi nastradalih u zemljotresu.

Nastradala je dvadeset osmog jula hiljadu devetsto šezdeset sedme godine.

Preveo s kineskog: Bojan Tarabić

Iz panorame svetske kratke priče Skrati priču, priredio Srđan V. Tešin, Arhipelag, Beograd, 2015.

Oprema/foto koncept korzoportal.

PROČITAJTE VIKEND PRIČE: vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: 28. jul 1976. appeared first on Korzo.

U Projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji“  koji traje do kraja 2016.Velikobečkerečka štedionica, kulturno dobro od velikog značaja  u centru Zrenjanina,  tema je analize Bojana Kojičića. Zgrada čija obnova je počela  nalazi se na Trgu dr Zorana Đinđića broj. 1, u kulturno – istorijskoj celini starog jezgra grada. 

Velikobečkerečka štedionica posle obnove

Istorija zdanja i arhitektura

Velikobečkerečka trgovačka familija Frajnd,početkom sedamdesetih godina 19.veka, podigla je jednospratnu zgradu na Elizabetinom trgu, u kojoj se u prizemlju nalazilapoznata gradska kafana ,,Kruna”, a na spratu hotel. Vеlikоbеčkеrеčku štеdiоnicu (Gross-Becskereker Sparkassa)  је 1872. gоdinе,  osnovala grupa uglednih privrednika i zemljoposednika iz Velikog Bečkereka i okoline, zajedno sa još nekolicinom ulagača iz Budimpešte, a jedan od osnivača je bila jevrejska porodica Frajnd. Nе znа sе gdе је bilо prvо, privrеmеnо sеdištе оvе bаnkе, аli је izvеsnо dа је 1890.gоdinе Vеlikоbеčkеrеčkа štеdiоnicа оtkupilа оd firmе „Frајnd“ hоtеl „Krunu“ za 48 000 forinti i na spratu smеstitila svоје prоstоriје. Sеm tоgа, sudеći prеmа оnоvrеmеnim nоvinskim nаtpisimа, štеdiоnicа је rеnоvirаlа hоtеl, а zgrаdu оprеmilа vоdоvоdnim i еlеktrо-instаlаciјаmа. Izvеsnо је dа је tоm prilikоm i uličnа fаsаdа оvоg оbјеktа dоbilа dаnаšnji izglеd.Na žalost, nedostaje više podataka o samoj građevini, preciznom datumu njene izgradnje, odnosno rekonstrukcije, aliio projektantu, čije ime i dalje ostaje nepoznato.

Velikobečkerečka štedionica je masivna jednospratna građevina postavljena na regulacionoj liniji trga koja po obodu parcele ima četiri krila koja formiraju zatvoreno unutrašnje dvorište – atrijum. Ova građevina ima znatnu arhitektonsku i stilsku vrednost, što se najslikovitije odražava u njenoj reljefnoj plastici. Ulična fasada je osmišljena u neorenesansnom duhu i bogata je fasadnom plastikom.Projektovana je strogo simetrično u odnosu na centralno postavljenu osu. Ima naglašen centralnim rizalit i dvamanje izraženabočna rizalita.Iznad prozorskih otvora se smenjuju trougaoni i segmentno lučni frontoni. Lokacija zgrade je bila vrlo atraktivna i dobro saglediva iz više pravaca kretanja, naročito kada joj se prilazi sa Velikog železnog mosta koji je srušen 1969. godine. Izgradnjom Vojvođanske banke i podizanjem platoa ispred (zbog nerealizovanog podzemnog prolaza), zgrada je izgubila na urbanističkom značaju i reprezentativnosti koju je ranije imala dok je prostor ispred činio stari trg.Time je devastiran ovaj ambijentalni prostor a zgradi štedionice oduzet urbanistički značaj koju je nekad posedovala.

 Velikobečkerečka štedionica pre obnove

Stanje građevine pre konzervatorsko-restauratorskih radova  

Zbog višedecenijskog neodržavanja, zgrada se nalazila u veoma lošem i zapuštenom stanju.Zdanje, u kojem se nekad nalazio poznati gradski restoran, hotel i štedionica, tokom decenija pre i posle rata, služilo je za razne društvene aktivnosti.Od 2009.godine, na delu sprata uličnog krila smeštene su prostorije Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, koji je nakon nekoliko selidbi, konačno pronašao adekvatan prostor.Međutim, bar četvrt veka objekat nije temeljno saniran, ali ni prilagođen savremenim potrebama korisnika – u dvorišnim krilima su postojala svega dva zajednička sanitarna čvora na spratu, dok su mnogi stanovi bez njih. Jedan deo stambenog i poslovnog prostora je u privatnoj, a veći deo je u državnoj svojini. U državnim stanovima su živeli ljudi sa margina društva, a jedan deo prostora je prazan, bez namene.
Iako je građevina utvrđena za spomenik kulture još 1972, odnosno za spomenik kulture od velikog znaćaja za Republiku Srbiju 1991. godine, poslednjih nekoliko decenija su vršene invazivne adaptacije od strane više stanara i korisnika i to uglavnom bez konsultacija sa službom zaštite. Sve te građevinske intervencije su oštetile konstruktivnu stabilnost i uzrokovale urušavanje međuspratne i tavanske konstrukcije desnog dela uličnog krila u avgustu 2014.

Devastacija ulične fasade 

Nakon Drugog svetskog rata, odnos komunističkih vlasti prema prošlosti preslikao se i na odnos društva prema graditeljskom nasleđu Zrenjanina, kao odrazu te prošlosti u prostoru. Iako je zgrada segmentarno obnavljana, u poslednjih pola veka nikad nije primenjen metod konzervacije i restauracije.Vremenom je gubila svoju autentičnost i bogatstvo dekorativne fasadne plastike. Najveće izmene su se dogodilu u prizemlju koje je ,,modernizovano” proširivanjem otvora za potrebe lokala i kafane ,,Tisa”, po kojoj je zgrada postala poznata. Prilikom tih adaptacija, forma prizemlja je potpuno izmenjena a time značajno degradirano formiranjem izloga različitih po dimenzijama i primenjenim materijalima.

Konzervatorsko-restauratorskih radovi 2015 – 2016.

Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin je izradio konzervatorsko – restauratorski projekat sanacije i rekonstrukcije uličnog krila zgrade, na osnovu kog je Ministarstvo kulture Republike Srbije odobrilo sredstva za njenu obnovu.

U septembru 2015.godine započeli su radovi na rekonstrukciji međuspratne i tavanske konstrukcije, a oktobra konzervatorsko – restauratorski radovi na obnovi krova i fasade uličnog krila.

Pre izrade projektno – tehničke dokumentacije, urađena je istorijsko – arhitektonska analiza zgrade, prikupljena je sva raspoloživa arhivska građa, (stare fotografije, onovremeni novinski članci lokalne štampe i planovi). Nakon izvedenih radova, uličnoj fasadi je vraćen izgled iz 1890.godine,kada je zgrada rekonstruisana, odnosno kada je vlasnik zgrade postala Velikobečkerečka štedionica. Najvredniji izvor podataka predstavlja nekoliko sačuvanih fotografije s početka 20. veka, na kojima se jasno može videti izgled ulične fasade štedionice. To je ujedno bio i najpouzdaniji istorijski izvor, jer originaslni planovi do danasnisu pronađeni.

Informacije o autentičnom izgledu ,,otkrila” je i – zgrada. Naime, nakon uklanjanja više slojeva maltera, uočen je originalan sloj krečnog maltera sa profilacijom. Otkrivene su i dekorativne livene rozete koje su se nalazile u zoni između prizemlja i sprata, a koje su imale funkciju zaštitnih ventilacionih rešetki. Prema očuvanom originalu, izrađene su sve ostale rozete i vraćene na svoje mesto, s tim što sada imaju isključivo dekorativnu funkciju. Obnovljena je celokupna malterska i gipsana plastika, kvaderi u malteru su ponovo izvedeni, a oni na rizalitima su špricani. Svaki detalj je sa pažnjom restauriran.Dotrajala krovna građa je zamenjena novom a krov je pokriven novim biber crepom. Dve limene krovne bandže su ponovo izvedene po uzoru na originale, koji su se nalazili u lošem stanju.

Centralni rizalit

Figurala kompozicija na spratu centralnog rizalita

Centralni rizalit je najraskošnije izveden, bogat jefiguralnim i vegetabilnim ornamentima koji su izvedeni u gipsu i terakoti.Iznad ajnfort prolaza se nalazi bifora koja je uokvirena dekorativnim korintskim stubovima na koje se oslanja presečen fronton sa bistom Merkura u sredini, a u trougaonom frontonu iznad, nalazi se reljef dve ženske figure u sedećem stavu i košnice. Ženske figure i košnica, simboli štednje i marljivosti, bogatstva i blagostanja, često se predstavlja na fasadama zgrada banaka i osiguravajućih društava. Bista Merkura, rimskog boga trgovine (grčki Hermes), predstavlja simboličkog zaštitnika zgrade i delatnosti koja se u njoj obavlja.Međutim, istraživanje je otkrilo da se u periodu pre Prvo svetskog rata, umesto košnice, nalazio grb Austrougarske monarhije. Dve ženske figure su ustvari alegorijske predstave koje čuvaju grb monarhije. Ruke figura, koje su držale predmete svojih atributa, presečene su prilikom uklanjanja grba.Kompletna stolarija je nova, urađena po uzoru na originalnu. Prizemlju je vraćen autentičan izgled. Otvori lokala su ujednačeni u dimenzijama, a u njih je ugrađena nova drvena stolarija izrađena po uzoru na originalnu. Iznad otvora prizemlja vraćeni su ključni kamenovi u formi dekorativnih konzola. Trokrilna ajnfort kapija izrađena po uzoru na originalnu koja je uklonjena pre više decenija.

Planovi za nastavak radova

Za jesen 2016. planira se nastavak radova na obnovi enterijera uličnog krila, koji će obuhvatiti restauraciju ajnfort prolaza, mermernog gazišta i dekorativne ograde dvokrakog stepeništa, kao i adaptacija službenih prostorija Zavoda na spratu. Zavod je izradio i Konzervatorski projekat za obnovu Velikobečkerečke štedionice – Faza B,  koji obuhvata dvorišna krila zgrade.

Bojan Kojičić, istoričar umetnosti-konzervator, Zavod za zaštitu spomenika kulture  Zrenjanin

Projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja.

PROČITAJTE I: korzo-portal-novi-projekat, raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Bojan Kojičić: Velikobečkerečka štedionica, obnova appeared first on Korzo.

