Autor priče je Iračanin Hasan Blasim, po nekim mišljenjima najbolji živi arapski pisac. Zbirka u kojoj je objavljena –  „Irački Hristos“ sadrži priče koje oslikavaju život u Iraku, ali u nadrealnoj, turobnoj atmosferi. Ovo je druga priča istog autora u ciklusu Vikend priča korzoportala.

Pre ne­go što se ja­je po­ja­vi­lo, s ve­če­ri bih či­tao ne­ku knji­gu o re­li­gi­ji ili pra­vu i ra­no od­la­zio na spa­va­nje. Kao i moj zec, naj­ak­tiv­ni­ji sam u zo­ru i pred­ve­če. Sal­sal pak se­deo je no­ću do ka­snih sa­ti. Bu­dio se oko pod­ne i, još pre ne­go što usta­ne, uklju­či­vao laptop i otva­rao fej­sbuk. Pre­gle­dao bi naj­no­vi­je ko­men­ta­re na di­sku­si­je od pret­hod­ne no­ći, za­tim bi oti­šao u ku­pa­ti­lo. Odan­de bi do­šao u ku­hi­nju, uklju­čio ra­dio i slu­šao ve­sti dok bi pr­žio ja­ja i ku­vao ka­fu. Do­ru­čak bi od­neo u baš­tu i seo za sto u hla­du. Jeo bih, pio ka­fu i pu­šio i po­sma­trao šta ja ra­dim.

„Do­bro ju­tro, Ha­dža­ru, ka­ko tvo­je cve­će?“

„Ove go­di­ne su straš­ne vru­ći­ne, sla­bo ra­ste“, od­go­vo­rio bih ore­zu­ju­ći žbun ru­že.

Sal­sal bi za­pa­lio dru­gu ci­ga­re­tu i gle­dao u ze­ca s iro­nič­nim osme­hom na li­cu. Ni­sam shva­tao zaš­to ga taj pi­to­mi zec ner­vi­ra. Ze­ca je do­ne­la sta­ra Um De­la, re­kav­ši da ga je naš­la u grad­skom

par­ku. Od­lu­či­li smo da ga pri­ču­va­mo dok Um De­la ne sa­zna či­ji je. Otad je proš­lo me­sec da­na, a već su dva me­se­ca otka­ko sam ja sa Sal­sa­lom u ovoj luk­su­znoj vi­li na se­ver­nom kra­ju Ze­le­ne zo­ne. (Ne­du­go po ame­rič­koj oku­pa­ci­ji Ira­ka 2003. ta­ko je na­zvan deo od de­se­tak kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra u cen­tru Bag­da­da oko Am­ba­sa­de SAD, am­ba­sa­da još ne­kih ze­ma­lja, glav­nih irač­kih vla­di­nih usta­no­va i, ne­iz­be­žno, iz­ve­snog bro­ja pri­vat­nih ku­ća, u ko­ji se mo­glo ući sa­mo sa spe­ci­jal­nom do­zvo­lom jer je bio zaš­ti­ćen vi­so­kim be­ton­skim zi­dom s ula­znim kon­trol­nim punk­to­vi­ma i stal­nim he­li­kop­ter­skim pa­tro­la­ma. – Prim. prev)

Vi­la je usa­mlje­na i okru­že­na sop­stve­nim vi­so­kim zi­dom, a ka­pi­ja je opre­mlje­na naj­mo­der­ni­jom elek­tron­skom opre­mom za nad­zor. Ne zna­mo ka­da će kuc­nu­ti nul­ti čas. Sal­sal je pro­fe­si­o­na­lac, a me­ne zo­vu pi­len­ce, jer mi je ovo pr­va ak­ci­ja.

Jed­nom ne­delj­no obi­đe nas go­spo­din Sel­man. Pro­ve­ra­va je­smo li do­bro i umi­ru­je nas go­vo­re­ći da sve ide ka­ko tre­ba. Sel­man sva­ki put do­ne­se ne­ko­li­ko bo­ca že­sto­kog pi­ća i ma­lo ha­ši­ša. Uvek nam is­pri­ča ne­ki glup po­li­tič­ki vic i opo­me­ne nas da je ope­ra­ci­ja taj­na i izu­zet­no va­žna. Taj Sel­man bio se uro­tio sa Sal­sa­lom i, po­red to­ga štome­ni ni­je po­ve­ra­vao go­to­vo ni­ka­kve taj­ne, obo­ji­ca su se pro­sto upi­nja­la da raz­go­li­te mo­ju sla­bost i ne­is­ku­stvo. Ni­sam ob­ra­ćao pa­žnju na to, bio sam du­bo­ko uto­nuo u če­mer svog ži­vo­ta i pri­želj­ki­vao sam smak sve­ta u jed­nom je­di­nom sud­bo­no­snom uda­ru.

Sta­ra Um De­la do­la­zi­la je dva­put ne­delj­no. Do­ne­la bi nam ci­ga­re­ta, ku­va­la nam i či­sti­la ku­ću. Jed­nom pri­li­kom Sal­sal ju je spo­pao – uhva­tio je za stra­žnji­cu dok je spre­ma­la pu­nje­ne ti­kvi­ce za ru­čak. Opa­u­či­la ga je po no­su var­ja­čom da mu je krv uda­ri­la na nos. Po­sle to­ga Sal­sal ju je osta­vio na mi­ru, ali ni­je vi­še go­vo­rio s njom. Bi­la je okret­na že­na u svo­jim pe­de­se­tim, ima­la je de­ve­to­ro de­ce i isti­ca­la je da mr­zi muš­kar­ce. Go­vo­ri­la je da su se­bič­ni i bed­ni ku­ro­glav­ci. Muž joj je ra­dio u elek­tro­di­stri­bu­ci­ji, ali je pao sa ra­svet­nog stu­ba i po­gi­nuo. Bio je pi­ja­ni­ca i ona bi ga, kad ga spo­me­ne, na­zi­va­la pi­ja­nom pa­cov­či­nom.

Sa­gra­dio sam ze­cu ka­vez u jed­nom uglu baš­te i do­bro se sta­rao o nje­mu. Znam da su ze­če­vi ose­tlji­ve ži­vo­ti­nje ko­je vo­le či­sto­ću i tra­že do­bru hra­nu. Či­tao sam o to­me dok sam išao u gim­na­zi­ju. Kad mi je bi­lo če­tr­na­est go­di­na bi­la me je uhva­ti­la pra­va či­ta­lač­ka po­ma­ma. U po­čet­ku sam či­tao ru­ske ro­ma­ne u pre­vo­du i arap­sku kla­sič­nu poe­zi­ju. A on­da mi je od­jed­nom sve to po­sta­lo do­sad­no. Ne­ki naš kom­ši­ja bio je slu­žbe­nik u Mi­ni­star­stvu po­ljo­pri­vre­de i jed­nom, dok sam se s nje­go­vim si­nom Se­la­mom igrao na kro­vu nji­ho­ve ku­će, naš­li smo ve­li­ki dr­ve­ni kov­čeg za­tr­pan ko­je­ka­kvom sta­ru­di­jom. Se­lam mi ot­kri taj­nu: kov­čeg je bio pre­pun knji­ga o ra­znim po­ljo­pri­vred­nim use­vi­ma i iri­ga­ci­o­nim si­ste­mi­ma, bo­ta­nič­kih i en­to­mo­loš­kih en­ci­klo­pe­di­ja, a is­pod knji­ga na­la­zi­li su se por­no­graf­ski ča­so­pi­si sa sli­ka­ma tur­skih glu­mi­ca. Se­lam mi je i dao je­dan ča­so­pis, a ja sam pri­do­dao knji­gu o svim mo­gu­ćim vr­sta­ma ur­mi­nih pal­mi ko­je ra­stu u na­šoj ze­mlji. Po­tom mi Se­lam vi­še ni­je ni bio po­tre­ban – ušu­njao bih se s kro­va na­še ku­će na krov nji­ho­ve, u po­se­tu bi­bli­o­te­ci-kov­če­gu. Uzeo bih jed­nu knji­gu i je­dan ča­so­pis, a vra­tio ono što sam po­zaj­mio pre to­ga. Ma­lo-po­ma­lo, po­stao sam lud za knji­ga­ma o ži­vo­ti­nja­ma i bilj­ka­ma i ni­sam pro­puš­tao ni­jed­nu ta­kvu no­vu knji­gu ko­ja bi sti­gla u grad­ske bi­bli­o­te­ke, sve dok ni­sam oti­šao u voj­sku. Za­pa­nju­ju­će je ko­li­ko sam uži­vao u či­ta­nju! A sva­ka za me­ne no­va in­for­ma­ci­ja pre­tva­ra­la se u pra­vu op­se­si­ju. Uhva­tio bih se za ne­ku po­je­di­nost i po­či­njao da po taj­nim ka­ta­kom­ba­ma knji­ga istra­žu­jem sva­ki njen po­jav­ni ob­lik i sve­ko­li­ku sa­dr­ži­nu.

Se­ćam se, ta­ko, da sam vr­lo du­go pre­tra­ži­vao sve što se od­no­si­lo na po­lju­bac. Či­tao sam i či­tao, dok me ne bi uhva­ti­la vr­to­gla­vi­ca, kao da sam po­jeo ka­kvu psi­ho­trop­nu voć­ku. Eks­pe­ri­men­ti­ma je do­ka­za­no da šim­pan­za pri­be­ga­va po­ljup­cu da bi se oslo­bo­dio na­pe­to­sti, pre­mo­ra i stra­ha. Utvr­đe­no je i da žen­ka šim­pan­ze be­ži k muž­ja­ku, gr­li ga i lju­bi kad ose­ti da su tu­đin­ci upa­li u nji­ho­vo sta­niš­te. Po­tom sam, po­sle du­gog istra­ži­va­nja, na­le­teo na je­dan dru­ga­či­ji po­lju­bac – du­gi trop­ski po­lju­bac. Po­lju­bac ne­kih trop­skih ri­ba ko­je se lju­be po po­la sa­ta i du­že, bez pre­da­ha! Mrač­ni da­ni u go­di­na­ma eko­nom­skih sank­ci­ja za me­ne su bi­li vre­me ka­da sam gu­tao knji­ge. Elek­trič­ne stru­je ni­je bi­lo po dva­de­set sa­ti dnev­no. Po­go­to­vo po­sle ame­rič­kih va­zduš­nih na­pa­da na pred­sed­nič­ke pa­la­te. Za­vu­kao bih se u po­ste­lju oko po­no­ći i či­tao uz sve­ću. Ta­ko sam sa­znao za još je­dan po­lju­bac: ne­ki in­sekt kog zo­vu bu­ba-ub­i­ca, iz fa­mi­li­je re­du­vi­da, ne lju­bi se sa pri­pad­ni­ci­ma svo­je vr­ste – ne, taj se ne smi­ru­je dok ne stig­ne do usta za­spa­log čo­ve­ka! Gmi­že mu po li­cu dok ne do­pre do ugla usa­na, tu se sme­sti i za­po­či­nje lju­blje­nje. Kroz po­lju­bac taj in­sekt is­puš­ta otrov u mi­kro­skop­ski ma­lim ka­plji­ca­ma. Ako je spa­vač zdrav i ima čvrst san, kad se pro­bu­di na usti­ma će mu bi­ti otrov­ni po­lju­bac ve­li­či­ne če­ti­ri krup­ne kiš­ne ka­pi.

Iz voj­ske sam po­be­gao. Ni­sam mo­gao du­go da tr­pim onu po­ni­ža­va­ju­ću ste­gu. Po­sle to­ga sam ra­dio no­ću u jed­noj pe­ka­ri. Mo­rao sam ne­ka­ko da iz­dr­ža­vam maj­ku i pe­to­ri­cu bra­će. Že­lja da či­tam uga­si­la se u me­ni. Svet mi je iz­gle­dao po­put ne­ke neo­pi­si­ve mit­ske zve­ri. Go­di­nu da­na poš­to sam po­be­gao iz voj­ske, pao je re­žim i to me je oslo­bo­di­lo stra­ha da ću do­pa­sti ro­bi­je zbog de­zer­ter­stva. No­va vlast uki­nu­la je voj­nu oba­ve­zu. Kad je za­po­če­la se­ri­ja sek­taš­kih su­ko­ba s od­se­ca­njem gla­va, hteo sam da po­beg­nem iz ze­mlje u Evro­pu. Ali, ta­da su mi po­gi­nu­la dvo­ji­ca bra­će. Vra­ća­li su se s po­sla u lo­kal­noj fa­bri­ci žen­ske obu­će. Tak­si­sta ih je pre­dao pa­ra­voj­noj for­ma­ci­ji „Bog je ve­li­ki“ na jed­nom la­žnom kon­trol­nom punk­tu. Ta mi­li­ci­ja od­ve­la ih je ne­zna­no kud. Od­se­kli su im gla­ve, ali su im naj­pre elek­trič­nom bu­ši­li­com izbu­ši­li bez­broj ru­pa u te­li­ma. Le­še­ve smo pro­naš­li na sme­tliš­tu iz­van gra­da. Bio sam pot­pu­no van se­be i oti­šao sam od ku­će. Ni­sam bio u sta­nju da pod­ne­sem gro­zu na maj­či­nom li­cu i li­ci­ma pre­o­sta­le bra­će. Ose­ćao sam se kao iz­gu­bljen u la­vi­rin­tu i ni­sam znao šta ho­ću od ovog ži­vo­ta. Bio sam uzeo so­bu u ne­kom otr­ca­nom ho­te­lu. A on­da mi je, jed­no­ga da­na, do­šao brat od stri­ca i po­nu­dio mi da ra­dim za na­šu ver­sku gra­nu da bi­smo se osve­ti­li.

Let­nji da­ni u vi­li bi­li su du­gi i do­sad­ni. Isti­na, vi­la je bi­la udob­na, ima­la je ba­zen i sau­nu, ali me­ni je iz­gle­da­la kao ka­kav dvo­rac iz fa­ta­mor­ga­ne. Sal­sal be­še za­po­seo so­bu na spra­tu. Ja sam se za­do­vo­ljio će­be­tom i ja­stu­kom na ka­na­be­tu u pro­stra­noj dnev­noj so­bi, gde je bi­la bi­bli­o­te­ka. Hteo sam da dr­žim oči otvo­re­ne i pa­zim na dvo­riš­te i ula­znu ka­pi­ju, da pred­u­pre­dim sva­ko iz­ne­na­đe­nje. Ve­li­či­na bi­bli­o­te­ke u dnev­noj so­bi op­či­ni­la me je. Sa­dr­ža­la je mnoš­tvo knji­ga iz teo­lo­gi­je i do­ma­ćeg i ino­stra­nog pra­va. Po po­li­ca­ma bi­le su ras­po­re­đe­ne fi­gu­re ži­vo­ti­nja iz­ra­đe­ne od ti­ko­vi­ne, či­ji su ob­li­ci i po­kre­ti bi­li u sti­lu afrič­kih to­te­ma. Ove to­tem­ske ži­vo­ti­nje raz­dva­ja­le su gru­pu ver­skih knji­ga od onih prav­nih. Čim bi pao mrak, uzeo bih ko­ji za­lo­gaj i ug­ne­zdio se na ka­na­be. Pre­bi­rao bih po us­po­me­na­ma, za­tim bih do­gra­bio ne­ku knji­gu i po­lu­od­sut­no či­tao. Svet mi je iz­gle­dao po­put pau­ko­ve mre­že iz ko­je do­pi­re ti­hi bruj. Bruj ži­vo­ta ko­ji se ga­si. Dah ko­ji se gu­bi. Ta­nuš­na, je­zi­va kri­la što le­pr­ša­ju po­sled­nji put.

Ja­je sam na­šao tri da­na pre po­sled­nje po­se­te go­spo­di­na Sel­ma­na. To­ga da­na pro­bu­dio sam se kao i obič­no, u svi­ta­nje. Po­neo sam či­ste vo­de i ma­lo hra­ne i kre­nuo da obi­đem svog dru­ga­ra ze­ca. Otvo­rio sam mu vra­ta na ka­ve­zu i on je ži­vah­no is­tr­čao u baš­tu. A ta­mo, u ka­ve­zu, le­ža­lo je jed­no ja­je. Uzeo sam ga i zu­rio u nje­ga, po­ku­ša­va­ju­ći da shva­tim u če­mu je vic. Bi­lo je neš­to ma­nje od ko­ko­ši­jeg. Za­bri­nuo sam se i po­žu­rio u Sal­sa­lo­vu so­bu. Pro­bu­dio sam ga i is­pri­čao mu za ja­je. Sal­sal ga uze u ru­ku, bu­lje­ći u nj ne­ko­li­ko ča­sa­ka, za­tim se pod­ru­glji­vo na­sme­ja i uz­vik­nu:

„Ha­dža­ru, ne­moj da se ze­zaš sa mnom!“

Go­vo­re­ći to, bio je upro prst pre­ma mom li­cu.

„Šta ho­ćeš da ka­žeš? Ni­sam ja sneo ja­je!“, od­vra­tih čvr­sto.

Sal­sal pro­tr­lja oči, za­tim sko­či iz po­ste­lje kao mah­nit, psu­ju­ći me na sva usta. Po­žu­ri­smo pre­ma ka­pi­ji vi­le i pro­ve­ri­smo elek­tron­ski nad­zor. Obiš­li smo ce­li ograd­ni zid i pre­tra­ži­li vrt i sve pro­sto­ri­je u ku­ći. Sve je iz­gle­da­lo sa­svim uo­bi­ča­je­no – ni tra­ga ne­koj pro­me­ni. Ja­je u zeč­jem ka­ve­zu! Je­di­no što nam je pa­da­lo na um bi­lo je da nam se ne­ko ti­me ru­ga. Ne­ko ko se uvu­kao u vi­lu i sta­vio ja­je pod ze­ca…

„Mo­žda se to ona od­vrat­na kur­ve­ti­na Um De­la še­ga­či s na­ma? Cr­kao da­bog­da i ti i tvoj zec!“

Re­kav­ši to, Sal­sal za­muk­nu.

Jer, obo­ji­ca smo zna­li da je Um De­la bo­le­sna – ni­je nas obi­la­zi­la ce­le pret­hod­ne ne­de­lje. Strah nam se udvo­stru­či kad se se­ti­smo da uza se ne­ma­mo ni­ka­kvog va­tre­nog oruž­ja. Ni­je nam bi­lo do­zvo­lje­no da ga dr­ži­mo do da­na aten­ta­ta. Pla­ši­li su se iz­ne­nad­nih kon­tro­la, jer je Ze­le­na zo­na vla­di­no pod­ruč­je, gde sta­nu­ju naj­vi­ši dr­žav­ni zva­nič­ni­ci. Mi smo u vi­li obi­ta­va­li pod krin­kom lič­nog obez­be­đe­nja jed­nog od po­sla­ni­ka u par­la­men­tu. Sal­sa­la za­hva­ti hi­ste­rič­ni na­pad – zah­te­vao je od me­ne da se ota­ra­sim ze­ca, da ga za­ko­ljem. Ja od­bih. Ob­ja­snio sam mu da zec ne­ma ni­ka­kve ve­ze s tim što se do­go­di­lo.

Pe­nju­ći se u svo­ju so­bu, sav be­san, upi­ta:

„A zar ni­je tvoj sve­ti zec sneo ovo ja­je?!“

Sku­vao sam ka­fu i seo u vrt po­sma­tra­ju­ći ze­ca. Jeo je sop­stve­ni iz­met. Ka­žu da on iz ot­pa­da­ka ko­je izba­ci iz or­ga­ni­zma do­bi­ja vi­ta­min B, ko­ji pro­iz­vo­de mi­kro­bi u nje­go­vim cre­vi­ma. Ma­lo ka­sni­je, Sal­sal se vra­ti s laptopom. Mr­mljao je za se­be i, ma­lo-ma­lo, pso­vao Sel­ma­na. Za­tim, pre­gle­da­ju­ći stra­ni­cu na fej­sbu­ku, re­če da mo­ra­mo bi­ti stal­no bud­ni. Zah­te­vao je da osta­nem u nje­go­voj so­bi na spra­tu, poš­to se iz nje mo­gu osma­tra­ti ulaz u vi­lu i ceo ograd­ni zid. Po­ga­si­li smo sva sve­tla i se­de­li u Sal­sa­lo­voj so­bi, sme­nju­ju­ći se u obi­la­sku pro­sto­ri­ja u ku­ći.

Proš­le su dve no­ći bez ijed­nog sum­nji­vog zna­ka. Vi­la je bi­la uto­nu­la u mir i ti­ši­nu. Dok sam bio u Sal­sa­lo­voj so­bi, pri­me­tio sam da se on na fej­sbu­ku ja­vlja pod pse­u­do­ni­mom „Rat i mir“ i da je na svoj pro­fil po­sta­vio Tol­sto­jev por­tret ura­đen sli­kar­skim ugljem. Imao je pre­ko hi­lja­du „pri­ja­te­lja“, ve­ći­nom pi­sa­ca, no­vi­na­ra i in­te­lek­tu­a­la­ca. Ko­men­ta­ri­sao je nji­ho­ve ide­je i pred­sta­vljao se kao in­te­li­gen­tan čo­vek ko­ji se di­vi dru­gi­ma. Pri­tom je skrom­no i pa­met­no iz­no­sio svo­je po­gle­de i ana­li­ze ma­ni­fe­sta­ci­ja na­si­lja u ze­mlji. Jed­nom pri­li­kom stao je da mi pri­ča o lič­no­sti po­moć­ni­ka mi­ni­stra za kul­tu­ru. Re­če mi da je taj čo­vek zai­sta kul­tu­ran, pra­vi hu­ma­ni­sta i fan­ta­stič­no in­te­li­gen­tan. Me­ne ta­da ni­je za­ni­ma­lo da raz­go­va­ram o po­moć­ni­ku mi­ni­stra. Od­vra­tio sam da onaj ko je u na­šem po­slu tre­ba da se dr­ži po­da­lje od kon­tak­ti­ra­nja s ma­som lju­di na in­ter­ne­tu. On mi do­ba­ci iro­ni­čan po­gled struč­nja­ka i re­če:

„Bo­lje će ti bi­ti, go­spo­di­ne Ha­dža­ru, da pa­ziš na svo­ga ze­ca ko­ji no­si ja­ja!“

Na­po­kon nam je do­šao go­spo­din Sel­man. Sal­sal se raz­vi­ka na nje­ga, opi­su­ju­ći mu do­ga­đaj sa ze­č­jim ja­je­tom. Sel­man nam se pod­smeh­nu i od­ba­ci na­še sum­nje u Um De­lu, tvr­de­ći da je ta že­na pro­ve­re­na i da već du­go ra­di za njih. Ali Sal­sal ga na­pa­de da nas je iz­dao. Sva­đa­li su se, a ja sam se­deo i po­sma­trao ih. Iz nji­ho­ve sva­đe raz­u­meo sam da se u sve­tu sek­taš­kih i po­li­tič­kih li­kvi­da­ci­ja do­ga­đa­ju broj­ne iz­da­je iz in­te­re­sa. Vla­da­ju­će par­ti­je su u mno­gim slu­ča­je­vi­ma ot­kri­va­le jed­na dru­goj iden­ti­tet pla­će­nih ubi­ca u me­đu­sob­noj po­li­tič­koj tr­go­vi­ni da bi do­bi­le fo­te­lju na ne­koj vi­so­koj funk­ci­ji ili da bi se pri­kri­la ka­kva krup­na ko­rup­ci­o­naš­ka afe­ra. Ali, Sel­man je po­ri­cao sve Sal­sa­lo­ve op­tu­žbe. Zah­te­vao je da se pri­mi­ri­mo, sa­opštiv­ši da će li­kvi­da­ci­ja „me­te“ bi­ti za dva da­na. Se­de­li smo u ku­hi­nji i Sel­man nam sta­de do u de­ta­lje ob­jaš­nja­va­ti plan. Po­tom iz taš­ne iz­va­di dva piš­to­lja s pri­gu­ši­va­či­ma i re­če da će nam na­še na­gra­de bi­ti is­pla­će­ne od­mah po oba­vlje­noj ak­ci­ji, a da će­mo po­tom bi­ti pre­se­lje­ni na dru­go me­sto, ne­gde na pe­ri­fe­ri­ji pre­sto­ni­ce.

Od­la­ze­ći, Sel­man mi do­ba­ci:

„Zeč­je ja­je! Ha, pi­len­ce na­še! Ve­li­ki si ti še­ret, znaš!“

Po­sled­nje no­ći ostao sam bu­dan, za­jed­no sa Sal­sa­lom, do ka­sno u noć. Bri­nuo sam se zbog ze­ca, jer je bi­lo oči­gled­no da će Um De­la bi­ti još du­go od­sut­na. Zec će ugi­nu­ti od gla­di i že­đi. Sal­sal je, po svom obi­ča­ju, bio za­du­bljen u fej­sbuk, dok sam ja se­deo kraj pro­zo­ra i osma­trao vrt vi­le. On re­če da upra­vo ras­pra­vlja o sek­taš­kom na­si­lju i nje­go­vim ko­re­ni­ma s po­moć­ni­kom mi­ni­stra za kul­tu­ru. Shva­tio sam da je taj po­moć­nik mi­ni­stra za kul­tu­ru u vre­me Sa­da­mo­ve vla­da­vi­ne bio pi­sac. Ob­ja­vio je tri ro­ma­na s te­ma­maiz su­fi­zma. Jed­nom pri­li­kom bio je sa su­pru­gom na pro­sla­vi ko­ju je pri­re­đi­vao ne­ki bo­ga­ti ar­hi­tek­ta u svo­joj ku­ći što gle­da na Ti­gar. Že­na mu je bi­la pre­le­pa, izu­zet­no atrak­tiv­na i vi­so­ko­o­bra­zo­va­na, kao i on, i ba­vi­la se iz­u­ča­va­njem sta­rih islam­skih ma­nu­skri­pa­ta. Me­đu zva­ni­ca­ma bio je i na­čel­nik taj­ne po­li­ci­je, ina­če pred­sed­ni­kov ro­đak. Kad se sla­vlje za­vr­ši­lo, na­čel­nik taj­ne po­li­ci­je na­lo­žio je Upra­vi za cen­zu­ru da se iš­či­ta­ju ro­ma­ni na­šeg pri­ja­te­lja. Ni­je proš­lo ni ne­ko­li­ko da­na, a nje­ga uhap­si­še i za­tvo­ri­še pod op­tu­žbom da u svo­jim knji­ga­ma po­zi­va na ru­še­nje dr­ža­ve i par­ti­je. Ta­da na­čel­nik taj­ne slu­žbe po­nu­di piš­če­voj su­pru­zi da mu se po­da u za­me­nu za mu­že­vlje­vu slo­bo­du. Ka­da ga je od­bi­la, na­re­dio je jed­nom od svo­jih lju­di da je si­lu­je pred mu­žem. Že­na je po­tom izbe­gla u Fran­cu­sku i ta­mo ne­sta­la, a muž je sre­di­nom de­ve­de­se­tih oslo­bo­đen. Ot­pu­to­vao je da na­đe su­pru­gu, ali od nje ni­je bi­lo ni tra­ga ni gla­sa. Po pa­du dik­ta­tor­skog re­ži­ma vra­tio se u ze­mlju i do­bio me­sto po­moć­ni­ka mi­ni­stra za kul­tu­ru.

