Kristijan Eker (Bazel, 1977). Diplomirao je italijansku književnost na Univerzitetu „La Sapienza” u Rimu, gde je i doktorirao. Vikend priča korzoportala “Tabula Rasa (Arvo Pert) je iz njegove nove zbirka “Živeti na granici“ (Arhipelag, Beograd, 2019) koja opisujući stanje duše njegovih stvarnih likova i prevazilazi žanr reportaže. Autor je zbirke reportaža i putopisa “Vetar sa kopna” (Krug Commerce, Beograd). Piše za magazine i dnevne novine u Srbiji i Italiji. Fotografije sa izložbe Ane Ivić “Deset čuvenih prizora sa Zapadnog Balkana”, SULUV, Novi Sad.
![]()
Nilskom konju
Ludus
Ajnagulj hoda brzim koracima po trotoaru Bulevara Čui, glavne saobraćajnice Biškeka – glavnog grada Kirgistana – koja prolazi kroz grad od zapada ka istoku. Razdaljina između tržnog centra ZUM i ruske novinske agencije Sputnjik iznosi oko dva kilometara. Ajnagulj gleda u zemlju i tek ponekad podiže svoje tamne prodorne oči na prolaznike. Njene zenice su crne, isto kao i mali beleg koji krasi levu rožnjaču i čini je još fascinantnijom. Pre sedam godina radila je kao novinar za jedan dnevni list na kirgiskom jeziku Zani Agim, koji je u međuvremenu, nažalost, ugašen. Još od detinjstva Ajnagulj je sanjala da se bavi politikom. U Parlament je ušla kao savetnica jednog političara ubrzo nakon revolucije 2010. godine, kada je narod bukvalno zbacio predsednika Kurmanbeka Bakijeva, čime je Kirgistan postao prva država s demokratskim uređenjem u Centralnoj Aziji. Tadašnja predsednica, Roza Otunbajeva, sprovela je prelaz ka parlamentarizmu, a 2011, nakon prvih slobodnih predsedničkih izbora, ulogu predsednika preuzeo je Almazbek Atambajev, iz Demokratske stranke, koji je na toj funkciji bio sve do prošlog oktobra. Na njegovo mesto, 24. novembra 2017, došao je novoizabrani Soronbaj Ženbekov kojeg svi smatraju Atambajevim čovekom. Izbori su održani u mirnoj atmosferi i bez prevara. Pravi trijumf demokratije, barem na formalnom nivou. U stvarnosti, situacija je veoma složena, a priča o Ajnagulj pokazuje da je na nekom dubljem i značajnijem nivou kirgiska demokratija lišena sadržaja.
Već kao tinejdžerka Ajnagulj je bila član socijalističke partije Ata-Meken, koju je vodio Omurbek Tekebajev, hrabri čovek opozicije, harizmatičan i inteligentan. Nakon revolucije 2010. postavljena je za savetnicu Žomarta Saparbajeva, mladića od 27 godina koji je predstavljao simbol obnovljenog kirgiskog političkog života – pripremljen, odlučan, spreman da se žrtvuje zarad boljitka sopstvene zemlje. Nakon sedam godina Žomart više nije u Parlamentu, jer je odlučio da se povuče s javne scene. Tekebajev je u zatvoru od prošlog aprila, optužen da je primio mito od jednog ruskog magnata. Ali, zapravo, optužba ne drži vodu i nije tajna da Atambajev, bivši predsednik, želi da ukloni problematičnog čoveka opozicije, možda jedinog preostalog u Parlamentu. Čak su i mnogi novinari bili primorani da napuste zemlju ili da promene profesiju. Takav je slučaj i Amelije Benlijan, bivše direktorice najvažnijeg dnevnog lista prestonice, Večernji Biškek, koja je pretrpela razne pritiske s vrha države i zbog toga se povukla s položaja. Sada je zaposlena u jednoj banci kao referent za odnose s javnošću. Ne žali za novinarstvom i ne namerava više da se bavi politikom ili medijima. Isto tako je i Ajnagulj, iako je odlučila da radi kao slobodni saradnik za rusku agenciju Sputnjik, ipak napustila Parlament i partiju i okrenula se privatnom životu. „Kakva obmana je politika – kaže Ajnagulj – od detinjstva sam sanjala da uđem u Parlament. Sada imam drugačiju predstavu o životu. Posvetila sam se porodici i aktivnostima koje mi se više sviđaju. Često posećujem svoje sestre koje rade u Dubaiju. Možda ću se i ja jednog dana tamo odseliti. Ljudi su očekivali da će se nakon revolucije 2010. dogoditi velike promene. A zapravo nije se dogodilo ništa, sve je isto kao i pre.“