Italija! Šta reći o Italiji, kad je sve rečeno? Ipak, nađe se uvek nešto novo. Milica Mijatović  piše za korzoportal iz Firence, Sijene i Luke.

Rađanje Venere, Botičeli, Galerija Ufići, Firenca

Prvi put sam u Firenci. Došla sam u međunarodnu školu jezika. Ono što sam pročitala – Firenca je bila grad- država u srednjem veku. Centar grada je  UNESKO baština. Galerija Ufići, po svojoj kolekciji, u vrhu je svetskih muzejskih zbirki. Botičelijevo „Rađanje Venere“ spada u taj „top“. Hodam kroz istoriju umetnosti… Sa Pjace Mikelanđelo posmatram obrise Firence. Odavde se, kažu, vidi najlepši zalazak sunca, pa je predveče gužva. Svira i „živa“ muzika.

Firenca, pogled sa Pjace Mikelanđelo

Mala, a velika Sijena, renesansni gradić, opasana je srednjovekovnim zidinama, večna je konkurencija Firenci. Njen istorijski centar, primer je gotske arhitekture. Takođe UNESKO baština. Kada sam doputovala na izlet u Sijenu odmah sam kupila mapu grada. Htela sam da znam put do železničke stanice, kada se budem vraćala u Firencu. Mislila sam – dugačak je to put. Kad ono, sve se može postići peške. Ovo je mali grad. Gradić. Na glavnom gradskom trgu se već hiljadu godina na praznik Velike Gospe održavaju nadmetanja u jahanju konja bez sedla. Nismo se zatekli u to vreme…

Sijena, trg Il Kampo

Izlet u Luku, gradić koji ima takoreći netaknuto renesansno jezgro, bio je uz vožnjom biciklom. Istorija pod pedalama, nije loše! Luka je inače posle Venecije bila drugi grad- država, republika po uređenju, u to doba.

Luka

I? Sa mapom ili ne, hodala sam prostorima gde su nastajala najveća dela o kojima do danas pišu ne samo istoričari umetnosti. Mnogi filmovi inspirisani su  istorijom Italije. Šekspir je napisao „Romea i Juliju“ na osnovu dela italijanskog pisca iz 15. veka. A ja sam  uživala u društvu i sladoledu.

Carski put za Italiju vodi preko planina, od Minhena, preko Tirola, kroz Insbruk i Bolcano, sve do Verone. Tuda su velike povorke prolazile kad su carevi odlazili na jug ili se iz propupele Italije vraćali u rodnu Nemačku. I koliko je ta stara carska taština prionula uz nemačku dušu? Nisu li nemački kraljevi nasledili carstvo od negdašnjeg Rima? Verovatno to nije bilo baš pravo carstvo, ali naziv je bio opojan i divan… (D.H.Lorens „Italija“, Službeni glasnik, 2012)

Milica Mijatović

PROČITAJTE I: trst, groznjan, njegosev-grand-tour-iz-novog-ugla

The post Foto esej: Italija appeared first on Korzo.

U Projektu korzoportala „Nepokretno nasleđe u Srbiji“  koji traje do kraja 2016, a povodom upisivanja na UNESCO listu svetske baštine srednjovekovnih nadgrobnih spomenika i grobalja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji, Jelena Erdeljan osvetljava nekoliko manje poznatih činjenica o stećcima koji su važan deo našeg srednjovekovnog nasleđa, a istraživanja tek predstoje.

UNESCO Komitet za svetsko nasleđe upisao je na Listu svetske baštine srednjovekovne nadgrobne spomenike i groblja u  Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji, rame uz rame sa takvim izvanrednim lokalitetima kao što su stara srednjovekovna prestonica jermenske dinastije Ani, Bagratida na krajnjem istoku današnje Turske, te helenističkog, a potom rimskog grada Filipa u kojem je u I veku n.e. propovedao sveti apostol Pavle. Na Listi se nalazi 28 srednjovekovnih grobalja sa stećcima. U Bosni i Hercegovini se nalazi 20 grobalja, tri su u Crnoj Gori, tri u Srbiji i dva u Hrvatskoj. Projekat međudržavne serijske nominacije stećaka za upis na Listu svetske baštine u Republici Srbiji vodio je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Upisane nekropole u Srbiji nalaze se u Podrinju i Polimlju. To su Mramorje u Perućcu i Mramorje u Rastištu (opština Bajina Bašta) i Grčko groblje u selu Hrta, na teritoriji opštine Prijepolje.

Radimlja, Bosna i Hercegovina

Šta su stećci i zašto zavređuju da budu upisani na UNESCO listu svetske kulturne baštine?

Termin stećak često može da unese zabunu. S jedne strane, ovaj termin je u stručnim tekstovima, ali i u široj javnosti, do skoro, neretko još uvek, uglavnom poistovećivan sa vrstom kamenog nadgrobnog belega, pre svega u formi monolitnog pseudosarkofaga sa gornjom površinom klesanom na dve vode, sa prostora bosanske srednjovekovne države. Uz to, u tim prostornim i istorijskim okvirima termin stećak je prevashodno vezivan za pripadnike tzv. bosanske crkve tj. bogumilske dualističke jeresi.

S druge strane, kao istraživačica koji se već više od četvrt veka bavi proučavanjem različitih aspekata ovog domena nepokretne kulturne baštine, u knjizi i radovima posvećenim različitim aspektima onog što Aaron Gurevič u svojoj sjajnoj studiji istog naslova naziva popularnom kulturom srednjeg veka, zalagala sam se i zalažem se za šire sagledavanje i definisanje ovog termina i izvanrednih primeraka do sad u široj javnosti gotovo zaboravljene baštine starih nadgrobnika i nekropola.

U tom smislu reč stećak obuhvata sve vidove monolitnih kamenih nadgrobne spomenike različitih oblika (položene, vertikalne i kompozitne celine sačinjene od više kamenih nadgrobnika oba prethodno navedena tipa) koji su zastupljeni na čitavom području Balkana i u istočnom Podunavlju a datiraju iz zrelog i poznog srednjeg veka, te ranog modernog razdoblja (pouzdano se mogu datovati od kraja XIII do kraja XVII veka). Spomenici istog tipa, od istog materijala i sa u osnovi istim repertoarom motiva, klesani su na ovom širokom područuju tokom vekova smenjivanja uprava različitih država i carstava kako za pripadnike hrišćanske verske zajednice, pravoverne – katolike i pravoslavne, tako i jeretike, ali i za članove islamskih i sefardskih jevrejskih zajednica – o čemu svedoči izvanredno, i od skora od države zaštićeno, staro jevrejsko groblje na lokalitetu Stočna pijaca u Nišu. Postavljani su kao grobni belezi pripadnika različitih slojeva društva, od vlastele do seljaka. Mogu nositi natpise ali su u ogromnoj većini anepigrafski. 

Beograd, Etnografski muzej

Spomenici ove vrste sačuvani u znatnom broju na starim seoskim grobljima širom Srbije, a među brojnim lokalitetima izdvajamo, primera radi, Grubetiće na Rogozni kod Novog Pazara ili Diće u blizini Ljiga, nastali su pravashodno za potrebe patrijarhalnih, ruralnih sredina i pod uticajem arhaične duhovnosti u kojoj su se milenijumima stara verovanja i elementi kulta predaka isprepleli sa kasnije usvojenim monoteističkim, hrišćanskim verovanjima i običajima. Arhetipska i alegorijska priroda njihovih formi i ikonografije klesanih motiva otvorena je za mogućnosti različite interpretacije, na nivoima kako naučene tako i instinktivne recepcije. U nebrojeno mnogo varijacija, na stećcima se nalazi ogromna riznica raznolikih motiva – geometrijskih, solarnih, astralnih, vegetabilnih, teriomorfnih i antropomorfnih – koji u samoj svojoj kultnoj suštini funkcionišu kao metaforički portreti pokojnika u njihovoj posthumnoj, onostranoj egzistenciji i izražavaju nadu njihovih živih srodnika koji im belege podižu u spasenje i konačno nastanjivanje duše u večnom miru eshatološkog carstva.

Kao sveta i tabuisana mesta, groblja i nadgrobni spomenici na njima imali su sasvim posebnu i izvanredno značajnu ulogu u životu patrijarhalnih zajednica kojima su pripadali. Tu su obavljani neki od rituala i kultnih radnji iz domena agrarne magije, prvenstveno oni vezani za prizivanje kiše i sprečavanje suše, kao i zavetne molitve. Grob, nadgrobni spomenik ili celo groblje često je, kao jedna od supstitucija starog prethrišćanskog idola, imalu ulogu međaša koji je obeležavao i štitio granice seoskog atara. Na groblju se zborovalo i sudilo u prisustvu grobnog kamenja kao staništa duša predaka. Tu su organizovane igre i nadmetanja – najpre kao deo pogrebnog rituala a zatim, kad su ove radnje izgubile svoje kultno značenje, kao deo narodne tradicije.

Po svim svojim svojstvima, stara groblja i grobljanske crkve koje su neretko i zidane od starijih nadgrobnika prožetih, prema narodnim verovanjim, zaštitnim i isceliteljskim svojstvima, imala su u životu patrijarhalnih seoskih zajednica ulogu kultnog mesta od neuporedive važnosti za obezbeđivanje prosperiteta i očuvanje duhovnog identiteta naroda. Kao staništa duša predaka ona su, prema shvatanju običnih ljudi, obezbeđivala njihov fizički i duhovni opstanak. Običaj paljenja sveća o zadušnicama i drugim hrišćanskim praznicima na ovakvim kultnim mestima zadržao se do danas. Njihova rustična masivnost i danas zrači vitalnom, robusnom snagom. U „ljutom kamenu“ zatomljena je iskra narodnog duha i srž narodne religioznosti, utemeljene u kultu predaka, vremenom stopljenim sa hrišćanskim etičkim normama i verovanjima, koja je u prošlim vremenima bila temelj duhovnog opstanka.

Radimlja, Bosna i Hercegovina

Stećci i kulturna baština kao ključ održivog razvoja ruralnih sredina

Sredinom septembra 2016. godine u Crnoj Gori, na Žabljaku, u okviru međunarodnog projekta Katun koji se realizuje u saradnji crnogorskih, italijanski i slovenačkih visokoškolskih i istraživačkih institucija, biće održana međunarodna konferencija na kojoj će biti razmatrana iskustva, izazovi i perspektive održivog razvoja planinskih područja. Posebna sesija ovog naučnog skupa biće posvećena  kulturno-istorijskom nasleđu i stećcima kao njegovom izuzetnom značajnom sastavnom delu. Napori koje je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture uložio u upisivanje odabranih nekropola sa stećcima na teritoriji Srbije u Listu kulturne baštine pod zaštitom UNESCO-a, predstavljaju dobro polazište za nadu da će u doglednoj budućnosti i u našoj sredini moći da se pokrenu projekti sveobuhvatnijeg istraživanja, dokumentovanja, zaštite i prezentovanja ovog dela kulturne baštine koji je do medijske pažnje posvećene njegovom upisivanju na Listu kulturne baštine bio gotovo potpuno nevidljiv za širu javnost.