Ži­vot­na pri­ča po­moć­ni­ka mi­ni­stra li­či­la je na za­plet iz in­dij­skih fil­mo­va. Ali me­ne je za­ču­di­lo ot­ku­da Sal­sal zna to­li­ko po­je­di­no­sti iz po­moć­ni­ko­ve bio­gra­fi­je. Ose­tio sam da se on di­vi lič­no­sti i kul­tu­ri tog čo­ve­ka. Upi­tah ga ko­jem ver­skom prav­cu pri­pa­da po­moć­nik mi­ni­stra, ali se on oglu­ši o mo­je pi­ta­nje. Kad sam po­ku­šao da ga uvu­čem u raz­go­vor o to­me ko nam je me­ta, Sal­sal od­vra­ti da pi­len­ce, po­čet­nik ka­kav sam ja, ne sme da zna ta­kve stva­ri. Moj za­da­tak svo­dio se na to da vo­zim ko­la, a Sal­sal je bio taj ko­ji će pu­ca­ti iz piš­to­lja s pri­gu­ši­va­čem.

Iz­ju­tra na­red­nog da­na če­ka­li smo is­pred jed­nog par­kin­ga u cen­tru gra­da. Tre­ba­lo je da me­ta stig­ne tu u cr­ve­noj „to­jo­ti kraun“. Čim ko­la tog čo­ve­ka uđu u par­king, Sal­sal će izi­ći iz na­ših ko­la, pra­ti­ti ga peš­ke i li­kvi­di­ra­ti ga. Za­tim bi­smo po­be­gli ko­li­ma do no­vog sklo­niš­ta na pe­ri­fe­ri­ji. Zbog to­ga sam po­neo ze­ca i sme­stio ga u pr­tlja­žnik au­ta.

U jed­nom ča­su, Sal­sa­lu sti­že po­ru­ka na mo­bil­ni te­le­fon. Pre­ble­deo je. Bi­lo je pred­vi­đe­no da ne če­ka­mo me­tu du­že od de­set mi­nu­ta. Upi­tah ga da li je sve u re­du. On gla­sno opso­va, uda­ra­ju­ći se pe­sni­com o be­dro. Za­bri­nuo sam se, a on mi, okle­va­ju­ći ma­lo, pru­ži te­le­fon i po­ka­za mi sli­ku ze­ca ka­ko se­di na ja­je­tu. Sli­ka je bi­la ne­spret­no mon­ti­ra­na u fo­to­šo­pu.

„Znaš li ko mi je po­slao sli­ku?“, upi­ta.

Od­mah­nuh gla­vom od­reč­no.

„Po­moć­nik mi­ni­stra za kul­tu­ru!“

„Mo­lim?!“

„Po­moć­nik mi­ni­stra za kul­tu­ru je me­ta, Ha­dža­ru!“

Iza­šao sam iz ko­la dok mi je krv klju­ča­la zbog Sal­sa­lo­ve glu­po­sti i ap­surd­no­sti ce­le ove bed­ne ope­ra­ci­je. Bi­lo je proš­lo već vi­še od če­tvrt sa­ta, a me­ta se ni­je po­ja­vlji­va­la. Sa­opšt­ih Sal­sa­lu da se po­vla­čim iz ak­ci­je. Na to i on izi­đe iz ko­la mo­le­ći me da se str­pim i da još ma­lo sa­če­kam. Obo­ji­ca smo bi­li u opa­sno­sti. Vra­tio se u ko­la u namerida te­le­fo­ni­ra Sel­ma­nu, a ja se za­pu­tih ka ob­li­žnjoj pro­dav­ni­ci da ku­pim ci­ga­re­te. Sr­ce mi je uda­ra­lo kao lu­do od sil­nog gne­va. Sa­mo što sam pri­šao pro­dav­ni­ci, ko­la od­le­te­še u va­zduh, buk­nu pla­men, a zec i Sal­sal pre­tvo­ri­še se u uglje­vlje.

S arapskog preveo i pri­re­dio Srp­ko Leš­ta­rić

Irački Hristos, Geopoetika, Beograd, 2016.

POTRAŽITE I PRETHODNE SADRŽAJE: uspomena-na-paulinu

The post Vikend priča: Zec iz zelene doline appeared first on Korzo.

Vladimir Dimovski svojim ciklusima predavanja o epohama u istoriji umetnosti ostvario je u Novom Sadu takoreći nemoguće – nedeljom popodne, na njegovim tematskim izlaganjima bude više od 200 posetilaca. Nekada se dogodi da za sve zainteresovane nema mesta u sali… Za nedelju 4. decembra pripremio je novu temu – Visoka renesansa.  Mesto događanja je Univerzitetski kampus, Fakultet tehničkih nauka, amfiteatar A1, 6 popodne.  A tema?

Rafaelo

Tema Visoka renesansa II možda vam ne govori mnogo, ali kada se pročita ime veličanstvenog Rafaela…

… zatim Ticijana…

Đorđone

… Đorđonea.

Imena malobrojnih umetnika vezanih za ovaj kratak period u istoriji umetnosti  postala su sinonim za savršenstvo u likovnoj umetnosti. Smatra se da su veliki geniji XVI veka  Leonardo, Bramante, Mikelanđelo, Rafaelo, Đorđone, Ticijan, imali iste ideale kao i njihovi prethodnici.Visoka renesansa odnosi se na period od 1494. do 1520. godine u Italiji. Njeni centri su u Firenci, Rimu i Veneciji. Vladimir Dimovski govoriće o tome u svom novom predavanju Visoka renesansa II.

Venecija

Zanimljivo je  da je ovo period kada gradovi prestaju da se opasuju odbrambenim zidinama, jer su nastali topovi (koji gađaju i preko zidina), pa se bitke prenose na otvorene prostore. U gradovima počinje da se živi mirno i tada nastaju biblioteke, knjižare, galerije, muzeji… Topovi su, dakle, doneli razvoj kulture u gradovima. Kakav veličanstveni paradoks!

PROČITAJTE I: razumeti-umetnost-novi-cikuls-predavanja, korzo-portal-novi-projekat, vikend-prica-lidija-dejvis-jedenje-ribe-u-osami, srpske-ikone-izlozene-u-perudi

The post Razumeti umetnost: Vladimir Dimovski – nedeljom u šest appeared first on Korzo.

Slovačka evangelička crkva u Belom Blatu je biser secesijske arhitekture, a nastala je šest godina pre Lehnerove Plave crkve u Bratislavi. Bojan Kojičić otkrio je ovu građevinu izuzetne arhitektonske lepote i upečatljivog likovnog izraza 2004. godine na početku svog profesionalnog rada u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin. U projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ prenosi impresije. A sve je počelo od orgulja…

Slovačka evengelička crkva, Belo Blato

Vesna Karavida i ja otišli smo u selo Belo Blato na poziv Slovačke crkvene opštine. Povod je bio pregled orgulja koje godinama nisu bile u funkciji. Iako ovo nije naša delatnost, malo poslovno, malo iz znatiželje prihvatili smo poziv. To je bilo jedno od najprijatnijih profesionalnih iznenađenja u mojoj karijeri i traje do danas.

Orgulje u Slovačkoj evangeličkoj crkvi, Belo Blato

Prvo iznenađenje bila je sama crkva sa visokim i vitkim tornjem zvonikom,izgrađena u stilu secesije. Građevina neosporne arhitektonske vrednosti do tada nije evidentirana od strane službe zaštite nepokretnih kulturnih dobara, valjda zbog toga što je selo zabačeno i ne nalazi se na glavnim putevima, pa zaštitarska noga tu nikad nije kročila. Odmah nam je skrenulo pažnju dobro stanje u kome se crkva nalazi i uređena okolina. Saznali smo da je obnovljena nedavno, uz pomoć Slovačke. Iako tada nije bila kulturno dobro, čak ni dobro pod prethodnom zaštitom, obnovljena je prema konzervatorskim principima. Drugo iznenađenje bila je lepa crvenokosa sveštenica Marija. Uvek sam se pitao zbog čega žene nisu dostojne svešteničkog poziva, a često su veći ljudi i bogougodnija bića od muškaraca. Treće iznenađenje usledilo je u prostorijama  crkvene opštine: iz starog ormara sveštenica je izvadila svežanj papira sa požutelom kartonskom koricom – to su bili kompletno sačuvani originalni planovi crkve (planovi za pribavljanje građevinske dozvole u razmeri 1:50, palirski planovi i autorske skice detalja mobilijara i enterijera u razmeri 1:10 i 1:1), zatim predmer i predračun radova, građevinski dnevnik, ugovori i jedno pismo arhitekte. Na zidu je visila uramljena fotografija koja je nastala neposredno nakon izgradnje crkve. Ljubaznošću sveštenice, na revers smo dobili ovu vrednu dukumentaciju čiji smo deo potom digitalizovali. Na žalost, palirske planove (izvođački nacrt) nije bilo moguće skenirati, jer su velikih dimenzija.Kada smo otvorili uredno savijeni papir, nije mogao stati u prostoriju dužine pet metara. Na papiru su se ukazale skice crtane olovkom iz ruke projektanta u razmeri 1:10 i 1:1, sa detaljima drvenarije, konstruktivnih i dekorativnih elemenata, a posebnu pažnju nam je privukao krstu prirodnoj veličini koji je trebalo da krasi vrh tornja – zaista retkost.

U tom trenutku me je ispunio osećaj dubokog poštovanja prema umeću ondašnjeg arhitekte koji je u to vreme bio i gospodin, i erudita i visoko cenjeni i poštovani intelektualac. Svakako ne treba umanjiti značaj veštih zanatlija koji su, prema skicama projektanta izrađivali mobilijar i oslikavali enterijer, ali i „običnih“ dunđera koji su radili na izgradnji ovog zdanja.

I tako smo Vesna i ja započeli  istraživanje pre svega prevođenjem dokumentacije i stručne mađarske literature.  Evo do kakvih saznanja smo došli.

Crkva 1902 (skenirana fotografija vl. Evangeličke crkvene opštine), Belo Blato

Izgradnja crkve

Od osnivanja evangeličke parohije, treći po redu sveštenik bio je Jan Štrba. Obrazovan i sposoban, sa jakim vezama u prestonici,  otišao je u Budimpeštu, pregovarao sa državom i dobio projekat i finansije za izgradnju hrama. U centru sela, pored rimokatoličke crkve, izabrano je mesto za novu evangeličku crkvu. Projekat su potpisali dvojica arhitekata iz Budimpešte – Zoltan Balint i Lajoš Jambor 1900. godine. Na planovima za građevinsku dozvolu, nalazi se pečat projektantskog biroa ,,BÁLINT és JÁMBOR MŰÉPITÉSZEK” sa adresom NAGYMEZŐ-UTCZA 48. Izgradnja je trajala od 1901. do 1902. godine, a tokom 1903. su izvođeni radovi u enterijeru, kao i postavljanje orgulja koje su napravljene u Temišvaru u radionici Leopolda Vegenštajna. Ovo originalno arhitektonsko ostvarenje priznatih mađarskih arhitekata, skladnih proporcija, sa visokim zvonikom koji dominira banatskim ravničarskim krajem, tokom proteklih 100 godina, nije pretrpelo veće izmene, te je skoro je u potpunosti očuvanog eksterijera i enterijera.  Evangelička crkva u Belom Blatu je njihov jedini izveden  projekat na teritoriji Vojvodine.

Oltar u Slovačkoj evangeličkoj crkvi, Belo Blato 

Crkva je koncipirana kao jednobrodna građevina pravougaone osnove sa tornjem zvonikom, apsidom i bočnim aneksom sakristijom. Posebnu gracioznost daje joj visoki toranj sa limenom dekorativnom kapom i zabatni zid broda, ka polukružnoj apsidi, koji se završava trolistnom formom i bočnim krovićima. Dekoracija fasade je jednostavna, svedenih linija, sa specifičnim prozorima koji su uokvireni plitkim poljima nepravilnih linija.Crkva je imala drvenu nadstrešnicu nad ulazom koja je, zbog dotrajalosti uklonjena prilikom nekih ranijih obnova. Postoji poseban ulaz u sakristiju, akcentovan stubom sa svedenim kapitelom i drvenom strehom koja je bila dekorisana izrezbarenim drvenim letvama u formi srca i lala. Drvo je materijal koji dominira i u prostoru, a svojim umetničko- zanatskim detaljim adaje  posebnu vrednost ovoj građevini–njime je obložena tavanic trapezastog oblika i izgrađena galerija sa orguljama.  Na kvadratnim poljima ograde galerije koja se oslanja na rezbarene stupce, naslikani su šablonizovani floralni motivi, tipične stilizacije mađarske varijante secesije, odnosno elementi iz mađarskog folklora, koji se pojavljuju i na rubu oblogetavanice i na drvenoj kutiji registra orgulja. (Orgulje su sastavni deo svake evangeličke crkve i bez njih se ne može zamisliti obavljanje službe).U prostoru apside nalazi se oltar sa propovedaonicom, izveden u klasicističkom maniru, koji je od broda odvojen drvenom ogradom u formi balustera. Ispred oltarskog prostora, postavljena je krstionica isklesana u crvenom mermeru, koja se nekad nalazila u prostoriji namenjenoj za krštenje, desno od ulaza, koja više nema funkciju.

Evangelička crkva u belom Blatu, spomenik kulture, poseduje arhitektonsko-stilske i kulturno istorijske vrednosti. Jedna je  jedan od malo sakralnih objekata na ovom području sa stilskim odlikama secesije koji svedoči o usponu mladog naselja i spremnosti sredine da prihvati novonastali stil u okviru sakralne arhitekture, jer se tek početkom 20. veka, Secesija u arhitekturi pojavljuje na prostorima Vojvodine. Ovo originalno arhitektonsko ostvarenje, skladnih  proporcija i izrazite likovnosti delo je priznatih mađarskih arhitekata i predstavlja njihovo jedino izvedeno delo u Vojvodini, i jedini izvedeni sakralni objekat u njihovom celokupnom opusu. Definisana je i zaštićena okolina spomenika kulture koja obuhvata seoski park u celosti. U neposrednom okruženju crkve, nalazi se paralelno postavljena mađarska rimokatolička crkva podignuta 1896. godine, iza crkve je stara seoska škola iz istog perioda i objekat novoizgrađene ,,etno“ kuće. Između dveju crkava je spomenik posvećen poginulim borcima Narodnooslobodilačkog rata.

Ovaj biser secesijske arhitekture je nedovoljno poznat i stručnoj javnosti, te zavređuje veću pažnju. Ukazuje nam, pre svega, na bogatstvo graditeljskog nasleđa Vojvodine i njen multikulturalni i multikonfesionalni karakter. Zatim, otkriva zanimljivu činjenicu da je jedno siromašno banatsko selo početkom 19. veka išlo u korak s vremenom, čak i ispred vremena –  crkva je nastala šest godina pre Lehnerove Plave crkve u Bratislavi, koja predstavlja svojevrsni idiom sakralne arhitekture mađarske varijante secesije. I na kraju, primer je pozitivnog odnosa slovačke nacionalne zajednice prema lokalnom nasleđu kojeg doživljava kao deo svog kulturnog, verskog i nacionalnog identiteta.

Nekoliko zanimljivosti

Slovačka evangelička crkva naziva se još i Crkva augzburške veroispovesti, zbog toga što su svoju doktrinu utvdili na saboru u Augzburgu 1530. godine. Počeci Slovačke evangeličke crkve datiraju iz vremena prodora reformi Luterovog smera u Slovačku. Slovaci evangeličke veroispovesti u Vojvodinu su došli 1745. godine, a tokom 18. veka doseljavali su se u još nekoliko talasa. Odmah po dolasku organizovali su se i crkveno, uglavnom posle donošenja Patenta o toleranciji 1781. godine.

Ovo je godina kada se navršava treći vek od kako na prostoru današnje Vojvodine  živi slovačka nacionalna zajednica. Podatak je bio povod za ovu temu.

 Bojan Kojičić, istoričar umetnosti, Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin

 PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: jelena-erdeljan-sentandreja-i-srpsko-naslede-porodicno-secanja, ivan-stevovic-graditeljska-bastina-srba-u-jerusalimu-ukrstanja, viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, marina-pavlovic-skulpture-kao-toponimi-beograda-ivan-mestrovic, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Bojan Kojičić: Slovačka evangelička crkva u Belom Blatu appeared first on Korzo.

U galeriji „Platoneum“ Ogranka Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu otvorena je izložba „Olga Olja Ivanjicki – Sazvežđa“. Izložbu je priredio „Fond Olga Olja Ivanjicki“, a bila je povod uglednom novosadskom arhitekti Savi J. Forkapiću da otplovi u vreme kada je kao student bio na jednom od njenih kultnih hepeninga… Piše za korzportal.

Sava J. Forkapić: Listajući moju arhivu pozivnica za likovne izložbe na kojima sam bio, a godinama sam ih nekako intuitivno sakupljao, naiđoh na Oljinu originalnu POZIVNICU iz davne 1966. godine. Pozivnica se odnosi na avangardni MamUtsKI HepPeniNG koji je hrabro Olja organizovala. Hepening se dešavao na Kosančićevom vencu u Beogradu, 26. aprila 1966. godine, znači pre pola veka. Sve se odigravalo u kasnim večernjim satima u dvorištu zgrade njenog ateljea, u epicentru njenog sveta. Ovaj nesvakidašnji događaj za Beograd okupio je veliki broj ljubitelja avangardne umetnosti kao i znatiželjnike, među kojima sam bio i ja. Pozivnica, ako pažljivo analiziramo njen sadržaj nije samo dokument vremena već i moguć eksponat za izložbu o Oljinom stvaralaštvu.

Sa izložbe u N.Sadu, 2016.                                                                                                                      foto: Sava J. Forkapić

Ova predstava – događaj privukla je i moju pažnju, kao tada mladog znatiželjnog studenta arhitekture s navikama stečenim na kultnoj Tribini mladih u Novom Sadu. Tako sam postao tada i svedok mnogih kulturnih dešavanja u Beogradu.

Izložba u N.Sadu, 2016.

To je bilo vreme mladih avangardnih umetnika, zamah grupe Mediala, Olje Ivanjicki, njoj bliski Leonid Šejka, Miro Glavurtić i drugi …. kao i zamah moderne umetnosti u Beogradu. Nastajao je uveliko novi duh na srpskoj likovnoj sceni, koji nam je ostavio veliko nasleđe. To je vreme kultnih beogradskih Oktobarskih salona, na sceni je i novootvoren Muzej savremene umetnosti na Ušću….

Kao student arhitekture u Beogradu, slušao sam velikane naše arhitekture: Nikolu Dobrovića, Bogdana Bogdanovića, Bogdana Nestorovića…. uz asistenciju tada mladih – Ranka Radovića, Siniše Vukovića (član “Mediale”) i drugih.

Izložba u N.Sadu, 2016.

I na kraju uspelog Hepeninga nisam mogao da odolim a da ne tražim autogram od autorke, multimedijalne dive, a tu se našao i autogram Džumhura – velikani kojih su otišli sa ovog sveta.

Ostali su samo veliki, neizbrisivi tragovi i sećanja.

Ova POZIVNICA je samo malo podsećanje na vreme kada je sve bilo moguće, makar se tako čini u mom sećanju.

PROČITAJTE I: studija-vukota-tupa-vukotic-bezvremeno-delo-arhitekte, ranko-radovic-knjiga-o-njegovom-likovnom-radu, http://korzoportal.com/ranko-radovic-u-zaboravljenom-gradu, slobodan-tisma-2, intervju-laslo-vegel, intervju-zelimir-zilnik, intervju-predrag-vranesevicmuzika-uvek

The post Olga Olja Ivanjicki u jednom sećanju / Povodom izložbe appeared first on Korzo.

Manastir Sopoćani – „U njemu je prepoznata ona izuzetna univerzalna vrednost koja je ovo jedinstveno duhovno i kulturno blago svrstala među najznačajnija u svetu, upisom 1979. godine na Uneskovu Listu svetske kulturne i prirodne baštine.“ – piše Nevena Debljović Ristić za projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“.

Crkva Sv.trojice – manastir Sopoćani 2016.

Jubileji su ne retko povod da se pažnja akademske, ali i šire javnosti usmeri na neke važne događaje iz prošlosti, života pojedinaca, naroda pa i čitavih kulturnih tradicija. To je često i prilika da se svestranije saberu mnoga znanja, saopšte nova naučna saznanja koja inspirišu na ponovno postavljanje već postavljanih pitanja, ali i preispitivanja odgovora za koje se smatra da su dati/poznati. Godine 1965. obeležen je jubilej – 700 godina Sopoćana. Značajna imena naučnika nadahnutih stvaralaštvom srpskog srednjeg veka ostavila su o ovom događaju pisani trag – bili su to: Milorad Panić Surep, Sima Ćirković, Aleksandar Deroko i Svetozar Radojčić. U uvodnom članku „Svetlost Sopoćana“ Milorad Panić Surep belži svojevrsno odgonetanje značenja reči Sopote sagledavši smisao koji – „sažima u sebi ceo pojam onoga što je, jedne istorijske epohe, srpski narod mogao da kaže, i što je rekao u jednoj prostranoj oblasti stvaralaštva.“

Prvi radovi na zaštiti Sopoćana prema projektu Pere Popović i Aleksandra Deroka, Arhiva Narodnog muzeja u Beogradu

Danas, pola veka kasnije, događaa koji bi iznova ukazao i podsetio na prostranu oblast srednjovekovnog stvaralaštva potaknutog kulturnim i duhovnim značenjima manastira Sopoćani nije bilo. Brojna istraživanja sprovedena u raznim disciplinama poslednjih 50 godina, posebno arheološka i arhitektonska, pružila su mnoga nova saznanja o istoriji manastira, oblicima, sadržaju i nameni, kao i materijalnim tragovima i brojnim nematerijalnim vrednostima ukazujući  na kontinuitet koliko i diskontinuitet koji se očitavao u promenamanastajalimtokom viševekovnog života sopoćanskog manastira. Stoga ovaj tekst čini tek skicu podsećanja na veličinu manastira Sopoćani.

 Istorijski osvrt

Manastir Sopoćani sa crkvom Sv. trojice predstavlja osobeno svedočanstvo i važnu sponu u trajanju srpske srednjovekovne države. Njegova graditeljska i umetnička dostignuća punih sedam i po vekova pod različitim istorijskim okolnostima svedoče o težnjama i namerama srpskog kralja Uroša Prvog, o važnosti doba u kojem je građen ovaj manastir za istoriju i kulturu srpskog naroda, o svedenoj uzvišenosti njegove arhitekture i nedostižne simbolično-alegorijske religiozne imaginacije ispoljene u sopoćanskom fresko-slikarstvu. U njemu je prepoznata ona izuzetna univerzalna vrednost koja je ovo jedinstveno duhovno i kulturno blago svrstla među najznačajnija u svetu, upisom 1979. godine na UNESCO Listu svetske kulturne i prirodne baštine.

Među slavne zadužbine srpskih srednjovekovnih vladara tik uz Studenicu, Žiču, Mileševu ubrojenje i manastir Sopoćani. Unuk Stefana Nemanje, treći sin Stefana Prvovenčanog, Uroš Prvi, podiže — „u Rasu” prema Svetostefanovskoj hrisovulji, sledeći uzor svojih predaka — manastir, sa crkvom posvećenom svetoj Trojici.

 Svetorodna loza – Stefan Nemanja, Stefan Prvovenčani, Uroš Prvi

Manastir Sopoćani pripoveda o razvoju kulture, graditeljstva i umetnosti svoga vremena. Vizuelna isprepletanost duha Zapada i nasleđa Vizantije odraz je prilika i uspona koji je Srbija ostvarila u periodu od 1243. do 1276. godine, gospodarenjem Uroša Prvog. Politička snaga, ratnički duh, sposobnost i obrazovanje koje je posedovao ovaj veoma odmeren srpski kralj, omogućili su Srbiji čvrste granice, ekonomski i privredni uspon, kao i kulturni razvoj koji se ogleda u sintezi hrišćanskog duha izraženog u arhitekturi i neponovljivoj umetnosti fresko-slikarstva koje crkva Svete trojice čuvau svojoj unutrašnjosti. Zamišljena kao grobna crkva, crkva Sv. trojice bila je mesto u kojoj su sahranjena veoma značajna imena porodice Uroša Prvog, kao i sam kralj.Njegova vernost pravoslavnoj crkvi i pored ženidbe francuskom princezom, kao i vaspitanja koje mu je pružila majka Mlečanka, ostaje snažna do poslednjih dana njegovog života.Bez sumnje se može ponoviti tvrdnja da je Uroš Prvi bio jedan od najznačajnijih vladara dinastije Nemanjića.

Ovaj u mnogom „prosvećeni“ vladar, na suptilnan način sugerisao je nastajanje živopisanih kompozicija, ikonografski vezanih za vladarsku dinastiju, sa drugim biblijskim i novozavetnim scenama i ličnostima, ističući dostojnost lozi kojoj pripada, kao i ulogu višeznačne estetike hrišćanske umetnosti.

Oko crkve Svete trojice izgrađen je i manastirsa prostorima namenjen imkinovijskom životu monaške zajednice. Njihov raspred približno kružnog oblika, svojstvensvim srpskim srednjovekovnim manastirima ukazuje na nesumljiviuzor Studenice u podizanju sopoćanske manastirske celine.

