Jelena Lengold i –  „Sneg“ u novembru. Njeno drugo gostovanje na korzoportalu! Vikend priča.

Tog jutra poštar je doneo pismo, u plavoj koverti. Znali smo da je od tetke. Samo je tetka slala plave koverte, koje je uzimala u Opštini, tamo gde je radila. Osim od tetke, plave koverte su stizale još jedino od suda. A mi smo bili pošten svet i od suda nam nije stizalo ništa. Izuzev jednom, kada je stiglo nešto za tatu. Niko mi nije rekao šta je to bilo, ali videla sam kako je mama izvadila maramicu iz rukava i dva puta dunula u nju, vratila je u rukav, uzdahnula, isključila ringlu, ostavila ručak tek napola skuvan i otišla u spavaću sobu da legne. Rekla je da ima migrenu i da moram da budem tiha.

Tetka je pisala u pismu da ne može da dođe kod nas za Novu godinu jer joj je uginuo njen stari riđi koker španijel i tužna je. Napisala je da ne želi da nam kvari provod. Baš tako, tim rečima. Ja sam pomislila da nam je već pokvarila provod time što neće da dođe. Jer, znalo se da tetka uvek dolazi kod nas za Novu godinu, a psa ostavlja na čuvanje ženi iz susedne kuće. Tetka je bila duboko uverena da psi nisu srećni u stanovima i da moraju da imaju svoje dvorište, svoju kućicu i svoj travnjak. Nikad nismo uspeli da je ubedimo da nam za Novu godinu dovede i kokera.

Kad je dolazila kod nas, tetka je uvek prvog januara pravila princes krofne. Dok bih se ja probudila, kolači su već bili na stolu, a ako bih ustala zaista rano zatekla bih je kako preseca krofne na pola i puni ih onim fantastičnim žutim kremom.

Problem s kolačima koje su pravile mama i tetka je bio u tome što najčešće nisu mogli odmah da se jedu. Uvek je nešto moralo da se čeka. Ili da se smekša ili da se stegne ili da se ohladi ili da dođu neki gosti. U početku sve obećava, stolovi su puni činijica u kojima se nešto muti, uprljane su sve kutlače i sve vangle, puši se iz rerne i svi zabrinuto trče da vide da kore nisu pregorele, da se testo nije spustilo. U početku uvek izgleda kao da samo što nije nastupilo veliko slavlje. Ali onda oni poređaju kolače na staklenu tacnu, pospu po njima šećer u prahu i smeste tacnu u vitrinu, na najvišu policu. I onda moramo da čekamo.

Strpljenje se učilo tako što se čekalo da dođe pravi momenat za jedenje kolača.

I tako je stigao trideset prvi decembar, deveti u mom životu, a prvi bez tetke. Jelka je, kao i obično, stajala u uglu sobe, sva okićena i blještava. Tata i mama su se čitavo popodne spremali za doček. U kući je mirisalo na borove iglice, na očevu limunastu i slatkastu kolonjsku vodu, na mamin puder s prahom od svile, koji bi uvek malo ostajao za njom na toaletnom stočiću. Mama je isprobavala haljine i uglavnom joj se nije sviđalo kako joj stoje. Tata je mislio da su sve dobre, samo nek već jednom odluči. Sedeo je onako u odelu i bez cipela, s novim crnim čarapama na nogama, zbijajući šale na majčin račun, što nije nailazilo na odobravanje. Trudio se da se ne pogužva još pre polaska, tako da se nije ni naslanjao, niti je prekrštao noge. Sedeo je u sličnoj pozi u kojoj su obično sedele moje lutke, pravih leđa i pomalo rastavljenih nogu. Na naslonu kauča su, kao neke uspavane zmije, ležale sve njegove svečane kravate. Čekao je da mama donese odluku o haljini, pa da on svoju kravatu prilagodi njoj. Njih dvoje su uvek voleli da budu u tonu.

Oko pola osam te večeri stigla je Maša. Ona je živela u stanu preko puta našeg. Bila je već velika, imala je punih šesnaest godina i išla u drugi razred gimnazije. Maši je zapalo da pazi na mene te noći, dok moji i njeni roditelji budu na dočeku. Kazala je mojoj mami da će uskoro da stigne i Lidija, Mašina najbolja drugarica. Mašu sam znala oduvek. Gledala me je onako kako gledate nekog malog kudravog psa. Prođete pored njega i čačnete ga rukom po temenu, bez imalo straha da će da vas ugrize.

Lidiju, njenu drugaricu, znala sam samo iz viđenja. Ona i Maša su ponekad sedele na Mašinoj terasi i cerekale se. Jedna drugoj su se obraćale rečima kao što su neopevana ludačo ili veštice nad vešticama. I onda bi im to bilo jako smešno. Nikad ih nisam čula da su se posvađale. Kad Mašini roditelji nisu bili kod kuće, moglo se osetiti da su pušile na terasi. Dim je ulazio u našu sobu, uvek. Svi smo znali da Maša kradom puši, ali mislim da mojoj mami to nije smetalo. I ona je pušila. Dugačke Kent cigarete s belim filterom, na kome je ostajao njen karmin. Tata je, međutim, pušio cigarete Morava, koje su, u onoj svojoj zelenoj pljosnatoj kutiji, s nekim neveštim crtežom žene sa opancima na nogama, pored maminog Kenta uvek izgledale kao da ih je neko greškom doneo tu i zaboravio kod nas na stolu.

Posle nekoliko saveta koje je moja majka dala Maši, a koji su bili izrečeni više zbog toga što je valjda mislila da takve savete treba davati kad si već u ulozi u kojoj je ona bila, nego zbog istinske roditeljske brige – jer u ono doba skoro da nismo ni znali za opasnost koja bi mogla vrebati iole razumno dete, dovoljno odraslo da ne gura prste u struju ili da ne iskače kroz prozor – posle, dakle, takvih nekoliko saveta i tatine uzaludno izrečene molbe da mu ovoga puta ne preturamo po radnom stolu – jer tata je bio arhitekta i njegov je sto bio izvor nepresušne zabave i carstvo svih olovaka, flomastera i lenjira koji su na svetu postojali – posle te kratke i neophodne procedure, Kent i Morava su napokon otišli na doček Nove godine, a mene ostavili na čuvanje brendu koji je u ono vreme bio neobično popularan, a zvao se Milde Sorte. Devojke su tvrdile da su te cigarete bile veoma blage. Skoro da su to bile zdrave cigarete, tako se moglo zaključiti iz načina na koji su ih hvalile.

Čitavog dana čekala sam da počne da pada prvi sneg te zime. Na radiju su obećali da će biti snega za Novu godinu. Na televiziji su obećali takođe. I u novinama. Nebo je bilo sivo već danima, gole grane drveća su bile kao prelakirane ledom, u vazduhu se mogla namirisati prava zima, povremeno bi dunuo i vetar, dovoljno hladan da vas natera da još malo podignete kragnu. Samo snega nije bilo. Svakog časa sam odlazila do prozora i gledala u nebo, iščekujući. Bez tetke, bez snega, bez mame i tate, mislila sam, bila bi to zaista neka polovna Nova godina. Ali, već pogled na veliku jelku koja je skoro stenjala pod svim onim sjajnim kuglama i šećernim bombonama sa ukrasima od papirnatih resa, činio je da ipak budem srećna. I da čekam.

Maša i Lidija nisu mnogo obraćale pažnju na mene. Gledale su televiziju i ismevale skoro sve pevače koji bi se pojavili. Gledaj me, gledaj me, vrisnula bi Maša i skočila na kauč, dok joj je u ruci bio svećnjak koji je glumio mikrofon. Onda bi počela da imitira pevače. I da zabacuje dugu kosu koju nije imala, i da istura grudi, koje takođe nije imala. Ti si haos, vrištala je njena drugarica Lidija i bacala se s fotelje na pod. Onda su svirale u duetu na nevidljivim gitarama i nevidljivim bubnjevima, a prave, istinske suze letele su im iz očiju od toga koliko su se smejale. Povremeno bi se umorile od ovoga, pa bi se bacile nazad u fotelje, palile Milde Sorte i nudile jedna drugu kolačima. Ja sam čekala ponoć, čekala sam sneg i trudila se da mi se ne prispava prerano.

Negde oko deset sati, sve tri smo se pomalo primirile. One u foteljama, a ja na kauču, umotana u ćebe. Maša i Lidija su igrale Ne ljuti se čoveče, a televizor je bio utišan. Zvale su i mene da igram s njima, ali bilo mi je sasvim lepo na onom kauču, a i znala sam da bi me sigurno svaki put pobedile, pa mi se nije igralo.

Odjednom, Lidija skoči:

– Vreme je da skuvamo kafu, inače ćemo sve tri da zaspimo.

– E da, kafa! Super ti je ideja! – reče Maša i njih dve odjuriše u kuhinju.

Posmatrala sam kako šarene sijalice s naše jelke prave vrtložne, koncentrične krugove na zavesi. Čas ih je bilo, čas ih nije bilo. Kad bi se pojavila, svetla su pravila nestvarnu mrežu boja na gustim talasima muslina. Što sam više gledala u zavese, kapci su mi bivali sve teži. I možda zapravo propuštam da vidim baš svaki put kad se sijalice upale? Možda već i sanjam kako se šare pretvaraju u zlatne sanke koje jure šumom, dok za njima ostaje samo zvuk praporaca i tihi šum snega koji pada s teških borovih grana, okrznutih sankama u letu.

– Evo kafe! – viknu Maša i trgnu me iz nečega što je bilo nadomak sna.

– Ali ja ne smem da pijem kafu.

– Ih, ne smeš. Ko će da zna? Ja neću nikom da kažem. Uostalom, ako ne popiješ kafu, zaspaćeš pre ponoći.

I tako sam se izvukla iz onog divnog, toplog ćebeta i ustala da popijem kafu s njima. Kafa je bila veoma slatka i istovremeno veoma gorka. One su duvale u kafu da se ohladi, pa sam tako činila i ja. Ispijale smo je malim, pažljivim gutljajima.

– A šta je sa onim dole s prvog sprata? – upita Lidija, sada kad smo sve tri vidno živnule. – Je l’ on i dalje živi sam?

– Da – odvrati Maša – nigde ne ide, nikog ne prima. Zatvorio se u kuću skroz. Mislim da ni prozore nikad ne otvara.

– Je l’ imaš njegov broj telefona? – reče Lidija nešto tišim, urotničkim glasom.

– Lidija, nećeš valjda? Pa ja mislim da se on i ne javlja na telefon.

Lidija je skočila na naslon Mašine fotelje i nešto je počela ubrzano da joj šapuće. Čulo se samo kako Maša uzvikuje jooooj i uh i ne znam, bre. Povremeno bi obe pogledale u mene, kao da sve to o čemu pričaju ima neke neobjašnjive veze sa mnom. Pa bi zatim nastavile da šapuću.

Posle nekog vremena, izgledalo je kao da su se dogovorile. Lidija se činila veoma zadovoljnom. Maša je imala pomalo zabrinut izraz na licu, ali istovremeno, videlo se da ne može da odoli avanturi koju su smislile.

Onda su mi ispričale sve o tom čoveku s prvog sprata i iznele svoj plan.

Lidija je dovukla telefon iz predsoblja. Gajtan se migoljio za njom. Donela je i sveščicu, telefonski imenik moje mame, koji je uvek stajao na nahtkasni pored telefona. Sve je to stavila na stočić ispred nas. Listala je hitro.

– O, p, r, s, evo ga! Našla sam ga, Mašo, našla sam ga, imamo broj!

Obe su se okrenule ka meni i tražile da ponovim šta ću da kažem.

– Glas mora da ti bude kao da si jako mala devojčica, razumeš?

– Aha – klimala sam glavom, iako baš i nisam sve razumela, ali njihovo uzbuđenje je prelazilo i na mene, a od one kafe mi se činilo kao da čitavo moje telo nekako poskakuje iznutra i kao da je soba najednom suviše tesna za sve što smo poželele da uradimo.

Bilo me je pomalo strah. Osećala sam kako mi podrhtava ruka kojom sam stezala slušalicu. Zvonilo je dugo, dugo, i niko se nije javljao. Zvonilo je sve dok se nešto negde tamo nije isključilo.

– Eto – reče Maša, kao u nekom mračnom olakšanju – kažem ti da se ne javlja na telefon. Ludak.

– Zovi opet – reče Lidija, sada već pomalo razljućenim glasom – zovi sve dok se ne javi, mora jednom da se javi!

Očekivala sam da telefon ponovo zvoni beskonačno dugo, međutim ovoga puta čovek se odmah javio. Čula sam tiho, promuklo halo, koje skoro da mi je oduzelo dah.

– Zdravo, tata – rekoh ja tanušnim glasom, prateći Lidijina uputstva.

S druge strane veze bio je samo tajac. Lidija i Maša su držale šake na ustima da ne prasnu u kikot.

– Tata? – rekoh ja opet, jer bilo je jasno da čovek nema nameru da progovori.

Ponovo nekoliko trenutaka tišine, zatim malo kašljucanja, kao da neko pokušava da dođe do sopstvenog glasa. Onda je tiho kazao:

– Devojčice, pogrešila si broj.

I spustio je slušalicu.

I ja sam spustila slušalicu. Maša i Lidija, lica crvenih kao lampioni, držale su se za obraze raširenih šaka i širom otvorenih očiju, stiskale su svoje glave, kao da će svakog trenutka početi da vrište.

– Hajde, hajde, zovi ponovo, sad mu kaži ime – šaputala je Lidija kao u nekom transu.

Zvonilo je dugo. Mislila sam, a možda sam se i nadala, da se čovek više neće javljati, ali on se opet javio.

– Tata, to sam ja, zar me ne poznaješ?

– Ko je to? – upita čovek, i mogla sam prepoznati ljutnju u njegovom glasu.

– Ja sam, tata, Dunja.

– Ko? – upita čovek, kao da nije dobro čuo.

– Pa ja sam, Dunja, zar mi ne poznaješ glas?

Lidija mi je gurnula u ruku cedulju na kojoj je velikim slovima pisalo: Tata, zar si me zaboravio?

Pošto je onaj čovek već nekoliko trenutaka ćutao, i čulo se samo njegovo ubrzano disanje, ja izgovorih i tu rečenicu.

– Tata, zar si me zaboravio?

Ništa nije govorio. Čula sam ga kako diše i u nekom trenutku njegovo disanje je dobilo isti ritam kojim su se smenjivale boje onih svetiljki na jelki. Plavo – zeleno – žuto – ništa – plavo – zeleno – žuto – ništa. Maša i Lidija su mahale rukama ispred mene što je valjda trebalo da znači kaži nešto ili čuje li se nešto i ja sam pokušala još jednom:

– Halo, tata?

Ali slušalica se opet tiho spustila, a veza se prekinula.

Sada je već bilo prošlo jedanaest sati i nijednoj od nas se nije spavalo. Pogledala sam kroz prozor. Snega još nije bilo.

Ponovo smo gledale TV. Tamo se veselje rasplamsavalo. Svi su podvriskivali i skakali u ritmu. Pitala sam se da li su i mama i tata negde u nekom takvom raspoloženju. Maša i Lidija su samo povremeno prevrtale očima, sada već bez volje da kažu bilo šta ili da ikoga sa ekrana ismevaju. Tako smo, skoro ćuteći, sačekale ponoć. Njih dve su ustale i izljubile se, a onda su poljubile i mene, svaka u po jedan obraz. U minut posle ponoći Lidija reče:

– Hajde sad, zovi ga ponovo i čestitaj mu Novu godinu kako smo se dogovorile.

Samo što je to kazala, telefon je zazvonio. Sve tri smo bez daha gledale u telefon. Maša se prva pribrala i bojažljivo se javila. Bila je to tetka. Htela je da čuje kako smo, jesmo li dobre, da li smo nešto jele i da li nam nedostaje. Sve smo potvrdile, poslale joj poljupce i želje da se što pre oporavi od gubitka svog kokera.

– Neće biti lako – reče tetka. – Ti si mala, ne možeš ti to da shvatiš.

Uzdahnula je duboko, poželela nam laku noć i rekla da ide da spava.

Njih dve su odmah krenule u nastavak akcije.

– Ne treba ti ovaj meda, je l’ da? – pitala je Lidija. – Imaš sto tih igračaka.

Meda mi je bio potreban. Ne postoji suvišan meda u životu, ali ko bi to njima dvema sada mogao da objasni. Lidija je uzela medu, uvila ga u zlatnu hartiju koju je našla ispod jelke i izašla na stepenište. Prethodno je izula cipele i hodala je na prstima. Maša i ja smo stajale na vratima i čekale je ne dišući. Lidija je bila bešumna. Za minut je ponovo bila gore, bez mede. Tiho smo ponovo ušle unutra i zaključale vrata.

Sada je, dakle, bio opet red na mene. Sve manje mi se sviđala ova igra. Nisam je razumela i bila sam već jako umorna. Ali nipošto im ne bih priznala sve to.

Javio se odmah, kao da je čekao, s rukom na telefonu. Podigao je slušalicu i ćutao.

– Tata, srećna ti Nova godina – rekoh ja.

Nastavio je da ćuti.

– Želim ti da se oženiš i da imaš puno dece.

Učinilo mi se da čujem tihi plač. Nisam bila sigurna. Možda je to bio samo vetar u prozoru.

Čovek je i dalje ćutao, ali znala sam da me sluša. Bilo je to neobjašnjivo, ali osetila sam da se više ne pretvaram. Ili da više ne moram da ulažem bilo kakav napor u to pretvaranje. Njegova ćutnja i njegovo disanje učinili su da ja zaista budem ta devojčica. Nekako, više nisam osećala da sam ja – ja. Osećala sam da sam mala Dunja. Koja je mrtva već godinama. Koja je, ispričala mi je Maša, zajedno sa svojom mamom, jednog letnjeg dana upala u reku i udavila se. Njihova tela našli su nekoliko dana kasnije, kilometrima razdvojena jedno od drugog, naduvena, plava. Od svega mi je bilo najtužnije to što je reka razdvojila malu Dunju od njene mame. Priča bi imala podnošljiviji kraj da su ih negde našli zajedno. Ali ne. Bile su užasno daleko jedna od druge, zauvek.

– Tata, ostavila sam ti poklon. Eno ga ispred vrata, otvori i naći ćeš ga.

Sada sam već bila sasvim sigurna da čovek plače. Nisam mogla to da slušam. Spustila sam slušalicu. Maša i Lidija su gledale u mene. Ni one se nisu smejale. Nije nam se spavalo i nije nam bilo smešno.

Otišle smo do predsoblja i tiho odškrinule ulazna vrata. Osluškivale smo. Maša i Lidija su povremeno i izlazile na stepenište, gledale nadole, ali ništa se nije dešavalo, osim što se iz mnogih okolnih stanova mogla čuti muzika i graja.

A onda začusmo kako se otključavaju njegova vrata. Lagana škripa šarki. Pa onda šuštanje onog zlatnog papira. Potom sasvim tihi zvuk, kao da se neko zagrcnuo, zvuk koji se najpre pretvorio u tihi jecaj, a onda sve glasniji i sve razgovetniji plač i njegovi koraci niz stepenice, koraci koji su više zvučali kao kakvo bauljanje, jer mogle smo čuti kako sa svakim korakom udara o zid ili o gelender. Napokon smo čule kako su tresnula vrata naše zgrade i shvatile da je izašao napolje. Kao po komadi, sve tri smo jurnule nazad u stan i stale uz prozor da gledamo.

Videle smo ga tamo dole, napravio je još nekoliko koraka. Bio je gologlav, obučen samo u tanku košulju zavrnutih rukava i pantalone. Na nogama su mu bile papuče. Pitala sam se da li mu je hladno. Držao je mog medu, privijenog na grudi sa obe ruke i hodao, posrćući, kao bez cilja. Bilo nam je jasno da će da padne, od hladnoće ili ko zna čega. Znale smo da neće još dugo ostati na nogama. I pao je. Strovalio se na kolena, ne ispuštajući medu. Glava mu je zatim klonula nadole i dotakla zemlju, sivu, ledenu, bez i jedne travke. Tačno ispred njega stajala je ulična lampa i osvetljavala mu leđa koja su se tresla.

Nekoliko stvari se dogodilo u tom trenutku, istovremeno. Upravo u času kad sam videla da stiže naš automobil i da iz njega izlaze mama i tata i kreću ka onom čoveku, zaprepašćeni prizorom, počeo je da pada sneg, napokon, i to u divnim, velikim pahuljama. Moja mama se savila ka čoveku pokušavajući da ga uhvati za ruku i verovatno s čuđenjem primetila da on u rukama drži belog medu. A moj tata je skinuo kaput sa sebe i ogrnuo čoveka, dok mu je pomagao da se pridigne sa zemlje.

Ja sam pogledala nagore, u vazduh prepun pahulja, i trudila sam se da ne trepćem, jer uvek kad pada sneg i kad gledate uvis netremice, dođe onaj trenutak kad vam se čini da ne padaju pahulje nadole, već da ste vi poleteli pravo gore, u nebo.

Raščarani svet, Arhipelag, Beograd, 2016.

PROČITAJTE I OSTALE VIKEND PRIČE  OVO SU SAMO 4: drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani…

The post Vikend priča: Sneg appeared first on Korzo.

Novosadska Spomen zbirka Pavla Beljanskog dodeljuje jedinstvenu nagradu u Srbiji koju je ustanovio Pavle Beljanski 1965. godine. Odnosi se na najbolji diplomski rad iz nacionalne istorije umetnosti odbranjen na Odeljenju istorije umetnosti beogradskog Filozofskog fakulteta u tekućoj godini. Ovogodišnja 49.  lauretakinja Sanda Kalebić odbranila je diplomski rad „Predstave cara Dušana u srpskoj vizuelnoj kulturi 19. veka“. Korzoportal na licu mesta.

Sanda Kalebić 

Nagrađena Sanda Kalebić odlučila je da se bavi carem Dušanom u vizuelnoj kulturi od 16. do 20 veka, sa težištem na 19-om veku:  Došla sam do saznanja kako je njegov kult konstruisan tako da je kroz dugi vremenski period od 16. do 20. veka sa različitom funkcijom, na različite načine korišćen, ali uvek s istom idejom – da se predstavi kao slavan. Zanimljivo mi je bilo da je on u 16. veku “služio”u likovnoj umetnosti  na jedan , u 18. na drugi način kada ga je crkva „koristila“ za svoju propaganda. Na početku 19. veka prvo je postojalo patriotsko osećanja u odnosu na cara Dušana, a na kraju 19. veka on postaje deo zvanične državne propagande. Naša istorija nije bila poznata u većoj meri do pred kraj 19. veka tako da je lik cara Dušana građen na osnovu mitova. Iz današnje perspektive takve takozvane pogrešne istorije koja je ranije pisana, te po inerciji usvajana, to je u završnici  postala  zvanična slika o caru Dušanu. Ali, istorija je  nešto drugo. To sam htela da dokažem. Nije to bio slučaj samo sa carem Dušanom, već i na primer sa Markom Kraljevićem. Bitno je bilo u šta se veruje, a  ne šta je stvarno.

Ovogodišnja dobitnica Sanda Kalebić (u crnoj, cvetnoj haljini), upravnica Spomen Zbirke Jasna Jovanov (pored nje) i nekoliko prethodnih dobitnika

Sanda Kalebić: Uvek je lakše kada za istraživanje imate mnogo izvora i podataka, pa i kada vas ne vode ka pravom putu. Da, uvek je bolje da imate više podatka nego manje. Car Dušan  je izučavan u raznim naukama,  ali do sada nije napisan rad koji se bavi razvojem njegovog lika u vizuelnoj umetnosti  i njega u funkciji nacionalne ideje, nacionalnog heroja. A meni je baš to bilo najzanimljivije. U istraživanju, bavila sam se i pojedinačno slikama, i celinom građenja mita. S početka 19. veka  u likovnom smislu predstave cara Dušana  nisu najuspelije,  ali one nisu bile presudne za moju kasniju priču. Kako idemo ka kraju 19. veka slikali su ga Đura Jakšić, Paja Jovanović  i to su vrhunska dela.

 Jasna Jovanov, upravnica, na  uručenju nagrade Spomen zbirke Pavla Beljanskog, dobitnica druga levo  

Sanda Kalebić diplomski rad „Predstave cara Dušana u srpskoj vizuelnoj kulturi 19. veka“ odbranila je kod profesora Nenada Makuljevića. A sada da se vratimo u blisku prošlost kada je prvi put dodeljena Nagrada Spomen zbirke Pavla Beljanskog za najbolji diplomski rad iz nacionalne istorije umetnosti odbranjenog na Odeljenju istorije umetnosti beogradskog Filozofskog fakulteta. Nagrađena je bila Marica Šuput, potom profesorka na istom Odeljenju.

Marica Šuput, prva dobitnica nagrade Spomen zbirke Pavla Beljanskog

Prvonagrađena pre 49 godina Marica Šuput, potom profesorka na Odeljenju istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu,  o vrednostima  nagrade Spomen zbirke Pavla Beljanskog : Mislim  da ova nagrada ima izuzetnu vrednost sa više aspekata. Podstiče studente da se na pravi način posvete svom budućem poslu. Osim toga svim dobitnicima nagrade je i obaveza da u svojoj struci nastave rad trudeći se da i na taj način opravdaju što su postali dobitnici ovako prestižne nagrade koja srećom za ovih 49 godina, od svoje prestižnosti ništa nije izgubila. Naprotiv, ona postaje u ovom, da kažem eufemistički – čudnom vremenu, dragulj u kulturu ne samo Novog Sada, već u kulturu naše zemlje.

Pavle Beljanski, kolekcionar, mecena umetnika, čija Spomen zbirka Pavla Beljanskog nastavlja njegovu zamisao osnaživanja istraživačkih poduhvata u oblasti istorije umetnosti, bio bi zadovoljan sledom događaja, a i ovogodišnjim žirijem za dodelu nagrade za istraživački studentski, diplomski rad u istoriji umetnosti. Činili su ga Dušan Otašević, Saša Brajović, Simona Čupić, Zoran Todorović i Jasna Jovanov.

PROČITAJTE I: spomen-zbirka-pavla-beljanskog, spomen-zbirka-pavla-beljanskog-ugostila-modernu-galeriju-zagreb, u-zagrebu-kolekcija-pavla-beljanskog-biseri-moderne, pavle-beljanski-gospodin-umetnosi, nadezda-petrovic-vek-posle-nova-citanja-slika

The post Spomen zbirka Pavla Beljanskog: Očuvanje memorijala appeared first on Korzo.

Da li je rok muzika na istorijski silaznoj liniji, pa je došlo vreme da se njome bave muzeji? Srećom, nije! Slušaju se radio programi, internet servisi, ide se na koncerte, kupuju se albumi za razne nosače zvuka. Rok postoji 60 godina i logično je da se neki njegovi primarni fenomeni kulturološki obrađuju kroz kustoske i kuratorske istraživačke projekte u okvirima institucija kulture među kojima prednjače muzeji. Međutim, novo je da su budžeti od države do grada počeli da podržavaju istraživanja i promociju kulture rok muzike. Tako je muzika roka dobila novu dimenziju, postala je deo Kulture poput umetničke muzike, džeza, donekle i folklore.

Plakat izložbe Say You Want A Revolution, Viktor&Albert Museum u Londonu

Ovu 2016. godinu obeležile su 50-godišnjice objavljivanja nekoliko krucijalnih albuma, koji su promenili tok razvoja rok muzike u svetu: u svega nekoliko meseci tokom 1966, u javnost su izašli The Revolver od The Beatlesa, Pet Sounds grupe The Beach Boys i remek delo nobelovca Boba Dylana Blonde on Blonde, o čemu je korzoportal pisao. U ovoj godini je u Londonu organizovano nekoliko velikih izložbi, u prostorima veoma važnih institucija kulture, a sve povodom raznih godišnjica. Tako je izložbu Punk 1976-1978 postavila Britanska biblioteka, ali u Londonu prednjači Viktor&Albert Museum. U čast Davida Bowiea, ovaj muzej je predstavio postavku David Bowie Is…, koju je posle Londona videla publika u Berlinu i Bolonji. Ovom prilikom beležimo i izložbu Bowieovih fotografija autora Branislava Briana Rašića u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Beogradu.

Londonski Victor&Albert Museum je u septembru 2016. izložio postavku You Say You Want a Revolution? Records and Rebels 1966-1970, čiji je naslov inspirisan Lenonovom pesmom Revolution. Izloženi su predmeti koji govore o kasnim šezdesetim, koje je zapamćeno kao vreme osvajanja velikih ličnih sloboda, kada je mnogim mladim i otvorenim ljudima pastir bio upravo John Lennon.

Baner izložbe Their Mortal Remains, Viktor&Albert Museum u Londonu

Victor&Albert Museum za maj 2017. planira veliku izložbu o grupi Pink Floyd. Izložba će biti nazvana Their Mortal Remains (Njihovi posmrtni ostaci), a opet povodom jubileja, ovog puta pola veka izlaženja prvog singla Arnold Layne. Floydi su u to vreme bili psihodelični avangardni bend, koji je iznedrio nekoliko genijalnih muzičara: u prvo vreme najviše je vukao Syd Barret, a razdvojeni projekti Rogera Watersa i Davida Gilmoura nakon razlaza krajem osamdesetih su pokazali njihove individualne veličine. Sve se već zna, izložba se otvara 17. maja, tačno na dan izlaženja singla, trajaće do 1. oktobra, biće izloženo oko 350 predmeta i ulazniće će koštati 20 do 24 funte. Muziku grupe Pink Floyd pratili su snažni vizuelni simboli. Glavni motiv na plakatu i promotivnim materijalima je čuvena piramida spektra boja sa omota albuma Dark Side of the Moon. Međutim, muzičku evoluciju grupe od psihodelične avangarde do koncertnog spektakla prati i razvoj pratećih grafičkih, konstruktivnih, svetlosnih i drugih artefakata i fascinacija, koje prepoznaje svaki obrazovani čovek na svetu. Setimo se crtanih scena đaka, profesora i marširajućih čekića uz muziku The Wall, velikog zida sa omota albuma i sa scene Watersove turneje istog imena, vojničkih kreveta sa korica albuma Momentary Lapse of Reason, ogromnih lebdećih ružičastih svinja sa turneje istog imena, u okruženju dimnjaka termoelektrane u Londonu…

 Svinja sa turneje Momentary Lapse of Reason

Sve će to biti predstavljeno u veoma atraktivnoj postavci, za koju se karte predprodaju šest meseci unapred. Floydi su započeli karijeru pre pola veka, sada pratite koliko brzo će doći pedesetogodišnjice panka, Sprinsteena, U2, Beastie Boysa ili Justina Biebera!