![]()
Zaista, kirgiski parlamentarizam se izgubio u političkim koalicionim igrama koje su izgubile iz vida stvarne potrebe ljudi koji žive u teškim uslovima. Prosečna plata u Biškeku kreće se oko trista evra mesečno, ali mladi, čak i s fakultetskim diplomama, ne zarađuju više od sto evra. Državni vrh čine porodice, čiji se članovi međusobno ispomažu, posebno ekonomski. U Kirgistanu institucija porodice je pravi „Veliki Drugi“, da se poslužimo rečima psihoanalitičara Lakana, što bi značilo da ima apsolutnu vrednost koja podrazumeva sveti, skoro religiozni, značaj. Mnogo je više od obične ideologije, kakvom je predstavljaju brojne komedije po bioskopima Biškeka – svima im je zajednički srećni kraj koji podrazumeva venčanje mladog para i što je moguće više dece. Mladi stupaju u brak rano, s dvadeset godina, još emotivno nezreli, a stopa razvoda je, barem u Biškeku, veoma visoka. Neoliberalna globalizacija, sa svojim svetonazorom (Weltanschauung) zasnovanim na ličnom užitku i svojini, ulazi u sukob sa starijim tradicijama i stvara snažnu zbunjenost među onima koji nemaju načina da prate dinamiku savremenog sveta. Demokratija ne ume da dâ odgovor na kontradikcije savremenog trenutka, a sve očiglednija, ali i sve opasnija, posledica toga je islamizacija društva koje je do pre sedam godina bilo među najmanje religioznim društvima Centralne Azije. U Biškeku se može sresti veliki broj žena koje nose čador, a džamije su za veoma kratko vreme nikle poput pečurki posle kiše i promenile panoramu grada. Kulturnu prazninu, koju demokratija nije bila u stanju da ispuni, popunili su saudijski misionari koji su ponudili sigurno utočište mladima koji šizofrenično žive užasnuti globalnom dinamikom dok u isto vreme gledaju na drevne tradicije nasleđene od predaka kao jedino moguće sklonište. Imami ne štede na finansijskoj pomoći za najsiromašnije.
Međutim, jedna osoba ne deli jezivi pesimizam koji se oseća u Biškeku. U pitanju je Roza Otumbajeva, bivša predsednica ad interim, omiljena među Kirgizima. Elegantna, ljubazna i odlučna, sedi u kafiću u centru grada i rado govori o situaciji u zemlji: „Za demokratiju nije dovoljno sedam godina, potrebno je mnogo više vremena, kao i napor svakog pojedinca. Kirgizi bi voleli sve i odmah. Revolucija 2010. bila je početak, a ne kraj.“ Saltanat, koleginica i prijateljica Ajnagulj, slaže se da se zaista stvari sporo popravljaju u odnosu na pre: „U planinskoj zemlji, pre svega u blizini jezera Isik Kul, nastaju male i srednje farme koje se bave stočarstvom, poljoprivredom ili turizmom. Neke preživljavaju a neke propadnu vrlo brzo. To nije važno. Važno je da su ljudi shvatili da više nije neophodno čekati na državu da odredi pravac kojim će ići, kao u vreme komunizma. Narod počinje da shvata da drži svoju sudbinu u sopstvenim rukama.“
Saltanat ima lice poput devojčice i pažljiv pogled kojem, izgleda, ne promiče ništa. Korača brzo dok ide na posao. Međutim, njen melodični glas ne uspeva da nadjača buku saobraćaja koja obuzima bulevar Biškeka. Kolone automobila satima se zadržavaju na raskrsnicama. Maršrutke, mali kombiji koji predstavljaju konkurenciju javnom prevozu, provlače se i stiskaju na svakom mestu ne bi li dobili dodatni metar ili sekundu. Incidenti su svakodnevna pojava u glavnom gradu Kirgistana. Vazduh je nepodnošljiv, a od smoga se ne mogu videti konture planina s južne strane grada. Visoke 5000 metara, nestaju i rastapaju se u zaglušujućoj buci ulica Biškeka.