Sve do Kosovske bitke, monaški život u manastiru se odvijao po zakonima opštežića. Prva stradanja zadesila su ovaj manastir nakon prodora Turaka u Srbiju, kada su sve zgrade porušene i spaljene. U vreme despota Stefana dolazi do oživljavanja Sopoćana, sa primetnim građevinskim izmenama koje ukazuju da je i tada manastir bio izuzetno snažan. Početkom XVI veka manastir biva napušten zbog opasnosti od turske najezde, ali kraj XVI i početak XVII veka iznova biva obeležen duhom obnove. Još jedna najezda Turaka krajem XVII veka, kada je i spaljen, dovela je do potpunog opustošenja manastira, da bi tek početak XX veka zabeležio prve tragove brige za crkvu Sv.trojice zatečene u oronulom i ruševnom stanju, bez gornjih delova.Dalja sudbina Sopoćana bila je uslovljena političkim prilikama koje su se smenjivale u Srbiji tokom XX veka. Obnova monaštva bila jeteška u periodu nakon Drugog svetskog rata. Međutim, rad na organizovanom spasavanju, a potom i istraživanju, konzervaciji i restauracijiod neprocenjivog je značaja za otkrivanje brojnih saznanja o jednom od najznačajnijih zadužbina nemanjićke dinastije XIII veka, koja se sprovode do danas.

Konzervatorski osvrt

Današnja saznanja o arhitektonskom sklopu manastira Sopoćani, kako o crkvi, tako i o prostornom obliku manastirske celine i tragovima građevina namenjenih životu monaške zajednice, plod su dugogodšnjih istraživanja i konzervatorsko-restauratorskih radova, sistematično sprovođenih više decenija. Početkom XX veka zatečena je samo crkva nakon viševekovnog propadanja u veoma lošem stanju. Tada su izvršeni su prvi radovi na urgentnom zatvaranju i gruboj rekonstrukciji gornjih delova crkve.

Arheološka istraživanja započeta sedamdesetih godina 20. veka donela su prve rezultate o manastirkom kompleksu i trajali su više od deset godina. Dobijena su saznanja o složenoj hronologiji građenja, nastajanja i nestajanja manastirske arhitekture, koja je u svojim ostacima sačuvala čitavu hronologiju života manastira. Istovremeno su na crkvi izvođeni složeni konzervatorsko-restauratorski radovi na rekonstrukciji zvonika, prvobitnih oblikabrodova i arhitektonske dekoracije crkve. Krajem devedesetih godina 20. veka zatvoren je prostor spoljašnje priprate, čime su trajno zaštićeni očuvani fragmenti freskoslikarstva nastalih u drugoj fazi nakon dogradnje spoljašnje priprate, a deceniju potom u potpunosti je arheološki istražena i do kraja definisana trasa približno kružne forme manastirskog obziđa.

Konzervatorsko-restauratorski radovi na crkvi Sv.trojice i manastirskom kompleksu (rukovodilac projekata i radova Olivera Kandić od 1973. do 1997)

Dugogodišnja istraživanja i razmišanja konzervatora bila su usmerena i na mogućnost obnove arhitektonskog ukrasa sa dvodelnih prozora „glavnog“ broda crkve, kao i monumentalnog dvodelnog oltarskog prozora. Tome su doprineli i podaci koji su rezultat arheoloških iskopavanja koja su  trajala od početka sedamdesetih do sredine osamdesetih godina prošlog veka. Izuzetno vredan materijal delova arhitektonske plastike izvajane od belog mermera, pronađeni su tokom istaživačkih radova.

Na crkvi Sv.Trojice u Sopoćanima zastupljen je neujednačen pristup u rešavanju prozorskih otvora. Najreprezentativnija je oltarska bifora, a istovetnih oblikovnih i stilskih obeležja su  bifora sa zapadnog pročelja i bifora sa  zida između priprate i naosa. Arhitektonski svedenije bifore na podužnim zidovima „glavnog“ broda poseduju, takođe romanička stilska obeležja. Svih šest prozora „glavnog“ broda, oltarska bifora i bifora sa zapadnog pročelja ostali su vremenom bez kapitela, baze i stubića. Po obliku i dimenzijama, jedan od nađenih kapitela tokom arheoloških istraživanja razlikovao se od ostalih. Iako delimično sačuvan, posedovao je dovoljno elemnata za rekonstrukciju. Ostaci osmostranih stubića odgovarali su sačuvanoj originalnoj stopi.

Tek je početkom druge decenije XXI veka počela obnova arhitektonske plastike. Primenjeni postupak se odnosio na ponavljanje jedinog poznatog kapitela koji ne bi narušio prvobitan sklad arhitekture sopoćanske crkve, a koji bi iskazao romaničko stilsko obeležje crkve. Prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u Sopoćanima krajem devedesetih godina 20. veka, obnovljena je na pročelju, iznad portala –  zapadna bifora, po ugledu na jedini sačuvani prozor sa zapadnog zida naosa. Na takvo rešenje ukazao sačuvani spoljni okvir, tj. doprozornici i podprozornik,ali i odnos dužine prema širini jednog i drugog otvora.  Po svom obliku i proporcijama kao i rešenju deonog stubića sa kapitelom i stopom, ponovljen je u potpunosti sačuvan dvostepeno rešen četvorolisni kapitel, koji je analogno primenjen i kod konzervatorsko-restauratorskih radova na oltarskoj bifori.

Obnova arhitektonskog mermernog ukrasa dvodelnih prozora u manastiru Sopoćani, (rukovodilac projekata i radova  N.D.Ristić od 2009. do danas)

Obnova dvodelnih prozora uključujući i oltarski na crkvi sv. Trojice u Sopoćanima zahtevala je dug put – od pojave prvih nalaza mermerne plastike, dugogodišnjeg promišljanja o pripadnosti, izrade projekta, a zatim i konkretnih nalaza tokom knzervatorsko-restauratorskih radova, preko izrade i vajanja nedostajućih elemenata, rešavanja staklenih površina, do njihove ugradnje i konačne realizacije. Rezultat nije samo jedna re-konstrukcija i/ili obnova arhitektonskog ukrasa koji je činio bifore ovog značajnog zdanja, već i ostvarenje jedne izgubljene dimenzije koja ukazuje na tragove prošlosti, na ponavljanje onog u biti ne-ponovljivog, na obeležja koja snažnije prikazuju sintezu ostvarenu na rubu Zapada i Istoka ostvljajući dela neprolaznih vrednosti.

Crkva Sv.trojice nakon konzervatorsko-restauratorskih radova

Rad na istraživanju, konzervaciji i restauraciji crkve, a sada već i ponovnoj konzervaciji ostataka manastirske arhitekture u kompleksu, kao i suptilih i pažljivih konzervatorsko-restauratorskih postupaka u zaštiti i prezentaciji  živopisa koji se odvijaju poslednjih godina, iznova pružaju mogućnost da se u svakom dodiru sa izvornom građom sopoćanskog manastira otkriju nove opipljive, ali i one neopipljive vrednosti koje u okvirima različitih istorijskih izvora otkrivaju nove horizonte za hermeneutičku razmenu umetničkih i naučnih ideja.

Dr Nevena Debljović Ristić, arhitekta konzervator, na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu odbranila je doktorsku disertaciju iz oblasti istorije, teorije i estetike arhitekture srednjeg veka. Rukovodilac u projektu radova u manastirima Sopoćani i Studenica, takođe u kompleksu crkve Sv.Ahilija uArilju, deo je tima zaduženog za Svetsko nasleđe Srbije (UNESCO WHS). Autorka brojnih konzervatorsko-restauratorskih projekata iz srednjovekovnog sakralnog graditeljstva i projekata rvitalizacije istorijskih građevina.Kao gostujući predavač ima predavanja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i na Akademiji za konzervaciju Srpske pravoslavne crkve. Objavljuje u međunarodnim i domaćim naučnim časopisima. Učestvuje na međunarodnim naučnim konferencijama.

 PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE U OKVIRU PROJEKTA: bojan-kojicic-slovacka-evangelisticka-crkva-u-belom-blatu, jelena-erdeljan-sentandreja-i-srpsko-naslede-porodicno-secanja, ivan-stevovic-graditeljska-bastina-srba-u-jerusalimu-ukrstanja, viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, http://korzoportal.com/marina-pavlovic-skulpture-kao-toponimi-beograda-ivan-mestrovic, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Nevena Debljović Ristić: Manastir Sopoćani – 750 godina postojanja appeared first on Korzo.

U 59. Ediciji Matice srpske „Prva knjiga“ za 2016, objavljena je zbirka priča „Stubovi“ Jovana Gavrilovića (1997). Nagrađivan, između ostalog osvojio je prvo mesto za kratku priču na Konkursu Borislav Pekić. Iz nagrađene Zbirke ustupio nam je dve. Prva – „Dva slepca u četiri oka“.  Vikend priča korzoportala. Foto: Dragana Kojić

Poštovani mladi autore,

Izvesno je da posedujete veliku količinu talenta i da ćete imati bogatu spisateljsku

karijeru, ukoliko nastavite s Vašim radom. Retko se javljaju pisci Vaših

sposobnosti, ali –

Ovde sam zastao s čitanjem. Moji prsti, drhtavi i znojavi, zarili su se dublje u ravni papir. Pritiskao sam nokte noktima, dišući brzo i duboko, a noge su mi divljale ispod stolice. Ali. Ali. ALI! Moralo je da se pojavi, naravno. Sve što kažeš pre „ali“, ma makar reči bile povezane zarezima od zlata i crtama od sedefa, ne vredi ništa više od one crne prljavštine pod tvojim noktima. Ne znam zašto su mi pisali o mom „izvesnom talentu“ i o „bogatoj karijeri“, ako su ubacili to „ali“. Mogli su samo da napišu NE. Trebalo je odmah da prestanem da čitam, papir je ionako već bio izgužvan u znojavoj, grčevitoj masi mojih šaka. Nastavio sam.

Iako poseduje veliku literarnu vrednost, Vaš roman, Tiho kao ljubav, tiho kao smrt, ne bismo mogli prodati u iole velikom tiražu, jer spadate u kategoriju autora nepoznatih javnosti. Ipak, mi Vas ohrabrujemo da nastavite s pisanjem, jer ćete svakako–

Ovoga puta sam stvarno prestao. Zgužvao sam papir i bacio ga u kantu. Promašio sam. Ispred mene, na stolu, belelo se sto pedeset strana, vraćenih sto pedeset strana. Ivice rukopisa bile su, zbog koverte u kojoj su mi vraćene, zgužvane i izvijene nagore. Sa naslovne strane, posmatrale su me reči: Tiho kao ljubav, tiho kao smrt – roman. Gledao sam u moj roman kao što bi neko gledao u svoj iskorišćeni kondom u rukama svoje bivše devojke. Zgrabio sam strane za njihove sluzave ivice i zavrljačio ih ka kanti. Umesto da udare o zid i kliznu, polako i oklevajući, do ivice korpe, stranice se raspršiše kao perje upucane ptice. Verovatno je trebalo da pišem, dok je bes i dalje svež, tek probuđen i mrzovoljan zbog budilnika. Da tako izbacim bar deo njega na papir. Umesto toga, zgrabio sam kaput i izašao napolje.

Hladni jesenji vazduh dočekao me je šamarom u lice, pokušavši da mi otme šal. Mora da sam, u tom trenutku, izgledao kao jadnik osuđen da visi. Nisam baš primećivao stvari oko sebe. Ni ljude. Znam da sam teško treskao stopalima po pločniku. Znam da su mi se šake grčile u naizgled vrelim džepovima. Znam da sam na svet gledao kao kroz mutne, crvene naočare.

(ali ali ali ali ali)

Oštro sam uzdahnuo.

Ako moj roman ima „literarnu vrednost“, zašto onda ne žele da ga objave? Zar nisu rekli da imam talenat? Da ću imati bogatu karijeru? Zašto? Zbog novca, naravno. Tiraž… „iole veliki tiraž“. Pisci, slikari, muzičari, plesači, … svi su postali žrtve kapitalizma, a njihova dela sranja na podu njihove zajedničke tamnice.

Jedna žena punih, crvenih obraza, u lisičijoj bundi koja joj je gutala čitavu donju polovinu lica, prošla je kraj mene. Zelena senka je od njenih očiju pravila ljigave, sluzave rupe. Napadni miris njenog parfema (ruža, mislim) mešao se s onim poprskanim po njenoj beloj pudli. Pas je digao pogled, osmotrio me svojim crnim očima i zarežao. U kafiću kraj koga sam stajao dok sam čekao zeleno svetlo, jedna devojka vrištala je u telefon. Bio je to jedan od onih na sklapanje, i držala ga je malog prsta podignutog uvis, paralelno s antenom. Usta su joj se pomerala brzinom vode u ve-ce šolji. Mahala je rukama, a vino u čaši pred njom klatilo se kao na zemljotresu. Nije ni primećivala da svi, pa i kelneri, bulje u nju s mešavinom straha i zbunjenosti. Ili je nije bilo briga. Auto prođe pored mene i isprska mi pantalone, skoro do kolena. Hladna tkanina lepila mi se za cevanice sa svakim korakom.

Šta ako su me lagali? Šta ako je „literarna vrednost“ samo način da kažu „nećemo tvoj roman, ali želimo da i dalje kupuješ naše knjige“? Na kraju krajeva, ja nisam imao zvaničnu potvrdu moje umetnosti. Niko se nije pojavio, pozvan ili niotkuda, digao palčeve i rekao „super je“. Šta ako onih trideset i nešto word fajlova, sigurno ušuškanih u folder pod imenom Jareth (ime Dejvid Bouvijevog lika u filmu „Lavirint“), ne vrede ništa? Šta ako su dobre samo u mojim očima? Proveo sam godine pišući ih, a sada sam mislio da su bili obične gomile reči i megabita. Utrošeno vreme. Ne mora da znači, mislio sam, ja ih volim, sviđaju mi se. Sluzavo perje oko moje kante za otpatke ubeđivalo me je u suprotno. Nisam mogao da izbacim tu sliku iz glave i zašištao sam kroz stisnute zube. Ovo je bila samo jedna izdavačka kuća, jedna od mnogih. A koji poznati pisac, od Puškina do Lavkrafta, nije bio odbijen milion puta pre nego što je uspeo da se probije kroz tu nemilosrdnu branu, koju neki zovu „biti pisac“? Negde sam čuo da je Roulingova odbijena čak trideset puta pre nego što je našla izdavača za prvu knjigu o Hariju Poteru…

Da li mi je išta od ovoga pomoglo? Ne.

Stigao sam do trga i naslonio se na metalnu ogradu. Iza mene, neki veoma bitan odavno mrtav čovek držao je podignut bakreni mač. Narandžasta boja je odavno prešla u zelenilo ispresecano crnim tumorima. Golubovi su sletali kraj mene, nameračeni na par mrvica belog hleba. Potukli su se, fanatično gugučući, i njihovo perje je letelo na sve strane. Gorak ukus ugnezdio se u mojim ustima. Pljunuo sam.

„Seljačino jedna! Sad obriši to!“

Isprva sam pomislio da je to jedan od golubova zakreštao. Onda sam krajičkom oka uhvatio neki pokret i okrenuo se. Uvijena u debeli, čupavi crveni kaput, sa prevelikim kožnim cipelama na premalim nogama, jedna smežurana baba streljala me je pogledom. Dva sitna, plava oka, uokvirena munjama tankih bora, gledala su u mene ispod crne šubare.

„Šta?“

„Obriši to, seljačino jedna!“, zakreštala je. Njen glas me je podsećao na grebanje noktima po tabli. „Je l’ ti mama asfaltirala ovo ovde? Obriši, bre!“

„Zašto?“

Na trenutak, vilica joj ostade obešena. Lice, zarobljeno u zbunjenom, ljutitom grču, kao da je utonulo u šubaru. „Š’a si rek’o?“

Polako, kao da objašnjavam detetu da prosto ne sme da dodiruje ringlu, rekao sam: „Pitao sam zašto? Zašto da obrišem pljuvačku?“

Oči su joj drhtavo lutale i bilo je očigledno da traži reči. Nije našla ništa i, umesto toga, vilica joj se zaklatila kao pokvarena roletna.

Uzdahnuo sam. „Zaboga, pogledajte oko sebe!“ Mahnuo sam rukom prema trgu. Dva dečaka, možda malo starija od deset godina, tukla su se oko devojke koja je odavno otišla kući. Kačketi su im, kao peškiri boksera, ležali kraj njih. Ona devojka što je vrištala u telefon sada je sedela na klupi, preko puta fontane, i, ovoga puta, urlala u mali ekran. Jedna starica je sedela na klupi, sa dve kese do vrha punih mrvica, okružena golubovima. Tiskali su se oko nje, kao vrištave devojke oko svog omiljenog glumca. Samo što, umesto slika i hemijskih olovaka, ove devojke su u babu upirale svoje kljunove. I perje. Baba je bacala mrvice hleba kao da baca konfete na venčanju, i milo joj se jebalo da li golubovi smetaju ikome. Gledala je samo na sebe. Tankih bora izvijenih oko sitnog osmeha, mrvicama je hranila golubove i ideju da nije sasvim sama na ovom svetu. „Pogledajte koliko ispljuvaka ima! Zašto bih brisao svoju pljuvačku, ako niko neće njih da obriše?“

Nisam ni završio rečenicu, a starica s šubarom već je odlazila. Bacala je poglede preko ramena i, iskreno, ne bi mi smetalo da se saplela i pala.

Na trenutak, strah pređe preko mene u vidu ledenog talasa. Šta ako ona matora ludača, gospođica Bobinski, uđe u moju sobu i pobaca papire? Rekao sam joj da ne želim da je vidim blizu moje sobe, ali ona je svejedno ulazila. Kaže da mora, jer je gazdarica pansiona. Tako nešto… Umalo nisam otrčao nazad da spasem svoj roman od tog debelog uljeza, kada sam zastao i jače pribio telo na ogradu (šipka mi se zabijala iznad zadnjice, ali nisam osetio to). Nema „literarnu vrednost“, šta i da ga baci? Ali, ja sam to napisao. Znam da je otrcano reći da je moj život utkan u te rečenice i pasuse, ali zaista imate osećaj da je deo vas unutra, negde među tim papirima. Možda bih mogao da stignem na vreme da spasem sve nakon trećeg poglavlja ako bih…

Pogledao sam ulevo. Nešto poskoči u mojim grudima. Ispravio sam se. Sve misli o gospođici Bobinski i „literarnim vrednostima“ naglo su bile bačene pod tepih. Prema meni je išao čovek… ne, dečak. Bio je daleko, ali jasno sam video špicastu bradu, velike oči i blistavu, zlatnu kosu. Na sebi je imao smeđi kaput do kolena, koji se, raskopčan, vijorio iza njega sa svakim njegovim poletnim korakom. Shvatio sam da buljim u njega. Oči su mi suzile. Zatreptao sam. Srce mi je sve jače tuklo, prvo kao sekundara, a onda kao udarci čekića iznerviranog kućepazitelja. Način na koji mu je pramenje lagano poskakivalo, nežno se češući o njegovo čelo…

Ne! Neće moći, ne ovoga puta. Uvek je ovako. Svet tako funkcioniše. Misliš da je nešto lepo, najlepše što si ikada video, misliš da su sve lepote sveta utkane u jedan par očiju… A onda se približi, i, naravno, od daljine se samo činilo da je…

Kucanje mog srca ubrza kada se dečak približio. Imao je osamnaest, možda devetnaest godina. Brada mu je i dalje bila špicasta, oči velike (sada sam video da su plave), a kosa kao najfinije, najbogatije seno. Shvatio sam da izgleda kao Rembo. Ne, kao Dikaprio. Kao Dikaprio u ulozi Remboa. Smešio se. Taj osmeh nije imao razlog, prosto je bio jedan od takvih. Novi osećaj promoli svoju glavu unutar mene, gurajući me poput najjačeg, najlepšeg i najgoreg vetra. Znao sam da moram da pričam s njim. Da ga dodirnem. Ne, ne samo to. Hteo sam da ga imam.

Sada je bio na dva metra od mene. Isturio sam nogu. Njegov smešak je na trenutak nestao dok je padao. Udario je laktom o beton, a noge mu se na trenutak nađoše u vazduhu. Tiho je jeknuo, više iznenađen nego u bolovima. Prišao sam mu i uhvatio ga za nadlakticu. Prsti mi zaroniše u mekanu vunu i u još mekšu kožu. Uzdrhtao sam čitavim telom. Pogledao me je, na trenutak zbunjena, tupa pogleda, a onda se osmehnuo. Jače sam mu stisnuo ruku, ali odmah zatim opustio stisak. Nisam želeo da ga povredim. Bože!, taj osmeh.

„Hvala“, rekao je, ustajući. Glas mu je bio mekan, gotovo devojački. „Ovaj… možeš li da mi pustiš ruku?“

Prepao sam se kada sam shvatio da ga i dalje držim. Cimnuo sam je k sebi.

On se samo osmehnuo, široko, zatvorivši oči. Otresao je prljavštinu s kaputa u nekoliko brzih pokreta ruku, a onda provukao prste kroz kosu. Blistala je na suncu, skoro isto koliko i njegove pune, crvene jagodice.

Zamucao sam: „Izvini, ja…“

Odmahnuo je rukom. „Taman posla, ja sam kriv. Nisam gledao gde idem.“ Osmeh mu se još više raširio. „Dešava se.“

Bio sam siguran da će da ode. Zašto bi ostajao u prisustvu promašenog pisca? Iznenadan nagon da ga čvrsto zagrlim umalo je preovladao nada mnom. Stisnuo sam oči, očekujući da će, kada ih ponovo otvorim, dečak odlaziti svojim poslom. I dalje je bio tu. Posmatrao me je, što me je teralo da se znojim. Nije me gledao, posmatrao me je. Nikada se nisam osećao ružnije nego u tom trenutku.

„Lep si.“

Nešto mi se zaglavilo u grlu. Onaj vetar u meni podivlja. „Mo… molim?“

„Rekao sam da si lep“, ponovio je, ovoga puta veselije. „Stvarno.“

Odjednom, papiri u mojoj kanti bili su samo to: papiri u kanti. Popustio sam pred nagonom, prišao dečaku i zagrlio ga. Ruke su mi savršeno legle na njegova ramena. Mirisao je bogato. To mi sada jedino pada na pamet – bogato. Vrela munja prodrmala mi je telo, kada sam osetio njegove ruke kako se obavijaju oko mene. Odmakao se od mene, i dalje se smešeći. Voleo sam taj osmeh.

„Hoćeš da odemo negde?“

Samo sam klimnuo glavom.

„Jesi gladan?“

Odmahnuo sam glavom.

Nasmejao se svojim punim, predivnim smehom. „Znam da jesi. Obrazi su ti upali, ali sviđa mi se tako. Hajde, odvešću te na jedno mesto.“

Uzeo je moju omlitavelu ruku u svoju mekanu i poveo me niz ulicu, dalje od dečaka-boksera i uskovitlane gomile perja i hleba.

2

Nikada nisam bio u restoranu u koji me je odveo, ali izgleda da on jeste. Prešao je preko praga i crno-belih keramičkih pločica kao preko sopstvenog otirača. Jedva je izmolio kelnera da nam dozvoli da sednemo u ugao. Prepirao se s njim, mašući rukama, ali glas mu je sve vreme bio mekan. Najmekši koji sam ikada čuo. Ja sam samo blenuo u njegov potiljak. Stezao sam praznu šaku, kao da ga i dalje držim. Morao je da me pusti kada smo ušli unutra. Kelner nas je, pobeđen i mrzovoljan, sproveo do stola, a dečak se okrenuo ka meni i namignuo mi. Kako sam samo mogao da se nerviram oko gomile papira? To su bile samo reči! Samo pesme, priče, romani…

Naručili smo nekakvu hranu i kelner je ubrzo doneo dva mala tanjira. U suštini, na njima je bio lovorov list i nešto vijugavog maslinovog ulja. Pogledao sam u meni i video da ima francusko ime.

„Šta je ovo?“, pitao sam ga.

Kelner me je ošinuo  pogledom sa visine: taj pogled je govorio svinjo nekulturna. „To je (francusko ime), lepa hrana.“

Dečak iznenada prsnu u smeh. Parče hleba skotrlja se niz njegovu glatku bradu i pade na stolnjak. Smejao se vrištavo, dečački, celim telom. Jasno sam video ocrtavanje lopatica na njegovim leđima pod sakoom.

Kelner, verovatno zgađen, ode, podignute brade, šiljatih brkova uperenih u zidove.

Pitao sam ga zašto se smeje.

„Lepa, reče!“ Obrisao je bale salvetom, zgužvao je i bacio pored tanjira. Polako, počela je da se razvija i otkriva njegovu srebrnu, blistavu pljuvačku. Hteo sam da je uzmem i zabijem duboko, na dno džepa. „Ne možeš da kažeš da je hrana lepa. To je traćenje reči!“ Čuknuo je tanjir. „Ovo nije lepota.“

„Šta je, po tebi, lepota?“, pitao sam, iznenađen staloženošću sopstvenog glasa. S takvim licem preda mnom, mislio sam da ću zvučati kao beba na kreku.

Nije razmišljao ni na sekund. „Lepota je kao slepac koji je progledao.“

Tražio sam da objasni.

„Pa, ovako…“ Igrao se lovorovim listom, nežno ga stežući među prstima, lagano ga prevlačeći preko tanjira. U tom trenutku, ništa nisam želeo više nego da budem taj list krhkih ivica. „Kada slepac progleda, kada vidi ono što ga okružuje, ljude, životinje, nebo, oblake, zgrade, … biće zadivljen. Oduševljen. To je fizički deo lepote. Na tome se sve zasniva. Svi oni koji kažu da gledaju ličnost osobe u koju se zaljube… kenjaju. Sve se, u početku, barem, svodi na fizičku lepotu.“

Osećao sam se kao da slušam Pikasa kako predaje o slikanju.

„Nakon što je progledao, slepac kreće da se upoznaje sa svetom“, nastavio je dečak. „I ovde postoje dve varijante. Prvo, shvatiće da je svet veličanstveno mesto, i obožavaće svaki sunčev zrak, svaki lavež pasa i svaku sirenu usred popodnevnog špica.“ Pustio je list da padne na dno tanjira. Prsti su mu bili masni od ulja, ali on to nije primetio. Prešao je njima preko donje usne, ostavivši na njoj blistavo beli pečat. Ponovo uzdrhtah. „Sa druge strane, slepac bi mogao da shvati da je svet mračno mesto puno smrti – gola pustinja gde je jedini potok zagađen otrovom – i da proklinje dan kada je progledao, odnosno – dan kada je spoznao fizičku lepotu.“

„To je unutrašnja lepota…“, rekao sam odsutno, ne skidajući pogled sa one bele tačke na njegovim usnama.