Dr Jelena Erdeljan, Filozofski fakultet,Odeljenje za istoriju umetnosti, Beograd. Autorka i urednica domaćih i inostranih knjiga, zbornika i studija posvećenih kulturi i vizuelnoj kulturi Balkana i mediteranskog sveta u srednjovekovnom i ranom modernom razdoblju. Učesnica i organizatorka mnogih međunarodnih/domaćih stručnih skupova.Između ostalog, članica alumni kluba Univerziteta u Konstancu, Nemačka.

 Projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja.

 PROČITAJTE I: stecci-na-tlu-ex-yu, velikobeckerecka-stedionica-obnova, raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Jelena Erdeljan: Stećci – otkrivanje zaboravljene baštine appeared first on Korzo.

Vikend priča sa “okusom mora, sa okusom soli”.

Hoću da živim u ovoj kući u ribarskom mestu Fiskardo. Hoću da napišem knjigu u njoj. Reč po reč, stranu po stranu. Hoću da svako jutro pijem kafu na ovoj terasi i doručkujem vruće kroasane koje je ona spremila. Hoću da nemam nikakve veze sa sezonskim radnicima koji dolaze u Fiskardo preko leta i koji na pitanje koliko je stara ova kuća odgovaraju „It’s very old“. Hoću da mi niko ne priča čime se oni bave van sezone. Hoću da častim pivom vlasnika jednog labradora zato što zna da je kuća sagrađena 1915. i zato što mu se na licu vidi koliko mu je muka od turista. Hoću da pomažem ribarima u farbanju čamaca i krpljenu mreža. Hoću da mi majica na plavo-bele pruge smrdi na ribu. Hoću da budem ovde i u decembru, kada je hladno, depresivno i duva jak vetar. Hoću da ležem u pet ujutru i da se budim u podne. Hoću da me leti hlade ovi veliki, beli zidovi, a zimi da me greje kamin na drva. Hoću na ovoj terasi da naučim grčki, francuski, italijanski i španski jezik.

Hoću da čitam Ljosu u originalu, da razumem o čemu pevaju Paolo Konte i Kristina Rosenvinge i da starom ribaru Tanasisu pričam o svom dedi bez prevodioca. Hoću da ovim motorićem odem u obližnju poštu po novi album Ričarda Holija kog sam naručio dve nedelje ranije. Hoću da ne znam šta se dešava van ostrva. Hoću da joj u jesen donesem fišek pun pečenog kestena i kada me pita odakle mi, samo da se zagonetno osmehnem. Hoću da me probudi njen poljubac i da mi šapne kako je čitala ono što sam prošle noći pisao i kako misli da nema potrebe za bilo kakvim lektorisanjem. Hoću da mi kaže da je srećna što je zaboravila život na kopnu. Hoću da mi kaže da je srećna. Hoću da me ovi snovi održavaju u životu i da mi i dalje govore kako ima smisla ustajati i nadati se, čak i kada živiš na kopnu, u ovoj nesrećnoj zemlji ludaka i šibicara.

Sve to hoću.

Vladimir Skočajić Skoča

https://www.facebook.com/kofer.ploca

PROČITAJTE I VIKEND PRIČE: 28-jul-1976, pricavegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: Šta sve hoću appeared first on Korzo.

U Malom salonu Narodnog muzeja Zrenjanin 18. avgusta 2016. otvorena je izložba autora Nenada Fogela, četvrta o ovoj temi posvećena stradanju jugoslovenskih Jevreja u Holokaustu. Izložbu je priredila Jevrejska opština Zemuna, povodom 18. avgusta kada se u Petrovgradu-Zrenjaninu na ovaj dan obeležava godišnjica progona Jevreja iz ovog grada na Begeju. Kustoskinja je  Biljana Dimkić Krčmar iz Narodnog muzeja Zrenjanin.

Autorka izložbe Olivere Milosavljević:

„Izložba Jevrejske opštine Zemun „Nestali u Holokaustu – Zemun, svaka slika priča priču“, autora Nenada Fogela predstavlja uporedni i sveobuhvatni prikaz života i smrti zemunskih Jevreja. Kroz niz životnih fotografija, prikazuje se njihov društveni i verski život u prvoj polovini XX veka, zanimanja kojima su se bavili, njihova svakodnevnica, porodični život, njihov odnos prema državi i sopstvenoj građanskoj ulozi. Kao potpuna suprotnost ovom minulom svetu lepote i sreće nastaje presek početkom Drugog svetskog rata, kada i Jevreji Zemuna dele sudbinu Jevreja Evrope – od otpuštanja sa posla, izbacivanja iz kuća, oduzimanja imovine, odvođenja na prinudni rad, do sprovođenja u logore Stara Gradiška i Jasenovac gde surovo završavaju svoje živote.

Kontrast između srećnih lica pojedinaca, porodica, dece, prijatelja na ovim fotografijama i saznanja da su vrlo brzo potom u stočnim vagonima odvezeni u ustaške logore gde su gotovo svi ubijeni, najbolje pokazuje nakazno lice fašizma, njegovih tvoraca i pomagača, potvrđujući kako je tanka nit koja odvaja normalan život od bestijalnog ponižavanja – samo ako fašistička elita i njeni sledbenici prihvate da imaju ekskluzivno pravo da sebi pripišu višu vrednost i pravo na život, a drugima inferiornost i smrt. Zato je već i samo izložena fotografija mlade majke u cvetnoj haljini i njene bebe koja tek uči da stoji ubijenih u logoru Stara Gradiška, dovoljna da svaku savremenu relativizaciju Holokausta i kolaboracije sa fašizmom, kao i zahteve za „pomirenjem“ žrtava i njihovih dželata, označi kao njihovo drugo ubijanje.

PROČITAJTE I:

The post Izložba:Nestali u holokaustu – Zemun, svaka slika priča priču appeared first on Korzo.

Stećci su srednjivekovni nadgrobni spomenici na kojima su najčešće motive koji se odnose na ličnost pokojnika. UNESCO ih je uvrstio na listu baštine po zajedničkom predlogu Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije. Korzoportal ponovo piše o ovom projektu koji ilustruje sličan način života na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Jezik je najbolji dokaz tog zajedništa, razumemo se bez prevodioca!

Radimlja

After a six-year process of candidacy, 30 necropolis of stećci from the region have been inscribed on the World Heritage List. The list includes a total of 30 necropolis, of which 22 are located in the territory of Bosnia and Herzegovina, three in Serbiaand Montenegro and two on the Croatian territory.

The process of preparing documents for registration on the list of UNESCO lasted six years and began in Sarajevo in 2009, signing a letter of intent on joint nominations between Bosnia and Herzegovina, Serbia, Croatia and Montenegro.

Radimlja

Stećci – medieval tombstones are decorated with rudimentary graphics. The most common motifs that appear on the tombstones are representations of people.

Stećci are a unique spiritual, artistic and cultural phenomenon characteristical for Bosnia and Herzegovina and its environment.

Scientific collection and processing of stećci began with the arrival of the Austro-Hungarian Empire on the territory of Bosnia and Herzegovina, and the center of all activities was the National Museum in Sarajevo. In the courtyard of the museum there still are the most valuable artistic tombstones.

PROČITAJTE I: jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, stecci-na-tlu-ex-yu

The post UNESCO: Stećci, zajednička baština regiona appeared first on Korzo.

Akademska umetnica Marta Kiš Butterer iskrsnula je u mom životu neočekivano. Upoznao nas je Karolj Rokai koji već godinama ne živi u Novom Sadu. Ovog leta svratio i zapanjeno mi rekao – “Ne znaš za Martu?!” Tako sam upoznala ženu koja je sama po sebi “Umetnost koja hoda”. Nikad nije kasno! Intervju za korzoportal.

Nije jednostavno razgovarati sa Martom Kiš Butterer koja me je primila u svojoj čehovljevskoj kući u Novom Sadu, okruženoj razbarušenom baštom, kroz koju veselo tumaraju tri psa i mnogo mačaka. Jedna od mačaka je iz komšiluka i dala joj je ime Bumerang – “Stalno mi se vraća”. Razgovarale smo u prostranom tavanskom ateljeu iz koga se pruža pogled na umetnički “posed” ove žene koja označava dragoceni deo Novog Sada, posvećenoj sopstvenom stvaralaštvu i mladim umetničkim talentima. Zbog čega nije lako pričati s njom? Zbog toga što je njen svet bezgraničan.

Marta K.B: Volim izazove. Još 1995. se naziralo da ću raditi drugačije od ostalih umetnika. Govorila sam da bih radila na drvetu zato što drvo ostavlja trag moje duše. Počelo je tako, a nastavila sam i sa drugim prirodnim materijalima, samo njih volim. U sudbonosnom susretu sa Eržikom Mezei i njenim radovima – vuna i pusta (tkanina od gusto tkane vune, prim. korzoportal) shvatila sam da može da se kombinuju drvo i vuna i nekako je tako tekao moj način rada po čemu sam bila zapažena. Ali volim da radim i akvarel, najviše je sličan prozračnosti duše. Imam i radove koje sam isplela. “Kalendar” se zvala izložba kada sam isplela svaki mesec, ali se meseci nisu zvali januar, februar… Jedan se zvao “Boli me dupe” kao mesec kada se plaćaju računi, pa onda “Lepota” kada je neki mesec opčinjen lepotom… I tako, svaki drugačije.  Izložba je počela kutijom šibica – jedna kutija, jedan dan. Svaka se mogla otvoriti i zatvoriti kao mi – imamo naše “spolja” i “unutra”. Izložba je bila u “Izbi”, a počela je u mraku, zvucima dana od budilnika do ulice, htela sam da svako vizualizuje misli svog dana, a kada se upalilo svetlo videli su kako sam ja vizualizovala svoje dane. Jedna od mojih izložbi zvala se “Niti neba”. Uvek se nekako vraćam nitima, duše, kao godovima koje ima stablo. Sada slikam na platnu moje životinje koje su kao iz bajke.