Autorska linija dizajnera Bacharach-Krištofić u projektima grupe Denis i Denis Čuvaj se i Ja sam lažljiva

Na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru pažnju su privukli radovi umetničkog i bračnog para Sanja Bachrach-Krištofić i Mario Krištofić, koji su tokom septembra i oktobra 2016. bili izloženi na retrospektivnoj izložbi u Muzeju za umjetnost i obrt u Zagrebu. Ovi autori su dizajnirali više omota long-play ploča jugoslovenskih pop-rok izvođača, među kojima se izdvajaju ploče grupe Parni valjak Lovci iz snova, Dorian Gray Sjaj u tami, ili riječkog dvojca Denis i Denis Čuvaj se i Ja sam lažljiva.

 Autorska linija dizajnera Bacharach-Krištofić za lp Dorian Gray Sjaj u tami

Dizajn Mihajla Arsovskog za ploču Arsen Dedića Čovjek kao ja, koja je u više anketa izabrana među deset najboljih ex-Yu pop-rok ploča, našao se u kolekciji MoMA, Museum of Modern Art u Njujorku. Radovi dizajnerskog dueta Bacharach-Krištofić, potom poznati primeri Mirka Ilića (Prljavo kazalište, Bijelo dugme), Mihajla Arsovskog, Dragana Stefanovića (rano Bijelo dugme), Jugoslava Vlahovića (albumi Roblje čorbe) i čuveni omoti albuma grupe Pink Floyd, Davida Bowiea, završno sa genijalnim Sticky Fingers, dokazuju nisok nivo umetničkog senzibiliteta autora i potvrđuju da ovi primenjeni radovi vrede da se njima bave teoretičari i istraživači umetnosti i da se izlažu u velikim muzejskim centrima.

Aleksandar Stanojlović

PROČITAJTE I: beatles-revolver-50-godina-od-pucnja,  live-aid-31-godina-od-planetarnog-dogadaja, margita-stefanovic-magi-u-knjizi-lidije-nikolic, srdan-gojkovic-gile-frontmen-elektricnog-orgazma, intervju-predrag-vranesevicmuzika-uvek, /povratak-vinila

The post Fenomeni: Rok muzika deo muzeoloških istraživanja appeared first on Korzo.

Šetnja kroz Milano jednog jesenjeg popodneva, grada riznice proteklih vekova čije je jedno od zanosnih obeležje i Casa Galimberti, možda najsuptilniji primer Art Nouveau koji se u Italiji naziva “Slobodni stil”. Tvorac zdanja je arhitekta Đakomo Batista Bosi. O njemu i njegovom delu Anja Weber za korzoportal.

“Šta god to bilo (u meni samom, mojim pobudama, fantazmu), želeo bih da živim u toj prefinjenosti – koju turističke fotografije nikad ne mogu izraziti.”  Rolan Bart

Milano je poznat po blistavoj lepoti, istoriji, arhitekturi. Severni biser Italije. Međutim, malo se zna, da je u poslepodnevnim šetnjama gradom sasvim  moguće da naletite u zabačenim uglovima ili u glavnim ulicama  na arhitekturu u stilu Art nouveau. Između nekolikih blistavih zdanja nastalih u razdoblju od kraja 19. veka do početka Prvog svetskog rata za srce mi je prirasla Casa Galimberti. Ova zgrada je verovatno najsofisticiraniji primer  “ Slobodnog stila” – što bi bila italijanska verzija Art nouveau koji deli mnoge zajedničke osobine sa Bečkom secesijom.

Pojam Art Nouveau dolazi iz poznate  moderne pariske galerije  S. Bing osnovane  1895. Raširio se u Evropi i Americi između 1890. i 1910, posebno je uticao na arhitekturu i primenjene umetnosti. Nagoveštava novine, ruši prethodne barijere u umetnosti, predstavlja namerno, smisleno odvajanje od prošlosti i dosadnog akademizma, odnosi se na novo, mlado, na građansku pobunu. Taj pravac u umetnosti se naziva  Moderni stil u Velikoj Britaniji, Jugendstil  (prema modnom  časopisu Monaco) u Nemačkoj, Del arte Hoven u Španiji, Secesija u Beču , dok se u Italiji naziva Slobodnim stilom . Okreće se ka simbolizmu i umetnostima Dalekog istoka, konkretno Japana.

Iskreno,  ne znam kome se ne bi dopala raskošna Casa Galimberti u jesenjoj svetlosti italijanskog severa. Postoji nešto privlačno u Milanu, gradu širokih bulevara, beskonačno dugačkih ulica, ali i ograđenih privatnih parkova. On jeste riznica mnogih proteklih vekova, stilova iz različitih perioda, ali u svakom gradu vas nešto vezuje da se uvek vratite na jedno posebno mesto. Taj diskretni šarm je palata – Casa Galimberti koja se razvija u tonalitetu Vivaldijevih  durskih koncerata u raskošnoj balskoj haljini. Mislim da ona poseduje nešto od one magične topline, prijatne udobnosti i solidne građanske sigurnosti, tako  da biste poželeli da stanujete u jednom od njenih kvartira. Ima četiri sprata, a prizemlje je do danas rezervisano za kafe bistroe i male radnje.

Idejni tvorac je arhitekta Đakomo Batista Bosi (1864 – 1924 ), markantna ličnost tadašnjeg Milana, čiji su radovi bitno različiti od njegovih savremenika. Bosi je bio arhitekta prefinjenog stila, znao je da se poigrava elementima starog i  novog  koristeći veštine zanata koji su izumirali u Lombardiji. Živeo je u svetu umetnosti i mašte, a pripadao je generaciji koja je uvela Art noveau u grad Sforca i Vitoria Emanuela. Batista nije bio uskogrudni projektant, već je tokom školovanja mnogo istraživao u slikarstvu i arhitekturi. Između ostalog bio je i jedan od urednika uglednog  lista o italijanskoj arhitekturi i profesor arhitektonskog dizajna na Politiheničkoj akademiji u Milanu. Bosi poseduje likovni rafinman mašte u šta nas uverava palata Casa Galimberti iz različitih uglova gledanja.

Istoričari umetnosti saglasni su da je ova palata građena između 1903. i 1905. godine i da je remek delo Secesije u Milanu, a ima nekolika razloga za to: sjajno iskorišćen prostor, perfektna ventilacija, osvetljenje,  stilska harmonija ektserijera i enterijera, unutrašnja stepeništa, atrijum, vešto korišćenje različitih građevinskih materijala i vrhunska statika. Đovani Batista Bosi je  uspešno uklopio poetsku i stilsku doslednost Secesije u arhitekturi i dizajn, istražujući strukturu građevine kroz arhitektonsko jedinstvo dekorativnih elemenata i njihov raspored. Integrisao je u arhitekturu različite umetnosti te je s merom upotrebio fine zanate Lombardije.

Zgrada se nalazi u ulici Via Malpigi  3, na samom je uglu i ostavlja utisak impozantne ambiciozne građevine koja zbilja zaslužuje ime – Palata. Za početak, krase je vižljasti elegantni balkoni, sa floralnom železnom ogradom  ali takođe  i vertikalni cvetni motivi isklesani u kamenu. Kuriozitet je da čak i metalni oluci imaju dekorativne elemente. Ako podignete pogled zavrteće vam se u glavi od svih mogućih, pažljivo urađenih detalja i ukazaće vam se prizor dostojan poentilističke slike. Fasada je pitoreskna igra na oko 170 kvadratnih metara, obložena je islikanom keramikom koja vizuelno deli fasadu na četri nivoa dok svaki sprat ima specifične likovne detalje.

Prvi sprat je urađen u tipično romantičnom stilu Sesecije sa razigranim figurama devojaka, dok su ostali spratovi ukrašeni floralnim motivima. Kažu da se devojke sa prvog sprata mogu porediti sa onim iz Klimtovog ateljea. Nacrte za figure devojaka izradio je sam Gimberti. Palata gledana spolja izaziva različite asocijacije i dođe vam da zamolite nekog od stanovnika Palate da vas uvede u njegov stan kako biste razotkrili unutrašnjost Palate.

Krajem 90-ih godina 20. veka urađena je temeljna restauracija, pa su u enterijeru otkriveni dekorativni motivi koji podsećaju na one sa fasade. Deo unutrašnje fasade i stan kućipazitelja otkrio je skriveno oslikano jezero sa vodenim biljkama, što je blisko simbolizmu i umetnosti Japana, a pri tome je i u skladu sa secesijom. Na materijalu se nije štedelo pa je Bosi –  da bi izolovao prizemlje i spratove od vlage naručio posebnu vrstu  skupocenog obrađenog kamena iz rudnika u Terecu.  Uspeo da to, zajedno sa drugim  građevinskim elementima uklopi u zdanje.

Treba napomenuti da su brojne zanatlije iz Milana bile uključeno u rad na dekorativnim elementima . Sama tehnika već oslikanih pločica zahtevala je posebnu termičku obradu nakon oslikavanja, za šta je zaslužno Društvo keramičara Lombardije „Ing. A. Bertoni & C. „, dok je kovanu ogradu izradilo lokalno zanatsko društvo iz susedne ulice Via Mađenta. Bitno je naglasiti da je zgrada, iako dobro očuvana, ponovo restaurirana 2015. godine, pa sad blista u sjaju jesenjih poslepodnevnih boja Milana.

Da budem iskrena prema sebi, ali i prema čitaocima – teško je verovati da postoji iko na svetu ko bi se odrekao vlastitog  “čuda u Milanu” ostvarenog  u Art nouveau  zdanju –  Casa Galimberti.

Anja Weber

PROČITAJTE I: aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, palate-vile-u-vojvodini

The post Milano:Casa Galimberti / Art Nouveau u Italiji appeared first on Korzo.

Goran Samardžić objavio je knjigu pesama „Lutke“ , knjige pesama i proze „Otkazano zbog kiše“ i „Između dva pisma“ , zbirku priča „Sikamora“ i roman „Šumski duh“. Poslednja dva naslova proglašena su knjigom godine u Bosni i Hercegovini. U uglednoj sarajevskoj knjižari Buybook  radi kao urednik programa. Vikend priča korzoportala.

Danima se mučim. Mu­ka je stra­šna za­to što je njen raz­log za sva­kog osim za me­ne si­ću­šno ma­li. Le­žim na kre­ve­tu i s mr­žnjom pre­me­ra­vam pro­stor. Či­ni mi se da bih na ne­kom dru­gom me­stu lak­še pa­tio. Pro­stor ni­je kriv. Čak me pod­no­si što sam ta­kav – mlad, lep, umo­tan u ko­žu kao u svi­le­ni pa­pir; stvo­ren da me uzmu na dar. Za­to mi je još ma­nje ja­sno za­što je oti­šla; ka­ko da je u to­li­koj me­ri ima, pa od­jed­nom ne­ma; što se ume­sto nje sa­da zlob­no pro­vi­di va­zduh…

Po­sta­la je da­lja ne­go oblak. Gde god bih po­gle­dao, ne­do­sta­ja­la je. Svu sna­gu tro­šim mi­sle­ći na nju. Kad je po­ne­sta­ne, sam je iz ne­kog je­zgra u se­bi – stva­ram. Ni­sam znao šta bih dru­go ne­go da je vo­lim. Ne mo­gu ni je­sti ni pi­ti, i pi­tam se do­kle u to­me mo­gu ići. Po­stao sam ži­vi do­kaz ko­li­ko se mo­že vo­le­ti.

Po­sle ne­ko­li­ko da­na spo­pa­la me žeđ. Žeđ je sme­ta­la da ja­sno mi­slim. Bi­lo je sra­mo­ta što to­li­ko tru­da pro­pa­da zbog zah­te­va te­la što u du­bi­ni zvo­ni na uz­bu­nu. Bez trun­ke sti­da mo­li­lo je da se najede  i na­pi­je. Pra­vio sam se da ni­je mo­je. Znao sam, ako mu ma­lo dam, pri­gra­bi­će sve i opet me vra­ti­ti ta­mo oda­kle sam po­čeo. Ni­je mi se tu­go­va­lo is­po­čet­ka. Ose­ćao sam ka­ko ma­lo fa­li pa da kro­čim na dru­gu stra­nu. Ta­mo bih na mi­ru ža­lio za onim što je jed­nom bi­lo.

Plan da umrem od lju­ba­vi po­la­ko se ostva­ri­vao. Sva­ki no­vi sat ži­vo­ta de­lo­vao je kao vi­šak. Po­žu­ri­vao sam vre­me da br­že te­če. Bio sam po­no­san što sam na pu­tu da od­ba­cim svet iz jed­nog ta­ko isme­ja­nog raz­lo­ga. Na si­lu sam se gu­rao u druš­tvo na smrt bo­le­snih. Pre­zi­rao sam lju­de i že­ne što se ma­lo vi­še ne une­su u po­sao lju­ba­vi kao ovo ja. Sti­de­li su je se. Ga­di­lo mi se ka­ko se te­še od to­ga što su vo­le­li. U­me­sto kr­va­ve ra­ne u pre­de­lu sr­ca, oni su ima­li mo­dri­ce i bu­bot­ke kao za­da­te u gu­žvi i lak­tom u vre­me po­slov­ne gun­gu­le. Lo­vio sam po­kre­te i iz­ra­ze ko­je su na dru­gom is­probali, tu­žan što ni­ko u od­no­su na ni­kog niš­ta ne me­nja, već sa­mo pu­šta da se de­ša­va.

Ta­ko le­žim i če­kam da se do­go­di ono naj­lep­še. Te­le­fon je is­klju­čen, za­sto­ri spu­šte­ni, u so­bi vla­da pot­pu­ni mrak. Ni­šta ne sme da mi od­vu­če pa­žnju. Stra­šno je što je­dan ko­ma­dić na po­ste­lji, ne veći od dla­na, još uvek mi­ri­še na nju. Stre­pim da i taj do­kaz da smo bi­li za­jed­no ne is­hla­pi. Tu je opu­šak pre­gri­žen na po­la i ka­ši­ka ko­jom je­ po­sled­nji put je­la. Ukra­si za ko­su i šna­le, te jed­na po­lu­i­sto­plje­na pe­na pro­tiv za­če­ća ob­li­ka mi­ni­ja­tur­ne ra­ke­te ko­ju je s de­či­jom pa­žnjom tu­ra­la me­đu no­ge. Sva­ki put kad bi je sta­vi­la i od­če­ka­la da se is­to­pi, iz pi­ce bi joj kre­nu­la pe­na. Svi­đa­la mi se čak i kad je po­ku­ša­va­la da mi se zga­di. Uži­va­la je da is­ku­ša­va ko­li­ko je vo­lim. Jed­nom mi se popiškila na sto­mak, dru­gi put plju­nu­la u je­lo. To­li­ko sam je vo­leo da joj ni ga­do­sti ni­su išle na šte­tu. Čak su uči­ni­le da je du­že pam­tim. Svi­nju…

Ali i ja sam za ute­hu do­zvao jed­nu uspo­me­nu, jed­nu sli­ku ko­joj ne tre­ba is­pod tekst da bi se shva­ti­la: bio je mrak, u stva­ri, po­lu­mrak, kad je svet ta­jan­stven i oslo­bo­đen ba­la­sta sve­tla. Pro­sto sam lo­vio pri­li­ku da bu­dem dru­ga­či­ji od dva mi­li­o­na lju­di u gra­du. Tr­pe­za gra­da je bi­la cen­tar oko Ka­le­nić pi­ja­ce, a osta­la da­le­ka na­se­lja po­raz­bi­ja­ne tac­ne i ta­nji­ri ko­ji se još ni­su sle­pi­li u jed­no. U vre­me kad noć svoj ka­pak spu­šta pre­ko da­na, a sen­ke poč­nu da se pod­vla­če jed­na pod dru­gu i me­đu­sob­no pre­ti­ču, i naj­ve­ći zlo­čin na­la­zi ne­ko oprav­da­nje, a ka­mo­li ma­li. Mi­slio sam da se u su­mrak sve pra­šta pa i to kad se spre­maš da uda­riš svo­ju de­voj­ku. Ma­li broj za­bra­na za ko­je sam znao vi­še su slu­ži­le da ih kr­šim ne­go da ih se bo­jim.

U zlu, po­go­to­vo ako je ma­lo, ima ne­što pec­ka­vo; ne­što od ko­mar­ca ko­ji uje­da i pi­je krv sa­mo da bi u ta­mi ne­kog kut­ka po­lo­žio lar­vu za no­vog ko­mar­ca, za no­vo zlo. Gle­dao sam je s vi­si­ne, uživajući u pri­zo­ru, za ko­ji ni­sam ve­ro­vao da je stva­ran. Uko­čio sam se od iz­ne­na­đe­nja i po­gle­da na to što mi se sklup­ča­lo oko no­gu – go­lu že­nu. Ni­je mi se po­me­ra­lo s tog za­mi­šlje­nog po­sto­lja. Kao da su mi no­ge bi­le za­me­ša­ne u be­ton­sku sme­su što je po­če­la da se ko­ri. To­li­ko sam u mi­sli­ma od­sko­čio od ze­mlje da nje­ne je­ca­je, ru­žne gri­ma­se i pre­na­tal­ni po­lo­žaj uzi­mam za ne­što normalno, što mu­či stvo­re­nja na tim vi­si­na­ma, kad se usu­de da me vo­le. Bo­jao sam se da se od po­no­sa ne one­sve­stim. Pre­du­go sam za­mi­šljao ovaj čas da ga pu­stim da pro­đe.

Želeo sam da nas ne­ko oka­me­ni.

On­da su no­ge po­če­le sa­me da uda­ra­ju: pr­vo po­la­ko, za­tim br­že, ali ni­ka­ko do­volj­no ja­ko i stra­sno ka­ko je za­mi­šlja­no. Pred ci­ljem no­ga bi sa­ma ko­či­la. Bi­la je to vi­še pred­sta­va uda­ra­nja no­ga­ma u ne­ver­nu cu­ru ne­go istin­ska pro­va­la mr­žnje. Jed­no­stav­no sam ko­pi­rao gru­bi­ja­ne, na­sto­je­ći da mi bu­de lak­še. Te ma­le ću­ške bo­sim sto­pa­li­ma, iz­mi­šlje­ne da po­ni­ze a ne da bo­le, sva­ko­ga su ča­sa mo­gle pre­ći u mi­lo­va­nje. I pre­šle su.

Spu­stio sam se na pod po­red nje i ski­nuo šorc. Moj bes je po­di­gao jul­sku vru­ći­nu. Svi u zgra­di su ku­nja­li, osim nas. Jed­na ogrom­na, gad­na zun­za­ra ska­pa­va­la je, pra­ve­ći zvuk kao kad mo­ped osta­je bez go­ri­va.

Sad sam je gnje­čio i mi­lo­vao, ro­ne­ći svo­jim usti­ma u nje­na. Si­sao sam i gri­zao je­zik ko­ji je bio ma­lo ve­ći od ma­či­jeg. Ne­ko­li­ko pu­ta smo se su­da­ri­li zu­bi­ma… u so­bi se ja­sno ču­lo – zvec!

U bra­vu je na­glo pro­dro ka­la­uz i pod­se­tio me gde sam, ko sam. Za­gr­ljaj u mi­sli­ma se ras­pao. Dva gla­sa su is­pu­ni­la ti­ši­nu i ne­ka­ko uči­ni­la da se ose­tim go. So­bu su bez us­tru­ča­va­nja is­pu­ni­li maj­ka i je­dan maj­stor. Osme­hi­va­li su se ono­me što je od me­ne osta­lo. Ni­sam imao sna­ge da se bu­nim, sa­mo da se ču­dim. Sko­ro sam za­bo­ra­vio da mo­ja so­ba ima vra­ta. Da sam u na­me­ri bio skroz iskren, za­zi­dao bih se i umro na mi­ru. Sta­ja­li su jed­no uz dru­go, sret­ni, jer su me uhva­ti­li na de­lu.

Maj­ka je na­glim po­kre­tom otvo­ri­la pro­zor. So­bu je pre­pla­vi­lo sun­ce. Svu­gde je po so­bi pro­su­lo svo­je zlat­ne sig­na­le. Od­bi­jao sam pri­zna­ti da mi se svi­đa. Ona­ko okru­glo i žu­to go­vo­ri­lo je ka­ko je va­žno da se ži­vi da­lje. U pla­vi okvir pro­zo­ra uplo­vio je i ce­pe­lin, ne ve­ći od mu­šti­kle. I sun­ce, i ce­pe­lin, i pla­vo ne­bo udru­ži­li su se da mi po­mog­nu. Po­sta­lo je glu­po bi­ti oča­jan. Bez­broj zlat­nih slam­ki go­li­ca­lo je oči i nos i te­ra­lo me da ki­jam. Po­seb­no sam se bo­jao ovog po­sled­njeg – ki­ja­nja. Tru­dio sam se da po sva­ku ce­nu ugu­šim vul­gar­ni po­tres što bi me od­jed­nom ura­ču­nao me­đu ži­ve.

Po­red maj­ke je sta­jao maj­stor i če­kao da mu ne­što dru­go na­re­di. Bi­lo mi je u isto vre­me i dra­go i kri­vo što sam ne­či­je de­te. Iz po­što­va­nja pre­ma ono­me što sam po­ku­šao, maj­ka je ću­ta­la. Ose­ćao sam ka­ko je pri ko­va­nju pr­ve ute­šne re­či rav­no­du­šna pre­ma sve­mu, osim pre­ma me­ni. Ja­sno se vi­de­lo ko­li­ko li­či­mo. Duh pup­ča­ne vrp­ce pru­žio se pre­ko so­be i po­no­vo nas sje­di­nio.

Mo­ji sek­su­al­ni atri­bu­ti pred maj­kom su se to­pi­li kao led na sun­cu. Bi­lo mi je čud­no što sam pol­no zreo; što sam u lju­ba­vi s de­voj­kom s ko­jom de­lim đač­ku klu­pu do­gu­rao do­tle. Kad smo iz se­de­nja pre­šli u le­ža­nje, iz gu­žve u sa­mo­ću, iz do­di­ra kroz ode­ću na do­di­re bez nje, kad je jed­na so­ba počela is­klju­či­vo mi­ri­sa­ti na nju a nje­nih oti­sa­ka bi­ti na hi­lja­de, na de­set hi­lja­da, po­čeo sam ve­rovati da će se mi­nu­li da­ni na­sta­vi­ti u bes­ko­nač­nost i da će­mo do­če­ka­ti čak sta­rost, či­stu se­du i su­vu sta­rost.

Maj­stor je po­slu­žio da mi spa­se ži­vot i ni­šta vi­še. On i maj­ka uve­li su me u još je­dan dan bez nje. Ve­li­ki de­be­li sto­mak ki­pio mu je iz pan­ta­lo­na. Jar­ko­cr­ve­na ko­šu­lja sa se­def­nim dug­ma­di­ma pe­kla je oči. Bio je oli­če­nje onih što na lju­bav do smr­ti gle­da­ju s pod­sme­hom. Svo­jom te­ži­nom i de­blji­nom, ko­ja ga si­gur­no ve­že za ze­mlju, te­rao me je da se sti­dim. Ni­je ga bi­lo bri­ga što je po­mo­ću si­le pro­dro na me­sto gde sam se iz sve sna­ge upi­njao da po­ka­žem ka­ko se vo­li.

I čud­no i tu­žno bi­lo je da je to sve.

Leteći Beograđanin – Izabrane i nove priče, Laguna, Beograd

 PROČITAJTE VIKEND PRIČE DRUGIH AUTORA: sneg, drvored, prica-bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, porodicne-veze , cista-dusa, anarhija, ljubav-rad-gubitak, sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: Istorija ljubavi appeared first on Korzo.

Prvi put u okviru Novosadskog džez festival održana je izložba na kojoj su  novosadski graditelji gitara izložili svoje unikatne, električne gitare. Ideju je osmislio Sead Lorbek. Korzoportal na licu mesta.

Osam graditelja gitara i 30 njihovih “rukotvorina” prvi put na izložbi! Kao večni ljudi iza scene, novosadski graditelji gitara prvi put imali su priliku da izlože ono što rade. Izložba je bila deo pratećeg programa Novosadskog džez festivala od 9. do 12 novembra 2016. Osmislio ju je Sead Lorbek sa idejom da se novosadski graditelji gitara udruže i, možda, jednog dana postanu brend “Gitara Made in Novi Sad”

U međuvremenu, ovi ljudi, pre svega ljubitelji muzike, roka, neki i sami muzičari, bore se za mesto pod suncem, jer su im konkurencija ovi instrumenti kineske proizvodnje, jeftiniji,  ali i manje kvalitetni.

Među novosadskim graditeljima gitara jedan od doajena je Radomir Raša Petrović. I on je prvo bio zaražen muzikom, od detinjstva je voleo da prepravlja gitare, nekada je bio aktivni muzičar, zatim je pravio nameštaj, da bi sada odlučio da se posveti isključivo gitari. Sve radi sam – od odabira drveta, sečenja, krojenja, farbanja, elektronike. Pokušava svojoj deci da prenese zanat kako bi to postao porodični posao. Razliku između ručno pravljene gitare i industrijske  upoređuje sa odelom koje vam šije krojač po meri ili kupite konfekcijsko, štancovano. Tako i kod gitare, kad je naručuje, kupac je bira vizuelno, tonski,  veličinu, boju, u drugom slučaju biva uskraćen lepote zvuka i kvaliteta, a zarad cene. No, tako je u Srbiji. U svetu je to drugačije, ali to se uostalom ne odnosi se samo na građenje gitara. Uprkos svemu, novosadski graditelji gitara – bar ova osmorica koji su bili učesnici prve izložbe unikatih električnih gitara ne odustaju.

PROČITAJTE I: haustor-treci-svijet-i-bolero, live-aid-31-godina-od-planetarnog-dogadaja,  intervju-velid-dekic

The post Izložba: Novosadski graditelji gitara appeared first on Korzo.

Pančevo je obeležilo tri veka od bitke u kojoj su Austrijanci proterali Turke (9. novembar 2016). To je zapravo 300-godišnjica kontinuiranog razvoja Pančeva poznatog do danas. Na izložbi u ruiniranoj zgradi Fabrike svile koja je u procesu temeljnog renoviranja, Zavod za zaštitu spomenika kulture je napravio zapaženu izložbu sa istorijskom planovima tvrđave i grada, koja je otvorena tačno u simboličnih 17 sati i 16 minuta – 17.16. Korzoportal na licu mesta.

Izložba je posvećena istorijskom događaju od  9. novembra 1716. godine, kada je austrijska vojska pod komandom princa Eugena Savojskog osvajanjem Pančeva okončala operacije na oslobođenju Banata od Turaka.

Postavka u centralnoj hali Svilare u Pančevu

Prvi putna izložbi su prezentovani novootkriveni rezultati istraživanja nekadašnjih utvrđenja i dokumenti i planovi pribavljeni iz arhiva u Ankari, Budimpešti i Beču.

 Postavka u centralnoj hali Svilare u Pančevu

Autorski tim koji je realizovao ovu izložbu čine arhitekte Miodrag Mladenović i Snežana Večanski. Kvalitet postavke, oprema i neuobičajen prostor nekadašnje centralne hale Svilare učinili su da je je Pančevo dočekalo jednu od najatraktivnijih izložbi iz oblasti kulturne istorje u ovom milenijumu.

PROČITAJTE I: zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, pancevo-alpinista-ugradio-ciferblat, pancevo-autorski-i-alternativni-strip, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije,

The post Pančevo: Tri veka razvoja appeared first on Korzo.

U okviru projekta “Nepokretno nasleđe u Srbiji“ Marina Pavlović analizira spomenike čiji je autor Ivan Meštrović, a koji predstavljaju prepoznatljive tačke Beograda i samim tim su deo nepokretne baštine.

Teško bi bilo zamisliti Beograd bez spomenika Pobednik, kao što je teško zamisliti da je ovaj simbol grada smešten iznad ušća Save u Dunav kao skriven od pogleda. Kontroverze i protivljenje javnosti pratile su podizanje gotovo svih spomenika Ivana Meštrovića u Beogradu.

Ivan Meštrović, poreklom iz Dalmacije (1883-1962) od mladosti je bio privržen ideji jedinstva južnoslovenskih naroda. Zastupajući nacionalne interese još kao student Akademije lepih umetnosti u Beču privukao je pažnju političkog udruženja Slovenski jug koje ga je posle uspeha na Drugoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Sofiji  preporučilo da  1904. godine izradi bistu kralja Petra I Karađorđevića. Poznanstvo sa kraljem Petrom uvelo ga je u političke krugove Beograda. Posle uspeha izložbe u okviru Secesijske grupe 1905. u Beču, njegovom stvaralaštvu otvara se evropski put.