„Ili ružnoća“, dodao je, uz osmeh.

„Znači,“, rekao sam, nesigurno, praveći velike pauze između reči, „kada si mi rekao da sam lep…“

Klimnuo je. Zlato na njegovoj glavi skakalo je. „To sam i mislio. Jesi lep.“

„Razgovor koji sada vodimo potpuno je proizišao iz fizičke, spoljašnje lepote.“

Ponovo je klimnuo. „Sve se temelji na fizičkoj lepoti. Spoljašnja lepota je tu, a, što se unutrašnje tiče, za to ćemo tek videti. Upoznaćemo jedan drugog. Ako želiš, naravno.“

Da li želim? Da li želim?! Bože, DA! Nije mi prošlo kroz glavu da bi dečak mogao da pomisli da sam šljam iznutra. Nije mi bilo bitno. Bitno je bilo sada.

„Upoznaćemo se…“, rekao sam, osmehujući se.

Jeli smo hleb, jer „lepa“ hrana nije dolazila u obzir. Kelner nas je saletao kao dosadan, brkati komarac.

„Šta ti želiš?“, pitao sam ga, usta polupunih hleba.

„Mm?“

„Da uradiš u životu… šta želiš?“

Kao i kada je pričao o lepoti, nije zastao da razmisli. „Želim da napišem savršenu pesmu o ljubavi i smrti, i da je urežem u svoje telo. Bukvalno. Da umesto olovke koristim nož, da moja krv bude mastilo.“

„Zašto?“

„Da bi se znalo da dolazi iznutra. Šta ti želiš?“

„Tebe.“

Osmehnuo se. Masna, bela tačka širila se na njegovoj usni. Srce mi je poskočilo i zaglavilo se u grlu, kada sam shvatio zašto je insistirao da sednemo u ćošak. Otvorio je meni, veliki karton s gomilom francuskih reči, i digao ga tako da zaklanja naša lica od ostalih ljudi u restoranu. Onda se nagnuo ka meni i poljubio me.

„Želja ti je ostvarena“, prošaputao je.

Onda sam ja poljubio njega. Bilo je toplo, vlažno, savršeno. Osetio sam pikantni miris što se dizao s njegovih mekih usana. Polizao sam mast i on se osmehnuo. Spustio je meni i ustao, zaškripavši stolicom. „Hoćemo li?“

Osmehnuo sam se.

3

Probudio sam se, u svom krevetu, na svom jastuku, sa svojom glavom na ramenima. Slaba, siva svetlost padala je u sobu kroz otvor između zavesa, bojeći nameštaj u tužnu, usamljenu plavu boju. Pogledao sam svoju šaku: koža mi je bila ljubičaste boje leša na stolu mrtvačnice. Sat je pokazivao da je 6 i 18. Hladni jutarnji vazduh puzao je, poput ubogog čoveka, kroz moju sobu. Posteljina je postala ledena poda mnom i morao sam da se okrenem. Očešao sam se o nešto toplo i mekano. Jučerašnji događaji navališe na mene poput lavine, gotovo me napadajući. Nisam imao nameru da se branim. Zgrabio sam dečakovo golo telo i pribio se uz njega. Glava mi je legla u udubljenje u njegovom desnom ramenu. Upijajući njegov miris, gledao sam ga kako spava. Usta su mu bila poluotvorena i par zuba je izvirivalo između njegovih ljubičastih usana, poput bisera. Hteo sam da pređem jezikom preko njih, ali nisam hteo da ga probudim. Njegove grudi, sive i mrtvačke, poput mojih, lagano i pravilno dizale su se i spuštale, praćene njegovim tihim, gotovo lomljivim disanjem. Jače sam stisnuo ruke oko njegovog stomaka i, u tom trenutku, u snu, njegova ruka se obavi oko mojih ramena. Hladan vazduh bio je samo hladan vazduh. Plavi nameštaj bio je samo plavi nameštaj. Papiri u kanti samo papiri u kanti, word fajlovi samo gomila nebitnih reči. Dečak u mojim rukama… on je bio sve. Sinoć smo legli u moj krevet, jedan pored drugog, kikoćući se u pićem omamljenom stanju, samo na osnovu fizičke lepote. Za unutrašnju ćemo „tek videti“. Ali nije me bilo briga za to. Shvatio sam da je on osoba za koju bih goreo među talasima i davio se u plamenu. On je bio osoba za koju bih šivećim koncem spustio sunce na zemlju i popišao se na njega da ga ugasim. Onda bi svet pao u večitu tamu. Naučnici bi me gledali ispod oka, predsednici bi raspisivali poternice, policajci bi mi pretili pendrecima, a majke sklanjale svoju decu dalje od mene, držeći jednu zaštitničku ruku na njihovim leđima. A kao odgovor, ja bih im samo pokazao njegove oči. Osetio sam nežne udarce njegovog srca na mom obrazu, a moja glava se dizala i spuštala s njegovim grudima. Pored takvih osećanja, tako nebitnih papira u kanti i takvog tela u mojim rukama i zlatne kose na jastuku, zar je bilo bitno šta će se desiti nakon što slepac upozna svet oko sebe? Da li je stvarno bilo bitno?

S takvim mislima i s osmehom na licu, potpuno svestan (ali ne obraćajući pažnju) na praznu, crnu rupu u mom biću, ponovo sam zaspao.

Ponovo sam se probudio negde oko podneva. Barem tako mislim – plave, usamljeničke svetlosti nije bilo, ustupila je mesto zlatnoj, koja je sobu ispunila, poput meda, do plafona. U jednom uglu lelujala je paučina. Obasjana svetlošću, izgledalo je kao da je napravljena od zlatnih lančića. Zadovoljan, obraza ukrućenih zbog celonoćnog osmeha, skotrljao sam se na stranu kreveta gde je dečak spavao. Osim što je moje rame palo na prazan, hladan čaršav. Razbuđen u sekundi, osetio sam se kao da me je neko polio vrelom vodom. Panično sam se uspravio u sedeći položaj.

„Bože…“, uzdahnuo sam. „Nemoj to da radiš…“

Dečak je sedeo u turskom sedu, na podu, tik pored uzglavlja kreveta. Na sebi je imao samo gaće. Nije odavao nikakav znak da je svestan da sam budan. Pognutih ramena i glave što se klatila polako, u ritmu samo njemu čujne muzike, gledao je dole, ispred sebe.

„’Ej?“ Mahnuo sam, ali on nije dizao pogled. „Je l’ me čuješ?“

Shvatio sam da mu se usne nemo pomeraju, kao kod deteta koje sriče reči dok ih čita.

Zastenjao sam (ujutru sam bio praktično nepokretan, a ponekad se dešavalo da me Bobinskijeva uhvati pruženog u pet popodne) i prešao devet kilometara kreveta da bih se približio dečaku. Sekund pre nego što sam shvatio šta drži u rukama, krajičkom oka sam primetio da je korpa za otpatke prazna i prevrnuta.

Njegov mekani glas, potpuno i začuđujuće lišen jutarnje mrzovolje, ispunio je prostoriju jače od podnevnog sunca. „Ti si ovo napisao?“

Razrogačenih očiju, pogledao sam u gomilu papira koje je držao u krilu. Ležala je na njegovim prekrštenim listovima, a mala hrpa pročitanih strana bila je uredno složena kraj njegovih stopala. Skočio sam sa kreveta (škripao je i vrištao) i istrgao mu papire iz ruku. „Nemoj to da čitaš! Ne ti!“

Zbunjeno me je pogledao, poluotvorenih usta. Prste je i dalje držao raširene, kao da još uvek drži strane. „Ali sviđa mi se…“

„Ne!“, povikao sam. Bacio sam rukopis nazad u kantu. Ptica je ponovo bila upucana na mom zidu. „Ne treba ti to. Glupo je.“

„Zašto?“

Odjednom zastadoh. Stvarno, zašto je moj roman bio glup? Zato što je jedna izdavačka kuća tako rekla? Zato što nema „literarnu vrednost“? Zato što nije objavljen? Na sekund, samo na sekund, osetio sam kako dugi, tanki prsti straha prelaze preko mog tela. Ponovo osetiti to, strah koji me je naterao da bacim sluzavi rukopis u kantu i zbog koga sam umalo poleteo nazad da ga spasem od zle kućepaziteljke… Odmahnuo sam glavom.

„Šta ti je?“, pitao me je dečak. U glasu mu se nije čula zabrinutost, samo vesela zbunjenost koja ga je krasila od samog početka kao i njegovo zlatno pramenje.

Na trenutak ne rekoh ništa. Raširenih nogu, stajao sam pred njim, prazno gledajući u njegovo lice. Plave oči su mu blistale, usne takođe, i jedva sam odvojio pogled od rupica u njegovim obrazima. Prsti straha su se povlačili.

„Ništa…“, rekao sam, tiho. Sagnuo sam se, pokupio strane koje je pročitao, a onda ih bacio na raspršenu gomilu kraj kante. „Ne želim da ti to čitaš. To nije ništa. Veruj mi, ne treba ti to.“ U isto vreme sam osetio da ni meni to ne treba.

Zbunjeno me je gledao dok sam se saginjao ka njemu, ali odmah se nasmešio kada sam mu se uneo u zagrljaj. Uzvratio je.

4

Sledećih par dana bili su najbolji u mom životu. Otrcano, znam, ali i dalje mislim tako, a i tada sam bio svestan toga. Mislim da je to bio skoro najvažniji deo: znao sam šta se dešava, šta imam. Nisam mislio o onome što bi se desilo kad bih to i izgubio. Tih nekoliko dana nije prošlo kao u snu: nisu bili kratki i detalji nisu bili mutni i stopljeni u jedva prepoznatljivu masu nakon buđenja. Sećam se svega. Do detalja.

Budili bismo se u mom krevetu negde oko jedanaest. Barem tako mislim, budilnik mi je crko, a mrzelo me je da nabavim baterije. Onda bismo sat i po vremena ležali, grleći jedan drugog oko grudi, isprepletanih nogu, dišući jedan drugome u lice. Sve vreme, na našim licima poigravali su sitni, zadovoljni osmesi. Imao sam jedan pokret, koji je on posebno voleo: zavukao bih mu ruku iza uveta, šakom krčeći put kroz njegovo meko pramenje, i brzo ga počešao na tom mestu (kao mačka, znam). Obožavao je to. Ja sam voleo sve njegove pokrete. Kada bismo se konačno izvukli iz kreveta, koža zgužvanih i naboranih od spavanja, odlazili bismo u jedan od kafića malo dalje niz ulicu. Uzimali smo, naravno, sto u uglu, a onda se satima ljubili iza menija. Hranu bismo retko pojeli do kraja. A kada bismo išli ulicom, on bi bio uvijen oko moje ruke, čvrsto grleći moju nadlakticu (to je bilo normalno na ulicama Pariza, ali smo i dalje morali da spajamo usne iza zavese francuskih imena). Gotovo svaka devojka kraj koje bismo prošli gledala nas je čudno: prvo bi ošinula kratkim pogledom moje lice, a onda njegovo, sa koga je jedva skidala pogled. Tada bih čvršće pribijao njega uz mene. Bio sam ljubomoran na njih (jebote, imam dvadeset i jednu godinu, a ljubomorisao sam na klinke), ali znao sam da ih on ne gleda. Nije ih ni primećivao. Ovo je u meni budilo nagon da prođem pored svake devojke u gradu, mašući njegovim licem pred njima, najlepšim licem na svetu, licem koje bi za njih bilo nedostižno. Nakon šetnje, koja bi se obično završila u nekom malom parku načičkanom drvećem i psećim govnima, vraćali bismo se u moju kuću, gde bismo neko vreme gledali TV i smejali se nesrećnicima koji su učestvovali u onim glupim kvizovima. Onda bismo otvorili plakar u kuhinji, kao da otvaramo škrinju koju smo iskopali na pustom ostrvu. On je voleo da pije viski, a ja absint. Tada su znojava, u trematskom grču izvijena lica učesnika kvizova postajala još smešnija, zidovi duži i izvijeniji, a pod strm poput Himalaja. Počinjali bismo da skidamo jedan drugog otprilike kada bismo obojica popili malo više od polovine flaše.

5

Probudilo me je postojano, gotovo nežno lupkanje. Oštro, brzo, ali gotovo uzdržano, orilo se kroz moju malu spavaću sobu. Golub je stajao na simsu i kljunom udarao o prozor. Unezvereno i hitro, on pogleda levo, pa desno, a zatim odlete.

Krevet je bio poluprazan.

Dečaka nije bilo.

Pozvao sam ga po imenu. Nije bilo odgovora.

Naglo sam skočio iz kreveta i počeo da se oblačim, trapavo navlačeći čarape. Kaiš mi je visio iz ruke, poput crnog kožnog jezika, kada sam shvatio da nemam pojma šta ću da radim. Zašto sam se oblačio? Dečak mi nije dao svoj broj. Ni adresu. Da nisam možda nameravao da lutam gradom dok ga ne nađem?

Sada sam nekontrolisano drhtao. Kopča na kaišu je pevala. Imao sam osećaj kao da se gušim. Sručio sam se na krevet i zgrčio celim telom, polugo, naježen zbog promaje, počinjući da jecam. Ne znam kakve su mi sve misli proletele kroz unezvereni um, ali učinile su to u vidu ogromnog crnog oblaka, koji je uništavao sve pred sobom, a iza svojih uskovitlanih leđa ostavljao pustoš koja se obično viđa nakon velikog, razornog talasa ili urlajućeg, šumo-gutajućeg požara.

Dečaka nisam video do kraja dana. Do ponoći sam ostao sklupčan na krevetu, suzama natapajući jastuk i posteljinu, tupo zureći u zid ispred sebe. Papiri u kanti mahali su ka meni, skoro me dozivajući, ali nisam obraćao pažnju na njih.

Ne sećam se da sam zaspao. Nije bilo onog laganog, opuštajućeg tonjenja. Misli su mi prosto naglo stale i sve postade crno sledećih devet sati.

6

Bio je tu kada sam se probudio. Obučen, naslonjen na sto, držao je nekoliko papira u rukama i preletao svojim predivnim očima preko njih. Moji papiri. Digao je pogled i shvatio da sam budan. Prodrmao je papire. „I dalje mi se sviđa.“

Ustao sam i istrgao ih iz njegovih ruku. Ponovo su odleteli do kante. Zagrlio sam ga, čvrsto, zaronivši bradu u njegovo rame. Sloj tkanine razdvajao je naše kože i poželeo sam da pocepam svu odeću sa njega. „Gde si bio?“

Promumlao je nešto.

„A?“ dmakao sam se od njega, i dalje mu čvrsto stežući ruke.

„Ja… ja…“ Skrenuo je pogled, a onda ga oborio. Ugrizao se za donju usnu (umalo da poludim od toga) i zario ruke u džepove. Sitnina je zveckala u njima.

„Šta?“ Glas mi je bio na korak od ječanja. Nisam se trudio da sakrijem to. Strah se uskovitlao u mojoj utrobi i mislio sam da ću povratiti. Nešto ozbiljno, ozbiljno nije bilo dobro.

„Moram… moram da ti pokažem nešto“, rekao je, tiho, pokunjeno.

Nagnuo sam se i poljubio ga. Nije uzvratio poljubac, već se samo slabašno prepustio mojim usnama, dočekavši ih ravnodušno.

Odvojio sam se od njega i ispovraćao po tepihu.

Starica je i dalje hranila sebe i golubove mrvicama hleba, a zeleno-crna sablja spomenika je i dalje bila uperena u nebo. Doveo me je tu i naslonili smo se na metalnu ogradu, kao ja onog dana kada sam ga „slučajno“ sapleo. Čvršće sam stezao njegovu znojavu šaku nego ogradu, i jebalo mi se ko bulji u nas.

„Pogledaj tamo“, rekao je, uperivši prstom ispred sebe.

Pogledao sam.

Na klupi je sedeo dečak. Njegove plave, prodorne oči gledale su zamišljeno u zemlju, posađene iznad upalih obraza uokvirenih dugom, valovitom plavom kosom. Isprepletana i gotovo bela, spuštala se niz njegove slepoočnice i rasipala se, poput podnožja vodopada, preko njegovih širokih ramena. Mršava tela i dugih, vitkih nogu, skoro je ležao na klupi, blaženo nesvestan svega oko sebe.

Uspaničio sam se i sklopio čeličan stisak oko ruke dečaka. Stezao sam i stezao, osećajući kako se smeđa tkanina tare o moj dlan, ali, koliko god ja pritiskao, ubrzano disao i plakao, kaput je, zajedno s onim ko ga nosi, polako klizio iz mog zagrljaja. Usta su mi bila otvorena, ali nijedna reč ne izađe iz njih.

„Vidi ga“, rekao je dečak, zamišljeno.

„Šta…“, prodahtao sam. Sada sam trljao obraz o njegovo rame. Nije pokazivao da primećuje to. Samo je buljio u ono stvorenje duge, plave kose i plavih očiju.

„Samo ga pogledaj,“, rekao je, „prelep je…“

Nisam sklanjao pogled sa dečakovog lica. Znao sam šta se dešava iza njegovih očiju. Bio je to isti pogled, isti sjaj, koji sam i ja imao kada sam ga prvi put video, kako poskakuje ka meni, praćen lelujavim kaputom. „Ne želim da te izgubim…“, bilo je jedino što sam uspeo da kažem.

„Moram da odem kod njega…“, prošaputao je dečak, gotovo hipnostisan.

Odjednom sam se pitao koliko je propalih pisaca, muzičara, glumaca, plesača stezalo rukav na kom su sada sijale moje suze. „Nemoj… molim te…“

„Pogledaj ga“, ponovo reče dečak.

„Ali… ali…“, mucao sam, „… volim te.“

„Ljubav ne postoji“, rekao je dečak odsutno, ravnim glasom. „Samo lepota…“

Odvojio se od mene i krenuo preko prljavog, žvakama posutog asfalta. Prema klupi. Prema dečaku.

Osećajući njegovu mekanu ruku kako klizi iz mog stiska, pao sam na kolena. Suze su mi se u potocima slivale niz obraze, od sveta praveći mutnu, iskrivljenu noćnu moru. Pružio sam ruke ka njemu. „Ali… upoznaćemo se… sam si rekao…“

Dečak se okrenuo. Kosa mu je blistala na suncu, a obrazi, rumeni i puni, gotovo su sijali.

Na sekund, samo na sekund,  pomislio sam da će zaboraviti na dečaka na klupi i vratiti mi se.

Ali onda reče: „Fizička lepota je površna, ali najbitnija.“ Pogledao je dečaka na klupi. „A on je prelep.“ Onda se okrenuo i otišao.

Gledao sam kako se približava dečaku, posmatrao lagano poskakivanje njegovog pramenja i podizanje plavih očiju dečaka sa klupe.

Ne znam šta se dalje desilo – oborio sam pogled na svoje drhtave, znojave ruke. Nekoliko sitnih dlaka njegovog kaputa plivalo je u potocima srebrnastog znoja. Znoj se mešao sa suzama.

Jedan golub slete pored mene. Pogledao sam ga, u njegove sitne oči. Uzvratio mi je pogled, a onda poleteo, dižući oblak perja, i stao na bakarni spomenik sa sabljom. Počeo je da ga kljuca. Zelene i crne ljuske padale su sa njegove desne ruke i bivale razvejane toplim vetrom, a ispod, praćena rapidnim kucanjem kljuna o bakar, stidljivo se nazirala narandžasta boja.

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: zec-iz-zelene-doline, firnajz, pogresna-dijagnoza, istorija-ljubavi, sneg, drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola…

The post Vikend priča: Dva slepca u četiri oka appeared first on Korzo.

Višekonfesionalna Vojvodina u arhitekturi. Dubravka Đukanović za projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“.  

Arhitektura sakralnih objekata kao činilac društvenog identiteta

Područje karpatskog basena i panonske nizije se od najstarijih vremena izdvojilo kao jedan od snažnih evropskih kulturnih centara, a njegova specifična obeležja su rezultat stalnog mešanja i međusobnog prožimanja heterogenih kulturnih tradicija koje su se na ovom prostoru suticale i integrisale. Prisustvo različitih nacionalnih i kuluturnih grupa je u okviru centralnoevrpskog kulturnog kruga stvorilo snažneregionalne, pa i lokalne specifičnosti u mnogim stvaralačkim oblastima, uključujući i arhitekturu.Smirivanje burnih istorijskih događaja i stabilizacija prilika u centralnoj Evropi i na Balkanu krajem XVII veka trasirali su uslove ne samo za politički, nego i društveni, privredni, kulturni i umetnički razvoj u naredna dva veka. Krajem XVII veka su regulisani odnosi Austrije i Ugarske, a habsburška vlast je ponovo uspostavljena u pograničnim područjima iako ratovi za povrat teritorija nisu jenjavali tokom celog narednog veka. Na prelazu XVII u XVIII vek se i područje današnje Vojvodine našlo pod vlašću Habzburške monarhije. Stalni sukobi i česte promene vlasti neminovno su rezultovali velikim migratornim pomeranjima stanovništva od krajaXVII veka,koji su konstantno menjali demografsku sliku Vojvodine. Ne dugo nakon dve Velike seobe Srba na austrijsku državnu teritoriju (1690. i 1737–39.) usledilo je prinudno raseljavanje pravoslavnog življa iz Podunavlja (Srba i Rumuna, naročito nakon 1763) kao deo carskog plana o oživljavanju ratovima razorenih podučjaplanskimnaseljavanjem katolika i protestanata (1711-40, 1744-68. i nakon1782.).

Period prosperiteta hrišćanstva tokom XVIII i XIX veka pratila je sveopšta društvena i privredna obnova, a kao ”posledica”obnove usledio je proces uređenja i urbanizacije naseljenih mesta.Raznolika nacionalna i konfesionalna struktura vojvođanskog društva odražavala se i na karakter vojvođanaskih gradova i sela. Negujući nacionalnu tradiciju i kulturu življenja, vojvođanski stanovnici su određivali urbani karakter svojih naselja izražavajući na tajnačin svoju jedinstvenost i kulturološku specifičnost.Arhitektura prostorno dominantnih sakralnih objekata se u tom kontesktu nametnula kao bitan činilac urbaniteta. S druge strane sociološki aspekt važnosti arhitekture verskih objekata, kao oblika konfesionalno gizražavanja i kao činioca u konstituisanju identiteta naroda i brojnih konfesionalnih grupa, je došao u prvi plan. Retka su vojvođanska mesta u kojima u tom periodu nisu izgrađene dve ili više crkava, zavisno od nacionalne i verske strukture lokalnog stanovništva.

Enterijer RKC Sv. Trojstva, biše franjevačke crkve, Sombor                             Foto: PZZZSK, N.Marković    

U korpusu sakralnih objekata izgrađenih na području današnjeVojvodine tokom XVIII i XIX veka  najzastupljenije su, zahvaljujući statusu i ogromnom uticaju koji su Katoličkoj crkvi obezbedile zakonski regulisane povlastice, katoličke bogomolje. Pored malog broja grko-katoličkih hramova (područje naseljeno Rusinima), u većem broju su prisutni protestantski – luteransko-evangelistički (slovački) i kalvinističko-reformatski (mahom u nemačkim i mađarskim naseljima) hramovi i, značajno, pravoslavni hramovi, među kojima su brojno najzastupljeniji objekti, po broju vernika dominantne, Srpske pravoslavne crkve. Iz tog razloga je ovaj kratki pregled izgradnje i razvoja vojvođanskih sakralnih objekata XVIII i XIX veka zasnovan na predstavljanju spomenika dveju najzastupljenijih konfesija – srpske pravoslavne i rimokatoličke.

Detalj ulaznog portala SPC Sv. Tri jerarha,  1797, Novi Sad                                                    Foto: D.Đ.

Srpske pravoslavne crkve Vojvodine

Arhitektura srpskih pravoslavnih crkava Vojvodine je segment jedinstvenog graditeljskog korpusa celokupnog srpskog pravoslavnog crkvenog graditeljstva, a novovoekovna srpska sakralna arhitektura je suštinski vezana i za prostor istorijske Ugarske, gde je od XV veka prisutan srpski živalj. Na ovom prostoru, koji nosi epitet kolevke rane moderne srpske kuluture nastala je i razvijala se, na prednostima i ograničenjima simbioze kulturne, religiozne i graditeljske tradicije zapada i istoka, srpska pravoslavna crkva u baroknom duhu. Sintetički arhitektonski izraz, u kome se  sažimaju zahtevi pravoslavne liturije i graditeljske kulture vizantijske tradicije Istoka sa baroknim arhitektonskim obrascem Zapada, prepoznat je kao specifikum zapadne istorije arhitekture.U tipološkom smislu to je jednobrodna beskupolna podužna građevina, koja se javlja u velikom broju varijeteta od građevina čiji prostorni sklop (preuzima ili) sledi tradicionalnesrednjevekovne obrasce građenja, preko ”modernih” baroknih i klasicističkih građevina građenih tokom XVIII i XIX veka, koje odgovaraju opštoj graditeljskoj praksi u tadašnjojUgarskoj,do bogato prostorno razvijenih građevina sa monumentalnim ulaznim pročeljem  i krstoobrazno ili trikonhalno naglašenim oltarskim delom.

U struktuiranju prostornog volumena građevine jasno se može pratiti sažimanje mase zvonika i brodacrkve u jedinstvenu celinu.Razvoj prostornih oblika ovih građevina je relativno ujednačen, a centri, u kojima je sakralna gradnja prednjačila u smislu usložavanja prostornih oblika i oblikovanja uzornih građevina, pomerali su se po celoj ugarskoj teritoriji, mahom od severa ka jugu.

RKC Sv. srca Isusovog, Futog. Autora Ferenca Vajningera, 1906-08                             Foto: D.Đ.