Marta Kiš Butterer odbačenim predmetima pronalazi novi smisao i značenje što je svojevsrna reciklažna umetnost.

Kada mi neko donese drvo sa Dunava gledam ga danima, sa njim razgovaram i onda počinjem da stvaram. Ako je to drvena lopata posmatram je sve dok mi ona ne kaže šta će biti od nje. Nemam temu o kojoj u napred razmišljam. Svim mojim objektima zajedničko je da su nađeni, što je vrsta recikažne umetnosti. Ustvari, stalno se vraćam tradiciji i nekako sam  tipična vojvođanska umetnica, jer su na mojim radovima vojvođanski motivi.  I lopata ima prošlost, sadrži energiju ljudi koji su je držali u rukama. Ja sam kao neka spasiteljica odbačenih predmeta, uživam da ih oživljavam kroz umetnost. Razgovaram sa njima o prošlosti, o precima… Svaki moj objekat je duboko promišljen, višeslojan, baš zbog te sveprisutne prošlosti.

Njene umetničke radove prati nerazdvojiva priča. Pred posmatračem su i priče o smrt, ženi, brašnu, Vojvodini… Otvaraju se mnoga vrata…

Tako  nekako. Da li su to bliznakinje koje imaju zajedničku kiku, ili motiv koji asocira na cvetove, a oni su istovremeno i bradavice na dojkama, lopata umesto ruku dobija čiviluk… Sjedinim više predmeta u jedno delo. Posmatrač ne može da nasluti šta je sve reciklirano. Imam u kući od dede šustera kalup u podrumu, čiviluk je u ormanu, lopata se vukla na terasi… I onda se odjednom otvaraju vrata. Ne znam kako? A tačno znam koje parče drveta tražim kao i kod dela “Vojvodina” – gledam u oprano drvo i u mislima mi se pojavi da će ono postati siromašna Vojvođanka – sito će joj biti glava, zatim razmišljam… brašno, sito,džak… Džak postaje marama vezan oko sita – glave, pa mi  se javio motiv iz Iđoša – reš pečen hleb, pa sam se setila fotografije o starim mlinovima iz Ade i ta fotografija je završila ispod marame moje Vojvođanke. Sve se odjednom dogodi. Kad se otvore vrata, pojavi se ceo svet.

Kada se u Novom Sadu pomene ime Marte Kiš Butterer mnogi znaju da su njeni učenici iz osnovne škole “Petefi Šandor” na svim izložbama, stalno su umazani bojama, putuju sa njom na izložbe u druge gradove. Prepoznata je kao umetnica i profesorka koja širi energiju. Otkuda toliko energija?

 Dao mi je bog. Imala sam roditelje prepune energije. I kad imaš nešto genetski onda to treba pametno i da koristiš. Ali nisam znala da ću biti dobra nastavnica, profesorka, nego je jednom prilikom Boško Petrović izuzetan umetnik i profesor, a već je bio jako bolestan, izrekao sudbonosnu rečenicu za mene – “Vidite deco, retki su umetnici koji su dobri profesori, a profesori da su dobri umetnici”. I to je mi je bio izazov. Tada sam bila na trećoj godini Likovne akademije u Novom Sadu i dala sam sebi zavet da ću jednog dana biti i dobra umetnica i dobra profesorka. Kad su me pitali zbog čega si tako ambiciozna, a ljudi smatraju ako žena teži nečemu i napreduje da je to zbog drugih, a ja nikada nisam radila zbog drugih, nego sam samo želela da vidim da li ću uspeti da ostvarim ono što sam zamislila. I bila sam  srećna kad sam videla da sam uspela. A nema veće sreće nego kad iz sveta stigne nagrada za moju učenicu. Kažem detetu –“ Jelena, dobila si prvu nagradu u Sloveniji  u izuzetno jakoj međunarodnoj konkurenciji”. Ona je zaplakala,  zagrlila me je i napisala na fejsu da joj je to bio najlepši dan u životu. Zar postoji nešto lepše,, veća nagrada za mene. To je neopisivo i parama se ne može kupiti. Najlepši događaji su besplatni.

Crtež učenika u rukama umetnice, njen rad je iza nje

Autorka je  mnogih međunarodnih umetničkih  kolonija u novosadskoj osnovnoj školi “Petefi Šandor” u kojoj radi.

 Bilo je sedam međunarodnih kolonija koje sam organizovala. I jednom sam pozvala umetnike koji su i profesori. Zadala sam im da cunjaju po našoj dokumenatciji za dečjim radovima i da urade svoj rad na osnovu tih radova. Istovremeno sam deci rekla da gledaju njihove radove i da urade svoje crteže u odnosu na “profesorske, umetničke”. I – sreli su se u galeriji i rezultati su mi se jako dopali. A nedavno je sin Kinge Mezei (glumica, rediteljka nagrađene “Piaf marche”, prim korzoportal) u mojoj radionici uradio crtež i poklonio mi ga. Želela sam na osnovu tog rada da uradim svoje umetničko viđenje. Znate, tu se susreće umetnik sa profesorom. Sebe ne mogu da odvojim od profesora i imetnika. Jednom sam to dokazala i kada sam imala samostalnu izložbu u Kikindi. Deci sam tada obećala da ću i njima napraviti izložbu i to sam uradila u prostoru „Maska“ sa njihovim maskama i kostimima. Bio je i performans “Isterivanje zime”. Nekako mi je čast da istovremeno izlažem sa svojim učenicima i da pokažem da se rad mene kao umetnice i profesorke ne razdvajaju. To sam ja! Gledala sam da im služim kao primer – da nastavnica likovnog nije samo neka dosadna tipkinja koja kaže – sada crtajte, nego da je i umetnica koja im  pomaže da se pokažu na sceni.

O tome koliko su za nju kao umetnicu važne izložbe.

Samostalne izložbe su mi najvažnije, jer onda izlažem svoju priču, deo mog sveta, a to jedino može da se vidi u galerijama. Radila sam i instalacije što mi je draže. U Budimpešti postoji koncept kada umetnici realizuju ideju na javnom prostoru i vidi je masa ljudi. U galerijama je drugačije.  Naravno da mi je jako važna svaka moja izložba, jer je to jedini način da pokažem svoj svet. Bila mi je čast kad me pozovu da publika vidi šta radim. U poslednje vreme ne izlažem. Neke izložbe sam radila po nagovoru – zašto ne izlažeš kad si uradila, pitaju me. Znate, postoje umetnici koji prvo zakažu termin u galeriji, pa tek onda stvore radove, možda u poslednja dva dana. Za mene to nisu pravi umetnici, smatram da su odradili, ne znači im to kao onima koji rade, rade, pa se dogodi izložba. Mislim da će se umetnost lagano preseliti iz galerija na javne prostore kao street art, u aule koncertnih dvorana… Taj koncept već postoji u svetu.

Zid umetnika

 U njenom novosadskom zanosno razbarušenom dvorištu nalazi se “Zid umetnika” u koji je cigle sa potpisom ugradilo više od 200 umetnika/umetnica.

Kada su 2010. godine gasne instalicije zakazale eksplodirao je moj stančić u dvorištu. Srećom, niko nije bio u njemu. Odmah zatim u Feketiću je bila umetnička kolonija, bilo je cigala, i sinula mi je ideja što nije slučajno –  moj otac je bio zidar: oko mene su umetnici, ispred nas su cigle koje ne mogu da kupim jer nemam para, pa sam zamolila kolege da se potpišu svako na jednu ciglu. Pitali su me šta će ti naš potpis, a ja sam rekla – ako hoćete da učestvujete u Zidu umetnika dokazaćemo svetu, ako smo humani, da umetnici ciglu po ciglu jedni drugima pomažu i  napravićemo jedan zid koji meni mnogo znači. Svi su prihvatili poziv.Akciju sam pokrenula 2011. i sada nas je ovde “na ciglama” sve više.

Radeći decenijama sa mladim talentima, razmišlja o otvaranju centra u kome bi oni bez reputacije mogli da izlažu. Ali, pod njenim budnim, stručnim okom i tome shodno, odgovarajućim kriterijumima.

To je moja ideja koju pokušavam da ostvarim. Centar Fenix bi trebalo da bude pomoć mladim talentima, studentima pri kraju Akademiji umetnosti koji nemaju prostor da izlažu ili da realizuju svoje ideje. Oni bi u okviru tog Centra Fenix, u mom prostoru i dvorištu mogli da realizuju svoje ideje. Ja bih kao profesorka koja se time bavi 27 godina znanjem i iskustvom pomogla da se to realizuju. Pri tome, povezala bih ih sa kolegama, mladima u drugim državama. Uostalom, to već i radim sa mladim talentima za Srednju umetničku školu i Akademiju umetnosti, dosta časova držim besplatno u ovim teškim vremenima.

U životu ove umetnice dan nije podeljen na – “sad radim, sad se odmaram”.

Težim da sve što dotaknem i ostvarim. Život je jako kratak da samo filozofiramo, da traćimo vreme. Naše vreme je u stvari zajedničko vreme. Smatram ako nisam nekome korisna pa i sebi, da sam protraćila ovo kratko vreme na zemlji. A drugo, sve je povezano, stalno mi radi mozak, ako se nešto ne dešava kao da sam umrala (smeje se). Volim dinamiku, volim ovo što radim, volim život, volim ljude. Sve što radim radim s ljubavlju. Prava radoholičarka (smeje se)!

Ovog leta Marta Kiš Butterer bila je u likovnoj koloniji u Slovačkoj, u gradu Torna.

Nameravala sam da radim akvarel, ali sam se ipak na licu mesta opredelila za objekte i instalacije. Upijala sam ljude, mesto, atmosferu i onda dela nastanu sama od sebe. Jako volim kad nešto nije na silu. Kad mi neko kaže “Moraš”, onda kažem “Neću”, onda mi se ne  radi. Putovala sam u ženskom društvo mojih Vojvođanki. Mi žene smo moćne, ali bez muškaraca puno toga ne bi bilo. To je ravnoteža.

Bojana Karavidić

PROČITAJTE I:

The post Marta Kiš Butterer: Žena Umetnost appeared first on Korzo.

Kakve su posledice idealizovanje kulta nacije u 19. veku za Srbe  u slikarstvu i arhitekturi? Ivan Stevović fokusira se pre svega na graditeljsko nasleđe. Projekat –  „Nepokretno nasleđe u Srbiji“, korzoportal.