Sve veća Meštrovićeva politička angažovanost oko ideje formiranja zajednice južnoslovenskih naroda doprinela je tešnjim vezama sa Beogradom. Tako se 1911. godine, ne želeći da na Međunarodnoj umetničkoj izložbi u Rimu izlaže u okviru Austrijskog, ni Ugarskog paviljona, Meštrović se obratio srpskom odboru sa predlogom da hrvatski i umetnici iz Srbije zajedno izlažu u sopstvenom paviljonu. Projektant Paviljona Kraljevine Srbije je bio arhitekta Petar Bajalović, mada postoje indicije da je idejnu skicu i koncept izradio Ivan Meštrović. Većinu  eksponata predstavljala su njegova dela iz opusa Vidovdanskog hrama. Po zatvaranju izložbe Paviljon je demontiran, a eksponati su dopremljeni u Beograd. Tek 1928. godine država  je otkupila sačuvana Meštrovićeva dela koja su sada u kolekciji Narodnog muzeja Srbije. Jedna od dve skulpture Anđeo smrti (Genije smrti odnosno Pali anđeo ili Krilati genije), rađena u sklopu Vidovdanskog ciklusa prvi put izložena na Međunarodnoj umetničkoj izložbi u Rimu, posle veka lutanja postavljena je na Malom Kalemegdanu povodom proslave Dana Beograda 2011. Osmišljena u vidu ženske stojeće figure sa krilima, koja u ruci drži najverovatnije pticu feniks, bila je u funkciji završnog motiva kupola umetničkog paviljona.  Ova statična skulptura arhajskog oblikovnog izraza visine oko četiri metra i livena u bronzi danas je gotovo skrivena u zelenilu Malog Kalemegdana.

Podizanje prvog nacionalnog spomenika u Beogradu 1913. u slavu pobede Srbije u Balkanskim ratovima bez konkursa je poveren Meštroviću. Spomenik u vidu monumentalne fontane na Terazijama ispred novog hotela Moskva, trebalo je da personifikuje pobedu-oslobađanje od petovekovne vladavine Otomanske imperije i ujedno da dominira glavnim gradskim trgom. Fontana je trebalo da se sastoji od kamenog postamenta formiranog od četiri sedeće figure lava koje nose veliki ovalni bazen. Iz središta bazena bi se uzdizao pet metara visok dorski stub, na kojem bi bila postavljena bronzana figura Pobednika. Bogat dekorativni program fontane činilo bi 70 maski izlivenih u bronzi, dok je oko postamenta bila predviđena izrada reljefa dugačkog 21 metar koji bi upotpunio narativ spomenika. Po dobijenoj narudžbini Meštrović je gotovo u tajnosti, po savetu Ljube Davidovića tada predsednika Opštine grada Beograda, počeo da radi u sali za fizičko osnovne škole Kralj Petar I Karađorđević. Međutim izbijanje Prvog svetskog rata je prekinulo izradu spomenika.

Pretpostavljen izgled Terazija sa spomenikom Pobednik, Crtež: Aleksandar Stanojlović

Tokom Prvog svetskog rata Meštrović je aktivno učestvovao u propagiranju i formiranju nove višenacionalne države, što je učvrstilo veze i prijateljstvo sa prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem, sa kojim je delio nacionalnu i umetničku viziju. Kraj rata, formiranje Kraljevine SHS  i realnost nove države donosi izneverena očekivanja pravih zagovornika jugoslovenstva uz sve veći šovinizam srpskih i hrvatskih nacionalista. Meštrović je u Beogradu posmatran kao nametnuti hrvatski umetnik koji razara i ne poštuje srpske nacionalne vrednosti, istoriju i kulturu, a u Zagrebu je percipiran kao omiljeni umetnik kralja Aleksandra Karađorđevića samim tim i srpskog establišmenta.

 Pobednik   Foto: Snežana Negovanović

Uz promenjenu državnu ideologiju podizanje spomenika srpskim junacima u višenacionalnoj državi više nije bio prioritet, tako da se realizacija spomenika na Terazijama odlaže. Meštrović je pre rata izradio skulpturu Pobednika i devet maski za fontanu, tako da je od 1920. godine pokušavao da razreši sa Beogradskom opštinom kako da u nedostatku finansijskih sredstava završi delimično izvedeni spomenik.  Tek 1927. je odlučeno da se na Terazijama postavi samo izlivena skulptura na kamenom postamentu. Bronzana skulptura nagog muškarca u blagom raskoraku koji u desnoj ruci drži spušteni mač, u levoj goluba, pokrenula je oštre polemike u Beogradu, a potom u  državi.  Kroz dnevnu štampu analizirana je moralna, simbolička i estetska vrednost spomenika kao i pitanje lokacije, odnosa veličine spomenika i prostora Trga Terazije.  Politička kampanja protiv Meštrovića, sakrivena iza moralnih i nacionalnih načela odnela je pobedu, tako da je Sud Beogradske opštine odlučio da se spomenik postavi na prostoru Gornjeg grada Beogradske tvrđave. Ivan Meštrović je bio isključen iz odlučivanja o poziciji spomenika,  koji je postavljen u sklopu proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta 1928. godine, pod novim imenom Vesnik pobede, na Bastionu IV Gornjeg grada Beogradske tvrđave, na mestu srušenog dvora despota Stefana Lazarevića. U trenutku podizanja predstavljao je završnu vizuru novoformirane terase-vidikovca izvedenu po projektu arhitekte Aleksandra Krstića i granicu između vojnog i civilnog dela tvrđave.  Frontalno orijentisan ka ušću i tada nenaseljenoj ravnici do Zemuna, na najvišoj tački grebena, Pobednik je postao najprepoznativljiviji i autentičniji element vizure grada Beograda.

Iako je bio razočaran i povređen čitavim spektaklom oko podizanja spomenika, Ivan Meštrović učestvuje i pobeđuje na javnom konkursu za izradu Spomenika zahvalnosti Francuskoj.  Za razliku od Pobednika, Spomenik zahvalnosti Francuskoj realizovan je u potpunosti po projektu i na lokaciji koja je unapred predviđena. Prvu zvaničnu inicijativu za podizanje Spomenika zahvalnosti Francuskoj pokrenulo je 1924. godine Društvo prijatelja Francuske i Društvo nekadašnjih učenika francuskih škola.  Ubrzo po pokretanju inicijative osnovan je Odbor za podizanje spomenika koji je prilježno prikupio novac i sve potrebne dozvole tako da je 1928. godine Beogradska opština ustupila parcelu za podizanje spomenika u parku Veliki Kalemegdan na mestu srušenog spomenika Karađorđu.

 Spomenik zahvalnosti Francuskoj Foto: Snežana Negovanović

Spomenik je u vidu ženske figure livene u bronzi, na visokom kamenom postamentu. Nedvosmislenu retoriku umetnik je crpeo iz poznate simbolične predstave Francuske republike, Marijane koju je predstavio u snažnom iskoraku. Tordirana figura u pokretu zrači izuzetnom snagom i ekspresivnošću. Kameni postament od dva stepenovana kubusa, izveden je od bračkog mermera. Na  bočnim stranama donjeg kubusa su isklesane alegorije Ratnici i Sorbona u plitkom reljefu.

Poslednji Meštrovićev realizovani spomenik u Beogradu, Neznanom junaku na Avali bio je simbolični pokušaj  Kralja Aleksandra da spase konstrukt Jugoslavije i jugoslovenstva. Mauzolej je bio planiran na Avali na mestu gde su 1922. godine seljaci iz okolnih sela podigli spomenik nepoznatom palom ratniku. Izbor mesta je, kako navodi Aleksandar Ignjatović u knjizi Jugoslovenstvo u arhitekturi, imalo presudnu ulogu u simboličkoj retorici spomenika. Formiranje toposa zajedničkih slovenskih korena pošumljavanjem specifičnim drevnim biljnim vrstama uz brisanje nacionalne istorije rušenjem srednjovekovnog grada Žrnov, činilo je okosnicu nadnacionalne retorike spomenika. Monumentalnost i arhaičnost forme po ugledu na antičke mauzoleje, sa simboličkom naracijom u svakom elementu od procesijske staze osvetljene gasnim lampama, preko piramidalnog postamenta i materijalizacije spomenika jablaničkim mermerom gradila je poruku o svevremenskom jedinstvu, njegovoj snazi i neprolaznosti. Simboliku jugoslovenstva upotpunjavaju po četiri karijatide na portalima mauzoleja koje personifikuju: na istočnom portalu dalmatinku i bosanku nasuprot banaćanke i makedonke, a na zapadnom slovenku i hrvaticu nasuprot crnogorke i šumadinke. Podizanje spomenika počelo je 1934, a završeno je 1938. Od tada je spomenik državno simboličko mesto odavanja počasti svim palim ratnicima.

Spomenik Neznanom junaku na Avali                                                    Fotografija: Fabio Soia

Suprotna tumačenja spomenika od strane umetnika i recipijenata, uz dozu nepoverenja pratila je delovanje Ivana Meštrovića u Beogradu koji je pod nacionalnim podrazumevao zajedničko iskonsko poreklo, a ne srpsko ili hrvatsko. Neporecive umetničke vrednosti nadživele su sve ideologije, a spomenici su sa istom ili promenjenom simboličkom porukom nastavili da obogaćuju javne prostore Beograda.

Dr Marina Pavlović, dia,nezavisni istraživač, art direktor Quantec doo

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Marina Pavlović: Skulpture kao toponimi Beograda – Ivan Meštrović appeared first on Korzo.

U projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji“, Viktorija Aladžić  nastavlja da predstavlja najznačanije arhitekte subotičke Secesije.Uloga inženjera u graditeljskom razvoju – Titus Mačković i 40 godina karijere graditelja.

Najamna kuća Stevana Milinovića

 Kada je nakon povlačenja Turaka, počelo naseljavanje Vojvodine, sredinom 18. veka u okvirima nove države Habsburške monarhije, jedva da je na ovim prostorima bilo inženjera. Svoje kuće, doseljenici su gradili bez nacrta i pomoći inženjera, a tako su se uglavnom i naseljavali, spontano bez ikakvog plana . Prvi su inženjeri na ove prostore dolazili iz drugih delova carstva. Školovanje dece lokalnih stanovnika za inženjere i druge profesije u velikim centrima Monarhije u Beču i Budimpešti, počelo je tek u 19. veku. Ali i tada su za projektovanje važnih građevina pozivani graditelji iz prestonice. Tako se dogodilo i u Subotici. Značajnije građevine gradili su inženjeri koji nisu iz grada, dok su se školovani inženjeri Subotičani, počeli pojavljivati tek u pred kraj 19. veka. Najpoznatiji među njima bio je Titus Mačković. Njegov dolazak u Suboticu  nakon nezavršenih studija, poklopio se sa periodom najvećeg razvoja grada i Titus je imao sjajnu priliku da projektuje ogroman broj građevina u toku svoje četrdesetogodišnje karijere. Bilo je više od 400 projekata za najrazličitije tipove objekata, od najamnih palata do prizemnih kuća, od magacina i fabričkih objekata do grobnica.

Titus Mačković rođen je 20. jula 1851. Studirao je u Cirihu, Ahenu i Beču. Putovao je istovremeno u Nemačku, Francusku, Švajcarsku, Englesku, Belgiju, Holandiju i Italiju. Ovaj obilazak Evrope u velikoj meri objašnjava njegov pionirski rad u Subotici i uvođenje novina u subotičku arhitekturu. Do povratka Titusa sa studija stambeni objekti gradili su se u stilu neoklasicizma, tradicionalnim načinom gradnje, ali od početka osamdesetih godina 19. veka počinje izgradnja najamnih palata u stilu neorenesanse čiji vesnici su bili i Titusovi radovi. U Istorijskom arhivu Subotice nisu sačuvani svi projekti koje je uradio Titus Mačković, a neki od njih na samom početku njegove karijere nisu ni bili potpisani. Prvo je bio angažovan kao glavni gradski inženjer (1878 -1879). Pretpostavlja se da je u tom periodu projektovao preuređenje fasade najamne spratne kuće Stevana Milinovića (danas Rudićeva ulica 2) u eklektičnom stilu, za koju je sačuvan projekat iz 1879. godine bez potpisa Možda se radilo o sukobu interesa, jer kao neko ko odobrava gradske projekte, verovatno nije trebalo istovremeno da se bavi projektovanjem.

Najamna kuća Luke Aradskog

Godine 1880. usledio je projekat najamne kuće Simeona Popovića (Petra Drapšina 2), i najamne kuće Luke Aradskog (Štrosmajerova 4), u kojoj je prvi put u jednoj subotičkoj spratnoj kući Titus primenio čelične i profile kao noseće elemente međuspratne tavanice. Do tada su se tavanice izvodile od masivnih drvenih greda. Godine 1881. uradio je projekat kuće Jelisavete Batić (Dimitrija Tucovića 3) takođe u neorenesansnom stilu, nastavljajući da projektuje objekte ovog arhitektonskog stila sve do kraja veka.

Kuća Petra Radišića

Sledeći objekat sa međuspratnom konstrukcijom od gvožđa i plitkim svodovima od opeka („pruski svod”) bio je jednospratna najamna kuća Petra Radišića), koju je Titus Mačković projektovao 1882. godine, danas u ulici Matka Vukovića 9 i jednospratna najamna kuća Ferenca Šimegija koju je Titus projektovao 1885. godine, danas u ulici Maksima Gorkog 25.Kuća gradonačelnika Lazara Mamužića

Titus Mačković je od  1. jula 1884. do 31. oktobra 1890. godine po drugi put bio glavni gradski inženjer. I u tom periodu projektovao je desetak reprezentativnih spratnih najamnih kuća i palata u centru grada u stilu neorenesanse. Jedan od značajnijih projekata bio je projekat za najamnu palatu tadašnjeg gradonačelnika Subotice Lazara Mamužića Gradonačelnikova kuća je zauzimala ugaonu parcelu između današnjih ulica Đure Đakovića i parka Ferenca Rajhla. Kuća ima osnovu u obliku latiničnog slova „L” a glavna fasada je orjentisana prema reprezentativnom prostoru parka Ferenca Rajhla koji je bio komponovan ispred zgrade željezničke stanice, tadašnjeg simbola napretka i prosperiteta. Fasada palate ima neorenesansna obeležja upućujući nas na težnju ka identifikovanjem sa liberalnim idejama koje je u Beču propagirala buržoazija. Renesansni stil povezivao je građanske liberale Beča, ali i drugih gradova Austro-ugarske sa građanskim društvom Firence, jednog od prvih slobodnih gradova Evrope nakon oslobađanja od stega feudalnih gospodara još u 13. veku. I u unutrašnjoj organizaciji prostora Mamužićeva palata je bila drugačija od većine prethodnih, izgrađenih u Subotici. U ovoj palati vodilo se računa o funkcionalnom diferenciranju i povezivanju prostorija, te je udobnost stanova i njihova funkcionalnost bila daleko veća od stanova u drugim palatama.

Kuća Titusa Mačkovića

Osim neorenesanse Titus je u svojim projektima primenjivao i druge arhitektonske stilove, pre svega neobarok, prvobitno na fasadi svoje stambene palate u današnjoj ulici Braće Radića 4, za koju je uradio projekat 1892, a potom i na fasadi najamne palate Adolfa Vilhajma koju je projektovao 1894. godine (danas u Prvomajskoj ulici 2). To su istovremeno prvi objekti izgrađeni u neobaroknom stilu u Subotici.

Najamna kuća Lajoša Fazakaša

Ovde se ne iscrpljuju inovacije u Titusovoj karijeri. Prekretnicu u arhitekturi Subotice i vesnika nove arhitekture čini svakako najamna kuća Lajoša Fazekaša, danas u ulici Age Mamužića 13). Iako je i sam bio arhitekta, Lajoš Fazekaš je projektovanje ove ugaone dvospratne najamne kuće poverio tada već iskusnomkolegi Titusu Mačkoviću. A Mačković uvek spreman za novine, kao i u prethodnom periodu ne samo što je na fasadi primenio novi arhitektonski stil, odnosno mešavinu stilskih elemenata koji upućuju na uzore u bečkoj geometrijskoj secesiji, već je po prvi put u jednoj subotičkoj građevini projektom predvideo izgradnju međuspratne konstrukcije od armiranog betona.

Bilo kako bilo, graditelji su tih godina sticali prva iskustva u korišćenju betona kao konstruktivnog materijala u Subotici, koji je, u to vreme bio ništa manja novina i na drugim prostorima Evrope. Površnim posmatranjem ova dvospratna najamna kuća podseća na kuću Lazara Mamužića, sa tornjićem na uglu objekta, ali su njeni fasadni dekorativni ukrasi pripadali programu secesije. Titus Mačković sa druge strane, nije prilikom projektovanja najamne palate Lajoša Fazekaša pokazao naročitu spremnost da značajnije promeni ustaljenu šemu organizacije prostora najamnih palata tog vremena. Štaviše stanovi gornjeg sprata u Fazekašovoj kući nisu imali ni kupatila, što je tih godina postala već obavezna prostorija u stanovima. Napredna sa stanovišta reprezentativnog primenjenog stila i materijala, zaostajala je po udobnosti u odnosu na druge slične objekte toga doba. Secesijska dekoracija je na žalost u međuvremenu oljuštena sa fasade objekta, pa ga danas nije moguće videti u punom sjaju.

Detalj sa kuće Ernesta Lendvaia

Nakon Fazekaševe kuće usledilo je još nekoliko projekata spratnih reprezentativnih najamnih kuća koje je radio Titus u stilu bečke i darmštatske secesije.Jednospratnu kuću za zemljoposednika i trgovca Ernesta Lendvaia, danas u Đure Đakovića 19 projektovao je Titus Mačković 1909. godine. Kuća je kako na prizemlju tako i na spratu imala po jedan stan, ali je danas u veoma lošem oronulom stanju. Iste godine Titus je projektovao i dvospratnu najamnu kuću za Jožefa Roznofskog u današnjoj Štrosmajerovoj ulici 22.

Najamna kuća Jozefa Ungara

Godine 1910. za Jožefa Ungara Titus Mačković projektovao je jednospratnu najamnu kuću danas u ulici Đure Đakovića 10 Kuća je bila ugaona sa neprekinutim fasadnim platnom koje se polukružno savijalo oko ugla i svoj izvorni izgled sačuvala je do danas, a 1911.  je bio u prilici da projektuje porodičnu kuću  subotičkog gradonačelnika Karolja Biroa, koji je nasledio Lazara Mamužića 1902. Ova kuća predstavlja izuzetan primer neogotske arhitekture, dopunjujući Titusov graditeljski opus još jednim arhitektonskim stilom. Danas je kuća prilično oronula i nedavno joj se urušio deo balkona na spratu, nalazi se u zaštićenoj zoni gradskog jezgra i svakako zahteva da se očuva i podvrgne neophodnoj restauraciji.

Ovde su prikazani samo neki od reprezentativnijih primera Titusovog graditeljskog opusa u Subotici. Bez namere da nabrajamo sve projekte koje je uradio u svojoj karijeri, moramo biti svesni činjenice da je u velikoj meri uticao na arhitekturu Subotice, i da iako ne spade među projektante najreprezentativnijih subotičkih objekata kao što su sinagoga, gradska kuća ili Rajhlova palata, svakako predstavlja najvećeg subotičkog graditelja u prošlosti sa opusom projekata koje je retko koji arhitekta mogao da priušti sebi u svojoj karijeri. Osim što se bavio projektovanjem Titus Mačković je bio i vlasnik ciglane koja je osnovana 1879. godine na praznom prostoru južno od grada, pored Senćanskog groblja. Ciglana je pretvorena u deoničarsko društvo 1893. godine koje je posle Prvog svetskog rata imala naziv Prva subotička parna ciglana i tvornica cementne robe d.d. Ciglana je bila izgrađena na 16 jutara, sa kapacitetom pogona od 3.000.000 opeka godišnje uz rad od 150 zaposlenih. Grad nije imao potrebe za tolikim opekama, jer je pored Mačkovićeve ciglane radilo još nekoliko ciglana velikog kapaciteta, tako da je njegova beležila gubitke od osnivanja. Posle smrti osnivača 1919. ciglanu je nasledila njegova sestra Leontina. Od tada je radila  samo sa deset odsto kapaciteta, da bi zatim, oronul  bila likvidirana 1931. godine.

Danas je većina Titusovih objekata u relativno dobrom stanju. Svi reprezentativni objekti nalaze se u centru grada, u zaštićenoj zoni i u velikoj meri doprinose karakteru centralne gradske zone oformljene na prekretnici između 19. i  20. veka, čuvajući uspomenu na Tirus Mačkovića –  velikog subotičkog graditelja.

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: marina-pavlovic-skulpture-kao-toponimi-beograda-ivan-mestrovic, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Viktorija Aladžić: Najveći subotički graditelj – Titus Mačković appeared first on Korzo.

Kakvu god ideju da imaš treba se truditi i naći načina da je ostvariš, kaže Milica Nikolić koja pet godina radi u raznim dobrotvornim organizacijama širom sveta. Diplomirala je ekonomiju, ali nikada nije bila zaposlena u struci. Otkrivala je druge svetove. Dva puta je bila na projektima u Španiji, sa decom je počela da radi u Holandiji, glavne sertifikate dobila je u Engleskoj radeći u YMCA, u Ameriku je otišla kao outdoor instructor. Posle ovih iskustava smatra da je drugačija, da je otkrila različite mogućnosti i puteva u životu. Shvatila je da se mogu ostvariti snovi i dodirnuti nebo!

Milica Nikolić

Prvi put Španija

Boravak u Španiji je bilo moje prvo samostalno putovanje u životu. Bila sam prva godina na fakultetu, od tate sam čula za organizaciju Mladi istraživači Srbije i to je bilo presudno. Preko njih možete da putujete i radite u kampovima svuda u Evropi, u Meksiku, Aziji. Uvek mi je bila želja da putujem u Španiju, našla sam puno kampova na moru, u planinama, aplicirala sam i otišla u kamp na Pirinejima.

Bila sam u malom selu koje se zove Ibort, bukvalno u vrhovima Pirineja, tamo smo radili dva projekta. U selu je bila stara crkva, tu smo radili mural a drugi projekat je bio popravljanje ulica napravljenih od kaldrme. Selo je daleko od civizlizacije, do pre petnaestak godina skoro napušteno a onda su ljudi počeli da se vraćaju i da oživljavaju ovo prelepo mestašce u planinama. Kuće su oživele, ljudi su osmislili male porodične farme, bave se proizvodnjom organske hrane a mi smo pomagali vraćajući selu stari sjaj. Moram da priznam da mi je bilo malo čudno, morala sam da radim, tamo svako pere svoje sudove, veš, brine o sebi. Ali kako sam još od srednje škole želela da putujem, da probam sama nešto da uradim i osmislim svoj život to mi i nije bilo preterano teško. Te prve godine iz Beograda je sa mnom krenula još jedna devojka, srele smo se par dana pred put, upoznale, odlično smo se uklopile i postale prijateljice. Sledeće godine ću joj biti kuma na venčanju.

Upoznala sam u Ibordu mlade iz celog sveta, Hong Konga. Tajvana, Španije, Francuske, Turske svi smo bili manje više istih godina, sličnih interesovanja, želeli smo da putujemo, upoznajemo ljude, drugačije kulture, prirodu. Činjenica je, ja sam u to vreme slušala narodnjake, folk a onda sam srela ljude koji su bili neka vrsta alternative koje kod nas imala prilike da upoznam. I to mi se jako dopalo, to mi je nekako trasiralo put za sve što ću kasnije uraditi.

Da, susrela sam se prvi put sa različitim kulturama. Evo, na primer Emir je stigao iz Turske gde je živeo sa mamom i on je navikao da mama sve radi, iako je ona zaposlena, radila je od osam izjutra do pet posle podne a on je čekao da dođe kući da mu spremi ručak, očisti kuću i tako svaki dan. Sve devojke na kampu su ga terale da sam sebi sipa hranu, pere veš, pomogne oko spremanja kampa, kuhinje što je ponekad izazivalo i svađe. Ali izgleda da je urodilo plodom, imam Emira na Facebooku, on trenutno živi u Parizu i brine o sebi, jer nema mame.

Bilo mi je zanimljivo koliko su devojke iz Koreje stidljive, svaki put kada bi se nasmejale stavljale bi ruku na usta jer je u njihovoj kulturi sramota da se vide zubi. I sa njima sam u kontaktu, trenutno žive u Rusiji.

Posebna želja mi je bila da provedem nekoliko dana u Barseloni i to sam ostvarila pre odlaska u Pirineje. Našla sam hostel preko interneta a u avionu sam upoznala jednog mladića iz Beograda koji dobro poznaje Barselonu, on me je odveo do hotela i rekao da mogu da mu se javim ako mi nešto zatreba, čak mi je i kofer vukao. Provela sam pet fenomenalnih dana u Barseloni. Iskustvo da putuješ sam i obilazš grad kao što je Barselona je neverovatno, probudiš se kada hoćeš, obilaziš šta hoćeš, razgledaš, ideš po ulicama, slušaš ljude koji govore na raznim jezicima a ako čuješ da se priča o nečemu zanimljivom priključiš se da slušaš i izneseš svoje mišljenje. Ljudi su otvoreni, ljubazni, upoznala sam momka i devojku iz Bosne koji su studirali arhitekturu i bili tu na praksi, oni su mi pokazivali zanimljiva mesta, muzeje, vodili po kafanama. Tako sam za par dana upoznala one male gradske kutke i mesta koja znaju samo zaljubljenici u Barselonu. Gaudijeve zgrade u kojima ljudi stanuju su zaista nestvarne, čarobne. Posebno mi je ostalo u pamćenju to mesto, jedna kafanica u kojoj se jede s nogu, na podu su opušci, papirići, tu je uvek gužva, svi glasno pričaju, naručuješ preko ljudi jer ne možeš da priđeš šanku, sjajno iskustvo, odlični sendviči, najbolja pršuta i sir. Bilo mi je zanimljivo da gledam ljude kako se odmaraju po klupicama ili foteljama po parkovima, neki jedu, drugi pišu, čitaju, jednostavno uživaju u lepom vremenu.

Poslednje noći boravka u Španiji sam spavala na aerodromu jer sam imala rani let,  pa nisam htela da rizikujem i zakasnim. Legla sam na klupice i samo što sam zadremnala čula sam srpski i počela da pričam sa dva momka koji su bili na odmoru na Ibici i pričali samo o izlascima, trošenju para, provodu. Malo me je to nerviralo, ja sam ispričala svoju priču o boravku u Španiji, šta smo radili, pričala sam o volontiranju na Pirinejima, ali je nisu najbolje shvatili. Pitali su se zašto bi neko volontirao, ali uzajamno smo poštovali svačije opredeljenje. Kada se vratim u Beograd srećem ih, izlazimo na ista mesta i javljamo se jedni drugima. Prihvatam da smo različiti.

Pirineji, Kan Frank

Hodale smo po nebu

Sledećeg leta ponovo sam išla preko Mladih istraživača, ovoga puta sa drugaricom, opet u Španiju i opet u Pirineje. Mesto se zove Kan-frank, specifično i poznato mestašce kaoe deo Puta Svetog Jakova – Camino de Santiago.  Put Svetog Jakova je dug oko 800 kilometara, njime idu hodočasnici iz Francuske do Santiago de Compostela u kome su mošti Svetog Jakova. Godine 1987. ovaj put je dobio titulu “Glavne ulice Evrope”, put je na spisku Uneskove svetske baštine. Kan-frank je okrušen stenama, nekada je bilo puno drveća koje ga je štitilo od erozije. Na žalost, drveća više nema mnogo pa se gradi bedem koji bi zaštitito grad od padavina, propadanja. Naš kamp je bio ekološki, sadili smo novo drveće, pošumljavali, učestvovali u zaštiti ovog prelepog gradića.

Jednoga dana ekipa iz kampa je krenula na planinarenje i to na jedan od najviših vrhova Pirineja. Bilo je prilično napeto i naporno, čini mi se da nismo bili baš najbolje pripremljeni ali niko nije odustajao. Završilo se na jednom od vrhova, kada smo stigli moja drugarica i ja smo legle na zemlju, podigle noge u vis jer su nas jako boelele, bile smo tako blizu oblaka da je jedna rekla da se oseća kao da hoda po nebu. I danas se šalimo da smo uspele da doživimo trenutak kada smo hodale po nebu. Bio je to najlepši trenutak u mom životu. Saznanje da si uspeo, popeo se tako visoko, da nisi odustao a o pogledu sa vrha planine da ne govorim.

Holandija je san koji se ostvario

Tokom studiranja želela sam da odem na praksu negde u Evropu. Na praksi sam ipak bila ovde u Beogradu, u banci, tada sam shvatila da ne želim da se bavim ekonomijom, da je to svet koji mene ne interesuje. Rodila se ideja da radim u nevladinom sektoru i pronašla sam opet preko Mladih istraživača Evropski volonterski servis. To je projekat u kome učestvuju volonterske organizacije iz  Evrope. Mladi, od 17 do 30 godina kao voloneri rade na raznim projektima, obezbeđeni su  smeštaj, hrana, osiguranje, putni troškovi, kurs jezika i džeparac. Aplicirala sam za projekte u Holandiji, to mi je bio san.

Roterdam

Dobila sam projekat u Holandiji, u nevladinoj organizaciji iz Roterdama. U ovom multikulurnom gradu ima puno ljudi iz Maroka, Turske, Zelenortskih ostrva koji jesu deo Roterdama ali i nisu, jer žive u odvojenim delovima grada, retko se druže sa Holanđanima. To su različiti svetovi koji žive jedni kraj drugih. Ja sam radila sa decom koja su dolazila iz tih porodica, bile su to van školske aktivnosti, raznovrsne radionice, učenje holandskog. Ta deca bi bila na ulici da nije ovakvih organizacija jer im roditelji nisu kod kuće, puno rade.

Način života u Holandiji je sasvim drugačiji od onog na koji sam navikla u Srbiji. Banalna stvar kao što je kiša, koja kod nas sve poremeti, tamo je normalna pojava. Čini mi se da tamo kiša non stop pada ali to ne smeta ljudima da biciklom idu na posao, da se deca igraju u parkovima. Mi smo radili sa decom uglavnom napolju, tu su čizme, kabanice, kape.

Inače, mladi Holanđani mnogo rade. Nije važno iz kog društvenog sloja dolaze, ni da li su siromašni ili bogati svi počinju da rade još u srednjoj školi. Kada završe fakultet svi imaju ušteđevinu. Jedna prijateljica me je pitala, koliko sam ja uštedela dok sam studirala, nije mogla da veruje da nisam radila ni zarađivala. Takođe mladi kreću da žive sami vrlo rano, sa 18 godina, retko ko tokom studiranja živi sa roditeljima.