Rimokatoličke crkve Vojvodine

Arhitektura rimokatoličkih crkvenih građevina nastalih na tlu Vojvodine predstavlja fenomen savremene, dominantne državne kulturne politike i mora se posmatrati i tumačiti u svetlu sveukupnog rimokatoličkog crkvenog graditeljstva centralnoevropskog podneblja. Od izgradnje prvih redovničkih crkava krajem XVII i početkom XVIII veka arhitetkura rimokatoličkih crkava bez velikih iskoraka prati, tokom naredna dva veka, vladajuće graditeljske i stilske tendencije svoga doba.  Usložavanje arhitekture rimokatoličkih crkava ide u pravcu naglašavanja oltarskog dela i ”razgrađivanja” bočnih zidova, od pojave građevina sa nizom bočnih oltarskih niša

Kao i kod pravoslavnih hramova u struktuiranju prostornog volumena se jasno može pratiti sažimanje mase zvonika i broda crkve, ali i jasno izražavanje složenog krostoobraznog sklopa građevine u eksterijeru.Apsolutna dominacija neogotike reasprostanjena širomrimokatolčikog sveta, prelila se krajem 19. veka i narimokatoličku crkvenu arhitekuru Vojvodine, gde se zadržala i tokom međuratnog perioda, teško prihvatajući uticaje modernih pravaca 20. Vekaznačajno pristune u stvaralaštvu nastalom u okrilju Srpske pravoslavne crkve, ali i rimokatiličkoj arhitekturi stvaranoj na području tadašnje Kraljevine Jugoslavije.

Promene u prostornom oblikovanju u razvoj prostornih rešenja pravoslavnih i katoličkih hramova i mesto vojvođanske sakralne arhitekture u širem kontekstu

Komapracijom tipološkog razvoja građevina nastalihu okrilju srpske pravoslavne i rimokatoličke konfesije na širem prostoru istorijske Ugarske (u čijem su sastavu bili delovi današnje Vojvodine) može se konstatovati izrazita sličnost karaktera prostornog sklopa kod većine građevina nastalih do druge polovine XVIIIveka, koje karakteriše jaka spona sa tekovinama graditeljske tradicije.

 RKC Sv. Nikole biskupa, Stari Slankamen, 1759.                                         Foto: PZZZSK, N.Marković                                                                                          

Tokom celog XVIII veka primenjuju se pri izgradnji hramova obe konfesije različiti oblici građevine jedinstvenog unutrašnjeg prostora, a tek od polovine 18. veka dolazi do vidne divergencije arhitektonskih odlika, koja je uslovljena različitim litrugijskim zahtevima.Usložavanje arhitekture rimokatoličkih crkava ide u pravcu razgrađivanja bočnih zidova, preko pojave krstoobraznih rešenjado kasnijih trobrodnih građevina i složenih prostornih rešenja krajem XIX i početkom XX veka, čiji eksterijer izražava unutrašnje prožimanje krstoobraznog i trobrodnog rešenja. Transformacija arhitekture pravoslavnih hramova i uočena pravila prostornog oblikovanja rezultat su prilagođavanja prostronog skolpa spcifičnim liturgijsim zahtevima i bogoslužbenom ritualu pravoslavne crkve, što je razultovalo pojavom specifičnog usložavanja oltarskog dela građevine i formiranja krstoobrazno ili neretko trikonhalno rešenog istočnog dela crkve u drugoj polovini 18. veka.

 SPC Sv. Nikole, Sremski Karlovci, 1758-62.                                        Foto: PZZZSK, N.Marković                                                  

Na kraju ovog razmatranja zaključujem da arhitektura srpskih pravoslavnih i rimokatoličkih hramova građenih na tlu Vojvodine u XVIII i XIX veku sagledana u svetlu tokova sakralnog stvaralaštva istorijske Ugarske i šire centralne Evrope, u potpunosti odražava karakter novovekovne arhitekture, koja donosi značajnu slobodu u smislu prostornog oblikovanja i tako (manje ili više uspešno) ”drži korak” sa savremenim arhitektonskim tendencijama. Iako se poreklo i razvoj arhitektonske forme ovih građevina može nesumnjivo izvesti iz kodova vladajućih arhitektonsko-umetničkih stilova na širem geografskom području sa jedne strane, i dominantnog duhovnog i liturgijskog koncepta sa druge,u pojedinim periodima razvoja iznedrila su se i malobrojna originalna tipološka (varijantna) rešenja, kao što je pojava specifičnog kvazitrobrodnog rešenja kod nekolikcine rimokatoličkih objekata građenih na severu Bačke ili pojava specifičnog poznobaroknog prostornog rešenja srpskog pravoslavnog hrama nastalog u drugoj polovni 18. veka na području Šajkaše. Specifičnosti arhitekture nastale kao rezultat nacionalno-teoloških odrednica, posebno stvaralaštva nastalog u okrilju srpske pravoslavne crkve, daju vojvođanskoj sakralnoj arhitekturi XVIII i XIXsvojevrstan žanrovski karakter i posebno mesto u istoriji arhitekture centralnoevropskog područja.

Dr Dubravka Đukanović, arhitektkinja-konzervatorka, Akademija umetnosti u Novom Sadu, naučna saradnica IAUS. Autorka je arhitektonskih projekata rehabilitacije dvaju objekata u Štrosmajerovoj ulici u Petrovaradinu koji su predstavljeni u tekstu. 

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: nevena-debljovic-ristic-manastir-sopocani-750-godina-postojanja, bojan-kojicic-slovacka-evangelisticka-crkva-u-belom-blatu, elena-erdeljan-sentandreja-i-srpsko-naslede-porodicno-secanja, ivan-stevovic-graditeljska-bastina-srba-u-jerusalimu-ukrstanja, viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, marina-pavlovic-skulpture-kao-toponimi-beograda-ivan-mestrovic, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, http://korzoportal.com/tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Dubravka Đukanović: Sakralna baština Vojvodine 18. i 19. veka appeared first on Korzo.

Umetničke kolonije bile su davnih godina mesta osvajanja slobode izraza, u čemu su prednjačile one u Vojvodinu. U tom kontekstu, ideja „Slika 2016“, Umetnička kolonije Ečka – 61. saziv, jeste da umetnici odaberu temu kojom će se baviti, odnosno da predstave ono što ih je najviše inspirisalo i podstaklo na rad u Ečki, njenom okruženju, kao i kroz druženje i razmenu iskustva sa učesnicima kolonije. Izložba u Savremenoj galeriji Zrenjanin. 

Ideja 61. saziva Umetničke kolonije Ečka „Slika 2016“ je da umetnici sami odaberu temu kojom će se baviti u svojim radovima, odnosno da predstave ono što ih je najviše inspirisalo i podstaklo na rad u Ečki, njenom okruženju, kao i kroz druženje i razmenu iskustva sa ostalim učesnicima kolonije.

 Anica Vučetić, Između svetova, video rad

 Anica Vučetić je pronašla inspiraciju za svoj video rad prilikom izleta po Carskoj bari u blizini Ečke, u neposrednim kontaktu, tokom vožnje čamcem, sa vodom i okruženjem ovog rezervata prirode. Margareta Jelić u prirodi Carske bare i Ečke razmatra fenomen percepcije, različitih načina posmatranja, perspektiva, različitih fokusa koji definišu našu sopstvenu spoznaju sveta i nas samih. Dragana Žarevac u video i zvučnoj instalaciji predstavlja pejzaž Ečke, kao i druge pejzaže snimljene na različitim mestima naše zemlje ukazujući na nedovoljan značaj i pažnju koju generalno pridajemo sopstvenim prirodnim resursima. Mileta Prodanović, u skladu sa svojim umetničkim istraživanjima i ranijim radovima inspiraciju pronalazi u „tajnama Ečke i Kaštela“ preispitujući i povezujući misli o određenim životnim, umetničkim, estetičkim i filozofskim temama.

Saša Tkačenko, Never Walk Alone, video rad

Video rad Saše Tkačenka svedoči o iskustvu iz detinjstva koje je imalo određeni uticaj na njegov životni put.

Analizirajući pređeni put tokom šest decenija postojanja Umetničke kolonije Ečka uvidelo se da je Umetnička kolonija Ečka konstantno tražila model opstanka težeći da ostane referentna tačka tokom burnih promena u umetnosti ovog perioda. Sredinom pedesetih godina 20. veka novoosnovane kolonije u Vojvodini su bile mesta koja su proklamovala umetničke slobode, uglavnom u skladu sa idejama socijalističkog estetizma i pronalazeći kompromis sa vladajućim strukturama, za razliku od prethodnog perioda strogog, dogmatskog socijalističkog realizma. Vojvođanske kolonije su nazivane svojevrsnim, umetničkim oazama, bile su, na neki način, specifičan oblik umetničkog života u Vojvodini, okupljajući veliki broj umetnika, kako iz vojvođanskog kruga odnosno lokalnih sredina, tako i iz Beograda, centra umetničkih dešavanja u to vreme kod nas, koji su u, uglavnom živopisnim okruženjima vojvođanskih provincija ili seoskih sredina, boravili i radili, razgovarali, razmenjivali iskustva bez obzira na značaj, renome ili godište umetnika.

 Ovakva situacija je trajala do sredine šezdesetih godina 20. veka kada počinju krize u radu kolonija usled sve većeg insistiranja na individualnom, subjektivističkom stavu u umetnosti. Od tog vremena organizatori kolonije pokušavaju da sazivima umetnika pronađu nov smisao i novu energiju koji bi održali okupljanja umetnika u Ečki u životu uvođenjem različitih konceptualnih novina, koje su se uglavnom svodile na povremena tematska okupljanja.

Mileta Prodanović, Alba i Rubens 1, fotografija kolaž print

Od osnivanja 1956. godine Umetnička kolonija Ečka je u sazivima okupljala umetnike koji su se bavili različitim tradicionalnim likovnim disciplinama (slikarstvo, skulptura, grafika, crtež), da bi se vremenom održala samo dva saziva – umetnika koji su se bavili klasičnim slikarstvom u sazivu „Slika“ i umetnika koji su se bavili akvarelom u „Susretima akvarelista“ od 1980. godine, kao jedan od pokušaja pronalaženja načina na koji bi kolonija u Ečki dobila svoju specifičnost. Na pedesetogodišnjicu osnivanja kolonije došlo je do promene u konceptu tradicionalnih slikarskih okupljanja kada je u skladu sa već uveliko prisutnim pluralizmom i interdisciplinarnošću u savremenoj umetnosti, umetnicima u Ečki omogućeno da se medijski neograničavaju na tradicionalno podeljene likovne discipline već da svoje ideje realizuju u različitim formama savremenog umetničkog izražavanja. Započinje se i sa autorskim i problemski koncipiranim sazivima u Umetničkoj koloniji Ečka kada je pojam slike, a i akvarela koji pripada slikarskoj disciplini, u skladu sa savremenim tendencijama u umetnosti i teoriji, razmatran i preispitavan od strane različitih umetnika u najširem mogućem smislu. Umetnici, učesnici kolonija birani su u skladu sa koncepcijom selektora, ali, takođe se gledalo da se pozivaju i umetnici značajni za određeni period u srpskoj umetnosti druge polovine 20. i početka 21. veka jer je jedna od osnovnih ideja osnivanja umetničkih kolonija bila i formiranje zbirki.

Funkcionisanje kolonija u svetu umetnosti ima specifičnosti i ne može se posmatrati samo iz  jednog ugla već je neophodno uzeti u obzir društveni i politički kontekst/konteksti vremena i prostora u kojem su osnivane i u kojem egzistiraju.  Činjenica je da je značaj kolonija u tome što su se njihovim radom formirale muzejske institucije i u manjim sredinama i što njihove kolekcije svedoče o vremenu, idejama i ljudima tog vremena i ostaju kulturna zaostavština i dokument budućim generacijama.

Slađana Lambić Fenjčev, kustoskinja u Galeriji savremene umetnosti Zrenjanin 

PROČITAJTE I: 37-umetnicka-kolonija-ecka-izlozba, susret-akvarelista-ecka-umetnici-pricaju, kultura-secanja-umetnicka-kolonija-ecka-60-godina, vikend-prica-dva-slepca-u-cetiri-oka, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, korzo-portal-novi-projekat

The post Umetnička kolonija Ečka: „Slika 2016“ appeared first on Korzo.

Strip autor Aleksandar Zograf osvetljava detalje baštine u Negotinu,  u okviru projekta  „Nepokretno nasleđe u Srbiji“.  Inače,  jedna od ikona u svetu arhitekata – Korbizje bio je oduševljen tradicionalnom umetnošću u istočnoj Srbiji. Idemo…

Aleksandar Zograf još jednom dirnuo je u srce, ovog puta negotinsko. Međutim, i ovaj njegov pogled dotiče Ceo Svet koji čine stotine hiljada lokalnih zajednica s identitetom. Samo ih treba otkriti!

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: dubravka-dukanovic-sakralna-bastina-vojvodine-18-i-19-veka, nevena-debljovic-ristic-manastir-sopocani-750-godina-postojanja, bojan-kojicic-slovacka-evangelisticka-crkva-u-belom-blatu, jelena-erdeljan-sentandreja-i-srpsko-naslede-porodicno-secanja, ivan-stevovic-graditeljska-bastina-srba-u-jerusalimu-ukrstanja, viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, marina-pavlovic-skulpture-kao-toponimi-beograda-ivan-mestrovic, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, /ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Aleksandar Zograf: Baština Negotina u stripu appeared first on Korzo.

Čarobni izlozi obasjali su prostor Galerije Francuskog instituta u Beogradu, u srcu Knez Mihajlove ulice.

Dvoje francusko – korejskih umetnika  Jisok Min i Taegon Kim istražuju granice između imaginarnog i realnog sveta, spoljašnjeg i unutrašnjeg, prisutnog i odsutnog, i kreiraju jedinstveno iskustvo koje spaja prirodu, putovanje, maštu i snove, jednom rečju, sve što podrazumevaju novogodišnji praznici. Oba umetnika rođena su u Republici Koreji a studirala su na Univerzitetu u Strazburu. Ovogodišnji, osmi po redu, Čarobni izlozi kustosko su delo Julie Rajačić, a izložba je organizovana u saradnji sa Ambasadom Repubike Koreje u Beogradu.

Postavka je osmišljena kroz seriju od četiri instalacije čiji se izgled menja smenom dana i noći. Posetioci će moći da uđu u prostor same instalacije, koja će ih odvesti u drugu dimenziju i učiniti da postanu deo nje. Sve instalacije su inače prethodno već izvođene na otvorenom prostoru, a ovog puta se prilagođavaju zatvorenom prostoru izloga i pretvaraju u minijaturnu verziju fantastičnog sveta, sa sopstvenim pravilima i tajnama koje otkrivaju prolaznici i posetioci.

Tokom  boravka u Beogradu, umetnici će voditi nekoliko radionica i susresti se sa studentima Fakulteta likovnih i Fakulteta primenjenih umetnosti, kao i  sa decom koja pohađaju kreativne i jezičke radionice Francuskog instituta u Srbiji.

Projekat Prostor sanjanja ujedno zaokružuje Francusko korejsku godinu u znaku 130-godišnjice uspostavljanja diplomatskih i prijateljskih odnosa između ove dve zemlje. Prisustvo dva francusko korejska umetnika simbolizuje i nedavni pristup Republike Koreje u Međunarodnu organizaciju frankofonije u svojstvu člana posmatrača. Izložba je otvorena do 8. februara 2017. godine.

PROČITAJTE I: razumeti-umetnost-vladimir-dimovski-nedeljom-u-sest, dejmijan-herst-u-novom-sadu, natasa-teofilovic-svet-digitalne-umetnosti-i-animacije,

The post Čarobni izlozi – Prostor sanjanja appeared first on Korzo.

U 59. Ediciji Matice srpske „Prva knjiga“ za 2016, objavljena je zbirka priča „Stubovi“ Jovana Gavrilovića (1997). Nagrađivan, između ostalog osvojio je prvo mesto za kratku priču na Konkursu Borislav Pekić. Objavljujemo i drugu priču koju nam je ustupio – „Ispovest jedne fusnote“ iz nagrađene Zbirke.  Vikend priča korzoportala. Foto: Dragana Kojić

1

„Brzo, brzo! Stavi mu torbu iza leđa!“

„Evo!“

Miš više nije imao kuda. Na ravnom tlu šumarka, posutom sitnim kamenjem i suvim grančicama okolnog drveća, ta mala, sivkasto-smeđa životinja bila je zarobljena. Mali glodar panično je trupkao šapicama sitnim poput gumice na kraju olovke. Perina torba preprečila mu je put s leđa, a moja kutija za užinu i ranac zabarikadirali su mu bokove. Mogao je samo napred, ali tu smo, poput dva mala stražara, Pera i ja čučali, obasjani s onoliko sunčevih zraka koliko je to kaleidoskop lišća iznad nas dozvoljavao. Mali glodar, repa toliko drhtava da je postao mutna tračica, pokušavao je da se uspentra uz kožne zidove naših torbi, ali uporno bi se stropoštavao nazad u prašinu, među sitno kamenje.

„Evo ga!“, podvrisnuo sam. „Sad nema gde!“

„Hajde da mu ubacimo nešto,“, predloži Pera, već se obazirući oko sebe, tražeći to „nešto“.

„Šta to?“

„Pa, ne znam… nekog pauka ili mače.“

„Ali ubilo bi ga!“

„Pa šta? To je samo miš.“

Bio sam zgranut. Električno uzbuđenje koje je ispunjavalo vazduh oko nas ustupilo je mesto mojoj zgroženosti i Perinom zbunjenošću. „Ali ništa mu nismo uradili!“

„Znam, nevin je,“, reče Pera. „Ali ko mu je kriv? Našao se na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku.“

Tada mi je došlo da ga udarim posred lica. Ne znam odakle se taj divljački, vatreni poriv stvorio, ali znam da mu je zaista malo falilo da prevagne. Možda i bi, da se u tom trenutku, prigušeno i daleko, nije začulo zvono.

Pera tada ustade. „Zvonilo je, idemo.“ Uzeo je torbu.

Miš potrča unazad. „Ne!“ Bacio sam se u prašinu i uhvatio ga u obe šake. Ružičasti rep virio mi je između dva prsta i palacao kao pseći jezik. „Idiote! Umalo da pobegne!“

Pera frknu, zadigavši gornju usnu. „Bože, pa šta? Nebitan je, samo miš. Ideš li?“

Malko sam razmakao šake – ali ne dovoljno da bi miš pobegao – i pogledao u malu rupicu kožnih ivica. Dva sitna, crna oka sjajila su u tami, gledajući pravo u mene. „Ostaću još malo.“

„Zakasnićeš na čas.“

„Nema veze,“, rekoh.

Pera uzdahnu. „Ja idem.“

2

Ostao sam tamo, na mekom šumskom tlu obasjanom zlatnim sunčevim mrljama, igrajući se s mišem. Delovalo je kao da se više ne plaši; par puta sam ga čak spustio na zemlju, a on nije ni mrdnuo.

„Ne plašiš se više,“, rekao sam mu. „Naravno, čim je onaj otišao.“

Onda sam legao na zemlju i prekrstio ruke iza glave. Miš mi se uspentrao na grudi i tu se sklupčao, poput kakve mačke. Pogledao sam mu u sitne čiode od očiju i osmehnuo se. On je samo zatresao brkovima. Podigao sam pogled ka vrhovima stabala, ka velikoj zelenoj, izbušenoj kopreni koju su bacali na svet ispod sebe. Sunce je uspevalo da se probije kroz lišće (kao i plavi otcepi neba), ali ni jedan jedini zrak nije padao na mene, obezbeđujući mi tako ležanje u prijatnom hladu, s mišem koji je usnuo na mojim grudima. Škola je bila blizu, ali nisam mogao da razmišljam o njoj. Ići ću na čas, ali ne još. Uskratiti bilo kom čoveku ovakav odmor od života bio bi greh, zaista.

Uzdahnuo sam i sklopio oči.

3

Miša sam pustio da otrči i nestane u niskim senkama grmlja. Očistio sam kutiju za užinu i svoju torbu od prašine i krenuo ka školi. Tek kada sam izašao ispod zaštitne senke drveća, shvatio sam da sunce uopšte ne prži onoliko koliko izgleda, i da se može prijatno hodati pod njegovim okom.

U jednom trenutku, više se ne sećam zašto, okrenuo sam se, i opazio kako me jedna mala, smeđa loptica prati u stopu.

„Opet ti?“, iznenađeno rekoh.

Sagnuo sam se i nežno uzeo miša u obe ruke.

„Nisi to smeo da uradiš,“, rekoh mu, gledajući ga pravo u sitne oči – pogled koji je on uzvraćao bez ikakva straha. „Neka ptica je mogla da te zgrabi iz vazduha. Ili da se pojavi neki veći miš. Znaš?“

Miš samo zatrese brkovima.

„U redu,“, rekao sam na kraju. „Možeš sa mnom, ali moraćeš da budeš tih kad budemo došli u učionicu. Učiteljica ne sme da te vidi. Jasno?“

Miš cijuknu, kao da se slaže, i tada ga ubacih u prednji džep moje uniforme, gde je stvarao gotovo neprimetnu grbicu.

Nastavio sam ka školi. Nazirala se iza stabala šume u koju sam ubrzo kročio.

„Ovo neće trajati još dugo,“, rekoh mišu. „Još samo dva ili tri časa. Onda sam konačno slobodan. Mama je obećala da će me voditi na vašar čim se vratim. Mnogo je bleda u zadnje vreme, a kosa joj nije onako meka kao što je bila. Deluje baš umorno.“

Miš me je ćutke gledao sa dna džepa.

„Sve vreme me ubeđuje da će nešto biti bolje“, nastavio sam, „ali nikad zaista ne kaže šta to.“

Zamišljeno sam ućutao na par minuta, na samo dvadesetak metara od škole. Onda sam začuo buku kako vrvi iznutra i ubrzao korak. Pera je bio u pravu, hoću zakasniti.

Nastavio sam da pričam mišu.

„Jesi li bio nekad na vašaru? Nisi? Moguće je, obično ne zalaze u zabačene krajeve kao što je ovaj. Jao, ali siguran sam da bi ti se svidelo. Znaš kako je lepo! Jarka svetla na sve strane, psi trče unaokolo i okupljaju se oko štandova s hranom, ljudi su uvek lepo raspoloženi, mnogo se smeju i govore kako nam je „ovo prekopotrebno“. Ne znam baš na šta misle. Ali znaš li koji mi je omiljeni deo?“

Toliko sam se bio zaneo u pričanje mišu o vašaru – gotovo sam mogao da vidim sjaj masti od kokica na svojim prstima – da uopšte nisam primetio da je sva buka iz pravca škole utihnula.

„Šećerna vuna!“, uzviknuh. „Tako je ukusna, ne možeš ni da zamisliš! Jede mi se danima pre svakog vašara.“

Ušli smo u školu, čiji su hodnici bili pusti. Svi su, izgleda, bili na času.

„Povešću te sa sobom danas, ako hoćeš. Siguran sam da imaju šećernu vunu za miševe ili nešto slično…“

Uspeli smo se uz velike stepenice i skrenuli u hodnik desno, na čijem se kraju nalazila moja učionica. Preko puta svakih vrata bio je postavljen po jedan veliki, drveni orman, u koje smo kačili svoje kapute. Sada je bio prepunjen, bio je kraj oktobra.

„Sad ćemo da uđemo unutra“, rekao sam sitnim očima ispod svoje brade. „Nemoj da si pisnuo, zapamti.“

Već sam se spremao za sve moguće pridike koje bi mi učiteljica mogla dati. Da, opet. Stajaću pred tablom, na nišanu desetina parova očiju, ruku sramno stisnutih iza svojih leđa i pogleda uprta u jedan procep u parketu poda.

Vrata učionica bila su otvorena.

Zastadoh.

Oči su mi se razrogačile. Ledeni prst užasa glatko mi je prešao preko kičme. Srce mi je u sekundi zaudaralo kao doboš.

Ono što sam video u učionici nateralo me je da potrčim do ormana za odeću, uskočim u njega i zatvorim vrata. Onda sam ih otškrinuo, da proverim da li je ono i dalje bilo tamo.

Tiho sam jeknuo.

4

Bilo je tamo.

Ogromnu, crnu pušku stezale su dve maljave šake jednog vojnika. Stajao je ispred table, gledajući u redove klupa koje ja iz ormana nisam mogao da vidim.

„Schneller!“

To nije bio njegov glas.

Bilo ih je više unutra, barem trojica. I znao sam, šćućuren i prestrašen, u mraku ormana, da svi imaju po jednu ogromnu, crnu pušku.

„Schneller, schneller!“

Dubok, oštar glas orio se celim hodnikom. Suze su mi navrle na oči. Preklopio sam usta šakom da bih ugušio bilo kakav jauk. Drugom rukom sam prekrio džep u kom je ležao miš.

„Alle Schüler werden nach draußen gehen!“

Tada sam video učiteljicu. Od izraza njenog lica suze mi još jače potekoše. Bila je na smrt preplašena. Bleda kao duh. Oči su joj bile razrogačene i preklinjući uprte u vojnika pred tablom. Drhtala je celim telom. „Molim vas… Molim vas! To su samo deca!“

Vojnik ju je pogledao i urliknuo: „Schweigen! Alle Schüler werden nach draußen gehen! Alle!“

Nisam čuo glasove nikoga iz mog odeljenja. Nisam čuo ni plač.

Tada su se još dva vojnika stvorila pored onog ispred table. Pa onda još jedan. Bilo ih je četvorica, svi u istim uniformama i sa istim puškama u velikim, maljavim šakama.

„Aufstehen!“

Tišinu, koja je do tog trenutka bila narušena grubim nemačkim naređenjima i učiteljičinim jecanjem, sada je bila presečena napadnom vriskom škripe drveta o drvo. Svi su ustali iz svojih klupa.

„Folge uns!“

Tada prvi vojnik izađe iz učionice i stupi u hodnik. Umalo sam vrisnuo. Pogled mu je pao tačno na orman i bio sam siguran da će povikati ostalima da je našao još jednog. U tom trenutku, raznobojna svetla vašara delovala su dalje nego ikad.

Ali nije me video. Vojnik krenu niz hodnik, praćen gormoglasnim zvukom koraka iza sebe.

Za njim je, lica crvena od plakanja, išla nastavnica.

Tada su oni izašli iz učionice.

Svi oni koje sam znao gotovo ceo život.

Svi oni s kojima sam delio užinu na odmorima.

Svi oni s kojima sam bežao sa časova kada bismo zaboravili da uradimo domaći zadatak.

Svi oni s kojima sam se radovao raspustu.

Svi oni koji su išli sa mnom u školu.

Lica su im bila bleda poput učiteljičinog, ali nisu plakali. U tišini, poput kolone duhova, spuštali su se niz hodnik, odvijali se pred mojim očima poput najstrašnijeg filma ikada snimljenog. Držali su se za ruke. Suze mi brže potekoše kad ugledah to. U tišini, držeći se za ruke, oni su išli niz školski hodnik.