Preobraženska crkva u Pančevu

U turbulentnim prilikama koje su još od početka 19. veka najavile apsolutnu idealizaciju kulta nacije, umetnost je postala svojevrsni trijumfalni luk kroz koji je pređašnja istorija evropskih naroda imala da prođe, i time potvrdi vlastitu neprikosnovenost. Slikari, u čijoj je delatnosti vreme brže prolazilo, nisu se ni trudili da nacionalni naboj iskoriste drugačije osim kao vrelo poruka: prava Srba u Austriji  posle 1848. vizuelizovana su pokazivanjem srpskih „tablica zakona“ – dobijenih privilegija. Lazareva smrt, kulminativni čin kosovskog mita, prešla je put od standardne romantičarske vizije do jezivog simbolizma, a za Milenijumsku izložbu u Budimpešti pripremljena je ogromna predstava Seobe, čije su pojedinosti, poput starca zaogrnutog runom, žene sa detetom i Lazarevog kivota-srpskog Kovčega Zaveta činile najdirektniju sublimaciju Svetog Pisma i izabranosti naroda koji je činom kretanja  sakralizovao i prostor sa kojeg je dolazio i onaj kome je išao. Ali arhitektura je bila ono Jelisejsko polje na kojem je volkgeist trebalo najjače da odjekne, građevina je u čitavoj Evropi postajala sinonim nacije i njene kulture.

Crkva sv.Spiridona u Trstu

Trasiran realnošću trenutka, put do nje vodio je najpre u Trst u kojem su bogati Srbi oko 1861. izgradili crkvu Sv. Spiridona, prvu uistinu autorsku recepciju simbola prošlosti, ali regionalne-venecijanskog Sv. Marka. No monumentalno tršćansko zdanje predstavljalo je samo ubedljivi prolog onome što će uslediti, masovnom pohodu srpskih studenata prema  Beču, Karlsrueu i drugim nemačkim gradovima u kome će oni, u predavanjima Teofila Hanzena, Hajnriha Hibša i drugih, kao i u njihovim graditeljskim ostvarenjima izraslim na kreativnom prožimanju citata iz vizantijske, romaničke i islamske tradicije, definitivno prepoznati model evokacije vlastitog nasleđa. Hanzenov i Hibšov romantičarski doživljaj trenutno je postao ključna spona «zlatnog doba» i savremenog poimanja smisla graditeljskog dela. Sa potpunim uverenjem da upravo tako gradeći rekonstruišu najupečatljivija i najoriginalnija svojstva „starog srpskog stvarajućeg duha“, počev od druge polovine 19. veka generacije arhitekata u neizbrojivom nizu crkava podignutih na tlu enklava u Austrijskom carstvu ili u oslobođenoj matici, u monumentalnim i minijaturnim formama sabrali su doslovno sve elemente „internacionalne“ neovizantijske arhitekture, prostor u obliku slobodnog grčkog krsta i njemu odgovarajuću strukturu, pojedinosti drugostepenog modelovanja, ukras na fasadama.

Crkva sv.Save u Beogradu, 1926.

Rečju, sve ono što nikada nije predstavljalo stvarna obeležja srpskih poznosrednjovekovnih hramova, ali i te kako jeste odražavalo sposobnosti autora da kreativno i na sebi razumljiv način stvore istovremeno i osoben i u evropskim okvirima sasvim prepoznatljiv arhitektonsko-umetnički idiom. Činjenica da se „arheološki istorizam“ u sferi sakralnog graditeljstva, dakle tamo gde bi ga bilo najlogičnije očekivati, u srpskim sredinama pojavio tek u poodmaklom 20. stoleću i to kao epifenomen sveden na motive klesane plastike ili beskrvni pokušaj podražavanja Gračanice na beogradskoj crkvi Sv. Marka, i potpuni fijasko ovog poduhvata u tadašnjoj javnosti, nesumnjive su potvrde mere u kojoj je čak i akademističko delovanje, teško komunicirajući sa sopstvenom prošlošću, zapravo odražavalo neuporedivo bolje razumevanje univerzalnih tendencija oličenih tek nešto ranijim ili istovremenim delima nastalim u Atini, Sofiji, Londonu, Parizu, Brislu.

Crkva svetih apostola u Jagodini

Na drugoj strani povesti „traženja sebe“ u arhitekturi stajali su modernisti. Mladi i još nepriznati, školovani na tek ustrojenom Tehničkom fakultetu u Beogradu o secesiji su saznavali tek preko njenih sporadičnih recepcija u domaćoj sredini, ali i to im je bilo dovoljno da prepoznaju vanredni likovni potencijal i vizuelni intenzitet ostvarenja «zlatnog doba». Patrioti autentičnog umetničkog naboja, svoju priliku dobili su početkom 20. veka i momentalno postali pravi čuvari vatre nacionalnog mita zaodenutog u potpuno novo graditeljsko ruho. Godine 1911. na Svetskoj izložbi u Torinu, Kraljevina Srbija predstavila je sebe paviljonom koji je već na prvi pogled iskazivao ideju potpunog poistovećivanja kategorija nacije, vere i istorije: monumentalno petokupolno zdanje posvećeno kosovskoj legendi bilo je izdignutao na substrukturu trpeze Božanske Premudrosti, čime je ideja o izabranosti dosegla arhitektonski apogej. Međutim, bio je to tek početak njihovog rada na temu nacionalnog stila u crkvenom graditeljstvu. Kulminirao je 1926. nizom projekata za novi beogradski hram Sv. Save, čiji su autori odreda zaboravili prvi propis konkursa „da ima biti podignut u tradiciji crkava kneza Lazara“. Bez izuzetka ponudili su raznolike vizije masivnih i istovremeno razuđenih gabarita, mnoštvo kupola, beton i nesagledivi niz stepenastih arkada na fasadama. Zdanje koje se po potpuno modifikovanim planovima još uvek gradi, samo će svojom visinom svedočiti o erupciji srpskog doživljaja Svete Sofije, svojevrsnoj modernističkoj diverziji osnovne zamisli koja je učinila da izgradnja tada uopšte i ne započne.

Pošta 2 u Beogradu, 1928-29. arh. Momir Korunović

Ali ono što su samo na papiru uspeli da promovišu ovde, smeli inovatori među kojima nesumnjivo prvenstvo pripada geniju Momiru Korunoviću sproveli su na javnim objektima zbog kojih je Beograd ponovo zaličio na fantastični, idealni grad. Spajajući secesijski i stari „nacionalni“ arhitektonski ukras, uzdižući kule i kupole na uglovima ministarstava i pošta, modelujući spoljašnjost beskrajnim poigravanjem motivima lukova i nizova prozora, funkciju ovih objekata do kraja su podredili vizuelnom efektu eksterijera, stvarajući ekspresionistička dela duboko utemeljena na suštinskim likovnim vrednostima poznosrednjovekovne srpske-vizantijske arhitekture.

Smrt srpskog mita o izabranom narodu postepeno je pripremana na pozornici uzavrelih političkih prilika s početka druge decenije prošlog stoleća, u mizanscenu nabujalih iluzija o Srbiji kao matici Južnih Slovena i sveopštim pripremama za rat koji se bližio. Uporedna istorija nastanka i izgleda dva graditeljska dela upečatljivi je odraz tadašnjih prilika, u akumuliranoj realnosti izrasle težnje ka još jednoj sublimaciji vlastite tradicije, i zavodljive panslovenske ideje čija je pobeda rezultirala zastrašujućim posledicama.

Oplenac

Daleko od Beograda, u srcu „Svete zemlje“ poslednji srpski kralj, Petar I Karađorđević podizao je mauzolej koji je mozaicima-kopijama srednjovekovnih fresaka, njegove pretke s početka borbe za oslobođenje od Turaka trebalo da poveže sa davnim svetim osnivačima države još krajem 12. veka. Koliko god bio anahron u idejnom i umetničkom pogledu, hram dinastije nosio je u sebi autentičnu, istinsku i na iskustvu u utemeljenu samospoznaju, tek koju godinu kasnije potvrđenu egzodusom srpske vojske preko Albanije i gubitkom četvrtine celokupnog stanovništva. Nasuprot mauzoleju, u isto vreme shvatajući da se ideja o sveslovenskom ujedinjenju da obilato naplatiti, Ivan Meštrović je srpskom dvoru 1912. izložio maketu „Kosovskog hrama“ kao prvorazrednog simbola novog i preko potrebnog istorijskog falsifikata – stradanja jugoslovenskih naroda 1389.godine. Po sopstvenim rečima, bio je inspirisan „nepoverenjem prema evropskoj kulturi u kojoj smo smatrani varvarima i nižom rasom“. Ko smo, uputno je zapitati se, bili mi? Mi koje je čitav svet podržavao u prometejskoj borbi protiv dve carevine, ili mi, odnosno oni koji su bili marljive carske sluge, davno pre Velikog rata opisujući Srbe kao pasminu? Iz tog epohalnog preoblikovanja istorijske istine u ime kurentnog zanosa, kao i svesnog srpskog prihvatanja da sopstvenu prošlost položi na oltar mita, izniklo je čitavo Meštrovićevo stvaralaštvo. U konkretnom „kosovskom“ slučaju, njegov odgovor „evropskoj kulturi“ bio je iskazan građevinom nesagledivih razmera, ledene geometrije, obezličenih i zloslutnih likova junaka etnoistorije koji su u crnom mermeru prerastali u nadljude, „višu rasu“. Uz bujicu negodovanja sa svih strana, Srbi se u takvoj umetnosti nisu prepoznali, ovaj projekat nikada nije ostvaren, ali je tu zapravo bio kraj uloge arhitekture u istoriji izabranog naroda. Godine 1918. sin srpskog suverena postao je kralj države u kojoj su se nevoljno susrele i nasilno objedinile «konačne sudbine» onih koji su iz rata izišli kao pobednici, i onih sa suprotne strane. Prvi su jezikom drugih proglašeni hegemonistima, kosovski mit još za kratko trajao je kao veštačka i sasvim površinska okosnica duboko podeljene zajednice čiji je vladar najpre proglašen za diktatora, da bi oktobra 1934. bio pogubljen u Marselju, rukom drugih, onih koji su, verujući u nadolazeću pobedu rase, iskazivali nepoverenje prema evropskoj kulturi.

Ono što je usledilo bilo je daleko od svake umetnosti.

Ivan Stevović

Dr Ivan Stevović, Filozofski fakultet,Odeljenje za istoriju umetnosti. Autor više knjiga i tekstova objavljenih u Srbiji i inostranstvu posvećenih istoriji arhitekture u razdoblju od antičkog Rima do recepcije srednjovekovnih spomenika u periodu Romantizma. Težište istraživanja na arhitekturi srednjovekovne Srbije, Vizantije, i regionalnih liminalnih kulturnih zona poput istočne obale Jadrana.