Holandija je poznata po alternativnom načinu života, hipici su i dan danas  u Holandiji, imala sam prilike da se sretnem sa njima i vidim kako žive. Četvrte nedelje boravka u Roterdamu moj drug Italijan Stefano i ja išli smo u Amsterdam da posetimo njegovu drugaricu Holanđanku koja živi u skvotu. Skvot je zgrada ili mesto koje je napušteno, ne koristi se, u Holandiji su to najčešće  javne zgrade. Prvo su hipici počeli da se useljavaju u te zgrade u Amsterdamu a danas ih ima puno u raznih gradovima. Priča o ovoj devojci je za naše uslove neverovatna, njeni roditelji su hipici, mama je celog života živela u skvotovima, a ta drugarica je rođena na napuštenom brodu. Dakle, nikada nije imala ni stan, ni kuću. U skvotovima nema struje, nema telefona što mi je bilo zanimljivo pogotovo u Holandiji, veoma bogatoj i savremenoj zemlji koja pravi prodore u izgradnji kuća, tehnički je jako napredna. Ali postoje ljudi koji ne žele da žive u tehničkom obilju i uobičajenim socijalnim i društvenim miljeima koje većina prihvata, ne žele da budu deo takve zapadne civilizacije. Posetili smo je i bilo je fenomenalno iskustvo, ona studira, radi. A deset dana pre kraja našeg projekta ponovo smo bili kod nje, ovoga puta je u stanu koji je iznajmila. Prvi put u životu rešila je da živi u svom stanu, da plaća komunalije.

U Holandiji sam upoznala i mlade ljude koji su radili na sličnim EVS projektima a jedan od momaka je po sopstvenoj želji bio smešten u napuštenoj bolnici. On je muzičar, radio je sa najpoznatijim muzičarima elektronske muzike u Holandiji. Posetili smo ga u bolnici gde je živeo i tu prespavali jednu noć. Izabrali smo najprazniju sobu, jer je u mnogima još bilo instrumenata, sve je ostavljeno kao kada je bolnica radila. Sastavni deo bolnice je bilo i divno dvorište i tu smo sedeli, pričali, diskutovali sa ljudima.

Dva puta Engleska

Čim sam se vratila iz Holandije tražila sam gde bih ponovo otišla. E, sada moram da kažem da sam u Španiji počela da  upražnjavam “penjanje” –  free climbing i jako mi se dopalo. Nastavila sam da treniram “penjanje” i kada sam se vratila u Beograd. Imala sam penjačko iskustvo koje mi je bilo neophodno da dobijem posao u Engleskoj, u malom seocetu Botley nedaleko od Southamptona. U Engleskoj sam radila kao kamp liderka što je značilo da sam vodila aktivnosti u prirodi, penjanje, kajak, streličarstvo, preživljavanje u prirodi.

Kamp u Engleskoj je prostran, tu dolaze deca preko školske godine sa školom i ostaju nedelju dana a tokom raspusta ih dovode roditelji dve ili tri nedelje ili svakodnevno ako nema ko da ih čuva. Sve se radi napolju, dan je vrlo aktivan, deca biraju šta će da rade, penjanje, kajak, veslanje, prave se razni predmeti od prirodnih materijala, uče se preživljavanju u prirodi paljenje vatre, kako zaštiti prirodu od požara, kako gasiti požar. Preko leta su u šatorima, spavaju u vrećama da vide kako to izgleda. Uveče su raznovrsne igre po šumi, gledanje zvezda, astronomija, govorimo im o plimi i oseki, biljnom i životinjskom svetu. Ovaj kamp je u šumi, deca mogu da vide srne, jelene, krtice, jazavičare, ptice.

U Engleskoj sam dobila najviše sertifikata i to mi je pomoglo da gradim karijeru kao outdoor instruktor.

A onda Amerika

Posle Engleske sam zaključila da imam dovoljno aplikacija i da mogu da apliciram za posao. Posle YMCA želja mi je bila da radim za Outward Bound neprofitnu organizaciju, koja postoji od 1939. i čiji ogranci su svuda po svetu. Bave se obrazovanjem dece u prirodi, poznati su po tome da deca uče kako da komuniciraju sa drugima, kako da budu zadovoljni sobom, da nije problem tražiti pomoć, izgrađivanju vere u samog sebe, uče decu zajednici sa prirodom i drugima. Svideli su mi se ciljevi ove organizacije, preko neta sam našla gde ih ima, gde im trebaju instruktori i posle nekoliko intervjua dobila sam posao na Thompson island preko puta Bostona. Bilo je fenomenalno, organizacija mi se veoma dopala, ostrvo na kome sam živela je malo u luci Boston, sa ostrva je divan pogled na grad, na ostrvu smo samo mi, nema bandera, popločanih puteva, automobila, gužve. Od zaposlenih su bili svi Amerikanci osim jednog kolege iz Hrvatske i mene iz Srbije.

Ljudi sa kojima sam radila su bili divni, znali su da sam prvi put u Americi i hteli su da mi pokažu što više mesta, da vidim raznolikosti Amerike. Svaki slobodan trenutak smo iskoristili da putujemo, išli smo automobilom, avionom, autobusom zavisi u koji grad Amerike smo se uputili.

„Penjanje“/ Free Climbing

Obišla sam celu novu Englesku, bila u Koloradu, Njujorku…Spavali smo kod roditelja ili prijatelja mojih kolega, ponekad koristili couchsurfing ili kampovali ako smo bili u prirodi. I svaki put kad bismo došli u nečiju kuću organizovali su porodično okupljanje, jer su svi želeli da me upoznaju zato što dolazim iz Srbije, to im je bilo nešto novo i nepoznato. Pozvali bi rodbinu, prijatelje, rođake, družili smo se i razmenjivali iskustva.

Jedan od najlepših doživljaja iz Amerike je kada sam sa drugovima išla u North Conway jedno od najpoznatijih mesta za penjanje na svetu, tamo je ovaj sport i  započeo. Planirali smo da kampujemo ali kada smo stigli pljuštala je kiša, najavljivali su oluju koja dolazi sa okeana tako da smo odustali od kampovanja pa smo našli couchsurfing kod Beki, bakice koja živi u North Conway. Rekla je da možemo u njenom dvorištu da stavimo šator a ako bude nevreme ući ćemo u kuću. Parkirali smo auto u dvorištu, pozvala nas je u kuću koja je bila neverovatna, nije bila velika ali prepuna raznih predmeta iz svih krajeva sveta, tu su bili i jedan par iz Bugarske, devojka iz Turske i jedan Amerikanac koji su tu došli pre nekoliko meseci i ostali da pomažu bakici u njenoj organskoj bašti. Beki je doktor prirodne medicine a njen sin je u toj isti kući osnovao couchsurfing koji je sada rasprostranjen svuda po svetu, mi smo se šalili da smo spavali na prvom kauču – couchsurfinga. Sin je otišao a Beki je nastavila da prima goste, tu dolaze ljudi sa raznih strana, ona ima ogromnu mapu i beleži odakle su joj sve bili ljudi a i gde je ona putovala. Divno smo se družili sa Beki, posle penjanja uveče smo razgovarali, pomagali joj. Oni koji tu borave ništa ne plaćaju ali joj pomažu. Ostali smo kod nje šest noći a planirali smo samo jednu, pomagali joj u bašti, momci su sekli drva a ja sam ih ređala. Dakle, u životu nije uvek poenta u parama već u komunukiaciji sa ljudima. Ona nas je vodila na plivanje na obližnju reku, jer je bilo toplo. Tog vikenda je išla do jezera u Kanadu na veslanje, stavila je kajak na vrh kola i otišla da se nađe sa drugaricama. Beki je sjajna, uvek kada je se setim inspiriše me na nova iskustva.

Američki način života

U Americi je sve drugačije od onog kako mi živimo u Srbiji ali i u Evropi. Pre svega, kada mladi krenu na fakultet, većina mroa da uzme kredit jer je studiranje jako skupo a kredit posle otplaćuju prilično godina. Dakle, mladi kada se zaposle od zarade prvo otplaćuju kredit za studiranje, onda za kola jer su ona zbog velikih razdaljina neophodna. To su već dva kredita, a treći je za skladište koje skoro svako ima, jer se ne studira u mestu gde si rođen a kada diplomiraš ideš dalje, u neki drugi grad i onda stvari koje imaš moraš da staviš u skladište. Veliki izdatak je i za mobilni, jako mnogo pričaju i kada se sve sabere na kraju meseca svi su ponovo zaduženi. Deca koja su nam dolazila na ostrvo bila su iz kvartova koji su ispod linije siromaštva, jedva preživljavaju. Iako su rođeni u Americi njihovi roditelji su iz Južne Amerike, Dominikanske republike, Portorika, Zelenorstskih ostrva. Oni žive u getima u koja belci ne ulaze, to je nešto za nas iz Srbije sasvim nepoznato. Dolazili su nam i studenti sa najprestižnijih univerziteta Harvarda, Mita, Berklija. Velika je razlika kada jedan dan imaš one ispod granice siromaštva i one sa najprestižnijih univerziteta. Ali na ovim prestižnim univerzitetima su mladi iz svih krajeva sveta, ima ih i iz Srbije, i to daje nadu da postoji mogućnsot i za siromašnu decu da će završti gde oni žele ako rade, imaju želju da napreduju, ako imaju dobre rezultate.

U Americi sam shvatila da ljudi tamo grabe posao, puno rade, nije im problem da napuste grad u kome su živeli da bi otišli u drugi ako nađu bolji posao. Kod nas nije tako, nismo toliko pokretni. Meni nije bilo teško da odem od kuće, čak u Ameriku jer kada se vratim znam zašto sam išla, zašto sam se vratila, znam da sam nešto uradila tamo a i znam da mi je kuća u Beogradu.

Promenila sam se za ovih pet godina. Shvatila sam da je komunikacija sa ljudima srž svega, kao i rad na samom sebi. Naučila sam da kakvu god ideju imaš, imaš li para ili ne, treba se truditi i naći načine da ideju ostvariš, svet je postao otvoren i na nama je da budemo otvoreni prema svetu. Uspeh zavisi od našeg truda, sposobnosti, komunikacije. Treba pokušati.

Ljiljana Sinđelić Nikolić

PROČITAJTE I: klaudio-magris-geografske-ili-unutrasnje-granice, kakva-je-prica-tvojih-carapa, poetski-teatar-imaginacija-energija, festival-ulicnih-sviraca-u-istorijskom-gradu

The post Intervju: Milica Nikolić / Put u svet appeared first on Korzo.

Goran Samardžić  po drugi put na korzportalu. Vikend priča.

 Nisu joj re­kli da po­sto­ji bo­ja­zan da osta­nem slep. Go­spo­đo, do­dao je dok­tor, osta­vi­mo pri­ro­di da ra­di svo­je. Ni­šta ni­je iz­ve­sno. Po­što se ra­di­lo o uro­đe­noj ma­ni, mo­ja maj­ka se ni­je ose­ća­la krivom. Dok­tor nas je još ma­lo za­dr­žao u or­di­na­ci­ji. Ta­ko je ubla­žio šok ko­ji bi maj­ka ose­ti­la da je na­glo pre­šla iz to­plog u hlad­no. Ni­sam mo­rao da ski­nem pot­ko­šu­lju, ni­ti da ose­tim na le­đi­ma hlad­ne pip­ke slu­ša­li­ca. Dok­tor se slu­žio ne­čim bez­o­pa­snim što pod­se­ća na ba­te­rij­sku lam­pu, a ruke su mu mi­ri­sa­le na li­mu­no­vu ko­ru. Imao je ve­li­ke cr­ven­ka­ste uši i iz­raz li­ca kao da po­pra­vlja zid­ni sat.

Uz put maj­ka mi je ku­po­va­la sve što sam tra­žio. Bi­lo joj je žao što ne že­lim još ma­lo vi­še. Dopirao sam joj do stru­ka i ta vi­si­na je bi­la kao stvo­re­na za obo­ža­va­nje. Od­me­ra­vao sam je, ia­ko sam je znao na­pa­met. Naj­vi­še mi se svi­đa­lo kad na­ma­že ja­ko nok­te ili usta. Bo­je su me na maj­ci uve­se­lja­va­le, po­go­to­vo što sam mi­slio da tu sto­je zbog me­ne i da je lak­še na­đem ako je iz­gu­bim. U to do­ba go­di­ne li­šće je bi­lo ze­le­no, a ja ža­lo­stan što se i ono ne da­je na po­klon. Na­brao bih joj ga pun za­gr­ljaj!

Po­mi­sao da ću osta­ti slep sve mi se vi­še svi­đa­la. Pi­tao sam maj­ku da li kod sle­pih lju­di po­sto­je oči. Po­sto­je, re­kla je, ali se ni za šta ne mo­gu ve­za­ti. Za­mi­slio sam dva ku­va­na ja­ja, sa­vr­še­no kliza­va, ka­ko se pre­vr­ću na me­stu za oč­ne du­plje. Ki­po­vi su mi u tom smi­slu de­lo­va­li jed­na­ko uza­lud­no. Ni­sam bio u sta­nju shva­ti­ti da ono što vi­dim i da­lje ne­ću vi­de­ti. Sklo­pio sam oči igrajući se sle­pih. Za­dao sam se­bi za­da­tak da ta­ko do­đem do ku­će. Dr­žao sam se za maj­ku i pi­tao se da li se sle­pi ta­ko ose­ća­ju. Znao sam na­pa­met sva­ku ko­šči­cu u nje­noj ru­ci. Mno­ge sa­te pro­veo sam dr­že­ći se za nju.

Kad me je mrak po­čeo za­bri­nja­va­ti, na­glo sam otvo­rio oči. Sve je bi­lo kao pro­se­ja­no kroz ne­či­ji tuđ po­gled. Po­mi­slio sam da se ta­ko vi­di kroz na­o­ča­re. Lju­di su mi de­lo­va­li kao po­ro­di­ca ko­ja se iz­me­đu se­be još ni­je upo­zna­la. Iz­gle­da­lo je da u ho­du šte­de vre­me. Mi­mo­i­la­zi­li su se, ću­ška­li, a po­ne­kad za­bi­ja­li jed­no u dru­go. Po­sle ta­kvih su­da­ra au­to­mo­bi­li su išli na oprav­ku, lju­di ne. Bi­li su od ma­te­ri­je ko­ja se ni­je ulu­blji­va­la.

On­da je po­red nas, uz sam rub ma­mi­ne ha­lji­ne, za­ko­čio žu­ti fol­ksva­gen. U rat­kap­ni sam ugle­dao svoj lik. Da sam u stvar­no­sti ta­ko iz­gle­dao, svi bi se ču­di­li osim maj­ke. Nos, usta, oči,  raz­vu­kli su se u od­vrat­nu, ižva­ka­nu ma­su. Čo­vek s ve­li­kim br­ko­vi­ma, što su na ma­lom li­cu iz­gle­da­li kao po­zajm­lje­ni, otvo­rio je pro­zor i po­čeo ne­što go­vo­ri­ti u prav­cu mo­je maj­ke. Me­ni je bi­lo čud­no kako ne­ko ko ne zna mo­ju maj­ku mo­že da joj upu­ti to­li­ko re­či. Bio sam si­gu­ran da re­či ne iz­la­ze iz usta, ne­go iz ču­pa­vih br­ko­va i da po na­ma plju­šte kao ža­be. Za­tim se čuo zviž­duk, re­zak, vi­sok, ka­kav lju­di pu­ste ka­da do­zi­va­ju psa. Ma­ma se za­cr­ve­ne­la i sti­snu­la mi ja­če ru­ku. Ko­li­ko sam mogao da shva­tim, to je bi­la po­sle­di­ca ono­ga zvu­ka što nas je za­pa­rao.

Maj­ka je ob­ja­sni­la ka­ko ovaj čo­vek ne­ma do­bre oso­bi­ne. Ali za­što je on­da ve­seo? pi­tao sam. Za­to što ne­ma ta­te da ga ka­zni. Kad je tu­žna, maj­ka je ima­la obi­čaj sa mnom da raz­go­va­ra kao da sam od­ra­stao. Ose­ća­lo se ka­ko te­ži da u me­ni na­đe do­stoj­no dru­štvo. Ja sam bio njen ma­li, ver­ni drug ko­ga je is­ti­sla iz se­be. Još mi se ni­je raz­dva­ja­lo od nje.

Za­mi­slio sam krup­nu po­ja­vu mo­ga oca, skro­je­nu po me­ri da nas bra­ni: ši­ro­ka le­đa, ja­ke ru­ke i noge. Dok je se­deo u fo­te­lji i či­tao no­vi­ne, na kra­va­ti su se pra­vi­li ta­la­si. Kad bi ustao i kre­nuo ne­kim od pra­va­ca, sko­ro da je ko­som do­ti­cao pla­fon. Sku­pa ode­la sa­ma su se na nje­mu is­pra­vljala.

U to vre­me bi­la je pra­va mu­ka ot­kri­ti na nje­mu ne­ki znak ne­u­red­no­sti. Kra­va­ta je bi­la zlat­nom iglom sti­snu­ta uz rub ko­šu­lje, a pan­ta­lo­ne su mu mi­ri­sa­le na vre­lu pe­glu. Zlat­na igla s ru­bi­ni­ma i za­re­zi­ma u ob­li­ku kr­lju­šti či­ni­la je sa­stav­ni dio nje­go­vog ode­la. Maj­ka je od nje od­vra­ća­la po­gled kao da je ukle­ta, a otac ju je no­sio jer se pre­ko nje ose­ćao bli­ži ne­kom. Bio je to skup po­klon, nešto što se da­je da bi se uze­lo.

Od ta­da reč OSO­BI­NA ve­zu­jem za ne­što ru­žno. Lju­di s pre­vi­še oso­bi­na ili se­de, či­ta­ju – ili nadola­ze u obla­ku za­guš­lji­ve pa­re, ko­če (zbog ma­me) i ši­re onaj ne­ve­ro­vat­ni mi­ris na za­go­re­lo.

U uli­ci, ko­ja je po svom iz­gle­du do­ka­zi­va­la da se pri­bli­ža­va­mo ku­ći, maj­ka se ras­pla­ka­la. Na mami je sve pla­ka­lo: i oči, i ko­sa, i ru­ke; čak i ven­ča­ni pr­sten, za ko­ji sam, da bih ras­te­rao nelagod­nost, ve­zao pa­žnju. Au­to­mo­bi­li su nas obi­la­zi­li u si­gur­nom lu­ku, ni­šta ni­je oda­va­lo uti­sak da smo va­žni. Dru­ge maj­ke i dru­ga de­ca skla­nja­li su se s pu­ta kao da je na­ša tu­ga za­ra­zna. Izgleda­lo je da su da­le­ka imi­ta­ci­ja pra­ve maj­ke i pra­vog de­te­ta i ja sam se mu­čio da ih za­mi­slim iz­nu­tra. Li­či­li su na na­še dvoj­ni­ke. U tom tre­nut­ku bi me ubi­lo sa­zna­nje da ja i mo­ja ma­ma ni­smo ni­šta po­seb­no.

No­si­ću na­o­ča­re, re­koh. Mi­slio sam da u to­me le­ži olak­ša­nje. Već sam vi­đao ta­kvu de­cu. U ve­ćim gru­pa­ma iz­gle­da­lo je ka­ko stre­pe da dru­goj de­ci ne po­kva­re ra­dost. Dok su tr­ča­la, na­o­ča­re su im kli­zi­le niz nos. Učvr­šći­va­li su ih gu­mi­com oko uši­ju, sa­vi­ja­li im dr­ške… Ali ne­ćeš smje­ti da se tučeš, da ska­češ sa zi­da. Mo­ra­ćeš da iz­mi­sliš ne­što dru­go ka­ko bih se od­mo­ri­la.

Pi­tao sam se če­mu ta­kav ži­vot.

Kad smo ušli, ku­ća je dru­ga­či­je mi­ri­sa­la. Ose­ćao se očev lo­sion za bri­ja­nje. Ovaj mi­ris kao da je bio sra­ču­nat da nas iz­ne­na­di i pri­ku­je za jed­no me­sto. Otac je to­li­ko ret­ko do­la­zio ku­ći da sam se pi­tao da li da se ra­du­jem ili stre­pim. Kad bi bio ljut, sva­ki ugao u so­bi či­nio se oštri­ji; kad bi se sme­jao, stva­ri bi se pro­pi­nja­le i rza­le za­jed­no s njim.

Pr­vi put u tom da­nu maj­ka mi je is­pu­sti­la ru­ku. Za­dr­žao sam je u va­zdu­hu, a on­da str­pao u džep.

Unu­tra je pri­jat­no gre­ja­lo. Za­mi­slio sam sli­ku sle­pog i na­pu­šte­nog de­te­ta ko­me u ka­pu ba­ca­ju siću.

Maj­ka se odvo­ji­la i sad ju je po so­ba­ma no­si­lo ne­ko dru­go uz­bu­đe­nje. Tra­ži ta­tu, gdje je ta­ta, ta­ta evo na­a­ass! vi­ka­la je. Sti­deo sam se ume­sto maj­ke. Obra­ća­la se pra­znoj ku­ći. So­ba­ma kroz ko­je je otac sa­mo pro­šao. Pi­tao sam se gde je ne­sta­lo ono do­sto­jan­stvo s uli­ce ka­da ni­jed­nim ge­stom ni­je oda­la da čo­vek u žu­tim ko­li­ma uop­šte po­sto­ji. Ni­sam mo­gao shva­ti­ti da je ma­ma ta­kva i da je očev mi­ris raz­gra­nat po sta­nu te­ra da po­lu­di. Me­ne je nje­gov mi­ris vi­še uspo­ko­ja­vao i po­ma­lo bri­nuo, dok je ma­ma bi­la volj­na za njim po­ći i na kraj sve­ta. Ooo ka­ko se ne­ki za­zi­da­ju u lju­bav, dok dru­gi iz nje la­ko odu!

Kad je shva­ti­la da je to sa­mo mi­ris, a ne či­tav otac, maj­ka me se od­jed­nom se­ti­la. Vra­ti­le su joj se oči na me­ne. Od ven­ča­ne, za­kon­ske lju­bav­ni­ce pre­tva­ra­la se opet u maj­ku. Upla­šio sam se nje­nog bo­la i po­ži­vo­ti­nje­nja, nje­ne že­lje da se opet sto­pi s onim sa kim me je ro­di­la. Ja sam bio nje­go­va uma­nje­na i bez­o­pa­sna ver­zi­ja za­če­ta iz hi­ra i po­ni­že­na ma­mi­nim po­na­ša­njem. Vi­še mi je od­go­va­ra­lo da se mo­je ra­nji­vo, ma­lec­ko ja ni­kad ni­je ro­di­lo. Tre­ba­lo ga je osta­vi­ti da se va­lja u ni­šta­vi­lu. Ali, bi­lo je go­to­vo. Bu­duć­nost je za me­ne tek spre­ma­la ka­lup. Onaj po­sled­nji će bi­ti grob.

Otac je imao obi­čaj iz naj­ve­će da­lji­ne do­ći ku­ći da se obri­je. Mi­slio je ka­ko čo­vek či­stog glat­kog li­ca, bez na­ko­stre­še­nih bo­dlji, ima ma­nje raz­lo­ga da se zbog ne­če­ga sti­di. Bri­ja­nje je za oca značilo ne sa­mo hi­gi­je­nu li­ca, ne­go i du­še. Po­sle bri­ja­nja i ku­pa­nja ose­ćao se lak­še u od­no­su na sve što bi van ku­će do­ži­veo. Ku­ća je bi­la me­sto gde je u pi­dža­mi mo­gao či­ta­ti no­vi­ne, bez stra­ha da ga uz­ne­mi­re. Maj­ka se tru­di­la da ga u to još vi­še uve­ri.

Tih go­di­na otac je ret­ko do­la­zio. U stva­ri, po­ja­vlji­vao se da pro­ve­ri da li smo još uvek na oku­pu i po­sle išao u ne­što što je me­ni, za raz­li­ku od maj­ke, osta­ja­lo ne­ra­zu­mlji­vo. Mi smo mu u ži­vo­tu po­sta­li te­ret iz­li­ven od bri­ge i lju­ba­vi. Mi­slio sam da lju­bav kod od­ra­slih te­če je­di­no pre­ko de­ce i da mu­ška­rac i že­na bez za­jed­nič­kog po­ro­da mo­gu bi­ti sa­mo do­bri pri­ja­te­lji.

Ta­ko mi se či­ni­lo naj­po­šte­ni­je.

O oče­vom ne­ver­stvu maj­ka je ima­la do­ka­ze, ali ih se bo­ja­la vi­še ne­go on. Od­lu­či­la ga je sa­ža­lje­va­ti. Go­vo­ri­la je da je otac kao svi mu­škar­ci – de­ti­njast; da je tre­nut­no sta­nje kri­ze sa­mo jed­no u ni­zu iz ko­jeg će iza­ći kao po­bed­nik, čist i bo­ga­ti­ji za jed­no is­ku­stvo. Sma­tra­la je da je nje­go­vo raz­u­zda­no po­na­ša­nje po­sle­di­ca par­ti­zan­skih da­na, smr­ti i gla­di. Iz­vo­đen je čak i na stre­lja­nje.

Spa­sao ga je je­dan pas. Ve­li­ki ne­mač­ki vuč­jak ga je bla­go pri­hva­tio če­lju­sti­ma za za­pe­šće i iz­veo iz gru­pe spre­ma­ne za uni­šte­nje (pre to­ga otac se s njim po­ne­kad igrao i krao mu hra­nu. Hra­ne je uvek imao pre­vi­še). Otac je o psu otad vo­dio bri­gu jer je ofi­cir pro­ce­nio da ga je do­sto­jan. Eto i taj pas, iz­dre­si­ran da uje­da i ubi­je po po­tre­bi, znao je da je moj otac do­bar!

Ose­ća­nja su iz mog oca tih go­di­na si­pa­la na sve stra­ne, a maj­ka se tru­di­la da ne­što pri­šte­di i za nas. Žena za ko­ju mu se ne­ko­li­ko go­di­na ve­za­la sud­bi­na bi­la je ma­mi­na pri­ja­te­lji­ca iz škol­skih da­na. Mo­guć­nost da će otac ga­đa­ti to­li­ko bli­zu iz­gle­da­la joj je ne­ve­ro­vat­no. Od­bi­ja­la je shva­ti­ti da ta­kva bi­zar­nost mo­že uka­lja­ti ne­či­ji ži­vot. Za­to je na­sta­vi­la da se dru­ži sa njom i u bra­ku, poma­lo iz raz­lo­ga što u Be­o­gra­du, gde su se igrom slu­ča­ja i jed­na i dru­ga pre­se­li­le, ni­je po­sto­jao ni­ko bli­ži, ako se iz­u­zme otac. Sko­ro da su, go­vo­rio je otac, ove dvi­je dje­voj­ke pred­sta­vlja­le opa­snost za zdrav ra­zum. Išle su pod ru­ku glav­nom uli­com Sa­ra­je­va, a po­gle­di su ih oko­lo pe­kli kao ci­ga­re.

Moj otac je ta­da za maj­ku i nje­nu pri­ja­te­lji­cu bio deo ano­nim­ne šu­me, po­za­di­na za nji­ho­ve šet­nje. Za­mi­šljam ka­ko iz nje sve­tle oči. Je­dan par je i od mog oca.

Po­sle mno­go go­di­na, kad je otac bio star i ve­zan za pos­te­lju, maj­ka mi je re­kla ka­ko joj je bi­lo nera­zu­mlji­vo da nje­na pri­ja­te­lji­ca is­pro­ba za­vo­dlji­vost baš na mom ocu. U nje­go­vom pri­su­stvu ni­je hte­la da je­de, sa­mo je pi­la ka­fu i pra­vi­la mu dru­štvo do iz­ne­mo­glo­sti. Hra­na bi otu­pe­la oštricu ko­ju je bez sti­da za­ba­da­la u ta­tu. Ono od če­ga se ži­vi, što se ve­že za mir­no i re­dov­no varenje, što se po­šte­no gu­ta i uno­si u te­lo ka­ši­kom, ni­je uzi­ma­la za ozbilj­no. Go­vo­ri­la je da iz urmi, ba­de­ma i ka­fe cr­pi sve što joj tre­ba, da joj od hle­ba tr­ne vi­li­ca. Ta­ko je u ta­ti sa­hra­ni­la svaku do­ma­ćin­sku lo­gi­ku.

Ja sam se ja­sno se­ćao ove že­ne. Kod nas je svra­ća­la u je­dva oset­nim raz­ma­ci­ma. Sa­ti­ma sam ležao is­pod nje­nog kri­la i vi­rio joj pod suk­nju. Fi­zič­ki me oma­đi­ja­la, ia­ko sam imao sa­mo če­ti­ri go­di­ne. Pro­vid­ne cr­ne ča­ra­pe su pri­a­nja­le uz me­so, tan­ke po­put epi­der­me i na­teg­nu­te do pu­ca­nja ne­čim što je me­ne pod­se­ća­lo na prać­ke. Od­o­zdo je stra­šno le­po mi­ri­sa­lo. U mi­ri­su se ose­ća­la sigur­no kao u kap­su­li, iz ko­je je svi­ma da­va­la po­ma­lo otro­va.

Mi­slim da je od su­šti­ne dje­ča­ka je­di­no shva­ti­la da se i oni mo­gu za­ve­sti, re­kla je maj­ka. Osje­ća­la sam da nas ne­pre­sta­no upo­re­đu­ješ i da si na mo­joj stra­ni. To mi je bi­lo po­ma­lo smi­je­šno. Nje­na lje­po­ta za me­ne je bi­la ne­što lo­gič­no, jer sam je zna­la sko­ro od ro­đe­nja. To­li­ko smo vre­me­na prove­le za­jed­no da sam se na­vi­kla i na nje­ne ma­ne. Po­što je ima­la pu­no obo­ža­va­la­ca, sma­tra­la sam da bi ta­ta u toj gru­pi bio čist vi­šak.