Umalo sam vrisnuo kada sam shvatio da dva oka gledaju pravo u mene. Bio je to Pera. Video me je. Nije ništa rekao, samo me je gledao, sakrivenog u tami ormana i obešenih kaputa, a onda nestao iz mog vidnog polja.

Kroz haos koji mi je besneo u glavi kao šumski požar, setio sam se njegovih reči : Ali ko mu je kriv? Našao se na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku. Tada sam jeknuo, ali niko me nije čuo.

Odjednom, setio sam se svih pesama o Marku Kraljeviću koje smo čitali na času srpskog jezika. Setio sam se njegovog džinovskog stasa i herojske poze u Šarčevom sedlu. Setio sam se njegovog topuza koje je, bez ikakva straha, leteo kroz vazduh.

Nešto se u meni propelo, buknulo.

Iskočiću, da! Iskočiću i sve ih spasti! Da! Baš kao Marko…

Tada pred mojim očima prođe vrh velike, crne puške. Šćućurio sam se još više u uglu ormana i ronio svoje suze.

Naposletku su svi prošli. Koraci su odjekivali još neko vreme, ali onda su i oni zamrli. Bio sam sam. Sam u mraku.

5

Još sam tada, sa svojim i dalje nezrelim umom, znao da moram da ćutim. Nikada ne bih bio poznat kao „Dečak koji je preživeo“, već kao „Dečak koji je pobegao“. Morao sam da ćutim. Bio sam prevelika kukavica da postanem kukavica.

Plakao sam sve dok nisam izašao iz ormana. Spustio sam se niz stepenice napuštene škole u Kragujevcu. Koraci su mi glasno odjekivali, njihov se eho odbijao od svih zidova, poda i plafona, i vraćao se pravo meni, podsećajući me da sam potpuno sam na ovom svetu.

Došao sam do mesta gde smo Pera i ja uhvatili miša tog jutra. Tragovi „borbe“ i naših torbi i dalje su bili utisnuti u zemlju, i biće, sve dok ih kiša ne opere.

„Ne!“, vrisnuo sam i razgazio ih.

pogrešno mesto u pogrešno vreme

Stropoštao sam se na zemlju i zajecao jače nego ikad. „Svi… svi su bili tamo… nisu plakali… držali su se… drž… držali se za ruke…“

Začuo sam cijuk na svojim grudima. Mala smeđa tačka propela se na prednje šape i gledala mi u oči. Nežno sam spustio miša na zemlju.

„Idi“, rekoh mu.

On zamdra svojim svetlucavim brkovima, ali ostade u mestu.

„Idi!“, vrisnuo sam na njega. „Ne zaslužujem te! Nisi uradio ništa da bi bio primoran da budeš sa mnom! Ja sam grozan!“

Miš se nije pomerao. Posmatrao me je, nekako ljuboptljivo – kako to samo životinje i baš mala deca mogu – svojim sitnim, sjaktavim očima.

„Gubi se!“, povikao sam na njega. Uzeo sam kamenčić sa zemlje i bacio ga na njega. Promašio sam, ali miš se preplašeno okrenuo i pobegao u žbunje, praćen ružičastom prugom svog vijugavoj repa.

Ostao sam tu, u dnu šume, obrgljen senkama, još neko vreme, plačući i grizući sopstvene ruke. Nijedan zrak sunca nije pao na mene.

Jedina dva puta kada sam plakao koliko i tog dana, bili su ta noć, kada sam sanjao onu kolonu duhova kako prolazi kraj mene, osim što su me ovoga puta svi oni gledali, i dan kada sam pročitao pesmu koju je jedna pesnikinja napisala o tom danu.

Posle nekog vremena – sunce je već zalazilo u krvavo jezero pod sobom, a nebo je bilo obojeno u duboku, purpunu boju – ustao sam, obrisao suze rukavom i otrčao kući, gde me je dočekala moja majka. Moja majka, sede kose i u suzama.

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: dva-slepca-u-cetiri-oka, zec-iz-zelene-doline, firnajz, prica-pogresna-dijagnoza, istorija-ljubavi, sneg, drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, porodicne-veze, cista-dusa, anarhija, ljubav-rad-gubitak, sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: Ispovest jedne fusnote appeared first on Korzo.

Zgrada gimnazije, generalno, predstavlja materijalnu baštinu uglavnom vrednih arhitektonskih  karakteristika. Ali to je samo deo značaja koji gimnazija predstavlja u obrazovnom/kulturnom sistemu ne grada, već države. Aleksandra Rajić fokusira se na nekoliko gimnazija nastalih na inicijativu građana, u projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ i  podseća na temelje obrazovanja koji se kriju iza gimnazijske kapije.

„U to vreme niko ozbiljan (ili gotovo niko) nije osporavao svrsishodnost učenja klasičnih jezika u školi, niti nam je iko obećavao materijalne koristi koje proističu iz čitanja Platona ili Seneke u originalu. To je jednostavno predstavljalo vežbanje intelekta i trening karaktera, jer smo se borili s teškim stvarima…“ (Z.Herbert, Lavirint nad morem, Alef, Biblioteka časopisa Gradac, 2004.)

 Godinama kasnije, u gimnaziji, bežanje sa nastave postalo je zabavnije zato što niko nije znaoza tu moju naviku. Kajanje je svaki moj korak ulicom činilo dragocenijim, ne samo zato što sam ga plaćao tim osećajem, nego i stoga što sam – nemajući u glavi nikakve druge primisli …tumarao ulicama obraćajući pažnju na stvari koje vidi onaj ko besciljno luta… (O.Pamuk, Istanbul, uspomene i grad, Geopoetika, 2007)

Prve gimnazije u Srbiji osnivane su u prvoj polovini 19. veka, gotovo 300 godina nakon što je Evropa uspostavila temelje klasičnog obrazovanja. Bio je to vek uzdizanja siromašnog naroda do evropskih visina, rađanja države, politike i kulture. Prihvatanjem prosvetiteljskih ideja toga doba prihvaćen je i model obrazovanja u modernoj građanskoj humanističkoj gimnaziji. U ondašnjim oskudnim uslovima prva gimnazijska zdanja u Srbiji građena su tek pola veka kasnije, u vreme ekonomskog, državnog i političkog rasta i u vreme kada su Srbiji bili potrebni obrazovani ljudi. Krajem 19. i početkom 20. veka građena su gimnazijska zdanja u Kragujevcu, Zaječaru, Kraljevu, Negotinu, Pirotu, Prokuplju, Čačku, Šapcu, Užicu, Smederevu, Smederevskoj Palanci… Tako je zgrada gimnazije postajala obeležje ne samo materijalne, već i one nevidljive – nematerijalne baštine. Da. Nisu zidane samo zgrade, već temelji obrazovanja i kulture za velika dela i velike ljude. (Temeljan istorijski pregled nastajanja klasičnih, državnih gimnazija u Srbiji još čekamo!)

Gimnazije koje su opstale i danas pored funkcionalnog imaju i snažan simbolički naboj – još su među najvažnijim istorijskim građevinama u svojim sredinama. Simbol kome tražimo značenje. Lirsko je ushićenje ljudsko pravo: možemo ih posmatrati s nostalgijom, kao postojane svedoke toga koliko je sadašnjost – konfuzna, besmisleno ubrzana, sadašnjost gubitaka, siromaštva i poraza, bez uzvišenih težnji i velikih nada –  neuporediva sa slavnom prošlošću; odgovorno i kreativno, kao istorijski rezervoar potencijala, dalekovidosti, zajedništva i visoko postavljenih lestvica … ili sa strašću nesuđenog arhitekte Orhana Pamuka kao platformu za nova otkrića  „bežeći na ulice koje će nas utešiti“.

Kako te istorijske poruke, ta nevidljiva značenja iskazana u arhitekturi koju čitamo danas – zgrada gimnazije? Izbor koji sledi sasvim je ličan, a svaka priča počinje istom slikom – okupili se viđeniji i imućni građani i dali prilog u novcu i robi…

 Kragujevačka gimnazija

 Gimnazija u Kragujevcu osnovana je 1833. kao prva srednja škola u tadašnjoj prestonici Kneževine Srbije. Naziv gimnazije, sa četiri razreda, dobila je tri godine kasnije, a ključnu ulogu u obrazovanju u kneževini Kragujevac je imao sve do 1841, kada se Licej zajedno sa prestonicom premešta u Beograd.  Zgrada u kojoj se gimnazija nalazi i danas, izgrađena je 1887. i jedna je od najstarijih školskih zgrada u Srbiji. Sazidana je „o trošku naroda“, polovina novca sakupljena je prirezom, a drugu polovinu dala je država. Planovi su izrađeni u Ministarstvu građevina, no arhitekta nije poznat. Kragujevački arhitekta Veroljub Trifunović navodi pretpostavke da je zgradu, na početku karijere projektovao Vladimir Nikolić, projektant današnje gimnazije Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu, verovatno i somborske Preparandije, i za vreme Drugog svetskog rata srušenog zdanja leskovačke gimnazije. Arhitekta Trifunović o zgradi Prve kragujevačke gimnazije piše –

Reprezentativna srednjoevropska palata. Akademistički sigurna u svojoj eleganciji. Eklektičarski komotno projektovana. Sjajna i samouverena usred skromnog kragujevačkog okruženja.

Velika gimnazija spada u najbolji deo graditeljskog nasleđa Kragujevca. Kulturno je dobro od velikog spomeničkog značaja uključeno u savremeni urbani život. Nezaobilazni deo gradske slike. Hroničari svedoče da je stolarija na zgradi autentična, izrađena u Beču.

Slavni alumnisti, profesori i đaci, kragujevačke gimnazije su vojvoda Živojin Mišić, Đura Jakšić kao nastavnik, Sima Lozanić, osnivač katedre za hemiju i prvi rektor Beogradskog univerziteta, Milan Piroćanac, političar i ministar, političar Svetozar Marković, književnici Stevan Jakovljević i Radoje Domanović, vojvoda Stepa Stepanović kao nastavnik, vojvoda Radomir Putnik, Triša Kaclerović, novinar i levičar, Nikola Pašić, državnik, Katarina Bogdanović, filozof, Sima Marković, univerzitetski profesor. Slava pripada i đacima i profesorima, streljanim 21.oktobra 1941.

Zgrada Prve kragujevačke gimnazije pod zaštitom je države od 1970. godine, a status kulturnog dobra od velikog značaja stekla je 1979. godine.

 Valjevska gimnazija

U letopisu Valjevske gimnazije 1833. godine, piše da su svi kmetovi i svi kapetani Valjevske nahije, okupljeni u Valjevu, uputili molbu knezu Milošu Obrenoviću tražeći ustanovljavanje u ovoj nahiji četiri glavne (osnovne), a uz to i jedne velike škole (gimnazije) u Valjevu. Prema tom zahtevu, deca bi se u velikoj valjevskoj školi učila višim naukama i stranim jezicima.

Gimnazija je osnovana tek 1870. godine, u jesen te godine podignuto  je i zdanje  u kom je danas Narodni muzej Valjevo.

Nova zgrada gimnazije u Valjevu građena je 1906. po projektu arhitekata Dragutina Đorđevića i Dušana Živanovića (zajedno su projektovali i zgradu Treće beogradske gimnazije, srušenu Drugu beogradsku, kao i škole u Aleksincu i Prokuplju ). U kombinaciji akademske arhitekture i secesije, predstavlja u spoljnoj kompoziciji jedno od najboljih ostvarenja ove dekorativne arhitekture, kaže Bogdan Nestorović u tekstu Pregled spomenika arhitekture u  Srbiji XIX veka. Ispred tri lučna prozora na spratu postavljene su biste Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića i Ljube Nenadovića, koje je izradio vajar Đorđe Jovanović.

Najlepši deo jedne od najuglednijih srpskih gimnazija  je svečana sala, sa 46 karijatida, koja je zadržala originalni barokni izgled.

Slavni profesori i đaci valjevske gimnazije su pesnikinja Desanka Maksimović, episkop SPC Nikolaj Velimirović – Sveti vladika Nikolaj, akademici Branislav Petronijević, Živojin Perić, Borislav Blagojević, Matija Bećković, Ljuba Popović, Gordana Babić Đorđević.

 Užička gimnazija

I Užička gimnazija osnovana je u prvoj polovini 19. veka. Njeno osnivanje traži, kako piše užički istoričar Stevan Ignjić, mlada srpska građanska klasa, čija molba Namesništvu rezultira 1839. ukazom o osnivanju gimnazije. Gimnazija će ubrzo biti preseljena u Čačak, ali „građani Užica bili su uporni“, pa im se gimnazija posle godina molbi vraća 1865. Godine borbe bile su potrebne i da Užice konačno dobije zgradu gimnazije. Temelji su položeni 1891.

Pisac Ljubomir Simović u romanu-hronici „Užice sa vranama“ opisao je taj događaj –

„29. jula 1891, kada su na Trgu svetog Đorđa, preko puta Saborne crkve, svečano položeni temelji za zgradu gimnazije, Užičani, po svom starom običaju, to pozdravljaju zvonjavom zvona i pucnjavom prangija“.

Zgradu Užičke gimnazije, izgrađenu u stilu akademizma sa dekorativnim elementima neorenesanse, projektovao je inženjer Venceslav Čihak. Spoljna kompozicija zdanja je „u mirnom neorenesansu“, piše Bogdan Nestorović, „lepih proporcija, sa primesom toskanskih i jonskih pilastra u spratovima i sa rustikom i polukružnim otvorima u prizemlju“.

Slavni učenici i profesori Užičke gimnazije su filolog i političar Ljubomir Stojanović, političar Dimitrije Tucović, akademik i jedan od 1300 kaplara Miladin Pećinar, biolog i genetičar, prevodilac Darvinovih knjiga, Nedeljko Divac, pisci Milutin Uskoković, Ljubomir Simović i Ljubivoje Ršumović

Među pažnje vredna gimnazijska zdanja u Srbiji treba ubrojati i Čačansku gimnaziju iz 1912., delo arhitekte Dragutina Maslaća, gimnaziju u Smederevu, spomenik kulture, iz1904, prema projektu arhitekte Milorada Ruvidića, koji je projektovao i Prvu nišku gimnaziju 1912., gimnazije u Pirotu i Prokuplju, stara zaječarska gimnazija po projektu Riharda Langa.

Nepokretna kulturna dobra su i zgrada Palanačke gimnazije iz 1929,  zgrada gimnazije u Loznici, Polugimnazija u Šapcu, Prva i Treća beogradska gimnazija…

Zgrada gimnazije, kakvo god ime nosila, u svojim sredinama su funkcionalne i deo svakodnevnog života, odnosno obrazovanja, kulture i onoga što se zove – Život.

Aleksandra Rajić, sociološkinja, urednica u Redakciji kulture Radio Novog Sada, saradnica internet Art Magazina, u Novom Sadu dobitnica nagrada za promovisanje kulture.

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: 

The post Aleksandra Rajić: Zgrada gimnazije, temelj obrazovanja appeared first on Korzo.

Jedan od najznačajnijih pisaca ovog doba – Orhan Pamuk došao je u Novi Sad (20. decembar 2016) kako bi primio međunarodnu književnu nagradu „Milovan Vidaković“. Nagradu dodeljuje Međunarodni festival proze Prosefest u organizaciji novosadskog Kulturnog centra. Korzoportal na licu mesta.

O. Pamuk (stoji, prvi desno), rukopis O. Pamuka

Retoričko pitanje – ko je Orhan Pamuk? Ipak, odgovor. Književnik iz Turske, Nobelovac koji je svetu približioTursku, njenu svakodnevicu satkanu od porodičnih reminiscencija na fonu u kome se prepliću i grad i država. Da, lokalne boje, ali univerzalne kad piše Orhan Pamuk.

Stigli smo do suštine: od rođenja nisam napuštao kuće u kojima sam živeo, ulice, četvrti. Posle pedeset godina znam da postoji veza između toga što i dalje živim u zgradi Pamuk, na mestu na kome me je majka uzela u naručje i prvi put mi pokazala svet, i na kome su napravljene moje prve fotografije, i te utehe i ideje o drugom Orhanu na nekom drugom mestu u Istanbulu…

Osećam da to čini posebnom moju priču, za mene, a time i za Istanbul; ostati u istom mestu, čak pedeset godina stalno biti u istoj kući, u vreme kad su u gradu većinu činili doseljenici i koji  je određen njihovom stvaralačkom snagom. “Izađi malo na ulicu, idi u neko drugo mesto, putuj”, govorila mi je majka setno… (Orhan Pamuk, Istanbul – Uspomene i grad, Geopoetika, Beograd 2006)

Orhan Pamuk ima obimno delo koje je prevedeno na više od 40 jezika, prodaje se u višemilionskom tiražu. U Srbiji njegove knjige objavljuje beogradska Geopoetika.

Foto/foto koncept Aleksandar Stanojlović

PROČITAJTE I: aleksandra-rajic-zgrada-gimnazije-temelj-obrazovanja, knjizevni-festival-na-brodu, igor-marojevic-mediterani-na-slovenackom

The post Orhan Pamuk u Novom Sadu appeared first on Korzo.

U projektu “Nepokretno nasleđe u Srbiji” Đorđe Milovanović osvetljava zbog čega uopšte postoji vojna industrija u Kragujevcu, a zatim istražuje kako je nastala Stara radnička kolonija.

 Stara radnička kolonija u Kragujevcu

Veliki rat ostavio je Kragujevac i njegovu vojnu industriju u pustoši. Devastirano je 70 odsto ovih kapaciteta, prema dokumentima Versajskog ugovora. I pre nego što se rat završio, u visokim vojnim krugovima nastala je ideja o izgradnji novog vojno – industrijskog kompleksa, i dislociranju postojećeg u Kraljevo. Međutim, preovladao je elemenat tradicije, a nova šansa kragujevačkoj vojnoj fabrici pružena je kroz snažan investicioni podsticaj. Kao jedan od najvidljivih rezultata jeste izgradnja naselja Stara Radnička kolonija, u periodu 1924 – 1931. godine.

Idejni tvorac formiranja naselja radnika i stručnjaka specijalizovanih za opsluživanje Vojno – tehničkog zavoda u Kragujevcu, bio je brigadni đeneral Živojin Terzibašić, upravnik fabrike. Do realizacije se došlo sredstvima ratne reparacije, a prema ugovoru sa firmom Henč iz okoline Drezdena izrađen je situacioni plan za 296 stanova na Stanovljanskom polju. Bile su to barake različitih veličina i broja stambenih jedinica, raspoređene na površini većoj od 21.000 kvadratnih metara. Ovaj prostor nalazi se na atraktivnoj lokaciji, izvorno definisanoj kao predgrađe Kragujevca, a danas u fizičkom, komercijalnom i zabavno – rekreativnom smislu, predstavlja centar grada i središte zbivanja. U urbanističko – arhitektonskom oblikovanju korišćeni su modeli engleskih radničkih kolonija. Najpre je podignuto je nekoliko zidanih objekata, a potom je izgrađen veći deo naselja sa drvenim barakama ofarbanim bojom topovskih lafeta, kao simbol naselja majstora oružara. Tako se čitava kolonija sastojala iz dva stambena dela – drvenih, vrlo solidnih baraka u kojima su stanovali visokokvalifikovani radnici Zavoda i – zidanih zgrada u kojima su stanovali oficiri i podoficiri, poslovođe i drugi rukovodioci. Kragujevačka Opština rešila je pitanje pijaće vode, kaldrmisanje ulica, izgradnje kupatila, parnih perionica, ambulanti, a vojna fabrika osvetljenje naselja strujom iz svojih pogona. Prosečene su ulice širine 12 metara, kaldrmisani trotoari, izgrađen park, skver, gradski hipodrom… Naselje se za kratko vreme pretvorilo u varoš sa oko 3000 stanovnika raznih nacionalnosti i konfesija. Za njihove potrebe, podignuta je škola za 500 učenika, zabavište za oko 150 dece, društveni dom za priredbe i fiskulturu, ambulanta, apoteka, požarni dom, biblioteka, prodavnica… Ne bi trebalo zaboraviti da je reč o vremenu u istoriji upamćenom po ekonomskoj recesiji svetskih razmera. Međutim, Vojno-tehnički zavod u Kragujevcu pružao je sigurnost po pitanju posla i stanovanja što je i bio glavni povod pridošlima iz oslobođenih, zapadnih krajeva Jugoslavije, ali i onima iz Italije i drugih zemalja, da ovde pronađu dom. Za njihove potrebe u planu je bila i izgradnja katoličkog hrama, obzirom na veliki broj Kolonaca.

Stara radnička kolonija – pogled sa vatrogasnog tornja

Industrijska celina Stara radnička kolonija predviđena je kao naselje zatvorenog tipa, a smatra se jedinstvenim urbanističkim ostvarenjem industrijskog pejsaža u ovom delu Evrope. Sveobuhvatno je planiran i uspostavljen neposredni kontakta čoveka sa prirodnim okruženjem i korišćeno drvo kao osnovni arhitektonski materijal, u skladu sa sa politikom gradnje onovremenog Kragujevca. Nisu se sledile nove ideje internacionalnog stila Moderne koje su uzimale maha, a bile inspirisane korbizjeovskim skicama novih gradova, u osnovi radikalnog principa stvaranja novih gradskih tkiva bez kontinuiteta sa nasleđenim strukturama. Primera radi, važno je napomenuti da je svaka stambena jedinica imala i svoju manju baštensku parcelu, gde je briga o čoveku i njegovim vanfabričkim aktivnostima, neposrednom kontaktu sa prirodom, predstavljala raritetan primer razmišljanja i delovanja. U širem, socio – antropološkom, kulturološkom i istorijskom smislu, naselje je nosilo izvesna utopistička obeležja komunskog stanovanja, dosta heterogenog sastava žitelja i sa rigidnim pravilima ponašanja unutar zajednice. Boemski život u potpunosti je bio isključen unutar zajednice, a ko je kršio pravila zajednice, bio je kažnjen. U večernjim časovima Kolonska kapija je zatvarana i odlazilo se na počinak, dok bi se svaki i najmanji slučaj remećenja reda okončao izbacivanjem iz zajednice.

U kontekstu Prostorne kulturno – istorijske celine, naše doba dočekalo je samo nekoliko objekata koji su i u autentičnoj urbanoj matrici činili reperna zdanja po kojima se ovaj prostor prepoznavao. U naselje, ograđeno žičanom i drvenom ogradom ulazilo se kroz Kolonsku kapiju sazidanu od čvrstog materijala sa dve omanje stražarske kuće.

 Kolonska kapija

Preko cele ulice sa jednog na drugi kraj gvozdenim slovima je pisalo Radnička kolonija Artiljerijsko – tehničkog zavoda, sa Nemanjićkim dvoglavim orlom iznad njega. Najatraktivniji objekat u ovom naselju, i ujedno zaštitni znak Kolonije jeste zgrada Sokolana. U prošlosti je više puta menjala svoju namenu pa je tako bila  društveni dom za razonodu stanovništva, hotel, čak i tehnička škola. Ipak je ostala upamćena kao zdanje u kome su se negovale veštine panslovenskog pokreta Sokola. U prizemlju su gimnastička sala i administrativne odaje a na spratu biblioteka i svečana sala sa binom za pozorišne i filmske predstave.

Kompleks Sokolana tridesetih godina 20. veka

Sagrađena je od drveta kao materijala koji je u celini ispoštovan u gradnji čitavog naselja. Njen volumen, visoka piramidalna kupa i impozantno pročelje čine je najdominantnijom građevinom u naselju i šire. Čitav dekorativni program sveden je na fasadu okrenutu ka uređenom trgu na kome je statua kralja Aleksandra Karađorđevića kojoj pruža izvanrednu pozadinu. Celom dužinom objekta u prizemlju i na spratu prostire se trem sa sa nizovima drvenih stubova sa profilisanim kapitelima i jastucima, a ugaonim stepeništima ostvarena je međuspratna povezanost.

 Dom upravnika kolonije

Dom upravnika Kolonije je još jedno zdanje od značaja sa administrativnim odeljenjima u donjoj i stambenim odeljenjima u gornjoj etaži. Karakter njegovih fasada potiče od poligonalnih ispusta na uglovima u obe etaže. Bogatstvu doprinosi čitavo šarenilo tipova prozorskih otvora, različitih dimenzija, pravougaonih i lučno zasvedenih. Svojom pojavom upotpunjuje estesku sliku i oplemenjuje čitav ambijent.

 Dom školskog nastojnika

Ekvivalentan ovom zdanju, u susednom školskom bloku stoji istodobni objekat Doma školskog nastojnika. Identične arhitekture, koju čine prizemlje i mansardno potkrovlje, i sa ugaonim ispustom neobično zarubljenim samo u prizemnom delu. U neposrednoj blizini “Sokolane“ nalazio se i Dom požarne družine, koji je u svom izvornom obliku imao i visoku drvenu kulu za osmatranje i veliko zvono koje je pozivalo požarnike i “kolonce“ na uzbunu. Bila je opremljena, za to vreme modernim vozilima i sredstvima za gašenje požara. U posleratnim godinama dobila je neadekvatnu prenamenu, kao stambeni objekat za smeštaj radnika. Obdanište je takođe neplanski prenamenjeno u stambene jedinice. Iako je nedaleko od “Palilulskog ulaza“ kojim su svi kolonci prolazili u vojnu fabriku, postojao moderan vrtić za decu, kao svojevrsni sociološki fenomen svog vremena, ovde je potvrđena ideja o humanom odnosu prema radniku. Tako je i u “koloniji“ oformljeno obdanište, nešto manjeg kapaciteta. Paviljon – Promenadni objekat se nalazi u sredini izuzetno lepog parka neposredno uz zgradu Sokolane. To je otvoreni objekat sa visokim podijumom na kome počiva šest stubaca povezanih lukovima, skromne dekorativne plastike koji nose masivnu zidanu pokrivku. Na podijum se izlazi stepenicama, a on sam je ograđen metalnom kovanom ogradom. Služio je za promenadne koncerte, izvođenje pleh muzike lokalnog vatrogasno društva, najčešće nedeljom. Kiosk, građen opekom sa skromnim ukrasima u plitkoj štuko – dekoraciji, predstavlja neotuđivi deo spomeničke celine kao primer životne svakodnevice ove naseobine. Spomenik Kralju Aleksandru I Karađorđeviću se nalazi ispred zgrade Sokolane, sa kojom čini jedinstvenu scenu. Postojeći spomenik nije autentičan, ali se nalazi na mestu gde je nekada bila bista jugoslovenskog kralja (otkrivena 2. oktobra 1938. godine, uništena nakon Drugogo svetskog rata).