PROČITAJTE IZ PROJEKTA „NEPOKRETNO NASLEĐE U SRBIJI“ I: stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, velikobeckerecka-stedionica-obnova, kulturno-naslede-i-urbana-kultura, korzo-portal-novi-projekat

The post Ivan Stevović: Romantičarska obnova nacionalne umetnosti appeared first on Korzo.

Ken Elkes, nagrađivani pisac kratke proze, novinar i putopisac iz Bristola (Engleska). Njegove priče uvrštene su u mnoge antologije i nagrađene na nekoliko književnih takmičenja. Takođe, 2012. i 2013. bio je u najužem izboru za nagradu „Bridgeport“. Aktivan je na Tviteru, gde objavljuje kratke prozne tekstove (@mysmalltales).

Ljubav, rad, gubitak

 Doni brzo okreće pedale, vozi ka obali reke gde Džeki Grifits čeka s dve zrele breskve u papirnoj kesi. Veče je toplo i tromo, a on kasni i zato vikne njeno ime, preplašivši čvorke koji poleteše uvis.

Sedi u redu iza na dvočasu iz engleskog, topi se zureći joj u pršljen zvani atlas (ta reč, kako mu se samo kotrlja po ustima!) i proučava usamljeni smeđi mladež, filigran od riđkastih dlačica, etiketu na bluzi koja joj liže vrat i tera ga da ječi.

Nikada nisu jedno drugom rekli ni reč, a onda, iznenada, juče, Džeki se okreće, smeši se, pruža mu ceduljicu. „Znam da me gledaš“, piše ona. „Čekam te dole na reci sutra u šest.“ Obećava breskve.

Doni vrti nogama sve brže, žali što ne može da leti. Već je prošlo šest, a on se još vozi, još tek što nije stigao. Pita se zašto, kad u snovima stigne za tren oka. Doni ponovo gleda na sat i misli: „Kasnim, kasnim, kasnim!“

To je trenutak u kom mu sine, trenutak u kom se vibrirajući lanac opušta i opet se jasno vidi, trenutak u kom užurbane pedale usporavaju.

Koliko bi dugo, misli, on ostao da ona kasni? Odgovor je jednostavan, čekao bi dok sunce ne pocrveni, dok rosa ne skvasi travu, a zvuci crkvenih zvona se umnože, pa opet podele. Čekao bi, usamljen, sanjajući njen dolazak, čak i kad nikad ne bi došla.

A Džeki? Do sad je ona već pogledala na sat, pojela jednu breskvu, pomislila na sutrašnji dan i krajičkom oka primetila jato čvoraka koji uzleću na udaljeni povik koji je zazvučao kao njeno ime.

Doni staje, gleda preko polja u sunce koje se spušta iza njih, potom okreće bicikl, misleći kako sve što lako dobiješ lako i gubiš i previše brzo zaboravljaš.

Zna da će se ujutro, na obali reke, videti usamljeno, maleno parče utabane trave. I pored njega, dve koštice breskve, već suve.

Prevod sa engleskog: Tanja Brkljač

Iz panorame svetske kratke priče Skrati priču, priredio Srđan V. Tešin, Arhipelag, Beograd, 2015.

PROČITAJTE I VIKEND PRIČE DRUGIH AUTORA: sta-sve-hocu, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: Ljubav, rad, gubitak appeared first on Korzo.

U idiličnom Bokokotorskom zalivu,  najveći sakralni hram je Bogorodičin hram (18. vek) u Prčanju. Malo ali markantno mesto u zalivu je naspram grada Kotora, a podno brda Vrmac. Ovaj zaliv s predelom, kao i grad Kotor nalaze se na listi UNESCO baštine.

Prčanj je poznat po bogatoj i značajnoj pomorskoj prošlosti sa svojom velikom flotom trgovačkih jedrenjaka. Vrhunac moći doživljava u 17. i 18. veku kada je bio pod Mletačkom republikom, a time i svojoj ekonomskoj moći. U to vreme je procvetalo i neimarstvo što se odrazilo na podizanje niza raskošnih porodičnih kuća i palata koje do danas predstavljaju urbani identite Prčanja. Ekonomska moć se odrazila i na podizanje sakralnih objekata, a najveći je Bogorodičin hram, arhitektonski biser. On dominira Kotorskim zalivom bogatom siluetom, građen u stilu kasne renesanse od korčulanskog kamena. Do mora se pristupa monumentalnim stepeništem ukrašenom bistama značajnih ličnosti iz kulture, duhovnosti…

Značajno je angažovanje umetnika iz prve polovine 20. veka za potrebe crkve. Tako su u ovom hramu  dela poznatih – Ivana Meštrovića, Tome Rosandića, Sretena Stojanovića, Mila Milunovića…. pored niza značajnih dela umetnika stare italijanske škole.

Imponuje ideja i želja naručilaca – crkvenih otaca, da angažuje poznate umetnike u likovnom prikazivanju duhovnih tema. Inače, pomenuti umetnici su začetnici moderne umetnosti na našim prostorima! Ovo potvrđuje staru praksu u istoriji umetnosti da se crkva pojavljuje kao značajan naručilac umetničkih dela od poznatih stvaralaca.

U letnjim mesecima kada se održava renomirani „Kotor Art“ festival Bogorodičin hram pretvara se u koncertnu dvoranu, kao i mnogo slični prostori širom sveta.

Tekst/foto Sava J. Forkapić 

PROČITAJTE I: sasa-brajovic-njegosev-grand-tour-iz-novog-ugla, nova-knjiga-korculanski-dir, igor-marojevic-mediterani-na-slovenackom, javni-prostori-mjesta-kreativnosti-i-aktivizma

The post Foto esej: Prčanj / Bogorodičin hram appeared first on Korzo.

Prvi put posle 15 godina postojanja, Festival uličnih svirača organizuje simpozijum posvećen korišćenju javnih prostora.  Suburbium je osmislio projekat – regionalni simpozijum na kome će se govoriti o redefinisanju javnih prostora u gradu – kulturi korišćenja. Tema se odnosi na primere dobre/loše prakse kod nas i u svetu.

Suburbium – Gradić

Simpozijum: Javni prostor u gradu – kultura korišćenja, 10-17h, Brod teatar, Beogradski kej, Novi Sad

Prof.dr Darko Reba, Fakultet tehničkih nauka, Departman za arhitekturu i urbanizam,Novi Sad: Programi otvorenih prostora – manifestacije urbane kulture

Ivana Golob Mihić – Centar za industrijsku baštinu, Sveučilište u Rijeci, Ema Aničić – Muzej grada Rijeke: Rijeka: Mogućnosti prenamjene industrijske baštine – primjeri iz Rijeke

Nikola Pisarov, Centar savremene umetnosti- Skoplje i Skoplje 2014: Kako uništiti javni prostor u tri koraka

Zlatko Uzelac, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb: Nevidljivi dijelovi grada ili kako ih učiniti vidljivim – Jedan novi primjer iz Osijeka – lineta pred Vodenim vratima Tvrđave Osijek

Prof.dr Dragana Vasiljević Tomić, Arhitektonski fakultet, Beograd: Fenomen boje u definisanju javnog gradskog prostora

Moderatorka: dr Mirjana Sladić

Osijek, tvrđava

Drugi deo simpozijuma Javni prostor u gradu – kultura korišćenja

Tatjana Rajić, Expedito, Kotor: Javni prostori – prostori građana

dia Mia David, Fakultet tehničkih nauka, Departman za arhitekturu i urbanizam, Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad: SCENska LABoratorija – studija slučaja BITEF

Miljena Vučković, Katarina Dajč, Scenatoria, Petrovaradin: Nevidljivo nasleđe i kako ga učiniti vidljivim-izvođačka umetnost kao instrument

Jost Derlink, prostoRož, Ljubljana: Urbane intervencije/Knjižnica reči: Ljubljana – Biblioteka predmeta

Nikoleta Kosovac, “Lice ulice”, Beograd: Ulični prodavci – ekonomija po meri čoveka

 Moderatorka: Aleksandra Rajić

PROČITAJTE I: studija-slucaja-podgrade-petrovaradinske-tvrdave-i-njegova-prizemlja, odgrade-petrovaradinske-tvrdave-kloaka, kulturno-naslede-i-urbana-kultura,korzoportal-za-suburbium, hranko-radovic-u-zaboravljenom-gradu

The post Suburbium: Javni prostor u gradu – kultura korišćenja appeared first on Korzo.

Odžaci su gradić u Vojvodini koji je Vladimir Stojanović za projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ istražio kroz jednu od etapa razvoja ove varoši, a odnosi se na preradu kudelje. Potvrdio je tezu o čvrstoj vezi između industrijalizacije i urbanizacije.  

Fabrički kompleks sa obližnjom zgradom železničke stanice

Na putu od blatnjavih njiva do industrijskog nasleđa

Odžaci su jedna od stanica na železničkoj pruzi koja vodi od Novog Sada do Sombora, a kojom su krajem 19. veka saobraćali vozovi do Baje. Ulazak u Odžake na tom putovanju je ujedno i susret sa verovatno najvažnijim istorijskim objektom njihove novije istorije. Nižu se fabričke hale iz različitih epoha, sve do onih najstarijih iz prve decenije nemirnog 20. veka. Taj detalj industrijskog razvoja Odžaka, kao i cele Bačke, može se danas istraživati u tekstovima ne tako brojnih naučnih radova, istorijskim arhivima, ali i na starim razglednicama. Ove ilustrovane dopisnice verno su dokumentovale žive slike vremena u kome su nastajale, a Odžaci su jedno od onih naselja koja motive baroknih zvonika, gradskih kuća i lepih ulica, zamenjuju fabričkim dimnjacima na prelazu 19. u 20. vek. Šta se od tada do danas desilo? Da li su od svega ostale samo slike na ovim ilustrovanim dopisnicama?

Fabrika za preradu kudeljnog vlakna neposredno nakon izgradnje. U prvom planu motiv fabričkog dimnjaka, danas bez funkcije.

Fabrički kompleks 30-tih godina 20.veka

Blatnjava njiva bačkog bespuća

Konoplja je veoma važna poljoprivredna kultura za Bačku. Vekovima se uzgajala u ovoj regiji i bila je od ključnog značaja ne samo za poljoprivredu, već i za industriju i trgovinu. Zahvaljujući kudeljarstvu predeone odlike pojedinih delova Bačke prošle su kroz očiglednu transformaciju. Od neuređene, slabo naseljene i nerazvijene regije u 18. veku, Bačka je prešla put do perspektivne oblasti u kojoj poljoprivreda i industrija predstavljaju okosnicu razvoja. Značajan broj kolonističkih mesta iz 18. veka i vremena Terezijanske kolonizacije, šansu za svoj razvoj prepoznao je u uzgoju konoplje. Kasnije su u tim mestima otvarane male manufakture za kudelju, koje su s vremenom prerastale u veće fabrike za preradu kudeljnog vlakna.