Na ocu se u po­čet­ku ni­je ni­šta pri­me­ći­va­lo. On­da je, kad se ne bi du­že po­ja­vi­la, po­sta­jao ner­vo­zan i ću­tljiv. Sve je na nje­mu go­vo­ri­lo da ne­što če­ka. Ja sam, iz ne­kog raz­lo­ga, kri­vio zlat­nu iglu pri­lju­blje­nu uz pr­sa. Ukra­si na njoj su mi de­lo­va­li pa­ko­sno i pre­te­će; li­či­la je na mi­ni­ja­tur­nu streli­cu odu­va­nu u cilj iz ve­li­ke bli­zi­ne. Sva­ka stvar ko­ju je po­klo­ni­la ocu bi­la je zlat­na, sku­pa i ni­ka­ko za je­lo. Bi­le su sra­ču­na­te da se ne za­bo­ra­ve. Po­red igle ko­čo­pe­rio se i zlat­ni di­pon, i  zlatna plo­či­ca za pre­zi­me i ime. Oni ni­su ima­li svo­ja vra­ta ali je­su plo­či­cu za njih – i to pra­znu.

U to vre­me ni­sam mo­gao shva­ti­ti da je ova že­na naš za­jed­nič­ki ne­pri­ja­telj. Bi­la se na­o­ru­ža­la lepotom, str­plje­njem i pu­nim ba­rom sku­pih pi­ća ko­je je moj otac s po­što­va­njem gu­sti­rao. Si­gur­no su joj se pod kre­ve­tom va­lja­li i ba­de­mi.

Po­ne­kad, kad bi hte­la ocu pri­re­di­ti le­pu sli­ku i do­ve­sti ga u još ja­ču ve­zu sa so­bom, uzi­ma­la me je na kri­lo. Iz stra­ha da ne­što ne po­kva­rim, pre­stao bih da di­šem. Za raz­li­ku od ma­mi­nog kri­la, ovo je bi­lo ži­la­vo i tvr­do kao se­di­šte u če­kao­ni­ci. U nje­mu mi se žu­ri­lo da od­ra­stem.

Ja­sno se se­ćam da je mom ocu u ta­kvim pri­li­ka­ma do­la­zi­lo od sre­će da za­pe­va i od­leb­di ka pla­fo­nu. Is­pu­nio se he­li­ju­mom lju­ba­vi. Žena sa de­te­tom u kri­lu, ko­je zbu­nje­no zu­ri u jed­nu tač­ku i rume­ni se, de­lu­je do­bro­ćud­ni­je ne­go kad sa­ma ho­da uli­com i šti­kla­ma bo­de ze­mlju.

Iz kri­la sam is­pa­dao vruć i oša­mu­ćen kao od tem­pe­ra­tu­re. Po­sto­ja­la je kost na tom kri­lu ko­ju sam za­mi­šljao kao pra­mac čam­ca što se­če vo­du na dve pe­nu­ša­ve le­pe­ze. Za­pra­vo, i u sta­nju mi­ro­va­nja ta je že­na de­lo­va­la kao da ne­gde ju­ri.

On­da su na­stu­pi­le oč­ne ve­žbe, mrač­ne ko­mo­re i ka­plji­ce za ši­re­nje ze­ni­ca. Svet je po­stao mu­tan i ne­ka­ko stvo­ren da me zgra­bi. Imao sam uti­sak ka­ko su se svi, na če­lu sa maj­kom i ocem, oko­mi­li na me­ne. Ni­ko mi ni­je dao da osle­pim; da bu­dem još vi­še u cen­tru pa­žnje.

Otac je pre­ki­nuo lju­bav­nu ve­zu i po­sve­tio se bor­bi s mo­jim vi­dom. Po­sta­vio je se­bi niz za­du­že­nja da že­nu o ko­joj je maj­ka ima­la ja­snu pred­sta­vu što pre za­bo­ra­vi. Me­ni pri­ro­da oče­ve bolj­ke ni­je bi­la ja­sna, kao ni či­nje­ni­ca da mu ma­ma u to­me po­ma­že. Ni u jed­nom tre­nut­ku nam ni­je dao da bu­de­mo sa­mi. Oči i nji­ho­va gra­đa po­sta­li su nje­go­vom op­se­si­jom. Umi­slio je da se slo­že­ni oč­ni sklop mo­že me­nja­ti sa­mo ako se ta­ko že­li. Po­nos ko­ji ga je od­li­ko­vao i iza­zi­vao re­spekt i poštova­nje to­pio se pred le­ka­ri­ma i me­di­cin­skim se­stra­ma. Moj otac vi­še ni­je imao onaj sta­ri dubok glas što je stra­šio lju­de i či­nio ga va­žnim, već ta­nak i ša­pu­tav, kao da iz nje­ga go­vo­ri ne­ko ko­ga ste­žu za gr­lo, da ne ka­žem za mu­da. Za taj pe­riod ve­za­na je i jed­na fo­to­gra­fi­ja. Otac se smeši kao da mi se ni­šta stra­šno ne sme do­go­di­ti.

Po­ne­kad mi­slim da je brak mo­jih ro­di­te­lja spa­sla jed­na po­gre­šna di­jag­no­za.

Pri­ča o že­ni i ocu za­vr­ša­va da­le­ko ka­sni­je i u Sa­ra­je­vu, gde smo se, po ma­mi­noj že­lji, vra­ti­li i poče­li ži­vot is­po­čet­ka. Li­sta­ju­ći no­vi­ne, jed­nog da­na pa­la mi je u oči či­tu­lja oda­kle se, kao s filmskog žur­na­la, osme­hi­va­la oče­va lju­bav­ni­ca. Bi­la je to že­na zlo­kob­ne le­po­te. Sva­ki opis ti­pa „ova­kve su joj oči“, „a tek ka­kvi zu­bi i usta i vrat“, uda­ljio bi me od ci­lja, a cilj ni­je bio da pogodiš, već da bu­deš po­go­đen. Ose­tih ka­ko bi, kad bi bi­lo mo­gu­će, na­sta­vio da joj ro­bu­jem ume­sto oca. Na ne­ki na­čin že­na sa sli­ke je ta­ko na­la­ga­la, na­re­đi­va­la. Pod­ra­zu­me­va­lo se da joj mu­škar­ci slu­že i te­lom i du­šom. Po­stao sam od­ra­stao i že­ljan s ne­kim od­me­ri­ti sna­gu. Mo­ja su lju­bav­na is­ku­stva bi­la mla­ka i ba­nal­na. U se­bi ni­su no­si­la ni trun­ku ri­zi­ka. Je­dva da su od­go­va­ra­la jed­nom oče­vom za­gre­va­nju. Od­vi­ja­la su se na si­gur­nom, u so­bi pod klju­čem.

Maj­ka je po­ce­pa­la tu stra­nu iz no­vi­na i ba­ci­la je u kor­pu. Za­tim mu ih je da­la. Otac je sa zahvalno­šću pri­mio no­vi­ne olak­ša­ne za je­dan list. Či­ni­lo se ka­ko mu ma­ma u po­sled­njem trenutku za­ki­da na me­ri.

De­set go­di­na, re­kla je.

De­set go­di­na je če­ka­la da nam opet do­đe u go­ste. To bi ta­tu mo­žda ubi­lo.

U dnu či­tu­lje ume­sto oža­lo­šće­nih bi­la je pot­pi­sa­na upra­va jed­nog sta­rač­kog do­ma. Lju­di ko­ji su vo­le­li tu že­nu bi­li su mr­tvi ili su, kao moj otac – če­ka­li da umru.

P.S. Me­sec da­na po­sle to­ga moj je otac do­i­sta umro. Ja sam to po­pod­ne za­spao i sa­njao ne­ki sta­ri bal­kon za­ra­stao u br­šljen. Bio je sa­bla­sno pra­zan i ne­go­sto­lju­biv. Či­ni­lo se da će se od­va­li­ti s li­ca zgra­de ako ne­što te­že od mač­ke sta­ne na nje­ga. Li­čio je na bi­nu na ko­joj se sme­ju po­ja­vi­ti sa­mo oda­bra­ni; oni ko­je te­ži­na vi­še ne od­re­đu­je. Ne­pro­zir­na za­ve­sa na ras­kri­lje­nim vra­ti­ma se nji­ha­la i na­du­va­va­la, bu­bre­ći po­put ven­ča­ni­ce na trud­noj že­ni. U snu su te­ško za­mi­ri­sa­le ru­že, za­bru­ja­la zvo­na. Za­je­cao sam kad su se na bal­ko­nu, mla­di i sve­ča­no ode­ve­ni, po­ja­vi­li moj otac i nje­go­va fa­tal­na lju­bav­ni­ca. Ne­što od nje­ne le­po­te bi­lo je pre­šlo na nje­ga, ne­što od nje­go­ve do­bro­te na nju. Če­ka­la ga je i do­če­ka­la. Sret­no ti, ta­ta. A ko li će do­če­ka­ti mo­ju maj­ku, ko?…

Leteći Beograđanin – Izabrane i nove priče, Laguna, Beograd

fotografije: Apolonija, Albanija

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: istorija-ljubavi, sneg, drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima…

The post Vikend priča: Pogrešna dijagnoza appeared first on Korzo.

Subotica je jedan od primera da adrese izuzetnih kulturnih događaja nisu samo u Beogradu ili Novom Sadu. Jedan od najviđenijih reditelja u regionu Andraš Urban uspeo je da koncipira san Pozorišta Kostolanji da Subotica ostvari međunarodni, regionalni festival savremenog pozorišta. Od 2009. to je Dezire central station festival koji u vremenu zidanja granica, ruši granice. Korzoportal na licu mesta.

Dezire central station festival ove godine ponudio je/doveo 14 predstava pozorišta iz Slovenije, Rumunije, Mađarske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i domaćih iz Novog Sada i Sombora. Ovogodišnji moto je Borderline što je psihijatrijski termin za osobe koje imaju problem identiteta, u umetničkom smislu to je svojevrni poziv na pobunu protiv crvene linije koje Neko postavlja mišljenju pojedinca.

Andraš Urban, direktor festivala

Direktor/reditelj Andraš Urban: Pokušavamo da napravimo festival na kojem će se predstaviti savremena pozorišta modernog, alternativnog ili eksperimentalnog karaktera u najboljem smislu reči, modernog u smislu doprinošenja nekom novom teatru. Dezire central station festival treba da bude evropska priča i kriterijum selekcije predstava je bilo ljudsko postojanje sa aspekta evropskog. To ne mora da znači da će se ovde pojaviti samo projekti iz Evrope, ali nama je bitno pronalažanje tog evropskog identiteta. Kod kreiranja programa ne pravimo razliku da li je u pitanju muzička predstava, dramska ili plesna, želimo da dovedemo kvalitetne izvođače u skladu sa budžetom koji nam je na raspolaganju. 

Ime Andraš Urban dovoljno je cenjeno, pa mu se javljaju i oni sa preporukom koji bi želeli da učestvuju. Jednostavno je kad je osnova osmišljena. Zbog svega toga Dezire central station festival  je drugačiji. Igor Burić, pozorišni kritičar: Razlikuje se najpre jer je i Subotica specifičan grad, nosi posebnu energiju multikulturalnog života. To nije fraza. Predstave se prevode na dva, tri jezika. Pored toga, ovde nema formalnosti, nema žirija, selektora, nema zvaničnika u onom sterilnom protokolarnom smislu. Ovde smo svi, govoreći žargonskim rečnikom – ekipa, zajedno smo ne samo u pozorištu nego i u momentima između predstava, u klubovima posle programa, tokom dana. Sem toga, stalno se traži karta više, pa i da se sedi na stepenicama ili klupi.

Korzoportal  prenosi viđenje Subotičanina koji od 90-ih (ratnih) godina 20. godina  ne živi u rodnom gradu, čiji je život/san – Pozorište. Karolj Rokai napisao je esej posle predstave “What is Europe?” koja je igrana  na ovom festivalu.

Kruna Urban-Vegel poimanja pozorišta

Zadovoljan sam da  sam  imao  priliku  da  vidim  predstavu iako u Novom Sadu na Infantu, ne u  Sarajevu gde  je nastala. Ovo je okolnost  samo  geografskog značaja, jer treba znati da ona  sigurno odiše drugim začinima, zvucima, naglascima i slikama na  mestu nastanka. Bez obzira na  ovu  okolnost, u Novom Sadu sam video –  biser Urbanovog teatra i šta više, ovo je najvredniji dragulj u kruni Urban-Vegel poimanja  pozorišta! Zbog čega? Bez  trunke okolišanja i  kompromisa, momentalno, žestoko i silno utiče na duh i dušu,  ali ni dugoročni uticaj na gledaoca nije od manjeg značaja. Predstava What is Europe?  je sve što savremeno  pozorište  treba da poseduje. Ona otkriva i razbuktava skrivene misli, osećaje koje su univerzalne bez  obzira na polnu,  nacionalnu, versku ili političku  pripadnost.

Da  li  nam je  ta  silno  željena Evropa  uopšte  potrebna? Privlačne  grudi  Evrope ne zrače  toplinom, ona nas doji  toksičnim mlekom. Paralelno evro-skepsi naviru scene jugonostalgije u  kojima budući gastarbajteri  hrle ka  Evropi,  gde  postaju glavna snaga zaprege  koja vuče kola prosperiteta  kontinenta. Postaju Evropljani  koji bučno  pevaju  nemačku  himnu dok  u  isto  vreme sanjaju o  bureku. Krv  se, ipak, ne pretvara u  vodu!  

Jasno  je  da se  autori  What is Europe? živo sećaju tih godina, ali koncizno  i  konsekventno ne  padaju  u  zamku  bljutave i providne nostalgije. Na protiv, ponovo i  gromoglasno postavljaju publici osnovna i sve do sada nerešena  pitanja našeg nekadašnjeg  bitisanja!  Dame  i  gospodo,  eto nam  zadatka za  nove  analize! Ne, ne bismo trebalo da budemo  reazočarani jer  predstava  ne  nudi  odgovor iz  naslova  Šta  je  Evropa? Možda  i  ne postoji  pravi odgovor na to pitanje.  I da indirektno odmah  protivrečim sebi! Odgovor  se  verovatno  krije u  meni dragom  baršunastom  monologu „Volim  te…” u  kojem  u  perfektnom  izvođenju  akterka govori o  Evropi,  o ljubavi  bez  obzira  da li je predmet  ljubavi opak,  pun  grešaka i ogavnosti, i  manjkavosti. Ljubav  koja  se  ne  može  razjasniti i  koja je  u  svima  nama  u  nekim  intimnim   predelima  duše.  (Mislim na svoju bivšu  domovinu u prošlim  vremenima.)

Dakle, svako  ima svoj odgovor, a katalzator izbijanja  pravde na  površinu  svesti  daje ova predstava –  ali  samo u  slučaju  da  smo  dovoljno  hrabri  da  sami  odgovorimo What  is  Europe?

Još nekoliko opažanja.Većini  izvođača predstave ovo  je prva  prilika da rade na daskama koje  život  znače,  ali  svi  suvereno  vladaju  zadatkom stvarajući  kompaktnu  grupu koja  funkcioniše  perfektno. Toliko dobro da bi  im mogli zavideli i oni  koji decenijama rade na pozornici. Andraš Urban je ovom  prilikom više  od  reditelja – on je sveobuhvatni  stvaralac teatra  koji  ima  čarobnu moć da sa  amaterima stvori  predstavu  koja je vrhunski profesionalno urađena. Kako  sami  akteri kažu – “Mi smo samo  došli,  sve ostalo uradio je Urban”.

Dezire central station festival završava se multimedijalnim projektom inspirisanim životom prvog subotičkog filmskog stvaraoca, Šandora Lifke –  Lifkoptikum. Tako i dolikuje pravim gradovima, gradovima koji ne zaboravljaju, a takva je Subotica.

Već nestrpljivo, čeka se Dezire central station festival 2017, u Subotici, gradu na granici, bez granica.

Foto: Edvard Molnar

PROČITAJTE I:  andras-urban-what-is-europe,viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, festival-evropskog-filma-palic, vikend-prica-porodicne-veze, ilidiko-erdei-cekajuci-ikeu

The post Subotica: 8. Dezire central station festival appeared first on Korzo.

Najnovija izložba koju potpisuje Ljubomir Vučinić bila je u novosadskoj “Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića” (oktobar/novembar 2016). Vizuelno i sadržajno naslov je komplikovan na prvi pogled: Contemporary/Atemporal, Jazz Baroque. Šta je savremeno, šta bezvremeno? Kakve veze imaju džez i barok? Ko je ovaj umetnik sofisticiranog izgleda, kao univerzitetski profesor čemu uči studente, gde pronalazi uporišta, ko su mu bili uzori, kako se obreo na polju umetnosti, čemu stremi? Lagodno je odgovarao na pitanja uz opasku da je ekstrovertan te da shodno tome voli i da priređuje izložbe.

Ljubomir Vučinić u novosadskoj Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića izložio je pretežno velika platna, ali i crteže. Opus obuhvata njegovih 25 godina likovnog stvaralaštva. To je i bio povod za intervju.

Katalog izložbe u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića, 2016.

O poimanju zajedničkih konotacija džeza i baroka.

Džez je moja fascinacija. Slušam savremeni džez koji je nastao posle Majlsa Dejvisa. Možda je nespojivo da ovu muziku povezujem sa baroknim slikarstvom koje nastaje krajem 17. veka i nastavlja se u 18. veku, ali kad pogledate barokne slike one uvek streme prema visini, ka uznosu, tako je i kod mojih slika. Izuzeo sam horizontalu i energiji sam usmerio putanji ka gore – to je ta “džez veza”. Opisno – u džezu je jako bitan bas, to je u baroku tama, ritam sekcija je u baroku taj vrtoglavi malo uvrnuti tok na gore, a solo – u džezu duvački instrument, na mojoj slici to je obojeni akcenat. Ove slike zgusnute su u tamno plavu boju koja prelazi u crno ljubičastu, a onda izviru crveni akcenti. To je moja likovna priča.

Od sadašnjosti idemo ka prošlosti. Ljubomir Vučinić ne spade u priču “talenat od malih nogu”. Da je znao matematiku, bio bi arhitekta. Ali putevi su nepredvidivi, time i zanimljiviji. Kako se postaje Umetnik?

Nisam se opredelio za umetničko stvaralaštvo nekim ustaljenim putem. Bavim se i pedagogijom, predajem na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i često razgovaram sa studentima o tome zbog čega su se odlučili da za ove studije. Tako da o tome “kako se postaje umetnik” mogu da promišljam ne samo iz svog aspekta, nego i iz njihovog. Moglo bi se reći da je prva pozicija minimalni talenat. On nije dominantan, već je samo uvod ka umetničkom stvaralaštvu koje se tek kasnije unapređuje, izgrađuje. U mom slučaju do umetničkog stvaralaštva sam došao posrednim putem, nisam od malih nogu samo crtao, niti sam razmišljao da ću se ikada baviti slikarstvom i likovnom umetnošću. Moj otac je bio građevinski inženjer i uz njega sam upoznao značajne novosadske arhitekte. Natko Marinčić je onaj koga smatram za svog prvog učitelja crtanja, likovnosti. Spremao sam se za prijemni ispit na Arhitektonskom fakulteta u Beogradu i Natko me je učio perpektivnom crtežu, poziciji crteža i sličnom. Bio je to kompleksan prijemni – jedan deo bila je matematika, drugi likovnost. Prvi mi je slabo išao, taj drugi – fenomenalno. Zatim me je otac odveo u atelje kod Miće Mihajlovića na Petrovaradinskoj tvrđavi. To je bio značajan momenat! Tamo sam osetio atmosferu ateljea, miris boje i neku neobjašnjivu unutrašnju vibraciju… I tako sam spremajući se za arhitekturu sve više počinjao da se bavim likovnom umetnošću. U jednom trenutku sam shvatio da je to ono što me interesuje, a ne onaj tehnički, utilitarni deo. Tako sam se opredelo za čisti umetnički istraživački rad.

Umetnička istraživanja počeo je na muzičkom polju. Život s džezom, život uz džez!

Nisam crtkao od malih nogu, kako se to kaže. Moja prva interesovanja vezana za umetničko stvaralaštvo počela su od muzike. Kreativni umetnički izraz je bio faza kada sam iz pop rok fazona počeo da ulazim u deo britanskog art roka, britanskog istraživačkog roka koji nije bio popularna muzika. To je bio značajan period krajem 60-ih godina i početkom 70-te. Bio sam u malom zaostatku , uostalom kao društvo smo kasnili u svemu, sve je kod nas dolazilo sa desetak godina zakašnjenja. E, u fazi britanskog roka posle hard roka, kada on postaje istraživački ozbiljan i mic po mic dolazi do onoga što je džez rok, počeo sam da živim sa džezom. Danas je to na mojim slikama.

Od crteža do slike! Geneza se nazire do danas. Veliki formati obavijeni su fluidom prethodnih malih zapisa.

To je moj logičan put. Crtež je fundamentalna disciplina bez koje se ne može ni u implementacijama digitalnih transfera. I dan danas kada se rade neke animacije sve počinje od fundamentalnog, baznog izvornog crtanja. Crtež je ono za šta sam dnevno vezan, crtam da bih se oslobodio tenzije, radi relaksacije, nekada  jer sam nečim fasciniran. Posle studija na Akademiji dugo sam se bavio istraživanjem crteža i to je ostalo do danas. Na ovoj izložbi sam hteo da se vidi geneza – ustvari, kako slike velikog, reprezentativnog formata nastaju iz mog malog dodira sa hartijom, iz malog zapisa, iz nečega što nema velikih pretenzija, pa se ti nepretenciozni mali fluidi postepeno kondenzuju, pretvaraju u nešto što treba da bude veće, reprezentativno što slika i treba da bude.

Ljubomir Vučinić je profesor na novosadskoj Akademiji umetnosti. Čemu uči studente?

Na Akademiji predajem Crtež. Jako mi je to drago, to volim, jer imam konekciju sa svim grupama –  sa studentima novih likovnih medija, fotografima, dizajnerima, kao i sa onima sa svih likovnih grupa. Uvek im kažem da je crtež ono što je najbrže, najednostavnije, a s druge strane najeksplicitnije i da njime treba da se bave kako bi lakše došli do onoga što je krajnje reprezentativan format  i što će biti urađeno u određenom mediju, ili u određenom umetničkom izrazu. S obzirom da je na novosadskoj Akademiji pedagoški program Crtanja vezan za sve četiri godine osnovnih studija,  polazimo od početka, kako bismo na trećoj i četvrtoj godini prešli na lični izraz budućeg autora – sadašnjeg studenta. U tom delu je moj pedagoški rad znatno osetljiviji, nije više ex katedra, dolazimo u direktnu komunikaciju “jedan na jedan”. To je   zahtevno za pedagoga, jer morate da iščitate šta su intencije studenta, da budete krajnje fleksibilni, da mu dozvolite da ostane na svom pravcu, u poetici koja možda uopšte nije ona kojom se vi bavite, da imate dozu tolerancije prema onome što je lični umetnički izraz i da mu u okviru svega toga date određenu podršku, neki “back up” svojih prethodnih znanja da li iz tehnologije, ili kako bi trebalo da se konstituiše u odnosu na realnost kulturnog modela u kome živimo.

Kako doživljava prazan prostor galerije u kojoj treba da izlaže? Postoji li strah od publike pred kojom će razotkriti svoje likovno stvaralaštvo, svoj lik, intimu?

Veoma volim izložbe. Volim da se bavim animacijom i preoblikovanjem praznog prostora u kome ću izložiti svoja dela. Po prirodi sam ekstrovertan, pa volim da izlažem i često izlažem. Za mene je najveće uzbuđenje upravo kad uđem u prazan prostor kako da ga preoblikujem, konfigurišem dam mu obeležje koje jeste lično, ali treba da se iščita i iz nečijeg drugog ugla, na novi način, a da sve to korespondira sa vremenom i prostorom u kome živimo.

Bojana Karavidić

PROČITAJTE I: klaudio-magris-geografske-ili-unutrasnje-granice, subotica-8-dezire-central-station-festival, kornelius-kardju-koncert-pored-pruge, suburbium-javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja, vikend-prica-lidija-dejvis-jedenje-ribe-u-osami, andras-urban-what-is-europe, volt-vitman-o-kapetane-moj, korzo-portal-postoji-godinu-dana

The post Intervju: Ljubomir Vučinić / Slike na fonu džeza appeared first on Korzo.

Monografija – studija koja je već nekoliko meseci u javnosti ima naziv koji će stručnjaci odmah shvatiti kao istorijski poduhvat na Balkanu – Trodimenzionalna morfologija Crne Gore.  Radi se o prostornom atlasu čiji je autor arhitekta Vukota Tupa Vukotić (Cetinje 1932 – Podgorica 2002), renesansna ličnost koja je obeležila epohu na prostoru od Beograda gde je bio asistent Bogdana Bogdanovića, član “Medijale”… do Crne Gore gde je zatim stvarao. Monografija koja je pred nama posvećena je njegovom projektu koji je civilizacijski unapredio Crnu Goru.

U stvaralačkoj viziji i radu koji prevazilazi puku arhitekturu, Vukota Tupa Vukotić u izvesnom smislu predstavlja crnogorskog Gaudija. … Počeo je istraživački rad na trodimenzionalno-morfološkom, volumenozno-strukturalnom i ambijentalno-prostornom prikazu Crne Gore 1983. godine, a radio ga je dvadeset godina, do smrti… U međuvremenu, ostavio je i druge  tragove…

“…U ondašnje vrijeme, kada nijesu postojali računari i programi, bili su to ali i zauvijek ostali, očaravajući prizori iz ptičijeg rakursa, ručno ostvareni crteži tušem i tamnim krejonom, zapravo arhitektonsko-likovni radovi dostojni renesansnih majstora. Upravo nošen takvim energetsko-kreativnim potencijalima, Vukota Tupa Vukotić je pristupio analizi, razradi i stvaranju trodimenzionalno-morfološkog prikaza reljefa i ostalih specifičnosti Crne Gore. U cilju što kompleksnijeg rješavanja komplikovane problematike, a uz pomoć geodetskih podloga, brojnih fotografija i zapisa sa terena, on je sa zanosom kreativno razrađivao i trodimenzionalno uz naglašena zasjenčenja prikazivao, sabijene gradske strukture, nizove kuća, uske ulice, prolaze, trgove, kule i zidine. Na ovim prostorima jedinstven, specifičan, studiozan i analitičan, kreativno-stvaralački angažman arhitekte Vukote Tupe Vukotića, na trodimenzionalno-morfološkom, volumenozno-strukturalnom i ambijentalno-prostornom prikazu Crne Gore, otpočeo je 1983, trajao je gotovo punih dvadeset godina, a završio se njegovim tihim odlaskom 2002… U svojeručno ostvarenom atlasnom setu, nalazi se 108 karata realizovanih na paus papiru, (dimenzija 4.00m x 2.50m u razmjeri 1:25.000). Snažne paradigmatske poticaje, Vukota Tupa Vukotić je dobio u vrijeme i nakon kreiranja vrlo zahtjevnih urbanističkih projekata za obnovu, rekonstrukciju i revitalizaciju starih gradskih cjelina: Ulcinj (1982), Cetinje (1984), Drač (Titograd) (1988), Stara varoš, Podgorica (1993), Rijeka Crnojevića i dr…  (Slobodan Bobo Slovnić).

Projekti Vukote Tupa Vukotića

U monografiji je univezitetska profesorka Marta Vukotić Lazar opisala sadržajne aktivne godine svog strica u Beogradu – njegovo druženje sa Šejkom, Đurićem, Veličkovićem, Oljom Ivanjicki… ali i njegovo arhitektonsko stvaralaštvo. Dokumentovano  piše o njegovom školovanju, sadržajnim beogradskim danima, pominje brojne studente arhitekture, kasnije istaknute umetnik, sa kojima se družio Vukota Tupa Vukotić među kojima su – Predrag Ristić, Leonid Šejka, Siniša Vuković, Milorad Mišo Vukotić, Mihailo Mika Čanak, Milutin Trpković.

Promocija u Podgorici, maj 2016.

Monografija Trodimenzionalna morfologija Crne Gore nagrađena je na 25. Salonu urbanizma u Sremskoj Mitrovici, u novembru 2016.

Fotografije iz dokumentacije porodice Vukotić

Izdavač: Donattgraf, Inženjerska Akademija Crne Gore, 2016.

PROČITAJTE I:  ranko-radovic-u-zaboravljenom-gradu, http://korzoportal.com/ranko-radovic-knjiga-o-njegovom-likovnom-radu, zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, foto-esej-virpazar,

The post Studija: Vukota Tupa Vukotić / Bezvremeno delo arhitekte appeared first on Korzo.

U projektu “Nepokretno nasleđe u Srbiji”, Ivan Stevović analizira našu baštinu u Jerusalimu, ali i uticaje tamošnje duhovnosti na graditeljstvo hramova i manastira u Srbiji.

Zapravo je teško govoriti o tome kada je tačno započela povesnica posrednih ili izravnih srpskih veza sa Jerusalimom kao jednim od središta univerzalne istorije. Srbi su za Svetu Zemlju najpre morali čuti, a to se dogodilo u vrlo ranom dobu njihove prošlosti onda kada su došli u dodir sa biblijskom rečju koja je autoritetom predstavljala neprikosnoveni dokaz integracije naroda u hrišćansku ekumenu kao jedini autentični sveopšti poredak. Odatle, kao što se ni kontakti drugih sredina sa ovim mestom, čije samo ime Jerusalim (JHWH SHAMMAH, Gospod je tu) označava prisustvo Svevišnjeg i status bogomizabranog i bogočuvanog, ne mogu svesti na jednostavnu fizičku povezanost. Isti je slučaj bio i sa srpskom, budući da je još i pre hrišćana Jerusalim u razgranatoj religioznoj imaginaciji predstavljao daleko više od jednostavnog toponima – bio je areal idealnog, nulta tačka prožimanja ovozemaljskog i nebeskog, centar onih sila kojima je vladao sam Gospod, nukleus i apsolut.