 Sokolana i promenadni objekat

Nesumnjive su likovne i arhitektonske vrednosti ovih centralnih kolonskih zdanja, njihova autentičnost, takođe i sociološke, istorijske i urbane vrednosti, a izvanredan pejzažni doživljaj koji pružaju opravdava njihovo postojanje. Shodno svemu navedenom, Vlada Srbije donela je 2013. godine odluku o utvrđivanju Kompleksa „Sokolana“ u Staroj radničkoj koloniji za kulturno dobro, shodno odredbama GUP-a Kragujevac 2005. Stambene drvene barake su u najvećoj meri porušene i na njihovom mestu izgrađeni novi stambeni blokovi veće spratnosti, uz zadržavanje pomenutog kompleksa. Osvrt na ovo jedinstveno graditeljstvo kao svedočanstvo njegovog postojanja unutar gradske matrice, bezmalo čitav jedan vek, mora da posluži otporu uniformišućim tendencijama i naglasi lokalnu identifikaciju. Osnovna načela treba da postanu očuvanje i održivost kulturnog pejzaža, konzervacija kroz upotrebu urbane baštine i negovanje tradicionalno nasleđenog senzibiliteta.

Đorđe Milovanović, istoričar umetnosti, viši stručni saradnik u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Kragujevac

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA TEKSTOVE DRUGIH AUTORA KOJI SE NALAZE GRUPISANI, NA POČETNOJ STRANI

The post Đorđe Milovanović: Stara radnička kolonija u Kragujevcu appeared first on Korzo.

Spomen–zbirka Pavla Beljanskog u sredu 21. decembra bila je centar prazničnog događanja. Upravnica Jasna Jovanov uručila je Zahvalnice partnerima, saradnicima i medijima koji su u 2016. godini svako na svoj način pomogli da se rad ove ugledne ustanove  unapredi, odnosno da bude vidljiviji.

Upravnica Jasna Jovanov rekla je da samim tim što su dobili priznanja Art magazina i  nagradu Nacionalnog komiteta IKOMA za  projekat međunarodne  saradnje sa Hrvatskom  –  za dve izložbe koje su bile u Zagrebu, zatim u Novom Sadu, to govori „da smo bili na dobrom putu kada smo odlučili da deo kolekcije Spomen – zbirke prikažemo van granice zemlje prvi put  prošle i ove godine“.

Spomen- zbirka Pavla Beljanskog u 2016. imala je 13 gostovanja tako da je bila prisutna na teritoriji cele Srbije i tu intenciju imaju i za 2017. godinu.

U 2017. godini  predviđen je jedan značajan projekat – izložba Ignjata Joba. Njegove slike, odnosno iz Spomen-zbirke sada su izložene u Zagrebu, a u martu 2017. biće prikazane u Spomen-zbirci u nešto manjem obimu, ali dovoljnom da se novosadska publika upozna sa njegovim delom koje dugo nije imala priliku da vidi, osim nekoliko slika koje su izložene u Novom Sadu.

Još jedan značajan projekat najavljen je za  jesen 2017. Povodom 110 godina od rođenja Petra  Lubade Spomen-zbirke Pavla Beljanskog prirediće složen program u kome će se na razne načine osvetliti delo ovog velikog slikara.

Sve u svemu dinamičan rad Spomen-zbirke Pavla Beljanskog tokom 2016. godine protekao je u znaku obeležavanja jubileja slikara, nagrada i gostovanja, a u skladu sa dosadašnjom praksom negovanja i širenja kruga saradnika, uz značajnu podršku medija.

Vreme božićnih i novogodišnjih praznika bio je povod za druženje na prazničnom koktelu održanom u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Tom priikom su uručene i Zahvalnice saradnicima koji su odigrali dragocenu ulogu kako bi se unapredio rad kuće ustanove i realizacija muzejskih programa u 2016. godini.

PROČITAJTE I:

The post Spomen–zbirka Pavla Beljanskog: Uručenje Zahvalnica i praznični koktel appeared first on Korzo.

Prvi put Uglješa Šajtinac i njegova Vikend priča na korzoportalu. Dramski pisac, pripovedač, romansijer (Zrenjanin, 1971). Po drami “Hudersfild“ snimljen je istoimeni igrani film. Nagrađivan – Sterijina nagrada za najbolji savremeni dramski tekst Hudersfild na Sterijinom pozorju, za roman VOK ON! Nagrada „Biljana Jovanović“ za knjigu godine, Evropska nagrada za književnost za roman „Sasvim skromni darovi“…  Ilustracije: Mladen Hadžić

Kako je uopšte dospeo na ovo mesto i čime je nateran da stoji u ovako glupoj telesnoj pozi – to se pitao profesor jezika, Dejan Opnokrilčev zvani Deki. I zašto se to sve češće dešava? Negde, na nekom mestu, u bilo koje doba – on stoji, sedi, čuči, napinje se ili povija ali onda, odjednom, nije mu jasno – zašto?!

Memorijsko napregnuće moglo bi da odredi godinu ali mesec ili dan to već ne. Ne tako davno, pre nekoliko godina, kad je prevalio četrdesetu, recimo. Otad je to!

A, sad, eto ga na terasi, jednom nogom je opkoračio ogradu, drugom stoji na metalnim merdevinama. Jesen je suva i topla, on je u pižami. Dole, pet spratova niže, na zemlji se nagomilalo žuto lišće, vetar ga prevrće.

Samome sebi, profesor Opnokrilčev liči na čoveka rešenog da se baci i ubije. Ali, to je nemoguće. On sutra mora na blok-nastavu, treba pripremiti novu generaciju đaka za takmičenje u besedništvu, ah, svi ti leksikoni i rečnici!

Shvata da je mamuran. Sinoć je opet s Etrurcima i Samnitima sedeo u nekakvoj zadimljenoj pećini. Pre toga, sa ustaljenim uspehom, pogledima se posvađao sa svojom divnom suprugom. Deca nisu bila obuhvaćena svađom, ona su postojala samo u njihovim mislima ili kao tuđa – bili su bezdetni i srećni. A ona je pričala kako joj je dosta “njegove malodušnosti, predaji godinama, žrtvovanju za druge (što je samo bio izgovor da se više bavi sam sobom), telesne i higijenske zanemarenosti“. Profesor se branio predosećanjem “tihog odlaska“, čak je dohvatio i leksikon, gerantogogija, gerantopedija, a, supruga ko supruga – “Zar ti ne vidiš šta se događa?! Majklu Džeksonu daju godišnji pomen a Pol Makartni se treći put oženio. Ko bi mogao to da zamisli?! “Say, say, say“, seti se samo, Džekson je još uvek bio mlad i crn a Pol već odrtaveli sredovečni lik (i tada je izgledao bolje nego ti sada a u tim si nekim godinama) – ko je mogao da zamisli od svih onih ljudi koji su sedeli unaokolo, statista, kamermana, rekvizitera, vozača, momaka iz keteringa, da će taj kovrdžavi klinac otići pre ovog posedelog rokera“… “Mnogo je volim“, pomislio je odjedared i skoro se strovalio preko ograde.

Na komšijskoj terasi koju je sasvim detaljno mogao da sagleda stajao je veliki beli kavez za pticu. Ne “za ptice“ već “za jednu pticu“ jer “ptici samoj“ treba dosta prostora. Sam đavo ga je terao da žvižduće kadgod bi uočio da su komšije iznele kavez na terasu. To je nekakva bela ptica, ništa naročito, ali, s vremenom, profesor je naučio da žviždukanjem podražava njen poj i činio je to. Za poverovati je da je i sama ptica videla nešto sebi blisko u pojavi nekakvog bića, uglavnom “svetlog perja“ (profesoru je supruga kupovala svetlosive i beloplavkaste pižame). Žviždukajući sve glasnije i življe, profesor je svog ornitološkog blizanca terao u divlje graktanje što nijednom nezaposlenom stanaru zgrade nije promaklo (a nezaposlenih na svakom spratu, čitaj: na ivici samoubistva). Izbrazdane i mračne face pojavljivale bi se na prozorima a neki bi se čak i krstili kao da su pred najstrašnijom sablazni.

To je naučio još kao mali – “ne drži pticu“! Kuče, mače, da, ali pticu ne, ona mora da leti, zašto, to je posle spoznao, ali, zaveta svojih dedova čvrsto se držao. Jednom, obećao je sebi, kupiće u kineskoj prodavnici dugačak, teleskopski štap za pecanje koji će moći da dosegne do komšijskog kaveza i pokušaće da podigne rezu koja oslobađa vratanca (ili će prosto umlatiti pticu istim štapom ako se iznervira i ne uspe).

“Da smo imali decu“, ali, imao je on na desetine dece za ovih deset godina rada u srednjoj školi, i, bilo ih je raznih – pametnih, glupih, visprenih, namučenih, razmaženih, idiota i kljusina. Biti mudar ili glup, to nema veze sa godinama, on je mrzeo svoje vršnjake, on se gadio tih smradova koji ništa nisu uradili za “tu decu“, on se nagledao otimačine bez volje da se “ostavlja naraštajima“. Kadgod je kakvo nesnošljivo dete pokušao da popravi i slao po roditelja da dođe u školu na razgovor je dolazilo još veće govedo od tog deteta.

Razmišljao je često, baš kao i sada, na toj okrnjenoj, neokrečenoj terasi: “mi nećemo tako brzo ostariti, draga moja, jer, nemamo decu. I sami smo još uvek samo deca svojih ostarelih roditelja koji su, doduše, imajući decu sačuvali neku nama nepoznatu svežinu, volju i razboritost“… Bla, bla.

Dosadni i suvišni profesor Opnokrilčev je, u stvari, alkos iz kraja, daš mu kilo belog, po mogućstvu “rizling“ i ostaviš ga u uglu nekog svratišta. On će trućati, začudo, lepim jezikom, o propasti ovog društva; on će prvo osuti paljbu na mladež koja “nije ništa drugo do oni varvari, Tribali, Iliri i Kelti koji se boje civilizacije“; onda će ih zdušno braniti “jer mladići ne smeju biti ravnodušni“, pa, paljba po roditeljima, pa, “ako su starci, opet, ne znači da su izlapeli, u starca ima mudrosti i pouke…“

Konačno, dugo je već lelujao na toj terasi u raskrečenoj pozi i supruga se zabrinula. Pojavila se odnekud i podsetila ga da pogleda “ima li gde mrava u zemljom zatrpanoj žardinjeri“. To je, dakle, ono zbog čega je tu.

Mravi. Nije bilo nikakvih mrava. Ni cvrčaka. Zašto nema cvrčka? Ne onog s violinom iz one stupidne basne o umiranju zbog neimanja zaliha skupljenih tokom leta, jer, ako je to “jebena metafora za životnu dob, pa je zima, dakle, starost, onda, glupo je da starac gomila jer što si stariji sve ti manje treba a ne obrnuto. Ali, kada bi to bio onaj cvrčak koji je, u stvari, Titon, kojeg Zevs učini besmrtnim ali se zajeb’o pa mu nije dao večnu mladost već samo beskrajan život, onda, pitao bih ga, kako?! Kako ti ide, Titone?!…“

Kad nije na terasi, raskrečen i u pižami, kad nije na blok-nastavi ili na pijaci gde kupuje sireve, kad ga nema u naručju njegove divne supruge dok se ona glasno kaje što je vikala na njega – on je, zna se, u lokalnom “gasthausu“, sedi i “žvaće“ kilo belog, ispunjava tiket kladionice igrajući “ono što bi i Ciceron odigr’o“.

 Iz tematske antologije savremene srpske priče o starosti “Starost” (Arhipelag,  2012), priredili David Albahari i Srđan V. Tešin

 PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: ispovest-jedne-fusnote, zec-iz-zelene-doline, http://korzoportal.com/vikend-prica-firnajz, uspomena-na-paulinu, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, taslih…

The post Vikend priča: Jesen rizlingviste appeared first on Korzo.

Kakve veze imaju stari Bežanijski aerodrom, hangar-radionica za avione i Milutin Milanković? Imaju utoliko što je ovaj dvojni betonski hangar za smeštaj aviona urađen prema projektu Milutina Milankovića i do danas  jedini je kod nas i jedan od malobrojnih ovakvih građevinskih karakteristika, sačuvanih u svetu. U projektu “Nepokretno nasleđe u Srbiji” o tome piše Jovo Simišić.

 Hangar 2016

Na mestu nekadašnjeg starog Bežanijskog aerodroma na Novom Beogradu, iznad delova današnjih ulica Milutina Milankovića i Omladinskih brigada, pored Airport City-ja, sačuvan je deo dvojnog betonskog hangara za smeštaj aviona koji je urađen po projektu naučnika po imenu Milutin Milanković, a pod zaštitom je države kao kulturno dobro. Po tipologiji i primenjenim graditeljskim tehnikama ovaj hangar-radionica predstavlja jedini primer te vrste objekata kod nas i jedan od malog broja sačuvanih u svetu. Inovativnost rešenja primenjenog u presvođavanju prostora velikog raspona, uslovljenog pre svega funkcijom objekta, svrstava ga među građevine kojima su dosegnuti najveći dometi inženjerstva međuratnog razdoblja u evropskim i svetskim okvirima. Stari Bežanijski aerodrom čuven je po ovom objektu.

Ispred hangara

Godine 2017. navršava se devet decenija od osnivanja prve jugoslovenske avio-kompanije, Aeroput na čijim temeljima je nakon Drugog svetskog rata formiran Jugoslovenski aerotransport, kasnije Jat Airways iz koga je 2013. nastala Er Srbija. Za datum osnivanja Aerpouta – 17. jun 1927. Godine, zvanično se vezuje početak civilnog vazduhoplovstva Jugoslavije i Srbije. Nekoliko meseci pre osnivanja Aeroputa, 25.marta 1927. godine otvoren je civilno vojni aerodrom na Bežaniji u Beogradu preko koga se narednih 35 godina odvijao kompletan civilni saobraćaj, sve do 1962. godine kada je završena izgradnja novog aerodroma u Surčinu.

Kada je otvaran Stari bežanijski aerodrom nisu bili završeni svi neophodni objekti, pogotovo za civilni saobraćaj. Pored travnate piste bilo je nekoliko vojnih baraka, magacina, rezervoara za gorivo, kao i šest betonskih hangara sa odgovarajućim aneksima i platformama, od kojih su tri bila namenjena civilnom, a tri vojnom delu. Od 1929. do 1932. letelište je prošireno sa dve travnate poletno-sletne staze, a 2. avgusta 1931. godine, u civilnom delu aerodroma završena je savremena pristanišna zgrada kao i oficirski dom.

Airport City 2016.

Iste, 1931.godine, završen je dvojni betonski hangar koji je služio za smeštaj aviona. Od celokupnog kompleksa nekadašnjeg aerodroma ostao je sačuvan samo jedan deo ovog hangara koji je devedesetih godina 20. veka stavljena pod zaštitu države kao kulturno dobro. Sada je u sastavu Airport City-a, prvog biznis parka u Beogradu.Umesto aviona ovde su sada parkirani automobili!

Malo je poznato da je projekat za ovaj hangar uradio Milutin Milanković, jedan od najpoznatijih srpskih i svetskih naučnika iz matematike, astronomije, klimatologije i geofizike, koji je nakon završenih studija karijeru počeo upravo kao građevinski inženjer. Treba napomenuti da je on je prvi Srbin koji je stekao diplomu građevinskog inženjera, a takođe i naš prvi doktor građevinskih nauka. Početkom 1905. primljen je u poznatu bečku građevinsku firmu „Betonbau“ , barona Adolfa Pitela, gde je razvio novi sistem izrade tavanica koji je postao poznat kao „Sistem Milanković – Krojc“ i  primenjen je na više poznatih objekata širom bivše Austrougarske. To je mladog inženjera afirmisalo, a njegovom imenu donelo slavu i priznanja u stručnim krugovima.

Prvi projekat u firmi barona Pitela bilo je fabričko postrojenje u Sankt – Peltenu gde je na 15.000 kvadratnih metara trebalo uraditi rekonstrukciju krova, pri čemu nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armiranih greda i nosećih ploča. Milutin Milanković je tu prvi put primenio dvostruko armirane betonske preseke za koje je izveo i osnovne jednačine. U to vreme armirani beton je bio nov građevinski materijal i Milanković je bio među prvim stručnjacima koji su uveli matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji grafički način projektovanja. Patentirao je novi tip rebrastih armiranobetonskih tavanica i objavio prvu raspravu o armiranom betonu pod nazivom „Prilog teoriji armirano- betonskih nosača“.

Tokom pet godinam koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je učestvovao sa statičkim proračunima i radom na terenu u gradnji desetak hidrocentrala, mostova, akvadukta i vijadukta od armiranog betona.

Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču do oktobra 1909. kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta na Katedri primenjene matematike u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika. Iako je imao značajne projekte iz oblasti armiranog betona, Milanković je ipak odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima i 1910.godine dolazi u Beograd i postaje državljanin Kraljevine Srbije. Međutim, i dalje uporedo radi na fakulteta i pravi statičke proračune u građevinarstvu. Pored ostalog, izradio je projekat 19  mostova od armiranog betona na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka.

Aeroput, avioni na remontu

Nakon završetka Prvog svetskog rata tokom koga je došlo do pune afirmacije avijacije u ratnim uslovima obnovljena je ideja da se u blizini Beograda izgradi savremen aerodrom. Ulaskom Srema, Bačke i Banata u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno pripajanjem teritorija severno od Save i Dunava, na svega nekoliko kilometara od Beograda, pronađena je lokacija za izgradnju međunarodnog vazduhoplovnog pristaništa. Priprema terena na prostranom platou ispod Bežanijske kose, između Zemuna i sela Bežanije, počele su 1923. Zbog toga što u kratkom roku nije bilo moguće završiti pripremne radove za izgradnju ove vazdušne luke, država je donela odluku o osposobljavanju privremenog aerodroma kod Pančeva preko koga je kompanija „Franko-Rumen“ iste godine počela da obavljala vazdušnog saobraćaja na liniji Pariz–Istanbul. Nakon premeštanja civilnog vazdušnog saobraćaja na novu lokaciju, aerodrom u Pančevu je korišćen samo u vojne svrhe kao pomoćno letelište.

Hangar 2016.

Novi Beograd je u vreme građenja aerodroma bio pusto, močvarno područje s nekoliko stihijski nastalih naselja, s njivama, vinogradima i barama. Za izgradnju aerodroma bilo je neophodno isušivanje i nasipanje terena, što je predstavljalo prve planske radove tog tipa na levoj obali Save, i koji su u znatnoj meri usporili i poskupeli gradnju aerodroma. Otkup i saniranje terena trajali su od 1923. do kraja 1925. godine, kada je otpočela izgradnja aerodromske infrastrukture. Istovremeno s pripremom terena, u Inženjerskom odeljenju Komande vazduhoplovstva u Petrovaradinu izrađivani su projekti objekata aerodromske infrastrukture. Početkom 1926.godine projektovanje hangara velikih raspona i ostalih betonskih konstrukcija dobio je u zadatak inženjer Milutin Milanković. Prema njegovim nacrtima realizovani su dvojni betonski hangari za smeštaj aviona, raspona od po 40 metara dužine, 47,7 metara širine i visine 7 metara. Ovakvi hangari nisu podignuti samo na Bežaniji već i na vojnom aerodromu u Kraljevu – hangar za izradu i montažu aviona – kao i na mešovitim aerodromima u Zagrebu i Skoplju. Milanković je u rešavanju premošćavanja hangara prvi put u srpskom graditeljstvu primenio matematičke metode u projektovanju. Otuda i značaj hangara za razvoj vazdušnog saobraćaja i avijacije na našim prostorima, jer su oni bili pokazatelji tehničkih i inženjerskih dostignuća, ostvarenih u konstrukcijama velikih raspona za smeštanje i opravku aviona. O odnosu prema projektovanju aerodromskih objekata, i značaju koji je taj zadatak imao za inženjerski rad naučnika, govori zapis koji je Milanković ostavio u svojim Uspomenama – “Čim potpisasmo taj sporazum, počesmo s projektovanjem dvaju velikih građevinskih objekata, dvojnog hangara za smeštaj aviona na bežanijskom aerodromu i radionice za izradu i montažu aviona u Kraljevu”.

Stari bežanijski aerodrom

Hangar-radionica na starom Bežanijskom aerodromu svojim građevinskim i konstruktivnim karakteristikama predstavlja tipski objekat ove vrste i namene. Sastoji se od centralnog dela (hangara za montažu) i dva bočna aneksa namenjena radionicama, uklopljena u jedinstvenu arhitektonsko-funkcionalnu celinu. Hangar je pravilne pravougaone osnove dimenzija 31,10 puta 31,88 metara, sa središnjim slobodnim prostorom za smeštaj i montažu aviona. Zasveđen je lučnom krovnom konstrukcijom, takozvanom betonskom korubom, čime je čitav središnji prostor namenjen montaži aviona bio potpuno oslobođen nosećih elemenata, otvarajući tako veću mogućnost slobodnom kretanju i pomeranju letelica. U zoni sprata nad delom centralnog prostora hangara formirana je galerija do koje se stiže unutrašnjim stepeništem. U aneksima je prostor podeljen na više prostorija različitih dimenzija namenjenih radionicama.

Unutrašnji funkcionalno-prostorni koncept uslovio je spoljašnje oblikovanje građevine. Hangar je od bočnih krila odvojen visinski, ali i isticanjem zadnje i prednje fasade u odnosu na nešto povučena zidna platna krila. Vizuelno razdvajanje funkcionalnih delova objekta ostvareno je i na nivou takozvane pete fasade, odnosno suprotstavljanjem zalučene tavanice hangara (koruba) i dvoslivnih krovova blagog nagiba nad oba aneksa. Niža zona glavne fasade hangara rešena je u vidu drvenog zastora na kojem su formirani veliki klizni otvori. Čitav zastor koncipiran je tako da prema potrebi ulazna zona može u potpunosti da se oslobodi za unos aviona većih dimenzija.Osvetljenost hangara omogućena je prozorima, postavljenim u pravougaona polja u višoj zoni fasade, koja prate zakrivljenu liniju tavanice i stvaraju poseban estetski efekat u spoljašnjem izgledu objekta. Staklene površine izdeljene su na manja polja, što predstavlja posledicu tadašnjih tehničkih mogućnosti livenja stakla i prepoznatljiv element industrijskih objekata međuratnog razdoblja. Osvetljenost je pored prozora na glavnoj fasadi obezbeđena i manjim prozorskim površinama smeštenim na gornjim delovima bočnih zidova hangara iznad radioničkih aneksa. U zadnjem delu građevine, formiran je blok s kancelarijskim i pomoćnim prostorijama, koji je i funkcionalno i vizuelno odvojen od središnjeg hangarskog prostora.

Bez obzira što se danas, u 21. veku ispred hangara – kulturnog dobra,  koji je građevinski projektovao Milutin Milanković, parkiraju automobile, ne avioni, bez obzira što  jedinstveni graditeljski izvedeni rasponi nisu u najboljem stanju, ono ostaje kao beleg znanja i vremena za uvek.

Jovo Simišić, politikolog, novinar. Radni vek proveo je u Jugoslovenskom aerotransportu (JAT), najduže kao urednik i novinar u Jatovoj reviji i na mestu zamenika direktora Media centra JAT- a. Koautor tri knjige o istoriji JAT-a i civilnog vazduhoplovstva Srbije i Jugoslavije.

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA TEKSTOVE DRUGIH AUTORA KOJI SE NALAZE GRUPISANI, NA POČETNOJ STRANI

The post Jovo Simišić: Stari Bežanijski aerodrom i Milutin Milanković appeared first on Korzo.

Suburbium je pre tri godine počeo „beba“ projekat – Korzo Portal za urbanu kulturu i baštinu. Podsećamo na samo neke od dragocenih saradnika i dragocenih sagovornika. Foto kolaž: Aleksandar Stanojlović.

Ima još…

Ima još…

Ima još…

Ima još…

Ima još…

Nije kraj Suburbium / Korzo Portal… Hvala svim našim saradnicima koji znaju da treba nastaviti… i kada posustajemo.

PROČITAJTE I: korzo-portal-postoji-godinu-dana,

The post Suburbium / Korzo Portal / Postojimo! appeared first on Korzo.

U projektu “Nepokretno nasleđe u Srbiji”, barokna tvrđava Petrovaradin tema je sveobuhvatne analize Zlatka Uzelca. Početak gradnje Petrovaradina kao baroknog grada – tvrđave povezan je s historijskim događajima završnih faza tzv. Velikog bečkog rata koji je započet opsadom Beča 1683, a završen Mirom u Sremskim Karlovcima 1699. Ovo je svojevrsni ep o istorijskom sudaru dva glavna tadašnja fortifikacijska inženjera!

Prva (i temeljna) faza izgradnje grada-tvrđave prema projektu Matije von Kaiserfelda iz 1692.

Petrovaradin, a nešto prije njega i susjedni Osijek, građen je kao ratna tvrđava usred vrlo određenih ratnih zbivanja, uz velike i grčevite napore i u velikoj brzini. Početak gradnje u Osijeku vezan je prvenstveno za brze pripreme za novi veliki obračun glavnih vojski dva carstva, koji je uslijedio u krvavoj bitci kod Slankamena 19. 8. 1691, kao i nastavak rata poslije bitke. Gradnja novih velikih fortifikacija Osijeka započela je pod vodstvom Ludviga Badenskog, novoimenovanog zapovjednika za Ugarsku carske vojske cara Svetog rimskog carstva i ugarskog kralja Leopolda I.

 Kaiserfeldov plan Osijeka

Već krajem zime, u kojoj je glavni projektant (superintendant) fortifikacija u Ugarskoj Matija (Mathias) von Kayserfeld izradio nove projekte, nekoliko je tisuća radnika, a pred ljeto i uz pomoć vojske koja se počela okupljati u Osijeku za predstojeći obračun, ubrzano radilo na podizanju zemljanih nasipa novih velikih bastiona i širokih opkopa osječkih fortifikacija. Vojska je pod vodstvom Ludviga Badenskog krenula prema Vukovaru 19. 7. 1691, a osmanske posade u Iloku i Petrovaradinu pred njom su se povukle, kako se pokazalo – zauvijek. Mjesec dana prije toga umro je u Carigradu od malih boginja sultan Sulejman II, a na njegovo mjesto postavljen je voljom Velikog vezira Fazil Ahmeda Kӧprülüa (Fazil Ahmed-paša Ćuprilić) njegov brat Ahmed II.