Istorijski vredan dokument o uzgoju konoplje u Bačkoj datira iz perioda vladavine Marije Terezije. U vreme kolonizacije nemačkog stanovništva Bačku je posetio bečki poverenik za naseljavanje baron Kotman i to iz dva razloga: prvo, da nadgleda kolonizaciju, i drugo, da podnese izveštaj o Bačkoj komorskoj oblasti. U svom izveštaju iz 1763. godine, inače veoma dragocenom istorijskom dokumentu koji se i danas čuva u Beču, Kotman daje detaljan opis Bačke. Cela regija tada je izgledala bitno drugačije u odnosu na ono što danas ovde možemo videti, čak i u saznanju o trenutno teškoj ekonomskoj situaciji. Poverenik, između ostalog, piše o zemljištu Bačke, naseljavanju, stanovnicima i ekonomskom stanju. U zaključku svog izlaganja ističe nekoliko načela koja podstiču dalju kolonizaciju i privredni razvoj. Ovo drugo odnosi se na podsticajne mere za uzgajanje konoplje i to baš u Odžacima.

Kotman izveštava Beč kako konoplja u Odžacima dobro uspeva, da je stabljika neverovatno visoka i dalje ističe kako se od toga mogu proizvoditi tkanine. On predviđa da bi se privreda Odžaka, ali i Bačke, mogla unaprediti zahvaljujući uzgoju i preradi konoplje. Zato je već tada okupio proizvođače kudelje i obavezao se kako će im pribaviti sredstva za rad. U početku se konoplja uzgajala samo zbog odeće, koja je u potpunosti bila od vlakna ove biljke, da bi se proizvodnja tek kasnije omasovila. Zahvaljujući tome počinju da se pojavljuju i zanatlije novih profila – lomljači, tkači, prelje…

Vreme prosperiteta i unapređen status

Vreme koje je dolazilo za Odžake je bilo vreme napretka. Nakon 25 godina od kolonizacije i organizovanog uzgoja konoplje, u Odžacima se od 1779. godine održava Godišnji sajam kudelje i to svake jeseni u trajanju od sedam dana. Kudelja je dopremana iz gotovo svih krajeva Bačke. Zatim, Odžaci su 1813. godine unapređeni u varoš (trgovište). Da bi mesto bilo uzdignuto na taj rang neophodno je bilo da zadovolji brojne kriterijume. Između ostalog moralo je da ima razvijenu poljoprivredu, trgovinu, sajmove, zanatstvo, udruženja, cehove, manufakturu i izmirene poreze. U postupku dobijanja ovog statusa konoplja je imala zapaženo mesto. Već tada se ističe čuvena trgovačka porodica Rauš, jer plasira kudelju po Evropi preko Segedina i Pešte, a svoje zastupnike ima od Vinkovaca do Temišvara i od Baje do Zemuna. Redovno se i dalje održavaju sajmovi kudelje. Kućne manufakture za preradu konoplje postoje od 1763. godine, a mlinovi za ceđenje konopljinog ulja od 1783. godine.

 Živopisne ulice Odžaka u vreme održavanja Sajma kudelje (početak 20. veka)

A onda, pet godina nakon sticanja statusa varoši, počinje i izgradnja nove rimokatoličke crkve, danas zaštićenog spomenika kulture. Ništa ne bi bilo neobično za to vreme da i to nije u nekoj vezi sa kudeljom. Monumentalno građena crkva i centralni zvonik visine 53 metra uverljivo dominiraju panoramom Odžaka. Veličina crkve je često pokazatelj ekonomske moći stanovništva. Najveći deo troškova izgradnje je pao na račun opštine, a u okviru tih troškova posebno se izdvaja suma dobrovoljnih priloga. Još 1814. godine ustanovljen je takozvani Registar prikupljenih naturalija – preko koga je stanovništvo darivalo pšenicu, zob, kukuruz i naročito kudelju. Gotovo polovinu ukupne sume koju su izdvajali građani Odžaka,  činio je novac od kudelje (36.432 guldena) i ona je poznata kao „crkvena kudelja“.

 Rimokatolička crkva iz 1821. godine. U sumi dobrovoljnih priloga za njenu izgradnju novac od prodate kudelje imao je zapažen značaj.

Značaj Odžaka u ukupnom uzgajanju i raširenosti konoplje napodručju Habsburške monarhije vidi se i iz jednog podatka u tzv. Slovenskim novinama iz 1854. godine. U rangiranju mesta prema obimu proizvodnje Odžaci se nalaze u grupi najveće godišnje proizvodnje, zajedno sa Prigrevicom, Bačkim Gračacem, Futogom i Ratkovom. Sa rastom proizvodnje, rasla je i trgovina. Takođe, porastu obima trgovine kudeljom tog vremena vidno je doprinela i industrijalizacija u Velikoj Britaniji. Već oko 1810. mašine za predenje i tkanje su poznate. Pretpostavlja se da su sve te okolnosti doprinele da se u Odžacima formira jedna od najznačajnijih berza, gde su određivane cene kudeljnog vlakna. Krajem XIX veka te cene su objavljivane u lokalnom časopisu „Die Woche“, gde su bili predviđani i izgledi za proizvodnju, kao i stanje na drugim sličnim berzama u Italiji i Nemačkoj.

Industrija kao preduzimljivost porodice Ertl

Ekonomski savet o mogućnostima privrednog unapređivanja je još u 18. veku, na inicijativu Marije Terezije, preporučio da se tamo gde je moguće naselja u Bačkoj preobrate u centre za proizvodnju sirovina i poluproizvoda (lana, konoplje, svile, vune), koji će kasnije biti snažan podsticaju razvoju industrije. Takav trend je još dugo nastavljen u čitavoj regiji. Na primer, između dva svetska rata u Odžacima posluje čak sedam kudeljara kao porodično organizovani posao, što je bilo moguće samo u uslovima uspešne poljoprivredne proizvodnje. Poslovanje je bilo tako uređeno da je svaka kudeljara bila u obavezi da prodaje svoj proizvod ovlašćenim sakupljačima (trgovcima) kudelje. Na kraju, ta kudelja je uglavnom završavala u Fabrici kanapa i užarije, koja je važila za jednu od najvećih te vrste u zemlji.

Početkom devedesetih godina 19. veka braća Franc i Johan Ertl su osnovala preduzeće za izvoz kudelje. Predvođen poslom koji je započeo u ovom preduzeću Johan Ertl je često putovao u Segedin, gde je prilikom posete jednoj fabrici u ovom centru tekstilne industrije, došao na ideju o osnivanju slične fabrike za preradu kudeljnog vlakna. Težnje su ostvarene 1907. godine kada je fabrika u Odžacima i zvanično počela da radi. Vremenom je proizvodni proces  unapređen i obuhvatao je: (1) dobijanje proizvoda od kudelje; (2) proizvodnju kanapa i prediva; (3) proizvodnju užarije i (4) predionicu jute. Odmah po osnivanju fabrika je u svojim odeljenjima imala ukupno 239 radnika. Prve godine su donele prosperitet u poslovanju. Kriza se pojavila pred Prvi svetski rat, da bi oporavak usledio u ratnim godinama i nakon toga.

Johan Ertl (stariji), osnivač fabrike za preradu kudelje koja je promenila istoriju privrede u Odžacima 20. veka

Zbog svoje inicijative Johan Ertl se velikim slovima upisao u istoriju Odžaka, jer je čitavo stoleće nakon osnivanja fabrike generacijama njegovih sugrađana omogućeno da privređuju i ekonomski podižu svoje naselje. Bio je poslanik u Ugarskom parlamentu i borio se za interese rodnog mesta sve do smrti 1924. godine. Još za života je stekao nadimak Veliki sin Odžaka. Sahrana Johana Ertla, kojoj je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi, verovatno je najveća koju su Odžaci ikada videli. Upravljanje fabrikom u vremenu koje je sledilo preuzeli su njegovi sinovi Johan (mlađi) i Franc.

Koliko su procesi industrijalizacije i urbanizacije čvrsto povezani moguće je pratiti na globalnom nivou, ali isto tako i na nivou malih naselja u kojima je industrija igrala važnu ulogu u društvenom životu. Odžaci pre i posle fabrike kojoj su Ertlovi postavili temelje pripadaju različitim periodima istorije u razvoju ovog mesta. Morfologija naselja, oblik njegove osnove i ukupna fizionomija, trajno su promenjeni. Odžaci su dobili nove ulice, radničke kolonije, ali i nove lepe kuće koje prate trendove u arhitekturi tog vremena. Porodična kuća Franca Ertla (Školska ulica) jedna je od lepših građanskih kuća na ovim prostorima. Sagrađena je u stilu secesije i ima bogatu i neobično rešenu fasadu sa floralnim i drugim ukrasima. Često je bila mesto brojnih društvenih dešavanja i prijema. U Ulici Vojvode Putnika nalazi se upečatljiva urbanistička celina čije su kuće nastanjivali fabrički inženjeri i saradnici.Porodica Ris, još jedna poznata trgovačka porodica u kudeljarstvu Odžaka, ostavila je za sobom po nekima i najlepšu kuću, opet u stilu secesije, u Somborskoj ulici. U delu Odžaka oko fabrike podignut je Radnički dom, bazeni, klizalište, teniski i drugi sportski tereni. Svaki od nabrojanih objekata je potpuno ili delimično povezan sa istorijom nastanka fabrike za preradu kudeljnog vlakna.

Porodična kuća Franca Ertla u Školskoj ulici

Bazen kao sastavni deo fabričkog kruga

 Sportsko igralište, u prvom planu teniski tereni, na kome su vežbali građani Odžaka, uspešni sportisti Kraljevine Jugoslavije

Dešavanja tokom Drugog svetskog rata, kao i ona po njegovom završetku, bila su kobna po naslednike Johana Ertla. Ostalo je delimično nepoznato šta se zaista sa njima dešavalo i kakva je bila njihova uloga u okupiranim Odžacima.Franc je, navodno, imao važnu ulogu u Kulturbundu. Međutim, izgleda izvesno, prema svedočenju starijih meštana, da je Franc kao vlasnik i kudeljara u Pančevu, poginuo u okolini ovog grada, dok je Johan (mlađi) prebegao i trajno prebivalište našao u Londonu. Ćerka Franca Ertla, sada stanovnica Budimpešte, posetila je pre nekoliko godina fabriku koju je osnovao njen deda. O tuzi i uzbuđenju koje ju je obuzelo u tim trenucima svedoče i njeni rođaci koji i danas žive u Odžacima.