![]()
Silentium
Aselj ima 28 godina. U braku je već godinu dana. Udala se za druga kojeg je upoznala još u osnovnoj školi. Ali, zapravo, u njenom životu je, sad već odavno, postojao jedan Nemac kojeg je upoznala u toku specijalističkih studija u Erfurtu, Tiringiji, mnogo ranije. Preciznije, pre sedam godina, u vreme kirgiske revolucije. Aselj, koja je inženjer, nije imala snage da se usprotivi odlukama svojih roditelja koji nisu želeli ni da čuju za stranca i izabrali su joj zemljaka, muslimana. Mladić je iz Rotfronta, kao što su i oni, mesta koje su osnovali – ironijom sudbine – Nemci s Volge ubrzo nakon Drugog svetskog rata, kada je Staljin, usled ko zna koje od hiljadu svojih paranoja, naredio premeštanje čitavih naroda iz evropskog dela Rusije u Centralnu Aziju. Rotfront je pogranično mesto, utonjen u ravnicu koja gleda na Kazahstan i koja se pretvara u stepu na svega nekoliko kilometara od granice. Aselj je prihvatila odluku svojih roditelja kao da se radi o Sudbini (to je bilo, znaš, nada i obećanje; ali pčela napušta svoju košnicu, već nahranjena iluzijama). Uprkos dugom periodu provedenom u inostranstvu, poništila je svoju ličnost, slepo se prepustila apsolutnim vrednostima koje određuju život malih kirgiskih zajednica, a koje podriva depersonalizacija uzrokovana globalizacijom, što nije uvek zlo koje treba prezirati i osuditi. Problem je svojstven kontradiktornoj dinamici koju neoliberalizam povezan s globalizacijom krije u sebi – brišu se stare društvene strukture i ostavlja praznina ideologije zasnovane isključivo na lažnom zadovoljstvu. Zbog toga je Aselj šizofrenična – u stalnom je kontaktu sa svojim prijateljima iz Nemačke preko smartfona, gleda holivudske filmove, ali nema hrabrosti da izađe iz kaveza u koji su je zatvorili roditelji. Kirgistan nije Avganistan i žena ima mogućnosti da izabere sama sebi muškarca i da se suprotstavi odlukama porodice. Aselj to nije učinila. Možda je upravo za nju taj kavez neka vrsta utočišta od sveta koji je privlači, ali koji joj je na neki način stran; od univerzuma kojeg predstavlja nemački mladić koji je, kada je prvi put stigao u Kirgistan na aerodrom Manas, na kom je tada bilo mnogo aviona Herkul američkog ratnog vazduhoplovstva punih mrtvačkih sanduka iz Avganistana, izgledao kao Marsovac u sandalama, s naočarima i s veoma svetlim tenom. (Dakle, ne sećaš se više onih prelepih jutara?) Čak ni Roza Otumbajeva, koju je slučajno upoznala u jednom kafeu glavnog grada, nije uspela da ubedi Aselj da napusti zemlju i završi studije inženjerstva u inostranstvu. Savremenom Kirgistanu su mnogo potrebniji stručni ljudi nego tihe i pokorne supruge.
Veče pred venčanje Aselj je primila telefonski poziv. Poznanik iz detinjstva, koji je slučajno saznao za nadolazeće venčanje, budući da Aselj nije javila prijateljima iz straha da će je kritikovati, predložio joj je da se provozaju kolima. Eto tako, samo da bi razgovarali. Čekaće je ispred zgrade u Biškeku u kojoj je njena porodica kupila stan. Kada je devojka ušla u kola, on je zaključao vrata i krenuo punim gasom ka periferiji grada. Ulice glavnog grada uveče su prazne, nema saobraćaja. (Jedan tamni oblak, jedna kiša…; malo po malo i vratiće se zima; a mi ćemo slušati, zatvoreni danima, pucketanje vatre.) Prijatelj je krenuo putem koji vodi ka istoku, prema planini Tjen Šan. Vozio je bez reči beskrajno dugo. Farovi su se probijali kroz noć kirgiske ravnice koju je Istorija osudila na odsustvo fabrika koje bi je osvetljavale barem duž magistralnog puta. Samo zvezde i odraz farova o gvozdenu ogradu na granici s Kazahstanom pružaju očima nesigurnu podršku i spas od paranoje i nihilizma. Na velikoj raskrsnici ravnice, ako se skrene levo, ide se u Rotfront, a dalje se može nastaviti prema Almatiju i Astani; a ako se skrene desno, ide se prema velikom jezeru Isik Kul. Aselj je, protiv svoje volje, išla desno, noć pred sopstveno venčanje. To je stari kirgiski običaj da prosac otme devojku. Roditelji imaju 24 časa da odu u kuću zaljubljenog i da vrate svoju ćerku. Ukoliko to ne učine, devojka se mora udati za njega. Parlament je zabranio ovaj običaj nakon što se pre nekog vremena jedna mlada žena obesila kako je ne bi primorali na udaju za čoveka koji joj se gadio a koji ju je na silu oteo iz sela u kom je živela dok je jednostavno šetala s drugaricama (nestalo je belo i crveno drveće, stopilo se s maglom; po bledom nebu širilo se uporno cviljenje