Ovo do danas teško spoznatljivo i sedimentirano značenje Jerusalima u hrišćanstvo je iz jevrejske tradicije između ostalog uvelo i fenomen prenosivosti svetosti, pa bi se govoreći današnjim jezikom moglo reći da su se Srbi sa Jerusalimom najpre susreli na vlastitom tlu, stoga što je centralnost iz koje je svetost imanentno zračila ka svim stranama sveta, bila primarno obeležje milenijumskog doživljaja Jerusalima. Znamenja jedinstvenog grada, naznačena centralnim planom crkvene građevine, relikvijama, ili evlogijama, najelementarinijim česticama ponetim sa tog ogromnog svetilišta, oličenim u kapima vode reke Jordana, u grumenju judejske zemlje, u ulju i tamjanu iz hrama sv. Groba, svetlo Jerusalima činile su fizički prisutnim širom srednjovekovne Evrope, od vizantijske prestonice koja je vekovima programski stvarala svoju fizionomiju „Novog Jerusalima“ do udaljenih oblasti Skandinavije.

Zbog toga su elementi arhitekture i program fresaka Đurđevih Stupova u Starom Rasu, podignutih „posred srpske zemlje“, Studenica kao srpska redakcija starozavetne Skinije (Šatora svedočanstva), hilandarska povelja u kojoj je posebno naglašena izabranost srpskog naroda, svi odreda svedočanstva koja govore u prilog uverenju da je doba osvita „velike istorije“ Srba, za vladavine Stefana Nemanje, zapravo predstavljalo samo poglavlje znatno starije hronike dodira u verskom smislu jedne drevne i jedne mlade, a u geostrateškom rakursu po mnogo čemu dve slične sredine.

Interferencija  primerena vremenu i okolnostima bila je trajno obeležje u konstituisanju srpskog odnosa kako prema Jerusalimu kao fizičkom mestu, tako i prema ideji Jerusalima. Kao što jsu Srbi oduvek bili u istorijskoj prestonici hrišćanstva , tako su i njeni damari neprekidno treperili u najreprezentativnijim ostvarenjima nacionalne kulture. Iako se kako na navedenim tako i na drugim srpskim spomenicima s početka srednjovekovne državne nezavisnosti jasno iščitavaju jerusalimske teme i aluzije, novo poglavlje u odnosima dveju sredina započelo je onda kada se Nemanjin sin Sava, kao poglavar autokefalne crkve, početkom 1229. zaputio na svoje prvo hodočašće Svetoj Zemlji. O tom putovanju podrobne podatke ostavili su onovremeni srpski pisci Domentijan i Teodosije. Stoga smo u prilici da sa velikom sigurnošću rekonstruišemo tok Savinog boravka u Palestini, susrete koje je imao sa tamošnjim najvišim dostojanstvenicima, kao i veliku ktitorsku delatnost, koja će tokom narednih decenija i stoleća prerasti u neizostavnu potrebu i obavezu kako crkvenih tako i mirskih srpskih starešina.

Sudeći prema posrednim istorijskim vestima, Savino koračanje po tragovima Hristovog puta trajalo je do jeseni iste godine (1229, prim. korzoportal). Bila je to prilika ne samo za iskazivanjem lične pobožnosti na svim onim najsvetijim mestima koja su se još od prvog krstaškog rata nalazila u rukama hrišćana, već i za sticanje neophodnih iskustava u kontaktima sa starijim hrišćanskim zajednicama pod čijim su okriljem stvarale generacije teologa, pisaca, graditelja, slikara,  književnih prepisivača i iluminatora, ali i za istovremenu oficijelnu afirmaciju srpske crkve na matičnom tlu hrišćanske istorije. Odatle pisci posebno naglašavaju česte kontakte i razgovore koje je Sava vodio sa patrijarhom Atanasijem, njihova zajednička bogosluženja kod edikule Svetog Groba, kao i molitve koje je Sava sa tamošnjim sveštenicima ili monaškim starešinama činio u doslovno svim svetilištima ne samo Jerusalima već i u nedalekoj judejskoj pustinji, u Galileji i u drugim mestima vezanim za Hristovo ime. Iz tog iskustva proizišla je velika promena u crkvenom životu Srba – Sava je po povratku s puta, za tipik, odnosno crkveni ustav, inaugurisao onaj poznat kao jerusalimski, čijim su odredbama izmenjene regule dotadašnjeg carigradskog pravila bogosluženja. Nimalo slučajno, nova, samostalna arhiepiskopija, svoj je oslonac našla u ustrojstvu najstarije crkvene organizacije.

Iste su pobude vodile Savu i prilikom obilnog darivanja ili obnavljanja brojnih svetilišta. Od krstaša je za potrebe budućih srpskih pridošlica otkupio manastir Sv. Đorđa u pristaništu Akonu, uz blagoslov patrijarha isto je učinio i sa monaškom obitelji Svetog Jovana na Sionu koja je pripadala nekadašnjem prebivalištu Savinog duhovnog oca, Sv. Save Osvećenog, a vrhunac je svakako predstavljalo priložništvo gruzijskom manastiru Sv. Krsta, vekovima ranije podignutom na mestu na kojem je raslo drvo od kojeg je bio sačinjen krst Hristovog stradanja. Sava je dao da se tu podignu „palate“, o čijem je postojanju svedočanstvo ostalo zabeleženo u Domentijanovom delu, kao i da se ustanovi molitveni spomen na njegove roditelje i njega, čast koja je pripadala samo najpoštovanjim hrišćanskim prvacima. Kada je nekoliko decenija kasnije i kralj Stefan Uroš III Milutin nedaleko od crkve Sv. Groba podigao manastir  posvećen arhanđelu Mihailu, srpska zajednica u Jerusalimu postala je zaokružena i samostalna celina, čiji je zadatak bio u neprekidnom povezivanju matice sa središtem hrišćanske vere. Iz Jerusalima su u Srbiju stizale bogoslužbene knjige, raskošne ikone, antiminsi, crkvene odore, brojne evlogije, a grad je bio stalni domaćin onih imućnijih Srba koji su ga uprkos svim nedaćama bez prekida pohodili iz istovetnih hodočasničkih pobuda. Najsvetlije materijalno znamenje te tradicije u istoriji naroda naviknutog na neprekidno stranstvovanje u svrhu očuvanja vlastitog identiteta, zabeleženo je u znamenitom „Opisaniju Jerusalima“, svojevrsnom vodiču izvedenom bakrorezanim srpskim tekstom sa ilustracijama jerusalimskih hramova, koji je 1748. izradio zograf Hristofor Žefarović.

Manastir Resava (Manasija)

Uprkos masovnim kretanjima hrišćana ka Svetoj Zemlji, sprovođenim u okviru krstaških ratova, Jerusalim je oduvek bio nesigurno mesto sukoba najrazličitijih vojski, i daleko od ogromne većine evropskog stanovništva koje sebi nije moglo priuštiti daleko putovanje. Delom iz ovih praktičnih razloga, a delom iz navedenog programskog nastojanja Vizantije da prisvajanjem najznačajnijih palestinskih relikvija Carigradu obezbedi prerogative „Novog Jerusalima“, vizuelni simboli grada prenošeni su na zapad, pa su zapravo još od ranog srednjeg veka širom evropskog kopna počele da bivaju podizane crkve koje su pojedinim svojim obeležjima imale da simuliraju hram u čijem se središtu nalazio Sveti Grob. Mnoga ovakva svetilišta, među kojima je najupečatljivije podražavanje postignuto izgradnjom više zdanja u kompleksu Sv. Stefana u italijanskom gradu Bolonji, uprkos znatnim prepravkama sačuvana su i danas. Da su i Srbi nakon dva Savina boravka u Jerusalimu posezali za sličnim rešenjima svedoče pojedini elementi prostora arhiepiskopskog sedišta u Žiči, ili koncept programa zidnog slikarstva izvedenog sredinom XIII veka u najstarijem delu Pećke Patrijaršije. Uz to, izvesno je da su se nakon latinskog osvajanja Carigrada i masovnog pustošenja njegovih crkvenih riznica 1204. godine, upravo Savinim zalaganjem i u Srbiji, uz obilje drugih relikvija, našla i neka od najpoštovanijih svedočanstava sudbine Božijeg sina, poput čestica Časnog Krsta.

Prvi pad milenijumski stare prestonice istočnohrišćanskog carstva, i uništenje gradske crkve Bogorodice Farske u kojoj su bile čuvane sve relikvije vekovima prikupljane po Svetoj Zemlji, nisu nagovestili epohalnu izmenu dotadašnjeg poretka samo na političkom planu; iako su ga početkom druge polovine stoleća Romeji vratili pod svoju vlast, Carigrad više nikada ni u jednom, pa ni u pogledu aproprijacije jerusalimskog identiteta, nije postigao domete iz pređašnjih vremena. Relikvije Hristovog života, čuda i stradanja našle su se u Parizu, Veneciji i drugim zapadnim centrima, preobražavajući ih u univerzalne centre religioznosti, a sve sumorniji nagoveštaji sudbine pravoslavnog sveta učinili su da na konceptualno različite načine „Novi Jerusalimi“ zažive i u glavnim gradovima slovenskih država, najpre u Trnovu, konačno u Moskvi, ali između toga – u Beogradu.

Iako je u poređenju sa bugarskom i ruskom prestonicom koncept i program Beograda kao jednog od izabranih mesta, mesta na kojem se projavila prenosiva svetost Jerusalima, trajao sasvim kratko, tokom četvrtine veka duge vladavine despota Stefana Lazarevića (1402-1427), nigde kao u utvrđenom gradu na sastavu dveju reka ova ideja nije bila saopštena tako neposredno –  pisanom rečju, fizičkim svojstvima i relikvijama koje su ga čuvale. U „Žitiju despota Stefana“ nastalom iz pera bugarskog učenjaka i pisca Konstantina Filozofa – Beograd i Jerusalim nedvosmisleno su postavljeni u istu ravan bogoizabranosti. Despotov biograf insistira na prirodnim odlikama Srbije koje nalikuju ambijentu Raja: to je zemlja koja toči med i mleko, u njoj uspevaju svakovrsni pitomi plodovi, njen je vazduh čistiji no igde drugo, klima je blagorodna a zemljom teče Fison (Dunav), kao jedna od četiri rajske reke. Sublimat despotove Srbije predstavlja njena prestonica, čije topografske odlike otvoreno bivaju poistovećene sa ambiijentom Jerusalima. Beograd je, prema Filozofu, bio sedmovrhi grad, što je ne samo nesumnjiva upotreba drevnog toposa prestonice, već i programsko nastojanje da se fortifikacione celine grada poistovete sa idealnom shemom. Unutar tog okvira nalazile su se crkve, svojom pozicijom sasvim slične jerusalimskim, kao čuvari konceptualne suštine programa, odnosno relikvija kroz čiju se moć potvrđuje neposredno prisustvo Boga: Beograd je posvećen Bogorodici, čija je čudotvorna ikona znatno ranije čuvana u gradu, da bi 1521. nestala, ali se njena kopija u katedrali Sv. Stefana i danas poštuje kao paladijum Beča. Uz Bogorodicu kao zaštitnicu grada, što je bila i njena viševekovna uloga u istoriji Carigrada, u gradu su bile smeštene i mošti Sv. Petke, vizantijske carice Sv. Teofano, i, kao vrhunac, desna ruka Sv. cara Konstantina, koja se, po svoj prilici, danas nalazi u riznici Kremlja u koju je, kako izgleda, dugim i komplikovanim putem stigla sredinom XVI stoleća. Rečju, izbor relikvija koje su krasile Beograd umnogome je odstupao od onih, poglavito ipak nacionalnih, kojima se štitila Srbija Nemanjićkog doba. Despotov Beograd u duhovnom pogledu bio je utemeljen na sasvim drugim, univerzalno prepoznatiljivim hrišćanskim kultovima, osmišljen kao tačka emanacije milosti Božije, mesto koje tim svojim svojstvom treba da prihvati sve narode sveta. Odatle nije neobično što je Konstantin Filozof u više mahova Stefana Lazarevića upoređivao sa samim Mojsijem, a sumorne prilike u koje je postepeno tonuo pravoslavni svet Srbiju su uistinu učinile poslednjim slobodnim utočištem življa svih nacija i staleža koje se povlačilo pred Turcima. Tako je nimalo svetla realnost istorijskog trenutka, po fundamentalnim načelima srednjovekovnog načina mišljenja, bila preoblikovana u zapravo željeni splet okolnosti, i očekivani ishod. Vrhunac i istovremeni svršetak takvog, duboko religioznog poimanja stvarnosti, ostvaren je u ingenioznom programu živopisa manastira Resave, u čijim su scenama posvećenim Hristovim čudima, scenama u ambijentu konačnog, nebeskog Jerusalima, sve figure izvedene u savremenim odeždama. Nemajući više nikakvu mogućnost izbora, srpski pravoslavni svet u freskama Resave anticipirao je vlastitu sudbinu kao konačni pečat izabranosti svoje sredine čija se budućnost više nije dala prepoznati u ovozemaljskom životu.

Dr Ivan Stevović, Filozofski fakultet,Odeljenje za istoriju umetnosti. Autor više knjiga i tekstova objavljenih u Srbiji i inostranstvu posvećenih istoriji arhitekture u razdoblju od antičkog Rima do recepcije srednjovekovnih spomenika u periodu Romantizma. Težište istraživanja na arhitekturi srednjovekovne Srbije, Vizantije, i regionalnih liminalnih kulturnih zona poput istočne obale Jadrana.

PROČITAJTE U ISTOM PROJEKTU: viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, marina-pavlovic-skulpture-kao-toponimi-beograda-ivan-mestrovic, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, http://korzoportal.com/bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Ivan Stevović: Graditeljska baština Srba u Jerusalimu, ukrštanja appeared first on Korzo.

 “… Dok sam je ta­ko gle­dao, za­mi­šljaju­ći šta bih joj ra­dio i ko­li­ko bi je vo­leo ne­ko ko ni­sam ja, kva­drat ne­ba nad na­šim zgra­da­ma je pro­pa­ra­la mu­nja, ove­re­na po­sle ori­ja­škim uda­rom gro­ma. Nad kva­drat ­dvorišta se nad­nio sun­đer i po­čeo ce­di­ti. Kroz su­he i još od da­na to­ple olu­ke po­te­kla je vo­da. Gu­sta ki­ša je pi­ka­vac iz­ba­čen kroz pro­zor još u va­zdu­hu uga­si­la…” Vikend priča,  Goran Samardžić, korzoportal.

 U ovoj pri­či, što me pro­sto da­vi u že­lji da izi­đe, se­be vi­dim po­sa­đe­nog za ogro­man sto pre­kri­ven mu­še­mom. Hra­na se s nje­ga go­to­vo pre­li­va pre­ko ivi­ca. Mo­ra­li su je sa­bi­ti da sva sta­ne. To­li­ko ima pi­ća i hra­ne da mi pa­da na pa­met ka­ko ni­je sve po­šte­no pla­će­no. Pre­da mnom je čak neo­t­pa­ko­va­na fla­ša ko­nja­ka na ko­me pi­še CA­MUS (pro­du­ce of Fran­ce) i reš pe­če­na svinj­ska be­ba sti­snu­tih oči­ca na ko­ji­ma još sto­je tre­pa­vi­ce. No­ži­ce ovo­ga pre­pe­če­nog le­ša su bol­no skvr­če­ne kao da ago­ni­ja kla­nja još ni­je prošla. Go­lim ru­ka­ma ki­dam pra­se i ba­cam ga u naj­bli­že ta­nji­re. Gla­vi­cu  od­gu­ru­jem da­lje da ne­kog dru­gog gle­da i op­tu­žu­je. Do onih u dnu go­zbe, uda­lje­nih od me­ne i sto­ga ma­nje va­žnih, od hr­ska­vog pe­če­nja do­ći će sa­mo mi­ris. Ina­če, sve što je naj­sku­plje i naj­masni­je na ovom sto­lu na­gu­ra­no je ka me­ni i je­dva da pro­đe mi­nut a da me ne po­nu­de još ne­čim. Ras­kop­čao sam i ko­šu­lju i ber­mu­de i osta­vio sto­ma­ku pro­sto­ra da se ši­ri. Tek ne­pun sat je­dem. Mo­je vi­li­ce, ko­ji­ma je evo­lu­ci­ja istu­pi­la oč­nja­ke, jed­no­lč­no škljo­ca­ju. Me­lju čak i ko­sti. Sve što se na­đe iz­me­đu dva re­da pod ko­nac slo­že­nih zu­ba bi­va spljo­šte­no, smla­vlje­no, pre­cvi­ka­no. Raz­mi­šljao sam ka­ko ono pra­se dok ga žva­ćem još jed­nom ubi­jam.

Hra­na i pi­će s ra­znih je stra­na do­vu­če­no u dvo­ri­šte i na sto, u mo­ju čast i u čast mo­je de­voj­ke, po­sa­đe­ne do me­ne. S obo­ža­va­njem me gle­da­la. Bo­ja­la se da će me, ako sa­mo trep­ne, ne­sta­ti.

Ko­vi­tlac u ko­ji sam s na­šeg bal­ko­na sko­čio i spa­sao je­dan ma­li ži­vot, u njoj je ras­pa­lio lju­bav a me­ni  po­di­gao ce­nu, ili bo­lje re­če­no, po­vra­tio je. S ne­ba si­ja­ju zve­zde, a sa ze­mlje sve­će. Bio sam pri­su­tan ka­da je maj­stor pro­šli me­sec u prat­nji mi­li­ci­je pre­cvi­kao do­tok stru­je u ovo dvo­ri­šte. Tri ge­ne­ra­ci­je lju­di iz­mi­le­lih iz po­dru­ma, či­je su pret­ke do­ne­le iz In­di­je gu­ske na kri­li­ma, sta­ja­li su i gle­da­li ka­ko stvar ku­ka­stog klju­na za­gri­za u ka­bao de­blji­ne ma­log pr­sta. Ka­bao je go­di­na­ma bio lu­ka­vo skri­ven i pri­klju­čen na ulič­nu ra­sve­tu. Ot­ka­mu­fli­ra­le su ga vra­ne. Ove cr­ne pti­ce su u obla­ci­ma nad­le­ta­le na­še dvo­ri­šte i na kra­ju svoj zlo­kob­ni iz­gled po­tvr­di­le i de­lom. Is­klju­ca­le su ka­bao i ogo­le­le ga pred svi­ma.

Bio sam  u to do­ba na bal­ko­nu i tu­kao u vre­ću. Uo­ko­lo me­ne su bi­li raz­ba­ca­ni re­kvi­zi­ti za na­bi­ja­nje sna­ge. Po­ča­sno mesto zauzimao  je ogrom­ni teg ko­jeg je rđa po­če­la je­sti. Ču­di­lo je da dok ga di­žem ne pro­pad­nem kroz pod. Pra­ska­vi eho od uda­ra­ca ši­rio se na sve stra­ne. Tu­kao sam u mi­sli­ma i po maj­sto­ru s kle­šti­ma, a po­seb­no po ogrom­nom or­ga­nu re­da s pendrekom i pi­što­ljem ura­slim u sa­lo. Bi­lo je još po­la sa­ta do do­la­ska mo­je de­voj­ke s po­sla. Ni­je vo­le­la da me gle­da dok se ­znojim i tre­ni­ram i uno­sim po­met­nju u kuć­ni red. Vo­le­la je mi­sli­ti ka­ko su moj atlet­ski iz­gled i sna­ga pri­rod­na stvar, ne po­sle­di­ca tru­da i ra­da za ko­ji se ne do­bi­ja pla­ta.

Kom­ši­ja­ma pod mo­jim no­ga­ma, ta­ko re­ći do pa­sa uko­pa­nim u ze­mlju (su­te­ren), ko­jih je sva­ke go­di­ne bi­lo po jed­no vi­še, ni­je vre­de­lo što se u se­bi bu­nim i ne­go­du­jem pro­tiv dr­žav­ne prav­de. U to vre­me, kad se o ljud­skim i gra­đan­skim pra­vi­ma vi­še na­slu­ći­va­lo ne­go zna­lo, jav­no ne­go­do­va­nje je mo­glo da za­vr­ši gu­mi­ra­nim pen­dre­kom po gla­vi. Mi­li­ci­ja je za raz­li­ku od da­na­šnje po­li­ci­je ma­nje tro­ši­la pa­pir i blok­či­će, a vi­še sna­gu.

Moj od­nos s ple­me­nom iz dvo­ri­šta po­lju­lja­lo je ne­što dru­go, a do­go­di­lo se jed­ne ki­šne no­ći, me­sec i po da­na pre ga­la go­zbe u dvo­ri­štu. De­voj­ka i ja smo se sa­ti­ma pre ki­še, sva­ko na svo­joj stra­ni kre­ve­ta, to­pi­li od vru­ći­ne. Huk­ta­li smo i po­ku­ša­va­li da je di­sa­njem iz­ba­ci­mo iz se­be. Mno­gi sta­na­ri su iz­ne­li kre­ve­te na ras­kla­pa­nje na bal­ko­ne i tru­di­li se da za­spu pod ve­drim ne­bom. Od­o­zgo je da­nju pr­ži­lo sun­ce, a no­ću me­sec.

Do­ti­ca­li smo se vr­ho­vi­ma pr­sti­ju (no­gu i ru­ku) jer je bli­ži kon­takt bio opa­san po zdra­vlje: ni­smo sme­li da se gr­li­mo i udvo­stru­ča­va­mo vru­ći­nu! Kre­vet smo do­gu­ra­li do bal­ko­na, pa nas je po­la bi­lo unu­tra a po­la na­po­lju. Kom­ši­luk je bun­cao, hr­kao, je­čao. Bi­lo je i ža­lo­sno oteg­nu­tih pr­de­ža ko­je je aku­sti­ka dvo­ri­šta ne­ve­ro­vat­no po­ja­ča­va­la. Sve ži­vo u zgra­di i oko nje (psi i mač­ke) uz­di­sa­lo je i mu­či­lo se na isti na­čin.

U mi­sli­ma sam pri­zi­vao je­sen i zi­mu. Idi­lu u ko­joj lo­žim peć i ušu­ška­vam u će­be svo­ju de­voj­ku, lju­bav za ko­ju sam mi­slio da mi je po­sled­nja (ja ina­če stal­no ta­ko mi­slim). De­voj­ka mi je bi­la trud­na. Mo­ja sper­ma je po­red svih na­uč­nih me­ra pre­do­stro­žno­sti pro­na­šla se­bi put. Kao da je ne­ka na­gri­za­ju­ća ki­se­li­na a ne to­pla i slu­za­sta tvar či­ji sam vi­šak iz­ba­ci­vao i u snu. Po­be­dio sam sve pre­pre­ke i do­plo­vio do naj­skri­ve­ni­je i, u na­šem slu­ča­ju, naj­o­si­gu­ra­ni­je oda­je žen­skog bi­ća. Za me­ne je to bi­lo za­vo­dlji­vo, a za nju za­bri­nja­va­ju­će. Pa­lio me je cr­vić-pu­no­gla­vac, sa sr­cem ne ve­ćim od tač­ke ko­ju sta­vljam na kra­ju re­če­ni­ce. Sto­mak joj je bio i da­lje ide­al­no ra­van i za­vo­dljiv, ali ne i pra­zan. Me­ha­ni­ka na­še­ga sek­sa, stal­no gi­ba­nje, ja­ha­nje, va­lja­nje, ili po­la­ga­no uba­da­nje, ote­la se kon­tro­li i spre­mi­la nam  iz­ne­na­đe­nje u bu­duć­no­sti.

Mi­sli o zi­mi su me mal­ko ohla­di­le pa sam se do­va­ljao do svo­je de­voj­ke. Uba­cio sam ga u raz­de­ljak is­pod pup­ka. Oko nje­ga dla­ke su bi­le pod­ši­ša­ne u ob­li­ku rav­no­stra­nog tro­u­gla. Bi­le su du­gač­ke ta­man ko­li­ko da me ne bo­du. Do­bro po­zna­ta va­gi­na me s do­sa­dom pri­hva­ti­la i kao po na­red­bi iz­ba­ci­la gust sok. Obo­dren ovom sa­vr­še­no skli­skom tva­ri, či­ji je vi­sko­zi­tet mo­gao pa­ri­ra­ti ulju za mo­tor, stu­štio sam se u du­bi­nu i, ne znam ni da­nas ka­ko i za­što, svr­šio. Mo­ja de­voj­ka me zba­ci­la sa se­be kao ne­ku vre­ću što ju je uza­lud­no bi­la ma­lo pri­ti­sla i po­sla­la u pič­ku ma­te­ri­nu. „Ti ova­ko od sad fi­luj sar­mu, a ne me­ne – di­vlja­če!“ „Ci­ci, iz­vi­ni, eto me opet, sa­mo da is­pu­šim ci­ga­ru.“ – „Ma is­pu­ši znaš šta već!“ vik­nu­la je.

Le­ža­li smo go­li i ra­za­pe­ti na kre­ve­tu, s no­ga­ma ta­ko­re­ći u dvo­ri­štu, i mo­li­li bo­ga da nas uve­de u ne­ko dru­go do­ba u ko­jem ni­je sa­mo vru­će. Ja­u­ci, uz­da­si i pro­kli­nja­nja, s ra­znih bal­ko­na, pre­šli su u mo­no­ton šum. Ni­je se zna­lo ni ko di­še (ni gde) ni šta ka­že. Mr­mlja­nje i tup va­paj za da­škom sve­ži­ne i ka­plji­com ki­še, na­lik ži­vo­tinj­skom, is­pu­ni­li su če­tvr­ta­sti bu­nar ko­jeg su gra­di­le na­še zgra­de i ko­ji je do dna bio suv. Dno tog bu­na­ra bi­lo je dvo­ri­šte.

Pu­šio sam i pra­vo s kre­ve­ta di­mio kroz bal­kon. Či­ni­lo mi se ka­ko žar ci­ga­re još vi­še po­ja­ča­va vru­ći­nu. Tri me­tra da­lje, u sto­je­ćoj ni­ši bez pla­stič­ne za­ve­se, mo­ja de­voj­ka se tu­ši­ra­la. Hlad­na vo­da je lju­to pra­šta­la po za­teg­nu­toj i glat­koj ko­ži. Ka­plji­ce su od­ska­ka­le sko­ro do me­ne. Po­sma­trao sam je s do­sa­dom sve dok ni­sam, ma­što­vit ka­kav sam, po­čeo za­mi­šlja­ti da je tu­đa. Za­mi­slio sam mu­škar­ca, ni­ot­kud po­zna­tog, ka­ko ula­zi pod tuš i plje­sne je po mo­kroj zad­nji­ci. Ru­ka mu ne uta­nja u nju, već od­ska­če. Je­di­no ni­sam znao šta ću s be­bom u njoj?! Već je ko­rak­nu­la u tre­ći me­sec. U za­met­ku je po­put lam­pi­ce za alarm tre­puc­ka­lo jed­no sr­ce. To je bi­lo mo­je de­te. Mo­je ku­ca­nje na vra­ta sve­ta da mu se, ili da joj se, otvo­ri. Imao sam do­volj­no go­di­na da obez­be­dim ne­ku za­me­nu za se­be na sve­tu!

Ne­ma ne­za­hval­ni­jeg stvo­ra od muž­ja­ka, po­go­to­vo ako je iz re­da lju­di i ako sam to ja. Pre  tri go­di­ne po­slu­žio sam se svim tri­ko­vi­ma da do­đem do nje. Kad se jed­no ju­tro, to­pla i ma­zna, s me­đu­nož­jem na­su­ka­nim na mo­ju no­gu, pro­bu­di­la i s ču­đe­njem osvr­nu­la, ne­na­vi­kla da sam po­red nje ja i mo­je raz­ba­ca­ne stva­ri,  bi­la  je već mo­ja. Od­lu­čio sam da taj ko­ma­dić nje što sam ga osvo­jio (že­na da­je a mu­ška­rac to­bo­že osva­ja) ne is­pu­štam.  Po­sle je odu­še­vlje­nje spla­slo. Ba­lon us­hi­će­nja i sre­će je po­la­ko po­čeo da pu­šta. Od ko­ma­di­ća ko­ji sam sti­skao, na­sta­la je gro­ma­da, a ta  je zna­la da me pri­ti­ska so­bom. Sva­đe su se pre­tva­ra­le u tu­če (ja se bra­nim, ona tu­če) tu­če u mi­lo­va­nja. I ta­ko go­di­na­ma…po bal­kan­ski.