Veliki vezir Fazil Ahmed Kӧprülü, poginuo je potom na čelu svoje goleme vojske u Slankamenskoj bitci, a Ludvig Badenski stekao je od tada svoj nadimak „Türkenlouis“. Nakon velike pobjede kod Slankamena, glavnina carske vojske pod vodstvom Badenskog morala se, međutim, vratiti na Rajnu gdje je tada već četiri godine trajao rat s Francuskom, kojega je francuski kralj Luj XIV vodio protiv cara Leopolda u neformalnom, ali koordiniranom savezništvu s Osmanskim carstvom.

Vodstvo preostale vojske preuzeo je Charles Eugen de Croÿ (Krui), carski feldmaršal francuskog porijekla, rodom iz pokrajine Pikardije, koji je kao i princ Eugen Savojski bio jedan od francuskih prinčeva koji su se priključili razbijanju opsade Beča 1683. U godini u kojoj će princ Eugen Savojski postići svoj prvi veliki uspjeh u bitci kod Sente 1697, de Croÿ će preći u rusku službu Petra Velikog, no doživjet će poraz od Šveđana u bitci kod Narve i  umrijeti u zarobljeništvu u tvrđavi Reval. Njegovo tijelo ostalo je čudesno mumificirano i do danas je izloženo u jednoj crkvi u Talinu, glavnom gradu Estonije.

Charles de Croÿ je bio taj koji je 18.8.1692. postavio kamen temeljac za gradnju novog grada-tvrđave Petrovaradin (barokna tvrđava Petrovaradin, prim. korzoportal) na jedan dan prije pune prve godišnjice pobjede kod Slankamena. Ali Matija von Kaiserfeld je projekte za Petrovaradin dovršio već prethodne godine, u vrijeme bitke, pa ih je već istog mjeseca vjerojatno predao i Badenskom, dok se vojska nakon bitke duže zadržavala na odmoru u Petrovaradinu prije povratka na Rajnu. Crtež toga projekta do sada nije pronađen, ali je nesumnjivo da je Kaiserfeld u Petrovaradinu bitno odredio karakter i budući izgled novog grada-tvrđave, kao što je to jednako svojim projektima ostvario i u Osijeku, gdje je s projektiranjem nastavio i 1693., paralelno s gradnjom Petrovaradina.

Radovi na izgradnji Petrovaradina s njegovim novoprojektiranim fortifikacijama počeli su tek krajem ljeta, nakon de Croÿevog postavljanja kamena temeljca, jer su do tada na inicijativu Engleske i Nizozemske počeli mirovni razgovori s Turskom, no kako je sultan Ahmed II odbio prihvatiti novi status Transilvanije, borbe su nastavljene upućivanjem prema Transilvaniji nove velike osmanske vojske, obnovljene brzo nakon Slankamena.

Da se to spriječi odlučeno je da feldmaršal de Croÿ izvede taktičku opsadu Beograda, što je i izvedeno iduće 1693. Gradnja Petrovaradina tako je zapravo započela također kao dio ofenzivnih priprema, jednako kao i u slučaju Osijeka dvije godine prije toga. Tada je Osijek građen u pripremama za bitku koja je uslijedila kod Slankamena, a gradnja nove strateške tvrđave Petrovaradin  počela je kao sastavni dio priprema za napad i ponovnu opsadu i osvajanje Beograda, a s prvenstvenim ciljem da se odvrati napad na Transilvaniju glavnine turske vojske pod vodstvom novog Velikog vezira Sürmeli Ali-paše.

 Osijek 1691-93. i Petrovaradin 1692-93. prema projektima ing. Matije von Kaiserfelda

Petrovaradin je do tada bio utvrđen samo, tek neznatno popravljanim, ostacima srednjovjekovnih zidina nekadašnje cistercitske opatije Belafons, velike kraljevske opatije koju je 1235. osnovao kralj Bela IV, u svoje vrijeme najveće i najbogatije cistercitske opatije u cijelom ugarskom kraljevstvu. Od nje su još prilikom prvog osvajanja 1688. stajali očuvani zidovi opatijske crkve smještene na dominantnom i oduvijek utvrđenom istaknutom platou 40-tak metara visoke stijene nad Dunavom. Dunav je, skrećući prema jugu, jugoistoku oko toga najsjevernijeg, poput klina istaknutog izdanka Fruške gore tada bio iznimno široko razveden i od toga mjesta razliven u brojne rukavce koji su se dijelom svijali i s jugoistočne strane platoa, okružujući tako staro petrovaradinsko podgrađe u istočnom podnožju stijene. Na suprotnoj strani Dunava stajao je još 1688. i renesansni barbakan, opekom zidana topovska utvrda mostobrana nasuprot Petrovaradinu – prvoj jezgri budućeg Novog Sada.

 Tvrđave u Namuru (u Belgiji) i Petrovaradinu, u istom mjerilu

Kaiserfeld je najprije umjesto barbakana izgradio suvremenije utvrđenje mostobrana s jačim zemljanim nabojima. I u Petrovaradinu je, zadržavši dotadašnje stanje isto kao i u Osijeku i ovdje svojim temeljnim projektnim rješenjem bitno odredio daljnji razvitak grada-tvrđave i njegov karakter. Položaj postojeće stare tvrđave na njenom visokom stjenovitom platou nad Dunavom zadržao je kao glavnu i isključivo vojnu tvrđavu, kao istaknutu petrovaradinsku Citadelu, a utvrđeno malo podgrađe kao gradsko naselje u podnožju.

Fortifikacije podgrađa su kasnije, no tek u terezijansko doba, proširene i iz trostranog preoblikovane u peterostrano zvjezdasto utvrđenje gradskog naselja, ali svi bastioni Citadele, te većeg dijela Podgrađa određeni su već Kaiserfeldovim projektom. Konačni projekt s opisom usvojen je 25. marta 1692. Citadela je utvrđena s pet bastiona koji su spretno prilagođeni terenu, razvijajući se kao polubastioni, segmentni ili skraćeni bastioni, s ravelinima i kontragardama, a najosjetlji prilaz s juga riješen je hornwerkom, izduženim u skladu s terenom.

Nakon što je svojim projektom dodatnih fortifikacija za Đer (Gyӧr), još iz 1685, a posebno u Osijeku, pokazao svoju kompetenciju i vrsnoću u projektiranju nizinskih fortifikacija, a u Budimu i visinskih, u Petrovaradinu je Matija Kaiserfeld izveo svojevrsnu sintezu, potvrdivši se posebno u svom karakterističnom spretnom prilagođavanju zadatim okolnostima, a također i u izuzetnoj brzini s kojom je donosio rješenja. Do kraja godine još je stigao izraditi i projekt modernizacije tek osvojene tvrđave u Velikom Varadinu (Oradei).

 Kaiserfeldov crtež osvajanja Velikog Varadina (danas Oradea u Rumunjskoj), 1692. godina

Njegova prvobitna ideja da kao i u Osijeku i ovdje utvrđeni grad, zajedno s Citadelom na visokoj stijeni pretvori u otok, koji bi tako doista bio gotovo neosvojiv, nije bila izvodiva u kratko vrijeme, jer je to zahtijevalo vrlo veliki iskop prokopa razmjerno uskog ali i previsokog jezičca izdanka Fruške gore koji veže plato gornje tvrđave s uzvišenim terenom na južnoj, jugozapadnoj strani. Međutim to govori o ambicijama i širini ideja koje je inžinjer Matija von Kaiserfeld u kratko vrijeme predložio: u Osijeku obnovu Sulejmanovog mosta i iskop opkopa fortifikacija do dovoljne dubine da njima oko utvrđenog grada poteku vode Drave, a u Petrovaradinu prosjek izdanka Fruške gore. Taj će u Petrovaradinu vrlo izloženi i fortifikacijski najosjetljiviji prostor, preko kojega se izravno pristupa Citadeli, ostati  središnjim problemom utvrđivanja Petrovaradina sve do kraja gradnje tvrđave, doživjevši niz različitih i u konačnici daleko skupljih rješenja.

Od osobite je važnosti činjenica da je Matija von Kaiserfeld svoju novu modernu tvrđavu u Petrovaradinu (barokna tvrđava Petrovaradin, prim.korzoportal) projektirao i počeo graditi u istoj 1692. godini u kojoj se upravo odigrao i legendarni ratni sudar dva najistaknutija fortifikacijska inžinjera toga doba, Sebastiana de Vaubana (Vobana), velikog inžinjera i teoretičara fortifikacija u službi francuskog kralja Luja XIV i Nizozemca Menno van Coehorna (Kuhorna), njegovog rivala i glavnog oponenta, u nizozemskoj, savezničkoj carskoj vojsci.

Menno van Coehorn je godinu dana ranije, 1691. u gradu-tvrđavi Namur (u današnjoj Belgiji, glavnom gradu Valonije), gradu koji posjeduje neke izrazite sličnosti s Petrovaradinom, s njegovim utvrđenim gradskim naseljem u nizini i citadelom na sličnoj stijeni nad plovnom rijekom Mouze, riješio vrlo srodni problem koji je i Kaiserfeld imao u Petrovaradinu.  U Namuru je ispred dva starija manja i zastarjela hornwerka bio podignut i treći, koji je izgradio Vauban dok je Namur bio u francuskoj vlasti. No on je bio nedovoljan pa je Coehorn izgradio dodatno izdvojeno utvrđenje na uzvisini ispred postojeće citadele. To nije pomoglo, jer je markiz de Vauban, sada na čelu francuske opsadne vojske u maju 1692. osvojio utvrđenje koje je sam i gradio. Padom hornwerka Coehorn (koji je vodio obranu) morao je predati grad, no uz velike počasti koje mu je uputio Vauban.

Rješenje Matije von Kaiserfelda u Petrovaradinu, kao da je već i prethodilo tome iskustvu, jer je on umjesto tri plića, ali i šira hornwerka u Namuru, postavio jedan izduženi hornwerk koji se na kraju proširuje do dimenzija zasebnog utvrđenja. I njegov prvi prijedlog o prokopu kao da ukazuje na dobro poznavanje ne samo fortifikacija Namura, nego i nekih drugih najvažnijih tvrđava toga doba, kao što je projekt za Osijek nastao s osloncem na grad tvrđavu Kaiserswerth na Rajni, koja je također dodatno utvrđivana prema savjetima Menno van Coehorna.

Tvrđava Namur (u Belgiji) u vreme opsade, 1692. godine

Petrovaradin se tako počeo graditi na temelju svojevrsne sinteze dvije fortifikacijske škole, francuske Sebastiana de Vaubana i nizozemske Menno van Coehorna, koje je nešto više odgovaralo uvjetima i konkretnim okolnostima, kao i dramatičnom vremenu gradnje. U tim okolnostima Petrovaradin je nastao kao pravo fortifikacijsko remekdjelo svoga doba inžinjera Matije von Kaiserfelda. U povijesti fortifikacijske arhitekture baroknog razdoblja ono od početka ima svoje izuzetno i posebno istaknuto mjesto, koje će kasnijim dogradnjama u 18. stoljeću samo dobiti još veći značaj.

Gradnja Petrovaradina, koja je započela u jesen 1692., morala se odvijati veoma brzo jer je za iduću godinu bio planiran napad i opsada Beograda. Za razliku od Osijeka, u Petrovaradinu samo zemljani radovi zbog njegovog smještaja  na visokoj stijeni nisu bili dovoljni ni za prvu ruku, pa je zato morao biti korišten sav raspoloživi priručni građevinski materijal. A njega je kritično nedostajalo.

Potrebni  kamen i naročito opeka, u stisci s vremenom, a u ozbiljnoj prijetnji mogućeg kontranapada, zbog toga su bez zadrške uzimani ne samo s posljednjih ostataka petrovaradinske crkve (koja je bila potpuno ili dijelom razgrađena možda već kod, također hitnog, utvrđivanja 1688.-89.), nego i sa drugih starih građevina, najprije u okolini, a potom i iz udaljenijih krajeva. Razgrađene su ruševine nekih crkvi na Fruškoj gori, a posebno u Iloku, gdje je do temelja srušena golema opekom zidana iločka crkva sv. Petra, kao i crkva augustinskog samostana, te znatan dio nekadašnjeg dvora knezova Iločkih, ali su pošteđene gradske zidine i franjevačka crkva. Ona je već bila posvećena sv. Ivanu Kapistranu, velikom branitelju Beograda iz 1456. koji je upravo netom bio proglašen svecem. Opeka je kasnije nalažena i u udaljenom Nuštru, gdje su do temelja razgrađeni ostaci nekadašnje benediktinske opatije, također za gradnju Petrovaradina, a vjerojatno i nekadašnji vukovarski županijski kastrum.

Radeći 1692. istovremeno na gradnji i Osijeka i Petrovaradina, a također i na utvrđivanju stare tvrđave u Brodu, na lijevoj, te novog utvrđenja na desnoj obali Save, Mathias Kaiserfeld je u ljeto iduće godine na čelu inžinjerijskog korpusa s 24 pomoćna inžinjera imao i ključnu ulogu u organizaciji vrlo opsežnih i sveobuhvatnih inžinjerskih opsadnih zahvata i u samoj taktičkoj opsadi Beograda.

Opsadu je feldmaršal Charles de Croÿ vodio od 28.7. – 12.9. 1693., a u toj je opsadi Kaiserfeld i poginuo 30.8., gradeći opsadnu utvrdu na beogradskom dunavskom Velikom ratnom ostrvu, pogođen kuglom iz muskete u čelo.

Opsada Beograda je prekinuta i vojska povučena u Petrovaradin na vijest o pokretu glavnine osmanske vojske iz Vidina, koja je odustala od napada na Transilvaniju i krenula u spas Beograda.  Nakon toga iduće 1694. godine veliki vezir Sürmeli Ali-paša za uzvrat opsjeda Petrovaradin, pa se pokazalo koliko je njegovo ubrzano utvrđivanje bilo potrebno. S opsadom je međutim počeo neodlučno i prekasno, tek 9. 9., pa je nakon 23 dana zbog velikih kiša, poplave logora i pojave kolere morao odustati, povukavši se preko Save u Beograd. Tako su radovi na modernizaciji petrovaradinskih fortifikacija koji su bili izvedeni u samo dvije godine uspješno položili prvi ispit.

 Leopoldov bastion i kurtina s Dvorskom kapijom građeni prema projektu Matije von Kaiserfelda iz 1692.

Nakon Kaiserfeldove pogibije  nastavak gradnje Petrovaradina i Osijeka  preuzeli su njegovi dotadašnji pomočnici. U Petrovaradinu Michael Wamberg (Michael de Vamberg) vodi gradnju idućih deset godina do svoje smrti 1703. kada je pokopan u petrovaradinskoj franjevačkoj crkvi (danas vojnoj bolnici),  a u Osijeku Caspar Dörck. On 1703. zamjenjuje Wamberga u Petrovaradinu na mjestu nadinžinjera sve do 1711., kada umire krajem te godine.  Dörck i Wamberg uglavnom su samo nastavili realizaciju Kaiserfeldovih rješenja, s time da je gradnja Osijeka ostala u drugom planu jer je Petrovaradin bio daleko izloženiji.

Naime, već početkom iduće 1695., samo nekoliko mjeseci nakon završetka neuspješne opsade Petrovaradina, na prijestolje je u Carigradu sjeo novi mladi i ambiciozni sultan Mustafa II., koji je odmah obznanio da se odriče svakog luksuza i da će po uzoru na sultana Sulejmana Zakonodavca on osobno ubuduće voditi ratne pohode. I doista. Iduće tri godine on je pokretao goleme vojske iz Beograda, ali ne prema Petrovaradinu, nego na banatsku stranu.

 Današnji izgled građevina iz vremena Matije Kaiserfelda

Kada je u trećoj godini pohoda 1697. savjetovan da napadne Petrovaradin, on je to odbio. Grad je došao na glas po svojim novim utvrdama i fjasku Sürmeli Ali-pašine opsade. Sultan je prema Segedinu  krenuo preko Pančeva, a u Bačku je prešao zaobilazno kod Titela. Ali zbunjen manevrima mladog i okretnog novog vojskovođe Eugena Savojskog iz njegovog tabora u Futogu, učinio je kobnu grešku i kod Sente odlučio preći Tisu natrag na banatsku stranu.  Uslijedio je krvavi obračun i katastrofalni poraz osmanske vojske, nakon kojega je sultan izgubio svaku volju za daljnje ratovanje. Veliki bečki rat bio je napokon završen, a mirovni sporazum bio je na kraju potpisan nedaleko zidina Petrovaradina u Sremskim Karlovcima na brdu Mira 26.1.1699. godine.

Zlatko Uzelac, istoričar umetnosti, urbanista-konzervator, Zagreb, Institut za povijest umjetnosti. Od 1987. do 1989. bio je konzervator u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, kada je na Kolarčevom narodnom univerzitetu održao ciklus predavanja o Nikoli Doxatu de Demoretu i baroknom Beogradu. Vodio je obnovu tvrđave u Slavonskom Brodu i tvrđavske crkve sv. Ane, poslednjeg dela Johanna Lucas von Hildebrandta, istražuje i vodi obnovu delova Tvrđe u Osijeku, projekte obnove gradova-tvrđava Koprivnica, Karlovac, srednjovekovnih zidina Kastva i dr.

Saradnik na ilustracijama: Aleksandar Stanojlović, arhitekta

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA TEKSTOVE DRUGIH AUTORA KOJI SE NALAZE GRUPISANI, NA POČETNOJ STRANI

The post Zlatko Uzelac: Barokna tvrđava Petrovaradin / Inženjer Matija von Kaiserfeld appeared first on Korzo.

Mića Vujičić (1979, Mokrin, piše pripovetke, romane, književnu kritiku i novinske tekstove. Objavio je roman “Oštar start” (2010) i zbirku priča „Ronjenje na dah“ (2014). Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Prevođen na engleski, arapski, slovenački i mađarski. Dobitnik je stipendije Fonda „Borislav Pekić“. Vikend priča korzoportala!

 Plan grada u kojem ne bih voleo da živim nacrtan je na stolnjaku

Kada sam prvi put napisao ovu rečenicu? Dvadeset drugog januara 2007, u rokovniku sa kožnim povezom na čijoj je prvoj stranici crvenim flomasterom pisalo: „Dnevnik“. Pre toga, bacio sam konzervu i s krpe istresao mrve u kantu za đubre, koja je stajala u radnom delu, pod sudoperom. Ponovo sam seo za radni sto. Mada je prozor bio otvoren, u sobi se još uvek osećao miris sardina.

Palcem desne ruke obrisao sam kap ulja koju dotle nisam bio primetio. Mali, masni otisak ostao je na prvom od četiri lista papira. Na njima je bio odštampan razgovor sa poznatim američkim pesnikom Čarlsom Simićem, koji je trebalo da pošaljem redakciji jednog splitskog nedeljnika. Spremajući se da u tekst unesem poslednje ispravke, pronašao sam dva pasusa na sredini treće stranice i zaokružio ih plavom bojom:

Na jednom književnom skupu u San Francisku, 1972. godine, sreli ste poznatog pesnika Ričarda Hjuga?

 Čarls Simić: Upravo sam se vratio sa svog prvog putovanja u Beograd posle skoro dvadeset godina. Po povratku u Ameriku, otišao sam na jedan književni skup u San Francisku, gde sam u jednom restoranu naleteo na pesnika Ričarda Hjuga. Proćaskali smo i on me je upitao gde sam bio preko leta, na šta sam mu odgovorio da sam se upravo vratio iz Beograda. „O, da“, rekao je. „Mogu jasno da vidim taj grad.“ Ne znajući za moje poreklo, nastavio je da mi crta po stolnjaku, između mrvica hleba i mrlja od vina, lokaciju Glavne pošte, mostove preko Save i Dunava, i nekoliko drugih važnih orijentacionih tačaka. Ne sluteći šta sve to može da znači, pretpostavljajući da je jednom posetio Beograd kao turista, pitao sam ga koliko je vremena proveo u njemu. „Nikad nisam bio u njemu“, odgovorio je. „Samo sam ga nekoliko puta bombardovao.“

Prepisao sam delove teksta u rokovnik i dodao rečenicu koja mi se dotle vrzmala po glavi: „Plan grada u kojem ne bih voleo da živim nacrtan je na stolnjaku.“ Na istoj stranici zapisao sam brojeve 1972 i 1944, jedan ispod drugog, i podvukao liniju. Posle dvadeset osam godina, pomislio sam, saveznički pilot nosio je plan grada svuda sa sobom. Zaokružio sam broj 28 i iza njega stavio znak uzvika.

„Kako je moguće da nikada niste pogodili štab Gestapoa?“ upitao je Simić. Potresen saznanjem da je mogao ubiti svog kolegu, Hjugo je objasnio da su poletali iz Italije i najpre gađali naftna polja u Rumuniji, koja su bila od velikog stratešog značaja za naciste. Uvek su gubili poneki avion, pa su u povratku, kada je trebalo da izruče bombe na Beograd, leteli visoko i ispuštali teret gde stignu, jedva čekajući da se vrate u Italiju i ostatak dana provedu na plaži, u društvu lokalnih devojaka.

Povukao sam nekoliko paralelnih linija. Pokušavao sam da nacrtam ulice oko Glavne pošte, koje su ostale urezane u Hjugovom sećanju, poput ožiljaka.

2.

Ožiljci – reč koja najtačnije opisuje moje neuspele literarne pokušaje

Nakon pripovetke o krevetu u kojem je umro Lav Tolstoj, godinama sam pokušavao da napišem svoju drugu priču. Nervozno sam noću šetkao po stanu na Petlovom brdu, mimoilazeći u mraku očevu tetku Martu, koja mi je dozvolila da se uselim u jednu sobu. Međutim, što sam se više trudio da pronađem pravi put, to sam jače udarao glavom o zid, dok se Marta, koja nikada nije palila svetlo, elegantno provlačila hodnicima.

Smatrao sam da su ožiljci moje orijentacione tačke.

Čvrsto sam odlučio da prihvatim poziv jednog književnog časopisa, koji mi je ponudio da napišem priču o gradovima u kojima ne bih želeo da živim. Smatrao sam da ću pronaći rešenje za svoju buduću priču ukoliko nanjušim plan grada koji bih svakog trenutka mogao da nacrtam na stolnjaku.

Na marginama rokovnika sa kožnim povezom napisao sam cifre 2007 i 1978, jednu ispod druge, podvukao ih, i na kraju zaokružio razliku. Pokušao sam da skiciram delove tog mesta, kao da hvatam beleške, nadajući se da će ulice i trgovi, raskrsnice i soliteri, tačke sasvim udaljene u realnom prostoru i vremenu, na kraju ipak sačiniti kostur grada preko kojeg nikada neću moći da pređem gumom za brisanje:

– Deo ulice od parkinga do ulaza u zgradu, ispred kojeg su ubili mog teču, direktora banke, jedne letnje noći, dok se vraćao sa sastanka. Pretpostavlja se da je parkirao automobil, sa suvozačevog sedišta uzeo sako, kravatu i akten-tašnu. Izašao je iz automobila i zaključao vrata. Posle nekoliko koraka ka svojoj zgradi, verovatno shvativši da je u gepeku zaboravio kesu svežih jagoda, okrenuo se natrag. Pred ulaznim vratima pao je pokošen mecima, gde su ga, nekoliko minuta kasnije, pronašla dvojica mladića, vraćajući se sa rekreacije. Posvedočili su da je ležao na trotoaru u okrvavljenoj beloj košulji. Kada su ugledali jagode koje su se otkotrljale niz ulicu, nakratko su se ponadali da su one uzrok crvenih fleka na košulji, ali čim su ga dodirnuli, shatili su da je mrtav. Ništa više nisu mogli da dodaju svom svedočenju, osim da im se čini kako su, prilazeći mestu zločina, dva puta čuli zvuk kao kad automobil pređe preko prazne plastične flaše na asfaltu.

– Gradska rakrsnica na kojoj je poginuo moj prijatelj dok je na pešačkom ostrvu čekao zeleno svetlo. Vozač koji je izgubio kontrolu prešao je preko ostrva, pokosio ga, i uzalud pokušavao da mu ukaže pomoć. Jedan slučajni prolaznik posvedočio je kako je i sam pokušao da mu da veštačko disanje, ali su mu ruke, čim ih je prislonio na njegove grudi, jednostavno propale, kao u puding.

– Mala gradska pošta, bakalnica i deo stare zgrade, do ulaza: jedini kadar koji sam uspevao da vidim sa prozora bolničkog ve-cea, u kojem sam provodio popodneva, sa gipsom na ruci, kako bih što manje ležao pored kreveta u kojem je umirao jedan pacijent. (Povukao sam liniju u rokovniku, želeći da skiciram plan tog dela grada, ali me je podrhtavanje u rukama nateralo da odustanem. Od crteža je ostala jedino kriva, iskrzana linija koja je trebalo da odvaja pločnik od zida male pošte i bakalnice ispred čijih je vrata svakog dana stajala prepolovljena sočna, crvena lubenica.)

– Malo pristanište u jednom dalmatinskom letovalištu, ispod zgrade sa čijeg se drugog sprata bacila žena, uz vrisak. Dok smo čekali brodić koji nas je svakog dana prevozio do plaže, posmatrali smo milicionera u kratkoj plavoj košulji kako pokriva telo belim čaršavom.

Povukao sam još jednu crticu, želeći da dodam još nekoliko teza na kojima bi se bazirala moja priča o gradovima u kojima ne bih želeo da živim, ali sam se prosto uplašio samog sebe.

Uz to, učinilo mi se da čujem glas.

Ustao sam od stola, iščupao upravo ispisane listove iz rokovnika sa kožnim povezom i nervozno ih zgužvao. Da li se može uništiti plan grada u kojem ne bih želeo da živim? Da li je pisanje samo igra na papiru, zapitao sam se, osećajući mučninu.

Sardine.

Bacajući zgužvanu hartiju u istu onu kantu, ugledao sam Martu kako prilazi noseći metlicu i đubrovnik.

„Opet si prosuo mrve van kante“, rekla je i stala pažljivo da ih mete.

Iz tematske antologije savremene srpske priče za odbranu i poslednje dane književnosti Bunker (Arhipelag, 2013), priređivač: Srđan V. Tešin

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, vegetarijanski-cili…

The post Vikend priča: Grad nacrtan na stolnjaku appeared first on Korzo.