vretena). Međutim, politika nije mogla jednim potezom da izbriše običaje ukorenjene hiljadama godina u muškom mentalitetu. Put prema jezeru prolazi kroz usku klisuru nastalu između ogoljenih i šiljatih planina, visokih 3000 metara. Tamo se mladić zaustavio da dopuni rezervoar kola. Tom prilikom Aselj je uspela da pobegne, stigla do magistrale i zaustavila automobil koji se kretao u pravcu prema Biškeku. Vozač, jedan stariji gospodin, sažalio se na nju, primio je u kola i devojka se konačno vratila kući negde oko šest sati ujutru. Sat vremena kasnije, stigli su roditelji i odveli je u Rotfront, gde su je obukli i udesili, poput majmuna u cirkusu, kako bi se proslavilo venčanje. Slavlju je prisustvovalo 400 zvanica, koje većinom nisu poznavali ni Aselj ni njen muž. (Bila je i bez straha i bez radosti, i bez zima i bez proleća, ona; kojoj oluja je pokidala lišće, rođeno da padne.) Tek kasnije uveče, kada su otac i majka otišli i ostavili ćerku u kući muževljeve porodice, Aselj je shvatila da se zaista udala. Muž ju je čekao u krevetu, i u tom trenutku tuga je obuzela i njenu dušu i njeno telo. (Gde su grane koje podsećaju na filigrane? Sve latice su na zemlji. I u zoru, zgazili smo beskorisne uspomene, svaka je još nosila suzu…)
Postoji jedna fotografija, jedan selfi, koji prikazuje Aselj s kratkom kosom, to jest, modernom frizurom s kosim nepravilnim šiškama koje skoro potpuno prekrivaju desno oko. Pogled joj je pun mržnje i prezira. Bio je to jedini čin pobune u Aseljinom životu – promeniti frizuru odmah nakon venčanja. Međutim, već nakon nekoliko dana odlučila je da prihvati svoju sudbinu. Sada radi u jednoj banci a tokom vikenda odlazi kod svekrve i svekra da ih služi: kuva, pere, pegla. Radi sve ono što bi jedna uzorna supruga trebalo da radi. Nedeljom posle podne postavlja sto za ručak dok televizor prikazuje slike iz Njujorka, Trampa kako se rukuje s Putinom, nadrealnog i ne baš uverljivog Pjongjanga koji lansira projektile poput kometa koje presecaju nebo iznad Japanskog mora.
![]()
Jezero Isik Kul menja boju nekoliko puta u toku dana. Prvo je sivo, zatim tirkizno i, ako duva vetar s planina koji veoma podseća na istarsku buru, prelazi u plavo. Duboko je šest stotina metara. Plaže su puste, pesak su poravnali kristalno čisti talasi koji se razbijaju o obalu. Okruženo je planinama koje je s velikom virtuoznošću opisivao Čingiz Ajtmatov u svojim romanima. Jezero je pusto jer u ovo doba nema turista. Na severnoj obali, na pola puta između gradova Balički i Karakol, nalazi se jedno mesto gde je svaka kuća okružena dvorištem u čijem središtu je baldahin sa crvenim tepihom. Leti, Kirgizi se smeste na tepih, naslonjeni na jastuke i ispruženih nogu, i jedu okupljeni oko niskog stola.
Tu se mogu videti i propale zgrade napuštenih poljoprivrednih gazdinstava nakon raspada SSSR. S plaže, gvozdeni šiljci, zarđali dokovi i stare klupe gledaju ka otvorenom jezeru. Ovaj grad se zove Čolpon Ata. Ujutru, deca odlaze u školu tačni, poslušni i uredni. Dečaci nose sakoe i često kravate, a devojčice bele mašne u kosi. Tako i ćerke Ajgulj, žene koja živi nedaleko od obale jezera, izlaze iz niske kuće od armiranog betona. Idu neasfaltiranim putem koji ih razdvaja od centra grada, a zatim hodaju jednim delom magistrale, čuvajući se automobila koji jure prema Biškeku. Mama ih je mnogo upozoravala da ne trče i da prelaze samo na zebri. Nose u ruci po jabuku za užinu, a često kupe još jednu za poneki kirgiski som od žene koja ih prodaje ispred škole kako bi skupila još neku paru pošto je državna penzija nedovoljna. Idu prema zgradi škole polako, držeći se za ruke. Razgovaraju tiho na ruskom i kirgiskom, mešajući ta dva jezika, kao što je čest slučaj u Kirgistanu. Zapadni vetar dolazi s Kaspijskog mora i iz Uzbekistana, i nakon što pomete stepu, kupole Samarkanda i sive zgrade Taškenta, prelazi preko ravnice i ubrzava u klisuri koja se iznenada otvara prema jezeru, krije i uvija njihove reči, prepliće ih i meša, i odnosi daleko daleko, prema Kini, Severnoj Koreji, sve do Japana pa zatim Sjedinjenih Država, oko sveta, u beskrajnom vrtlogu. (Padala je i padala kiša. Sunce (odakle je izašlo?) zasjalo je ponovo na zvuk zvona; sve je bilo zeleno, zelena je bila i ta bašta.)
Biškek, novembra 2017.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica
The post Vikend priča: Tabula Rasa (Arvo Pert) / Putopis iz Kirgistana appeared first on Korzo.