Kome (ne)treba industrijsko nasleđe

Na osnovu odluke AVNOJ-a i Zakona o konfiskaciji, fabrika je otuđena od predratnih vlasnika, kao uostalom i sve druge u Jugoslaviji. Prve godine nakon rata su bile teške za poslovanje i zbog nedostatka pogonskog materijala. Stabilizacija društvenih i ekonomskih prilika podstakla je izgradnju novih fabričkih pogona u decenijama koje su usledile. Broj radnika je rastao i dosegao 2.500 u trenutku kada su Odžaci imali oko 10.000 stanovnika. Na prelazu 20. u 21. vek pogoni počinju da se gase i nakon skoro veka uspešnog poslovanja, fabrika prestaje sa radom. Razloge treba tražiti u dominaciji veštačkih vlakana na globalnom tržištu, zastarelim tehnologijama na lokalu i nespremnosti za i onako neizvestan tok tranzicije.

Deindustrijalizacijanije ništa novo i od šezdesetih godina 20. veka poznata je u Evropi usled niza ekonomskih i društvenih dešavanja. U tom procesu mnogi su svoja radna mesta u industriji zamenili za ona u uslužnom sektoru.Ipak, preduzimljivo evropsko društvo nije dozvolilo da pogoni, koji su nekada bili okosnica razvoja sekundarnog sektora privrede, sada propadaju i odlaze u nepovrat. Kako je deindustrijalizacija uzimala maha, tako su i inicijative za očuvanjem industrijske baštine postajale izrazitije. Ono što je u jednom delu istorije važilo za iritirajući deo nekog predela (zagađivanje životne sredine, estetska degradacija), postaje simbol nekadašnjeg prosperiteta, mesto kulturnih dešavanja, laboratorija za projekte iz održivog razvoja jednog grada, a kod najupečatljivijih primera i turistički centar (npr. Felklingen u Nemačkoj, Malme u Švedskoj).Nažalost, mnoge fabrike u Vojvodini, pa tako i ova u Odžacima, primeri industrijalizacije u našem društvu, nisu bile takve sudbine.

 Električna centrala 1931. godine

Fabrička kotlarnica

Mašine za preradu tkanina koje su Ertlovi uvozili u prvoj deceniji 20. veka su završile u starom gvožđu; arhitektura fabričkih hala iz istog perioda na korak je od urušavanja; dok je najveći deo arhivske građe – dokumenti od neprocenjivog značaja za istoriju Odžaka– spas pronašao u Istorijskom arhivu Sombora.

Dr. prof Vladimir Stojanović predaje na novosadskom Prirodno-matematičkom fakultetu  geografiju životne sredine, ekonomsku geografiju, turizam i održivi razvoj. Bavi se temama održivog razvoja, zaštite prirode i predeonih promena u Vojvodini. Autor je dva univerzitetska udžbenika, tri naučne monografije (kao samostalni autor). Objavio je 2007. godine monografiju Razvoj morfoloških karakteristika Odžaka od XVIII do XXI veka.

PROČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE U PROJEKTU: ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti,jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Vladimir Stojanović: Odžaci / Industrijsko nasleđe appeared first on Korzo.

Festival uličnih svirača u 16-om izvođenju predstavlja  se u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave, u Gradiću. Prvi put otvorili su i prostor za simpozijum “Javni prostor u gradu – kultura korišćenja” koji organizuje Suburbium 3. septembra na Brod teatru. Izdvajamo nekoliko tema.

Dragana Vasiljević Tomić, Arhitektonski fakultet, Beograd: Fenomen boje u definisanju identiteta javnog gradskog prostora

Fenomen boje razmatra se kroz evoluciju boje i razvoj koloristike kulture, što bitno utiče na pojavu kolorističkih prioriteta kod stanovništva i same koloristike grada. Kvalitet javnih gradskih prostora neposredno je uslovljen kulturnim  identitetom, a posredno pojavljivanjem polihromije u javnom gradskom prostoru. Potreba za unapređenjem kvaliteta života u gradu predstavlja jedan od glavnih motiva za delovanje u urbanom prostoru, odnosno pristup arhitektonsko – urbanističkom projektovanju. Istorijska arhitektonska polihromija predstavlja osnovu nastajanja boje u javnom gradskom prostoru. Kompleksnost koloristike javnog gradskog prostora uslovljena je osnovnim karakteristikama, a to su koloristički prioriteti, harmonzacija bojenih prostornih struktura i materijala u projektovanju polihromnih ambijenata u gradu. Faktori koji formiraju gradski koloristički ambijent su prirodno – klimatske karakteristike, odnos boje i forme, kao i doživljaj forme javnog gradskog prostora uz očuvanje identiteta.

Tatjana Rajić, Expedito, Kotor: Javni prostori – prostori građana

Kotor

Kada se zateknemo u gradovima zapadnoevropskih zemalja veoma brzo primjetimo da su otvoreni javni prostori poligoni za ispoljavanje kreativnosti i građanskog aktivizma.Nasuprot tome, javni prostori u Crnoj Gori se koriste prilično jednolično i uglavnom bez mnogo maštovitosti – trgovi su najčešće okupirani baštama restorana i kafića, a parkovi se najviše koriste za šetnju, dječja igrališta i u manjoj mjeri za rekreaciju. U gradovima Balkana, a posebno u mediteranskom području koje pruža idealne uslove za boravak na otvorenom, moralo bi se podsticati inovativnije i kreativnije korišćenje javih prostora. Generalno, otvoreni javni prostori bi trebalo da budu mjesta u svakom trenutku otvorena i dostupna svim građanima/kama, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu pripadnost, seksualnu orijentaciju, godine ili društveno-ekonomski status. Zato su oni od velikog značaja za društveni i ekonomski život zajednica. Prostori gdje ljudi imaju priliku da dožive punoću kulturne raznovrsnosti su dragocjeni. Njegovanje i podsticanje ovakvih prostora je bitno za povezivanje ljudi, podsticanje tolerancije, dijaloga i razmjene mišljenja i iskustava između njih.To je svakako jedan od puteva prevazilaženja konflikata. Zbog toga je ulaganje u kvalitetne javne prostore, bilo da se radi o trgovima, ulicama ili parkovima, veoma važno – gradovi u kojima se dobro osjećamo daju nam taj osjećaj upravo jer su njihovi javni prostori osmišljeni, maštoviti i kreativni.

Nikoleta Kosovac, ”Lice ulice”, Beograd: Ulični prodavci – ekonomija po meri čoveka

Lice ulice, Beograd

Pokret uličnih novina dobija na snazi u drugoj polovini 20. veka kada je na ulicama sve više beskućnika –veterana ratova na koje su svi zaboravili, gubitnika u vremenu novih društvenih zakonitosti. U Njujorku su 1989. godine pokrenute Street News (Ulične novine) u kojima su ubrzo počeli da pišu i stvaraju i neki od najpoznatijih, najplaćenijih novinara i umetnika okupljenih oko najvažnijeg cilja – skrenuti pažnju na odbačene, odbegle od društva i porodice. Zamajac je pokrenuo mašinu i dvadesetak godina kasnije oko 30 miliona ljudi kupuje i čita ulične novine, a čak 300.000 beskućnika, siromašnih i dece ulice živi od ove prodaje. Pored osnovnih namera ovakvih novina kao što su obezbeđivanje kakvog-takvog prihoda marginalizovanim grupama, skretanje pažnje javnosti na njihove probleme, te uspostavljanje mreže pomoći i podrške – danas su one često i konkurencija svojoj komercijalnoj “braći i sestrama” čija izdanja su na kioscima. Sličan projekat pokrenut je u Srbiji 2010. godine pod imenom Lice ulice. Osnovna delatnost je izdavanje uličnog magazine Lice ulice. Do sada je izdato 32 broja i distribuirano više od  120.000 primeraka. Prodavci dobijaju polovinu zarade od svakog prodatog primerka, a distibucija se obavlja kroz specifičnu prodajnu mrežu koju čine osobe koje se teško zapošljavaju (beskućnici, osobe sa smetnjama u razvoju…).

Zlatko Uzelac, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb: Nevidljivi dijelovi grada ili kako ih učiniti vidljivim – Novi primjer iz Osijeka – lineta pred Vodenim vratima Tvrđave Osijek

 Osijek

Barokni gradovi-tvrđave Osijek i Petrovaradin počeli su se graditi gotovo istovremeno kao dvije najvažnije ratne tvrđave prije i poslije bitke kod Slankamena1691. godine. I prvi njihov projektant bio je isti – Mathias von Kaiserfeld,  kao što ih i kasnija gradnja i transformacije u 18. stoljeću blisko povezuju. No, u Osijeku su poslije 1. svjetskog rata gradske fortifikacije srušene do temelja. Očišćen i zaravnjen teren, koji je tako bio pripremljen za građevinsku špekulaciju, nikada nije bio izgrađen, pa je sve do danas ostao urbanistički provizorij s Tvrđom – najstarijim dijelom gradske jezgre kao teško ranjenim urbanim torzom u srcu grada. Manji preostali dio fortifikacija prema Dravi ostao je marginaliziran i dijelom do jedne trećine visine zatrpan, jedva prisutan u svijesti grada, „nevidljivi prostor grada“, a po svemu izniman. Jednim malim projektom, koji nije prošao bez otpora, rehabilitiran je ključni dio ambijenta pred Vodenim vratima, jedinim preostalim gradskim vratima. Obnovom linete i dva mala pristupna mosta, rehabilitirani ambijent počeo je djelovati u više svojih novih uloga: kao novi fokus i odmorište za šetnju građana uz Dravu, ali i kao novootkriveni prostor za raznovrsna događanja. Skorim postavljanjem makete s izgledom grada prije rušenja bedema i nestala cjelina postat će ovdje iznova vidljiva.

PROČITAJTE I: javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja, poljubac-za-uspavanu-lepoticu-obnova-vojno-tehnickog-zavoda-u-kragujevcu, intervju-zelimir-zilnik, kako-se-bastini-savremena-umetnosti-kratak-vodic-kroz-postavku-identiteta, viktorija-aladzic-razumevanje-grada, javni-prostori-u-raljama-privatnog-kapitala

The post Festival uličnih svirača: Intervencije u javnom prostoru appeared first on Korzo.