Dok sam je ta­ko gle­dao, za­mi­šljaju­ći šta bih joj ra­dio i ko­li­ko bi je vo­leo ne­ko ko ni­sam ja, kva­drat ne­ba nad na­šim zgra­da­ma je pro­pa­ra­la mu­nja, ove­re­na po­sle ori­ja­škim uda­rom gro­ma. Nad kva­drat dvo­ri­šta se nad­nio sun­đer i po­čeo ce­di­ti. Kroz su­he i još od da­na to­ple olu­ke po­te­kla je vo­da. Gu­sta ki­ša je pi­ka­vac iz­ba­čen kroz pro­zor još u va­zdu­hu uga­si­la. Lju­di na bal­ko­ni­ma su se raz­bu­di­li i us­ko­me­ša­li (ko je uspeo da za­spi). Na­vu­kao sam ga­će i iz kre­ve­ta isko­čio na bal­kon. Vik­nuo sam ne­što ne­ar­ti­ku­li­sa­no, bez od­re­đe­nog zna­če­nja, sa­mo da se ja­vim da sam sre­tan i živ. S le­đa, iz mra­ka, pri­šlo mi je ne­što go­lo  i za­gr­li­lo me – mo­ja de­voj­ka. “Bu­da­lo, šta­aa šta se de­reš, aaa?” šap­nu­la mi je. “Pa pa­da ki­ša”, re­koh kao da to još ni­ko ni­je shva­tio osim me­ne. Bi­la je sve­ža. Ni­je mi­ri­sa­la na šam­pon, već na se­be. Za­klo­nio sam joj te­lo svo­jim da je kom­ši­je po­ve­ša­ne po bal­ko­ni­ma ne vi­de go­lu  i ru­ka­ma svi­nu­tim u na­zad pri­vu­ko na se­be (či­taj pri­ve­zao). Od­ma­rao sam ša­ke ogru­be­le od uda­ra­ca i te­go­va na nje­nim is­tu­re­nim po­lut­ka­ma. “O slat­ki, go­li stvo­re, ko­ji u utro­bi ne­što stva­raš, o ka­ko sam mo­go i po­mi­sli­ti da si mi do­sa­di­la i da te ne vo­lim”, raz­mi­šljao sam. Ukla­pa­ju­ći se u sru­ju mo­jih mi­sli za­vu­kla mi se u ga­će. Sve što sam imao pod pup­kom sta­lo joj  je u ša­ke. Bio sam dir­nut. Sig­nal iz mo­zga da sam uz­bu­đen još ni­je sti­gao do do­le. Tek mi se ka­sni­je stvrd­nuo, iz­vi­rio iz  ka­ve­za či­je su re­šet­ke bi­li nje­ni to­pli pr­sti.

Ta­ko, ve­za­ni ru­ka­ma jed­no za dru­go i mo­kri, pa­li smo na kre­vet i po­če­li vo­di­ti lju­bav. Cen­tri slju­blje­no­sti na­ša dva te­la, bi­la su usta i pol­ni or­ga­ni. S po­lja je do­pi­rao mi­ris ze­mlje za­ro­blje­ne u as­falt. Kr­žlja­vo drv­ce – iz­ra­slo u cen­tru dvo­ri­šta, na me­stu gde se od­va­lio be­ton i pod­se­tio nas da je on sa­mo ve­štač­ki na­nos pre­ko ze­mlje, ne i sa­ma ze­mlja – ku­pa­la je ki­ša.  Kad sam joj, dok smo do­ži­vlja­va­li vr­hu­nac, re­kao da je vo­lim, od šu­ma ki­še me ni­je ču­la. Plju­sak je već uzeo tem­po ko­ji ka­zu­je da će još du­go da pa­da. Kom­ši­je su se za­vu­kle u svo­je vi­se­će pe­ći­ne i spa­va­le; mač­ke, psi i osta­la stvo­re­nja što u gra­du de­le ži­vot s lju­di­ma…Sve nas je vo­da spa­si­la u zad­nji čas.

Pro­bu­dio sam se ne­gde pred zo­ru. Ki­ša je na mo­ju ra­dost i da­lje li­la. Su­ve­re­no je pa­da­la s ne­ba. Olak­ša­nje što ga je od­mah do­ne­la pre­tvo­ri­lo se u kon­stant­nu mi­li­nu. Uslo­vi u na­šoj so­bi, zgra­di, kvar­tu, gra­du po­sta­li su po­no­vo fi­ni za ži­vot. Bio sam za­spao na svo­joj de­voj­ci. Sve­ži­na mi je hla­di­la le­đa,  ve­trić iz nje­nog no­sa go­li­cao mi vrat. Pro­sto se pri­le­pi­la uz me­ne. Naj­vi­še s onim do­le. U snu mo­je se­me se pre­tvo­ri­lo u le­pak. Pa­le su mi na pa­met pra gra­đe­vi­ne; ka­me­ni blo­ko­vi ko­je su lju­di spa­ja­li be­lan­cem.

La­ga­no sam joj raz­ma­kao bu­ti­ne i po­ste­pe­no se iz­vla­čio iz nje. Re­fleks se­bič­no­sti, ko­ji lju­di zo­vu lju­bav, pro­bu­dio ju je, pa me str­pa­la na­zad. Mo­ju ukru­će­nost pro­tu­ma­či­la je kao ra­no­ju­tar­nju strast.

– Lju­ba­vi, mo­ram u WC – pro­šap­tao sam naj­mek­še što se mo­glo.

– Al od­mah da si se vra­tio.

– Do­bro.

Put do ku­pa­ti­la mi je ona­ko po­spa­nom i te­tu­ra­vom bio dug. Uko­ra­čio sam u ni­šu, onu istu u ko­joj se de­voj­ka ku­pa­la a ja je za­mi­šljao u za­gr­lja­ju s dru­gim. Ne­što pod mo­jom no­gom je puc­nu­lo, a za­tim dva pu­ta za­re­dom i pod dru­gom. Već sam na­ni­ša­nio u ru­pu za ko­ju sam znao na­pa­met gde je, kad me je ki­ša ne­če­ga su­hog za­su­la po gla­vi i ra­me­ni­ma. Sva­ka od tih tvr­dih ka­pi ima­la je po ne­ko­li­ko gra­ma.

Upa­lio sam sve­tlo i na­jed­nom, u svoj svo­joj gro­zo­ti i ne­pre­bro­ji­vo­sti, vi­zu­a­li­zi­rao ono če­ga sam se je­di­no ga­dio u ži­vo­tu – bu­ba­šva­ba ili bu­ba­ru­sa. Vri­snuo sam i isko­čio iz tog cen­tra uža­sa s vi­bri­ra­ju­ćom ki­tom iz ko­je je ka­pa­lo. Mo­je de­voj­ka, pel­co­va­na pro­tiv ga­đe­nja svo­jom dok­tor­skom stru­kom, pro­bu­di­la se i od­mah po­če­la da se tre­se i od­ska­če od sme­ha na kre­ve­tu. Bi­lo joj je dra­go i uža­sno čud­no što se i ja ne­če­ga bo­jim. Bo­sa sto­pa­la uma­za­na ska­še­nim bu­ba­ma, bri­sao sam o te­pih i pra­ska­vo pso­vao. Na­ša zgra­da je bi­la sta­ra i vla­žna. Sta­na­ri ni­su bi­li baš od naj­či­sti­je vr­ste. U njoj je bi­lo me­sta i za lju­de i za bu­be.

Sve­tlo je na­še ile­gal­ne kom­ši­je (cr­nih, sjaj­nih oklo­pa i go­li­ca­vih no­gu), ko­jih je bi­lo sto­ti­na­ma pu­ta vi­še od onih ljud­skih, na­te­ra­lo na­zad u skro­vi­šta, a ja sam se se­tio da mi se pi­ša. Iza­šao sam na bal­kon i iz se­be oda­peo to­pli luk. Vo­da iz me­ne se po­me­ša­la s vo­dom s ne­ba. Šum se sto­pio s op­štim šu­mom ro­mi­nja­nja, buć­ka­nja, šljap­ka­nja, ka­plja­nja. Ne­ki đa­vo, ili ka­ko to zo­vu, me na­go­vo­rio da svoj mlaz upe­rim u krov šu­pe ko­ju su na­ši u ze­mlju uko­pa­ni sta­na­ri osvo­ji­li i od nje na­pra­vi­li so­bu.U po­dru­mu ih se to­li­ko već ro­di­lo da im je po­sta­lo te­sno. Po­če­li su  jed­no dru­go is­ti­ski­va­ti kroz pro­zo­re i vra­ta. Za­ve­sa na pro­zor­či­ću bi­la je ne­ka vr­sta oba­ve­šte­nja da tu ži­ve lju­di, nji­hov vi­šak, ne od­ba­če­ne stva­ri. Ali ja to ni­sam znao. Na­ši su­se­di su se pre­li­li iz su­te­re­na u šu­pu – taj­no.

Ose­ćao sam or­gan­sko za­do­volj­stvo i ra­dost (de­či­ju) što se ta­ko zvuč­no pra­znim po li­me­noj ku­ći­ci na ko­joj je (ka­sni­je sa­zna­jem) već tri da­na bi­la obe­še­na za­ve­sa, a ra­đa­la se ide­ja i o lu­li kroz ko­ju bi dok se ku­ha išao dim. Uži­vao sam i uši­ma, ne sa­mo te­lom. Zvuk je bio tek ma­lo ja­či ne­go kad bi po kro­vu pa­da­la sa­mo ki­ša. Za­ba­cio sam gla­vu i oči pre­vu­kao kap­ci­ma. Iz­vio sam  se u stru­ku i svoj oklem­be­šen ud pro­ba­cio kroz re­šet­ke bal­ko­na. Po­čeo sam da se nji­šem i ne­što pi­šem mo­kra­ćom po kro­vu. Nji­šem dok me ni­je za­le­dio je­dan uz­vik.

– Ma šta ra­diš, ma­ja­mu­ne, pi­zda ti ma­te­ri­na. Jel to oš da mi se is­pi­šaš na gla­vu, aaa!? Mr­ci­no!

Ne znam ni sam ka­ko sam re­gi­stro­vao pr­vo od sve­ga ka­ko ta cr­na is­te­to­vi­ra­na po­ja­va u po­žu­teloj atlet ma­ji­ci, glav­ni me­đu de­com, od­ra­sli­ma i star­ci­ma, iz­go­va­ra reč maj­mun. On­da sam pro­stim sti­skom jed­nog mi­ši­ća pre­ki­nuo mlaz i po­krio se ru­ka­ma. Una­tra­ške sam uko­ra­čao u so­bu. Ni­sam hteo da mi vi­di još i du­pe. Sa­da, me­sec i po po­sle, za go­zbe­nim sto­lom, on me sva­kog ča­sa gr­li i lju­bi i oči­ma mo­li da ne­što od nje­ga tra­žim, a ja ne znam šta bih kad mi je u ži­vo­tu već sve da­to. Mlad sam, zgo­dan, vo­ljen i još pri­de he­roj. Moj vi­še spon­ta­ni ne­go smi­šlje­ni po­stu­pak oteo je od smr­ti je­dan tek za­po­če­ti ži­vot.

Kad bih na br­zi­nu taj dan oko ko­jeg se svi­ja ova pri­ča po­te­rao una­zad, dan što će kru­ni­sa­ti go­zba, vi­de­li bi me ka­ko u nje­go­vom ze­ni­tu plu­tam u ka­di i kri­jem se od vru­ći­ne. U njoj su ge­ne­ra­ci­je (ne­ke već mr­tve) spi­ra­le svo­ju ne­či­sto­ću. Ka­da je ogrom­na, od one za­bo­ra­vlje­ne vr­ste što sto­ji na la­vljim ša­pa­ma. Ni­ka­ko da je pro­gri­ze rđa! Le­žim u hlad­noj vo­di i raz­mi­šljam da li da dr­kam  ili če­kam de­voj­ku da se vra­ti s po­sla. Znao sam je još na vra­ti­ma pri­ti­snu­ti uza zid, op­te­re­ćen pri­ti­skom što su ga u me­ni stva­ra­li bes­po­sli­ca i mla­dost. Čim bi pa­la noć, na­te­na­ne sam joj se odu­ži­vao što mi je da­va­la da je uzmem sko­ro pre­ko ode­će.

Na­ta­pao sam se mla­kom vo­dom iz Sa­ve i do­sa­đi­vao (mo­žda i oča­ja­vao, ko zna). Ta je vo­da, po­ne­kad žu­ta, a po­ne­kad čak i cr­ve­na – kao da se još ni­je is­pra­la od po­sled­njeg ra­ta u ko­jem je klao i bio klan na­rod sa ko­jim sam ži­veo – do­ti­ca­la do me­ne kroz ne­za­mi­sli­vu zbr­ku ce­vi. Do­sa­da me pri­ti­sla svo­jom ogrom­nom ma­som. Mi­slio sam čak i o ra­tu u ko­jem se ni­je ni slu­ti­lo da će me bi­ti. Je­dva še­zde­set ki­la te­žak čo­vek (ukup­no sa pu­škom), što će ako pre­ži­vi po­sta­ti mo­jim ocem, u jed­noj ze­mlji pu­noj pla­ni­na i ste­na na­iz­men­ce be­ži i ide ka  smr­ti (po­vla­či se i na­pa­da ne svo­jom vo­ljom). Maj­ka mi je ma­la i či­ni tek smo­to­ljak u jed­nom zbe­gu. U smo­tulj­ku se krio i na­kit. Iz­me­đu tog već jed­nom lak­še ra­nje­nog mla­di­ća, iz­lu­đe­nom od puc­nja­ve i gla­di, i smo­tulj­ka ko­jeg te­žim či­ni skri­ve­no zla­to pru­ži­la se da­lji­na. Moj se rat tek spre­mao. Iz bu­duć­no­sti mi je slao sig­na­le. Ali to s ovom pri­čom ne­ma ve­ze. Mo­žda sa knji­gom u ko­joj je.

Ti da­ni su na­ka­zno li­či­li je­dan na dru­gi. Od­re­đi­va­la ih je či­sta, kroz bez­broj fil­te­ra i ga­za pro­či­šće­na si­gur­nost. De­voj­ka mi je is­par­ce­li­sa­la dan. Na­cr­ta­la kad tre­ba da usta­nem, je­dem, učim. Spre­ma­la me za svog mu­ža. Je­di­no lič­no mo­je u tom je da­nu (ži­vo­tu) bi­lo na­bi­ja­nje sna­ge na te­ra­si i tr­ča­nje u me­stu. Mo­jim dru­go­vi­ma je za­bra­ni­la pri­stup. Zva­la ih je kli­co­no­ša­ma. Na­kon ne­ko­li­ko  po­ku­ša­ja da mi se pri­mak­nu i oži­ve na­še dru­gar­stvo is­ko­va­no na uli­ci, od­u­sta­li su. Svi­ma nam je lak­nu­lo.

U uli­ci je te go­di­ne naj­ve­ći do­ga­đaj bio kad ne­ko ne­kom ukra­de re­tro­vi­zor ili lu­pi ša­mar. Bez tu­če, ubi­sta­va, čak i po­ku­ša­ja da se ne­što od to dvo­je iz­ve­de do kra­ja, ži­ve­lo se do­sad­no. Ja me­đu naj­ja­či­ma na tom kva­drat­nom ki­lo­me­tru ni­sam imao ne­pri­ja­te­lja, a vi­še ni pri­ja­te­lja. De­voj­ka mi je si­lom pri­li­ka po­sta­la sve. Na­jed­nom mi je bi­lo ja­sno za­što se lav, car ži­vo­ti­nja, to­li­ko do­sa­đu­je (ne la­vi­ca). Ni­je ima­lo šta da ga uz­bu­di i pre­pad­ne. O sve­mu to­me sam na pre­skok raz­mi­šljao u ka­di. U vo­di što mi se pe­la pre­ko vra­ta. Na sa­tu je pro­šlo još pet mi­nu­ta. Pi­sa­lo je di­gi­tal­nim ci­fra­ma 12:05.

On­da je to pod­ne – uža­sno mir­no, pre­tr­pa­no mi­sli­ma o ra­to­vi­ma, la­vo­vi­ma i dr­ka­nju, o to­me ka­ko je  do­sto­jan­stve­ni­je i pri­me­re­ni­je mo­jim go­di­na­ma (oko 25) da ume­sto u ka­du svr­šim sa svo­jom de­voj­kom, u za­gr­lja­ju – od pup­ka do gr­la ras­pa­rao je­dan gro­zan krik (ata­vi­stič­ki), krik ko­jeg su ti­ši­na i neo­če­ki­va­nost da se po toj vru­ći­ni ne­što de­si po­ja­ča­li do ne­ba. Nje­go­vo sre­di­šte bi­lo je dvo­ri­šte okru­že­no zgra­da­ma, a u jed­noj smo ži­ve­li mi, ja i mo­ja de­voj­ka. Zgra­de su krik, ume­sto da ga pri­gu­še, po­put ne­kog dži­nov­skog me­ga­fo­na – utro­stru­či­le.

Isko­čio sam iz ka­de i obu­kao na mo­kro te­lo ber­mu­de. Dok sam po­vla­čio raj­sfer­šlus, ušti­nuo sam se za gla­vić i vri­šta­nju iz dvo­ri­šta do­dao ma­lo svo­jeg (mi­slim vri­šta­nja). Kao svi tre­nut­no pri­sut­ni sta­na­ri u zgra­da­ma ko­je su so­bom gra­di­le ovo dvo­ri­šte, is­tr­čao sam na bal­kon da se nag­nem i vi­dim ono što sam bio čuo. A to je ovo.

Po dvo­ri­štu je tr­ča­la jed­na že­na. Da ni­je vri­šta­la i ras­pu­sti­la do ze­mlje se­du ko­su, ja bih u njoj pre­po­znao ba­bu ono­ga naj­ve­ćeg i naj­ja­čeg Ci­ga­ni­na iz či­jih usta se uvek di­mi­lo, po­gla­vi­ce. Sun­ce je od­o­zgo pe­klo i osve­tlja­va­lo sve do naj­be­zna­čaj­ni­je sit­ni­ce. Ni­je bi­lo šan­si da se ovo is­pod me­ne ne de­ša­va u stvar­no­sti. On­da sam kroz svu tu vri­sku i za­po­ma­ga­nje od sta­ro­sti i pa­ni­ke pro­mu­klog gla­sa, čuo de­či­ji kmek. Do­pi­rao je iz onog što je že­na sve vre­me sti­ska­la. „Dok­to­ra, dok­to­ra zo­vi­te, hit­no!“ ur­la­no je u gro­tlo sa zad­njeg spra­ta.  Na dnu gro­tla se ba­ca­ka­la sta­ri­ca i vi­jo­ri­la be­lom ko­som. „Sr­ce mo­je, dži­ge­ri­co, sr­ce mo­je, dži­ge­ri­co!“ Man­tra­la je. Smo­tu­ljak je sve ti­še kme­čao.

Ni dan-da­nas ne znam da li se na­še dvo­ri­šte za­tam­ni­lo od cr­ne ru­ke smr­ti, ili je to iza­zvao pro­sto oblak. Pre­sko­čio sam ogra­du i usko­čio u nje­ga (pr­vi sprat). Ni­je bi­lo vre­me­na za si­la­zak ni­za ste­pe­ni­ce i pro­laz kroz vra­ta što su sa na­še stra­ne iz ne­kog za­bo­ra­vlje­nog, u pro­šlost uto­nu­log raz­lo­ga bi­la uvek za­klju­ča­na. Od pa­da su mi pu­kle ber­mu­de, a ta­ba­ni me žig­nu­li. Sko­čio sam na bri­de­će no­ge i sti­gao ba­bu. Oteo sam joj ono što je ste­za­la i šti­ti­la od sve­ga osim od se­be i raz­mo­tao ga. U ru­ka­ma mi se na­šla po­lu­hlad­na be­ba od ne­ko­li­ko me­se­ci. Mu­ška.

– Ba­ba, ka­ži, šta se ovo de­si? Go­vo­ri, ee­ej! – ni­je mi bi­lo va­žno što dr­mu­sam sta­ru že­nu i bu­dim je iz ek­sta­ze. „Sr­ce mo­je, dži­ge­ri­co, sr­ce mo­je, dži­ge­ri­co!“ ur­la­la je. „Ma, je­ba­la te dži­ge­ri­ca, ka­ži šta je!?“ Već se po­la zgra­de sli­lo u dvo­ri­šte. Lju­di mi­sle ka­ko su od po­mo­ći i kad sa­mo gle­da­j i sto­je.

Pu­ko sam joj ša­mar da je vra­tim u svo­ju di­men­zi­ju. Di­men­zi­ju ko­ju od­re­đu­je me­sto, da­tum i čas. Ni­je bi­lo vre­me­na za ci­gan­ske vradž­bi­ne.

– Što su mu iz­go­re­la usta? – drao sam se.  – Šta je ovo pi­lo, aaa!?

– Sok – re­kla je ba­ba i bri­znu­la u svi­ma po­znat ovo­ze­malj­ski plač.

– Ka­kav sok – po­ka­ži.

– Od ja­bu­ke.

– Ba­ba, bre, je­bo te, ovo je sa­mo fla­ša od so­ka. Unu­tra je fir­najz. ’Bem te u gla­vu se­du!

To je iz­go­vo­ri­la mla­da Ci­gan­ka u mi­ni suk­nji, na­šmin­ka­na i po­sa­đe­na na vi­so­ke šti­kle, ba­bi­na pra­u­nu­ka mo­žda. Šti­kle su joj bi­le ta­nje od olov­ki. Ni­je se zna­lo da li od­ne­kud do­la­zi ili je tek po­šla. Sva­ko je u toj ši­ro­ko raz­u­đe­noj po­ro­di­ci ra­dio. Pa i oni ko­ji su još bi­li de­ca. Ni­šta ni­je bi­lo sra­mo­ta. Je­di­no be­ba i ba­ba ni­su ni­šta ra­di­li. Če­ka­lo se da jed­no po­ra­ste a dru­go umre.

Ja ni­sam baš do de­ta­lja znao šta je fir­najz, ali zvu­čao mi je opa­sno i otrov­no. Već sam sa umi­ru­ćim de­te­tom, go­to­vo spa­lje­nim iz­nu­tra, vo­zio u bol­ni­cu. Gu­me su cvi­le­le, a mo­tor se drao. Bo­sim no­ga­ma sam na­iz­mjen­ce pri­ti­skao koč­ni­cu i gas. De­te se ot­po­za­di ko­tr­lja­lo i tum­ba­lo i po­če­lo ja­če da kme­či. „Je­bem ti, ako ga ne ubi­je fir­najz, ubi­ću ga ja ovom vo­žnjom ko­ja je opet ta­ko opa­sna i na ru­bu su­da­ra i pre­vr­ta­nja bi­la zbog nje­ga, de­te­ta“, mi­slio sam. Po­sled­nji ki­lo­me­tar pro­ve­zao sam kroz park, od­ska­ču­ći od ze­mlje i iz­be­ga­va­ju­ći klu­pe i dr­ve­će i iz­bio pred bol­ni­cu. Ni­šta što vo­zi po ze­mlji ni­je mo­glo sti­ći br­že.

Kao da je sa­mo me­ne oče­ki­va­la i tu tu­đu be­bu, mo­ja de­voj­ka u dok­tor­skom man­ti­lu nas je… u stva­ri, ne znam šta nas je, po­što mi se tu pre­ki­da se­ća­nje. Znam sa­mo da sam, ugle­dav­ši je, bio si­gu­ran da će be­ba osta­ti ži­va. I osta­la je.

Čim je iz bol­ni­ce sti­gla vest da je odoj­če spa­se­no i da će ga za ko­ji dan vra­ti­ti ku­ći da i da­lje ži­vi, ra­ste i bu­de ne­ko vre­me naj­mla­đe od svih, dvo­ri­šte je pro­klju­ča­lo od ra­do­sti. De­voj­ka i ja smo po­zva­ni na go­zbu, a ba­bi ko­ja je po­me­ša­la sok od ja­bu­ke i fir­najz po­če­lo je da se pra­šta. Kad sam se ohla­dio od svog tog ska­ka­nja, tr­ča­nja i lu­de vo­žnje, po­če­li su da me bo­le ta­ba­ni. De­voj­ka mi je da­la ne­što da po­pi­jem pa su mi sko­ro od­mah pro­šli. Čak je i bol do­bro­do­šao; pod­se­ćao me šta sam u sta­nju  uči­ni­ti za dru­gog.

U su­mrak, kad je že­ga pro­šla, po­sta­vljen sam na če­lu sto­la u no­vu fo­te­lju. Ni­sam ni slu­tio da je mo­že ima­ti ne­ko ko ži­vi u po­dru­mu. Na fo­te­lji se kla­ti­la ce­na. Bio sam pr­vi ko­ji će je is­pro­ba­ti.

Iz po­dru­ma bez re­da i smi­sla iz­la­ze cr­no­ma­nja­sti lju­di svih po­lo­va, uz­ra­sta pa i sklo­no­sti.

Za­u­zi­ma­ju sto­li­ce ko­jih ta­ko­đe ima svih vr­sta. Mo­že se re­ći da su slič­ni­ji ti lju­di iz­me­đu se­be, ne­go sto­li­ce na ko­ji­ma su. U za­jed­ni­ci ih dr­ži na­vi­ka, a i ose­ćaj da su ta­ko si­gur­ni­ji i ja­či. Kroz sva li­ca, bi­lo sta­ra, bi­lo mla­da, mu­ška ili žen­ska, na­sta­vlja se jed­na te ista cr­ta umre­že­na s cr­ta­ma i cr­ti­ca­ma iz ce­log sve­ta. To ogrom­no ple­me, od ko­jeg se u na­še dvo­ri­šte ne­što ma­lo ot­kru­ni­lo, la­ko je uči­lo da svi­ra i pe­va. S jed­ne stra­ne fo­te­lje što se već ob­li­ko­va­la pre­ma me­ni stvo­ri­la se vi­o­li­na, a s dru­ge har­mo­ni­ka. Na pr­vi škri­panj vi­o­li­ne, na pr­vi udi­saj i iz­di­saj har­mo­ni­ke po ko­joj se još od­i­stin­ski ne svi­ra već se sa­mo ot­kra­vlju­ju pr­sti, mo­ja du­ša bu­bri, a te­lo se je­ži. Vi­še že­na i de­vo­ja­ka, od ko­jih pre­po­zna­jem onu što zbog po­sla mo­ra i u snu bi­ti na­šmin­ka­na i na­mi­ri­sa­na (što ne zna­či i či­sta), do­no­se hra­nu i u slo­je­vi­ma je re­đa­ju po sto­lu.

I haj­de da po­no­vi­mo, ali ne baš od re­či do re­či, da se hra­na pre­li­va pre­ko sto­la, da je mo­ra­ju sa­bi­ti da bi sva sta­la, da ima to­li­ko pi­ća stra­nih mar­ki da mi pa­da na pa­met ka­ko ni­je sve po­šte­no pla­će­no. Pre­da mnom je čak neo­t­pa­ko­va­na fla­ša ko­nja­ka na ko­me pi­še CA­MUS i reš pe­če­no pra­se. No­gi­ce su mu skvr­če­ne, a re­pić smo­tan u upit­nik. Go­lim ru­ka­ma ki­dam pra­se i ba­cam ga u naj­bli­že ta­nji­re. Gla­vi­cu mu da­lje od­gur­nem da se raz­ja­plje­na nju­ška i sti­snu­te oči ne­kom dru­gom sme­ju u li­ce. Do onih u dnu go­zbe od hr­ska­vog pe­če­nja do­ći će tek mi­ris. Sve što je naj­sku­plje i naj­ma­sni­je na ovom sto­lu na­gu­ra­no je ka me­ni, i je­dva da pro­đe mi­nut a da me ne po­nu­de još ne­čim. Ras­kop­čao sam i ko­šu­lju i ber­mu­de i osta­vio sto­ma­ku pro­sto­ra da se ši­ri. Tek ne­pun sat je­dem i pi­jem. Vi­o­li­na i har­mo­ni­ka, sa­da već uskla­đe­ne, po­la­ko nas uvo­de u noć. De­voj­ka (zar opet ona ko­joj je ži­vot na­me­nio to­li­ko ulo­ga) po­či­nje pe­va­ti i to ne ta­ko lo­še. Ru­ke s du­gač­kim na­la­ki­ra­nim kan­dža­ma sta­vlja mi na go­la ra­me­na (ko­šu­lju sam od­ba­cio) i ma­si­ra me. Kad za­ba­cim ko­njak niz gr­lo, na tren vi­dim nje­no tam­no li­ce i be­le zu­be. Si­ja­ju iz usta po­put neo­na. U tan­ku, krat­ku ha­lji­nu je­dva joj  sta­ju si­se. Za­mi­šljam ka­ko im je te­sno i vru­će i ka­ko se iz­me­đu njih sli­va znoj. Svi su bo­si ili u jef­ti­nim pla­stič­nim pa­pu­ča­ma osim nje ko­ja se i da­lje mu­či na šti­kla­ma jer joj je po­sao da bu­de le­pa. Po­red me­ne se tu i ta­mo stva­ra onaj što sam ga s te­ra­se uma­lo po­pi­šao. On je glav­ni. Iz svo­je gla­ve di­ri­gu­je svi­me. Gr­li me i oči­ma mo­li da ne­što od nje­ga tra­žim a ja ne znam šta bih kad mi je u ži­vo­tu već sve da­to. Jed­no de­te, spe­ci­ja­li­zo­va­no mo­žda za re­tro­vi­zo­re i bri­sa­če ali sa­mo s ne­mač­kih mar­ki, sta­vlja mi kru­nu od kar­to­na po­su­tu zlat­nim pra­hom i op­to­če­nu sta­kal­ci­ma. Ni­sam ni slu­tio da ću u ži­vo­tu bi­ti jed­nu noć i kralj.

Dru­go, vi­še de­voj­ka ne­go de­te, po­li­va mi bo­se no­ge cre­vom i hla­di me od vru­ći­ne. Šljap­kam no­ga­ma po ras­hla­đe­nom be­to­nu i ce­rim se. Ta­ko mo­ra da iz­gle­da i ose­ća se po­gla­vi­ca ko­me se ple­me do­dvo­ra­va; ne iz stra­ha, već lju­ba­vi.

S ne­ba si­ja­ju zve­zde, a na na­šem sto­lu sve­će. Po­ka­za­lo se da je le­po što ne­ma stru­je. Od­o­zgo se je­dan za dru­gim ga­se pro­zo­ri na zgra­da­ma. Po­što sam ne­za­po­slen, sve­jed­no mi je ko­ji je dan, čak i go­di­na. Sad u mra­ku (vi­še po­lu­mra­ku) in­stru­men­ti iz­gle­da­ju kao da leb­de i sa­mi svi­ra­ju. Po­red me­ne do­vla­če dru­gu fo­te­lju i u nju se­da Ci­ga­nin na či­jim le­đi­ma je is­te­to­vi­ra­no ogrom­nim slo­vi­ma KAR­ME­LA. Pre­ba­cu­je pre­ko me­ne svo­ju te­šku ru­ku ko­ju još vi­še ote­ža­va zlat­na na­ru­kvi­ca. Pr­vi put se­dim na me­stu gde ima to­li­ko bo­gat­stva i si­ro­ti­nje,  i to jed­no uz dru­go.

– E pa, ku­me, hva­la ti. Ono mi je lju­bim­če. Dok bi mi svi sti­gli s po­sla, de­te bi cr­klo. Živeo ti me­ni! Ku­ma imam u Ne­mač­ku, a sad i te­be ov­de.

– Ma sre­ća da su se po­ve­za­li mo­ja br­zi­na i nje­na pa­met – de­rem se. Pre­ne­ra­žen sam ovim spo­jem re­či ko­je mo­že pod­ne­ti pa­pir, ne i go­li ži­vot.

Po­ka­zao sam ru­kom na svo­ju de­voj­ku ko­ja je onoj ba­bi (ne­kom i pra­ba­bi) po­mo­ću sa­ta i pr­sta me­ri­la puls. Sad joj je ko­sa bi­la na­gu­ra­na pod ma­ra­mu, pa ni­je de­lo­va­la stra­šno. Od da­na­šnjeg ska­ka­nja po dvo­ri­štu, dok ju je ne­ka ne­po­zna­ta si­la dr­ža­la u vla­sti, ni­je pre­sta­la da se tre­se.

Mo­žda će­mo i nju spa­sa­va­ti, ko zna.

– A ti oša­ma­ri mo­ju ba­bu, a! Ma ne­ka si, ne­ka, ni­je po­pi­la šlja­gu već pe­des go­di­na, ha, ha! Me­ne je ču­va­la al me ni­je tro­va­la. Bi­la je mla­đa i ja­ča.

– Ma ima još sna­ge. Da si je vi­do ka­ko ska­če po dvo­ri­štu!

– A to ti ni­je ska­ka­la u stva­ri ona, al ne mo­žeš ti to da sva­tiš, beo si.

– Pa ko­me sam on­da lu­pio ša­mar, aaa?

– E, bo­lje da ne znaš.

I ni­je mi se sa­zna­va­lo. Dao sam mu od svog ko­nja­ka. Sad su mo­joj de­voj­ci pre­ko pu­ta svi pru­ža­li ru­ke da im iz­me­ri puls. Do­bi­la je od Kar­me­le be­lu ma­ji­cu s pra­vim kro­ko­di­lom. Ima­ti bes­plat­nog dok­to­ra u dvo­ri­štu za njih je bi­lo fa­sci­nant­no. Bes­plat­nog i još le­pog. Kar­me­la je opet pre­ba­cio onu ru­ku pre­ko me­ne i pri­vu­kao me. Bio je već pi­jan.

– E, sad mo­žeš da pi­šaš s te­ra­se kol­ko oćeš. Ne sme ni­ko da ti bra­ni. Svi mi ima­mo ne­ke svo­je fo­re – te­šio me.

– Ma to mi je pr­vi put, čo­ve­če, u WC-u je bi­lo pu­no bu­ba, ne znam oda­kle ih to­li­ko – prav­dao sam se. – Ve­li­ke ko de­či­ji au­ti­ći!

– To smo ih mi po­sla­li va­ma go­re, ha ha, aj­de pij, je­di, sve je ovo pred to­bom tvo­je, ka­žem ti, od sad ras­pa­li od­o­zgo, sa­mo ne­moj baš pred de­com da se ski­daš go, znaš. Šta zna­ju ma­la de­ca.

– Ma jel si ti lud?

– Ni­sam lud, ne­go sam pu­no to­ga vi­do. Kad sam bio kod ku­ma u Min­hen, vi­do sam ku­ću u ko­joj na jed­noj stra­nu uđu lju­di, nor­mal­ni, ova­kvi ko ja i ti, a iza­đu že­ne.

Shva­tio sam da mi ne­ma po­mo­ći. Ovaj Ci­ga­nim me kla­si­fi­ko­vao i od­re­dio mi me­sto u svom sve­tu.

– I šta si još vi­deo, aaa?

– Vi­do sam i čo­ve­ka sa šim­ši­rom u du­pe­tu ka­ko sto­pi­ra ko­la.

– Ha, ha, ha! A jel’ mu ne­ko stao.

– Ha, ha, ha! A jel’ bi mu stao ti?

Kar­me­la i ja smo se već bi­li do­volj­no omi­ri­sa­li da me je mo­gao pi­ta­ti i ne­što lič­no.

– A ti ovu svo­ju de­voj­ku mno­go vo­liš?

– Jel ti to na­ga­đaš ili znaš?

– Znam, bra­te, mno­go se bre ču­je­te kad ste za­jed­no, a gde su vam de­ca vi­še, ne va­lja to­li­ko u

pra­zno, ako bu­deš teo u pra­zno, evo ti na­ša Prin­ce­za, pa je drn­daj. Za te­be bi bio po­pust.

– Ko­li­ki?

– Pr­vi put bes­plat­no.

– A jel va­ži to i ve­če­ras kad mi de­voj­ka ode na spa­va­nje? Ona ra­no ide na po­so.

– E pa ni­sam baš to­li­ki Ci­ga­nin! Šta bi, da je­beš tri me­tra od nje!? Ne­ma ve­če­ras i da pla­tiš. Pa dok­tor­ka mi je kao rod. Spa­sla je Ti­gra! Sa­če­kaj ma­lo. Ola­di se. Kur­ton je bes­pla­tan, ta­nak, ne­mač­ki, za­bo­ra­ve lju­di da ga ski­nu.

– Dok im se ne pri­pi­ša.

– Ta­ko je. A znaš ti od kad ja nu­dim kur­ton uz nju?

– Od kad?

– Od kad su ne­ka sto­ka po­če­la svoj da bu­šu da na­pa­ko­ste. Za­ra­diš pet ban­ki, a sto daš za ki­re­ta­žu, jel se to ta­ko ka­že?

– Ka­že se.

– E vi­diš, ku­me, ka­ko ja znam. Ha, ha, ha!

U taj čas po­sle po­no­ći u stru­ga­nju be­ba iz ma­te­ri­ca ni­sam na­la­zio ni­šta sme­šno. Čak me je i

bo­le­lo dok za­mi­šljam ka­ko se ma­te­ri­ca (če­sto sa­mo ma­te­ri­ca, ne i ona či­ja je) opi­re da se po­va­di plod. De­voj­ka mi je pri­šla i za­gr­li­la me. Ni­je s me­ne ski­da­la oči. Bo­ja­la se da će me ne­sta­ti ako sa­mo jed­nom trep­ne.

– Oćeš i ti da ti iz­me­rim puls?

– Mo­že.

– On­da aj­de go­re sa mnom, do­sta si bio kralj, bu­di ma­lo rob.

Ski­nu­la mi je kru­nu s gla­ve i sta­vi­la na sto. Sa svi­ma se po­gle­dom opro­sti­la i po­ve­la me u stan. Dva­de­set pa­ri cr­nih oči­ju to­plo nas je is­pra­ća­lo na po­či­nak. Me­ni se ni­je išlo, sve dok iz nje­ne

ru­ke u mo­ju ni­je ne­što po­te­klo.

Ne­što što mo­ra da je bi­la lju­bav.

P.S. To je bi­la go­di­na u ko­joj smo ja i mo­ja de­voj­ka spa­sli tu­đu be­bu, a svo­ju ipak ubi­li. Još smo ih ne­ko­li­ko pro­ve­li za­jed­no. Re­šet­ke ko­ji­ma me je ogra­di­la od dru­gih kri­vio sam i ši­rio i na kra­ju ula­zio i iz­la­zio po svo­joj vo­lji iz tog sim­bo­lič­nog ka­ve­za. Jed­nom, ka­ko to obič­no bi­va, za­ka­snio sam s po­vrat­kom. Stan je bio ise­ljen. U cen­tru naj­ve­će i naj­hlad­ni­je so­be oče­ki­va­la me tor­ba i jed­no pi­smo na­le­plje­no se­lo­tej­pom na nju. Kroz otvo­ren pro­zor bez za­ve­sa ula­zio je sneg. Se­tih se ka­ko ja ni­kad ne­ću tu upa­li­ti va­tru ni­ti je odr­ža­va­ti za ne­kog. Kad sam otvo­rio pi­smo, u nje­mu ni­je bi­lo ni­šta. Ipak, sa­ču­vao sam ga. I u pra­znim pi­smi­ma ne­što pi­še. Bar me­ni.

Leteći Beograđanin – Izabrane i nove priče, Laguna, Beograd

Foto koncept korzportal: MSUV, Slavimir Stojanović,  2016. 

PROČITAJTE PRIČE OSTALIH AUTORA NA KORZOPORTALU: pogresna-dijagnoza, istorija-ljubavi, sneg, drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, porodicne-veze, cista-dusa,  anarhija, ljubav-rad-gubitak, sta-sve-hocu, 8-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: Firnajz appeared first on Korzo.

U sred subotnjeg podneva začuo se nenajavljeni  mini hor – oradio,  ni manje ni više nego na glavnom novosadskom trgu, ispred Gradske kuće. Korzoportal na licu mesta.

Baloni, bedževi, nasmajana lica, okupljaju se horisti – oradio na delu, u bliskom kontaktu sa Novosađanima…

Priprema pred nastup

Dirigent Vukašin Kartalović

Hor oradio imao je prijatelje iz KUD Sonja Marinković koju su pomogli da sve zvuči horski još kvalitetnije… Aranžman: Filip Vlatković.

Ove godine – 2016, oradio je proglašen za najbolji radio na Međunarodnom evropskom takmičenju “Radio bitka”. Dve godine postojanja u okviru Radio televizije Vojvodiner obeležava 29. novembra (2016). Njihov moto mogao bi biti – energija, pamet – bez granica.

PROČITAJTE I: korzo-portal-postoji-godinu-dana, festival-ulicnih-sviraca-u-istorijskom-gradu, javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja, f-a-c-k-muzej-u-msuv-koncert-otvaranja, sok-zadruga-izlagacki-praktikum

The post Novi Sad: Radio koji ima hor – oradio appeared first on Korzo.

Kako su dve reke Sava i Dunav, a Beograd na njihovim obalama , doprinele da Korbizje kaže –  „Beograd je najružniji grad na najlepšem mestu“. Ili su ove reči urbana legenda?

Beograd je vekovima menjao imena, uostalom kao i države u kojima se nalazio, ali je položaj na dvema rekama Savi u Dunavu  ostao za uvek prepoznatljiv. Još prve naseobine na teritoriji današnjeg Beograda nastale su uz reku. Reke su korišćene u različite svrhe, oblasti su široke – poljoprivreda, ribolov, odbrana, granica, trgovina,  transport… Da je položaj Beograda bio drugačiji možda ni istorija ne bi bila ista, a samim tim ni današnji izgled ovog grada. Tako možda jedan od najveći arhitekata sveta Korbizje nikada ne bi rekao da je –  Beograd najružniji grad na najlepšem mestu. Lepota je stvar ukusa, ali Korbizje je imao pravo da su reke beogradsko najlepše čudo. Možda bi promenio mišljenje da je znao da na obalama Save i Dunava teče skriveni život srca grada –  a izvan gradske vreve?

Na obalama Save i Dunava sve je više sojenica i plutajućih kućica. Šarolikost ove improvizovane arhitekture može da bude zanimljiva i privlačna. Međutim, ono što  skrivenom životu na rekama daje draž jeste boemska atmosfera, ni malo nalik na gradsku napetost i vrevu koja je toliko blizu, a daleko odavde. Beogradski glumci, pisci, slikari, muzičari… bili su i jesu ljubitelji reka i postoje nebrojene anegdote iz njihovih života na rekama. Tako je Momo Kapor pronalazio inspiraciju na svom splavu na Savi, a velikan teatra, reditelj Bojan Stupica je kuvanje riblje čorbe shvatao takmičarski ozbiljno – prosuo bi kotlić riblje čorbe u reku kada mu srk čorbe ne bi bio po ukusu.

Svakako da od  riblje čorbe ne bi bilo ništa da nije alasa. Veština ribolova starija je od Beograda, a pecaroška strast povezuje generacijama porodice. Prizor ushićene dece koja zabacuju udice pored usedelih strpljivih očeva nije neuobičajen. Takođe se u beogradskim tramvajima, ne retko, mogu videti pecaroški štapovi koji vire iz rančeva ljudi u prslucima načičkanim džepovima. Ribolovci su najbrojniji pod mostovima, kod Pristaništa, na dunavskim i savskim šetalištima… Čitave alaske naseobine donedavno su postojale podno Kalemegdana pre nego što su iseljene zbog izgradnje novih zgrada i Sportskog centra 25. maj. Ali alasi još šire mreže na ovoj lokaciji sa, kako se čini, neumanjenim uspehom. Zanimljivo je da ihtiolozi tvrde da riba uhvaćena u Savi i Dunavu može bez bojazni da završi na trpezama zato što su ove dve reke – nezagađene.

Bogatstvo flore i faune Beograda i njegovih reka ne završava se na ribama. Ptice su druga, živopisna priča. Jedna od najuzbudljivijih tačaka za ljubitelje ptica jesu Veliko i Malo ratno ostrvo, na ušću Save u Dunav. Nije čak ni potrebno zakoračiti tamo, već se samo provozati ribarskim čamcem, ili još bolje kajakom, da biste se izgubili u jatima pataka, gnjuraca, čaplji… Ne postoji takvo bekstvo iz grada, a da ostanete takoreći u centru grada. To je Veliko ratno ostrvo! Pošto se do njega ne može doći nikako drugačije sem čamcem, većina Beograđana nikada nije kročila u ovu lepotu gde vam se na dlanu nalazi vrt za koji se ne plaća ulaznica.

Tradicija sportova na vodi je deo opšte kulture svakog Beograđanina. Ako poneko makar i lenjo  nije načinio par prsnih zamaha Savom leti, sigurno je čuo o uspesima mnogobrojnih kajakaša, veslača, vaterpolista… A prve utakmice vaterpola odigravale su se ne u bazeniva već u Savi, između drvenih pontona. Veslanje je kao i uvek sport koji u ljudima budi poštovanje, a sve su brojniji i veslači iz razonode u drečavim kanuima na naduvavanje koji beogradskim rekama daju još veseliji letnji izgled.

Decenijama se postavlja pitanje zašto Beograd “ne živi” na svojim rekama.  Korbizjeova rečenica „Beograd je najružniji grad na najlepšem mestu“ navodi se u ovakvim debatama. Decenijama, pa i vekovima organizovani su različiti konkursi za izgradnju okoline centra grada na samim obalama. Rešenja su zaprepašćujuće raznolika. Međutim zbog grandioznosti ovih projekata, sasvim suprotnih ekonomskih prilika i raznih drugih okolnosti, realizacija povezivanja urbanog centra grada sa rekama je i dalje tema o kojoj se priča.

A da li je stvarno tako? Da li Beograd ne koristi svoje reke ili ih samo ostavlja rasterećene? Beograd leti živi na vodi. Od kupališta, restorana, kafića, noćnog života, venčanja, plovljenja, jedrenja, ribarenja do amaterskih i profesionalnih sportova. Sve se odigrava na vodi. Najbolje uspomene iz detinjstva i mladosti su sa reka. Najbolja i najduža ljuljaška u Beogradu je na brodu „Povetarac“. Najlepše vizure grada su sa reka. Najskrivenije tačke Beograda su na rekama. I nema Beograđana koji neće ispričati priču o rekama… I svako ima svoju priču. Najlepšu.

Milica Tanasijević

Foto: Jelica Vasić, Stefan Stojanović

Tekst o beogradskim rekama nastao je na radionici „Skriveni uglovi Beograda“ 2016. na kojoj su se ispitivali različiti slojeva grada i njihovo značenje, kao i važnost kulturnog nasleđa i mogućnost različite interpretacije baštine.

PROČITAJTE I: beograd-na-vodi-i-drugi-gradovi-na-vodi,  deklaracija-o-beogradu-na-vodi, marina-pavlovic-skulpture-kao-toponimi-beograda-ivan-mestrovic, undergrad-bastina-beogradskog-podzemlja,

The post Beograd – Sava i Dunav kao baština appeared first on Korzo.

 Novi Sad ima mural posvećen prvim novosadskim biciklistima. Autor je Rosha Panonski koji ga je oslikao na zidu zgrade gde se nalazi Američki kutak. Korzoportal priča “Biciklom u Evropu“.

Povod za nastanak murala je obeležavanje 12 godina rada Američkog kutka. A prvi novosadski biciklisti krenuli su ka Beogradu 1886! I stigli na cilj.

Moj svakodnevni najbolji drug od marta do oktobra je bicikl. Stoga i priča koja sledi.

Novi Sad, 2016.

Biciklom u Evropu

Jurim novosadskim ulicama, obilazim autobus progorelog auspuha iz koga se vije dim nezdrave boje, bankina nije prepreka za moje vozilo ako nije oštre ivice, obilazim dugačke kolone vozila u oba smera u zakrčenoj uskoj ulici i osvajam za njih neosvojivi prostor, krivudam trotoarom Bulevara Mihajla Pupina pored Dunavskog parka zaobilazeći pukotine, rupe, pešake. Metalik sivi auto parkiran je baš na rampi  (zakošeni uspon) pešačkog prelaza za osobe sa invaliditetom koji biciklistima dobro dođe, gazda stoji pored, kao krila raširio vrata na svom ljubimcu i preprečio prolaz svakome, pa stajem uz škripu nepodmazanih kočnica nalivenih pljuskovima i pokazujem mu prstom ono prosto, odlazeći.

Osećam neobičnu snagu osvajanja prostora na biciklu, jedinom prevoznom sredstvu koje umem da vozim. Kad se iz Gradića sjurim s mosta nizbrdo ka Novom Sadu mislim „ma, sve ću da vas sredim“. Koga?  Jasno sam rekla, Sve, na bar pet destinacija na koje odlazim i gde me čekaju – oni  koje ubeđujem da finasiraju „divan projekat, nikad tako nešto niste videli“, druge molim za intervju „Mirjana, što ti je dobra kosa, hoćeš izjaviti za…“ ili komentar Aktuelne situacije „budite ljubazni kao i uvek…“, šnajderku ubrzavama da ušije rascepljeni šlic na haljini od kineske svile boje paučine sa Viner Placa (subotnji buvljak) kako bih imala garderobu za otvaranje Sterijinog pozorja, u prodavnici tkanina na kilo pronalazim metar i po beličastog mebl štofa za dve kvazi stilske stolice (420 dinara, super!). Sve to trpam u korpu na volanu, pored tašne koja mi, ipak, daje notu ozbiljnosti kada prestanem da vrtim pedale.

Idem ka Skupštini Vojvodine na parking. Prošle godine nije bilo ovog genijalnog izuma – gvozdenog držača za dvotočkaše, pa sam nekoliko puta mrtvoladno mog ljubimca prislonila na zgradu Banskih dvora, pored glavnog ulaza dok me jednom ljubazno osoblje nije upozorilo „nemojte molim vas“. Poštujem, ali baš je belom, mermernom zidu Skupštine dobro stajao moj pink-fluoroscentni ljubimac.

Ponosna sam na sebe dok sa visine sica posmatram novosadski svet kao celinu poznatih i nepoznatih likova. Ne znam zašto mi se čini da za mene kada sam na biciklu nema prepreke (sem vetra i pljuska). Od kad je sunčano, češće oblačim suknju da bi mi pocrnele sada pihtijasto bele noge. Solarijum prezirem. Dok huji vazduh oko tela u vožnji čini mi se da brže crne ekstremiteti. Još kad stavim tamne naočare, pa se u malo hladnijim jutrima obavijem bež pašminom na čijim su krajevima crveni i narandžasti cvetići i perličke stuštim niz pomenuti most, ko će me, preplanulu, prestići.

Žao mi je moje drugarice „biciklistikinje“, na visokom položaju u velikoj državnoj firmi, koju je direktor video kada je dolazila na posao i zgranuo se što se dovezla biciklom. „Nemoj više da te vidim tako. Vijoriš mi tu kao neka Meri Popins, sramotiš nam Kuću“, rekao je. Ona, zinula u neverici. Htela je da mu kaže kako poznati evropski ministri dolaze na isti način na posao i kako njihovi nadređeni to ističu kao plus imidžu dotičnog ministarstva, htela je da pomene predsednika države u Skandinaviji i jednog novosadskog bogataša svetskih manira, ali je zanemela.

Kakva zabluda da se u Evropu ne stiže i biciklom.

Bojana Karavidić

PROČITAJTE I: zelene-staze-srbije-trasama-nekadasnjih-pruga, uzice-pruga-uskog-koloseka-postala-zelena-staza, javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja, andras-urban-what-is-europe

The post Novi Sad: Mural biciklistima / Biciklom u Evropu appeared first on Korzo.

Jelena Erdeljan istražila je deo naše graditeljske baštine koju prati i neizmerno vredna duhovna. Grad u Mađarskoj –  Sentandreja. U toj varoši živeli su njeni preci… Projekat “Nepokretno nasleđe u Srbiji”.

Blagoveštenska crkva, Sentandreja

„Sentandreja sa svojom srpskom okolinom po sticaju neodoljivih prilika izgubivši svoju nekadanju važnost po ostalo Srpstvo, a time i svoj ugled u njemu, malo je poznata danas…Odvojenost njenog položaja od ostalih srpskih krajeva pak čini verovatnim, da će se i ovakvi oskudni momenti predati zaboravu. Pa i sami današnji Sentandrejci, pod uticajem novih prilika, sve više gube iz vida lepu prošlost svoga rodnog mesta, te im one nasleđene i svesti pune izreke: „Mi že Sentandrejci cela sveta slavni“, pa i ona druga, doduše geografski malo netačna ali opet karakterna: „Budimpešta ravna, Sentandreja slavna“ – sve neshvatljivijim postaju.“Ovim rečima počinje prva savremena istorija Sentandreje, Momenti iz prošlosti i sadašnjosti varoši Sentandreje, nastala iz pera Pavla Sofrića, a štampana u Nišu pre više od stotinu godina (1903).

Od tog vremena do danas, zaborav sve više prekriva staru Sentandreju, prvobitno naselje srpskih migranata koji su do ovog mesta na Dunavu 20 kilometara uzvodno od Budimpešte stigli 1690. godine predvodjeni patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem i svojim Kovčegom zaveta, moštima svetog kneza Lazara. Barokni grad XVIII veka razvijene trgovine, zanatstva, kulture i prosvetiteljstva, te centar romantičarske književnosti XIX veka oličene u stvaralaštvu njegovog slavnog potomka, Jakova Ignjatovića, za Srbe je danas mahom marcipanski šećerna slika davnih dana nedovoljno poznate (a upravo zato) idealizovane (ili satanizovane) nacionalne prošlosti koja se već gotovo stotinu godina više sistematski zaboravlja nego proučava.

Potok, Sentandreja

Za one malobrojne, potput mene – autorke ovog teksta, koji su još živi potomci Sentandrejaca, u ovom slučaju takođe i migranata unutar Austrougarskog carstva s početka XX veka, pristiglih iz Deve u Transilvaniji, krećući se za službom pojca Budimske eparhije Milana Erdeljana,  Sentandreja je mesto porodičnog sećanja vezanog kako za svečane trenutke starih božićnih i uskršnjih običaja i prve školske dane jednog od petorice Milanovih sinova, Miloša, potonjeg dekana Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, hebrajiste i bibliste, glavnog redaktora prevoda Novog zaveta na savremeni srpski jezik, tako i za trpezu na kojoj se pečenica služi uz sos od ribizli, a uz koju se priča o marifetlucima sa Magarčevog brega, Arsinom ulaženju i izlaženju iz kuće kroz prozor i spuštanju u limenom koritu niz zaleđeni sentandrejski potok. U tom porodičnom prostoru sentandrejskog sećanja, sedam sentandrejskih crkava i osam sentandrejskih krstova, najznamenitiji do danas pretrajali spomenici materijalna baštine Srba u Mađarskoj, čine fon i zapravo drugi plan, scenografiju, u kojoj žive sećanja na stvarne učesnike važnih trenutaka porodice i srpske zajednice u Mađarskoj, te stare porodične prijatelje – vladiku budimskog i potonjeg patrijarha srpskog Lukijana Bogdanovića, vladiku budimskog Georgija Zubkovića, protu Čampraga, protu Hužvika, Terzine i Stefanoviće.

 Srpska ulica, Sentandreja    

Od tih sedam crkava, koje simboličkim brojem ukazuju na topos sedmovrhosti svojstven bogomčuvanim i bogomizabranim opštehrišćanskim i srpskim prestonicama kao Novim Jerusalimima, Carigradu ali i Beogradu, jedna u prostoru porodičnog sećanja čuva svoje posebno mesto. To je Požarevačka crkva, uz sam potok, na trgu Vuka Karadžića, u čijoj porti i danas stoji, oronula, prazna, kuća u kojoj se pre više od devet decenija okupljalo za trpezom a u nju dolazila deca sa sankanja niz obližnji zaleđeni potok, o proleću nabujalu rečicu Bučinu. Preko puta, danas kao doterani kafić, stoji zgrada u kojoj je nekad bila deda Milanova berberska radnja. „Odoše, i ne ostade za njima ništa, ništa.“ Ovaj iskaz iz jednog izvora koji opisuje stanje na balkanskoj obali Dunava nakon prelaska u ravnicu naroda i patrijarha u Velikoj seobi 1690. godine verno oslikava i nestajanje srpskog stanovništva iz Sentandreje i drugih mađarskih gradova nakon sklapanja Trijanonskog ugovora o miru sa Mađarskom kad je, u periodu između 1920. i 1930. godine, najveći broj Srba, spakovavši svoju pokretnu imovinu i prostore sećanja, a ostavivši iza sebe svoje izvanredno nepokretno nasleđe, stigao, ponovo u procesu migracije, u Kraljevinu Jugoslaviju.

Trg Vuka Karadžića, Sentandreja

Ono što je u Sentandreji do danas ostalo predstavlja trajno materijalno svedočanstvo najviših dometa sprske kulture i umetnosti baroknog razdoblja i XIX veka. Na temeljima starih, prvih crkava, podignutih od drveta odmah po dolasku Srba na ovo lepo mesto kraj Dunava, tokom XVIII veka izdigle su se nove, u svom sjaju visokog baroka, sa visokim zvonicima i raskošnim kamenim portalima, ikonostasima i crkvenim mobilijarom, portama sa kapijama od kovanog gvožđa.

Saborna crkva, Sentandreja

Među njima posebno se ističe Saborna ili Beogradska crkva. Ovaj hram posvećen Uspenju Bogorodice građen je od 1756. na temeljima stare crkve. Osvećen je 1764. a zvonik je završen 1777. godine. Ikonostas je nastao u periodu između 1778. i 1782. i rad je poznatog novosadskog slikara Vasilija Ostojića. Oko crkve su grobovi i nadgrobni spomenici ktitora i uglednih ličnosti. Blagoveštenska crkva ističe se lepotom svog zapadnog barokno-rokajnog portala a građena je 1752. godine na mestu prvobitne crkve brvnare po planovima bečkog arhitekte Andreasa Majerhofera. Impozantnim zvonikom ističe se Ćiprovačka crkva, prvobitno posvećena svetom Nikoli a potom svetom Petru i Pavlu. Uz njih tu su i pominjana Požarevačka, kao i Zbeška, Opovačka i Preobraženska crkva sa izvanrednim ikonostasom iz 1745-46. godine, delom ukrajinskih slikara, najvišim ikonostasom srpske crkvene umetnosti  XVIII veka.

I spomen krstovi rasuti po gradu, danas vrhunski primeri baroknih javnih spomenika i memorija, često su podizani na mestu prvobitnih belega i znamenja od drveta. Najlepši pogled na grad i Dunav pruža se sa mesta na kojem su tabaci, majstori kožarskog zanata, podigli u drugoj polovini XVIII veka krst svog ceha izrađen od kovanog gvožđa.

Glavni trg, Sentandreja

U samom centru Sentandreje, na Glavnom trgu, nekada pijaci, ispred Blagoveštenske crkve i zgrade Preparandije, prve srpske učiteljske škole osnovane 1812. godine, stoji Trgovački krst. Podigli su ga 1763. godine članovi Srpskog privilegijalnog sentandrejskog trgovačkog društva čiji amblem spaja formu krsta, lengera i broja 4, ukazujući na uzdanje u pravoslavnu veru, bezbedno putovanje Dunavom kao izvorom svakolikog života Sentandrejaca te opomenu na dozvoljeni procenat u poštenoj trgovini. Krst cara Lazara obeležava prvobitno sakralno jezgro najstarije istorije Sentandreje kao srpskog grada. Podignut je na mestu gde su odmah po Velikoj seobi bile položene mošti svetog kneza Lazara, u crkvi brvnari posvećenoj Svetom Luki. Mošti su već 1697. godine prenete u manastir Vrdnik na Fruškoj gori, staru crkvu srušio je nabujali Dunav 1838. godine, a ovaj krst je postavljen kao trajni spomen na sentandrejsko poreklo od davnina. Danas ga je teško uočiti od trendi „moderne“ srpske kafane koja posluje na tom, nekad sakralnom mestu.

Dr Jelena Erdeljan, Filozofski fakultet,Odeljenje za istoriju umetnosti, Beograd. Autorka i urednica domaćih i inostranih knjiga, zbornika i studija posvećenih kulturi i vizuelnoj kulturi Balkana i mediteranskog sveta u srednjovekovnom i ranom modernom razdoblju. Učesnica i organizatorka mnogih međunarodnih/domaćih stručnih skupova.Između ostalog, članica alumni kluba Univerziteta u Konstancu, Nemačka.

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: ivan-stevovic-graditeljska-bastina-srba-u-jerusalimu-ukrstanja, viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, marina-pavlovic-skulpture-kao-toponimi-beograda-ivan-mestrovic, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna, zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, elena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Jelena Erdeljan: Sentandreja i srpsko nasleđe / Porodično sećanja appeared first on Korzo.