Vikend priča Dorte Nors (Herning, Danska, 1970) iz zbirke “Posle udarca”, (Štrik, 2019, Beograd). Preveo s danskog Radoš Kosović. Dorte Nors predstavlja jedan od najoriginalnijih glasova savremene danske književnosti. Zastupljena je u brojnim publikacijama od Harpers magazina, Boston rivjua, AGNI-ja, do Gernike, što je i doprinelo njenom međunarodnom uspehu. Ona je prva među danskim piscima čija je priča objavljena u prestižnom Njujorkeru. Nagrađivana. Romane i priče piše na danskom, a eseje na engleskom jeziku. Ilustracija: Izložba Danijela Babića “Slike i objekti”, Dom kulture, Novi Bečej, 2019.
![]()
Non stop war, acrylic on PVC banner, 202×450 cm
I sam se dobro seća babe, ali sve što se desilo pre nego što se rodio ispričale su mu majka i tetka Elen. Bile su pune priča, i od samog početka su mu ih rado pričale, a kad su mu ih pričale, gledale su ga kao da treba da ih nauči napamet. Tetka Elen mu je, na primer, ispričala kako su jednom pri kraju rata pekli vanilice, ali onda se pojavio poštar. Kad se parkirao na imanju, baba je kleknula na pod i počela da riba linoleum sa zadnjicom uvis. Deda je sedeo u dnevnoj sobi proučavajući fotografije Lajpciga viđenog iz vazduha, a njegova majka je bila kod kunića u staji. Bilo je to uoči Božića i poštar je namignuo tetki Elen i kazao da vanilice lepo mirišu. Baba je sedela u pozi sirene na podu, zakikotala se i rekla da sad ne može da ustane. Onda je poštar morao da pomogne babi da se podigne s poda, dok je Elen s testom na prstima pokušala da zatvori vrata dnevne sobe.
Ali tetka Elen se zaista zabrinula tek posle, kada se poštar odvezao, a deda otišao do kunića. Baba je tada poprimila onaj njen izraz. Stajala je pored sudopere s vanilicom tetke Elen u ustima i kazala da nema bog zna kakav ukus.
‒ Umela je da bude takva ‒ često bi rekla tetka Elen, a on ne zna koliko je samo puta video majku da klima glavom i slaže se. ‒ Valjda se i sam sećaš kakva je bila? ‒ rekle bi tada i radoznalo ga pogledale.
Odlično se seća babe. Bila je mala, skoro kao dete, ali veoma okruglasta. Rodila je petoro dece, a sinovi su otišli iz kuće čim su mogli. Dede se ne seća, a za njega samog baba je bila žena koja je živela u stanu u gradu i postajala sve čudnija, dok su joj majka i Elen naizmenično prže ćufte. Mahom ga mirisi podsećaju na nju. Poneki miris u toaletu, miris prženja koji se raširio iz kuhinje, miris tvrdih bombona. Ili prizor podmetača i plastičnih suvenira koje su majka i tetka Elen donosile s odmora. I njene šake, pre svega šake. Bile su to šake male devojčice, i nikad nisu mirovale. Sitne ustreptale detinje šake. Bilo je čudno pomisliti da su te šake učinile ono. Ono što je mama tvrdila da su učinile.
U jednoj drugoj anegdoti koju su volele da prepričavaju radilo se o epizodi iz poslednjih godina rata, naime kada je trebalo dovesti privezanu kravu. Majka je volela kad je tetka Elen pričala tu priču. Tada bi zapalila cigaretu i klimala glavom. Ta epizoda se odigrala jednog dana kada su saveznici napali aerodrom, pa su im Nemci uzvratili. Baba se plašila da će im nastradati krava koja se šetala po livadi privezana kanapom. Zato je trebalo da tetka Elen izađe na livadu i dovede je. Ona se naravno nije usuđivala da izađe, ali baba nije odustajala od toga da se krava mora dovesti na bezbedno. Završilo se time da je tetka potrčala preko livade da dovede kravu. Životinja se naravno uplašila, pa je jurcala po livadi vukući za sobom tetku Elen koja je držala kanap. Istovremeno su se avioni pojavljivali jedan za drugim iznad voćnjaka i južnog dela zasada krompira. Baba je na sve četiri dobauljala iza kuće i tamo se pritajila da je ne pogodi geler.
‒ Tu je ležala sa zadnjicom uvis i vikala kuda treba da trčim.
Tako je tetka Elen pričala priču, a onda bi s grimasom završila, istakavši da je tajna u vezi s babom to što nije imala mnogo u glavi. Bila je glupa, istakla bi, i njegova majka bi se tada zakikotala, a tetka Elen bi pogledala sestru sa sjajem u oku.
‒ Tako je bilo. Majka je bila glupa.
Između njih bi uvek nastala tišina kad se to pomene. Tetka Elen je svakako uvek pronalazila način da promeni temu, ili je trebalo da pođe kući. Živela je u zgradi preko puta, i poslednje što su on i majka uvek radili pre nego što legnu u krevet, bilo je da stanu na prozor dnevne sobe i mahnu joj.
Sve vreme dok je majka bila u bolesničkoj postelji nijednom nije govorila s tetkom Elen o babi i kakva je umela da bude. Ali onda je majka umrla i posle sahrane se ta tema ponovo pojavila između njega i tetke Elen. On je preuzeo inicijativu. Odveo je tetku Elen u kafe i pitao je o starim danima. Pretpostavio je da nemaju o čemu drugom da razgovaraju, a ona mu je ponovo ispričala priču o kravi i vazdušnom napadu.
‒ Toliko je bila glupa ‒ rekla je tetka Elen, a on je video koliko ju je pogodilo to što nema majka preko puta da klimne glavom i složi se. ‒ Sad sam samo ja ostala, rekla je slabašnim glasom.
Kada je zaplakala, naručio joj je kolač, a kada je uzela prvi zalogaj, pitao ju je da li se seća da su držali kuniće za vreme rata. Tetka Elen se sasvim dobro sećala toga, ali izgleda da ih je napala nekakva bolest, rekla je. On je klimnuo glavom, a tetka Elen se uznemirila i počela da se nateže s njim oko računa, a na kraju ipak nije mogla da pojede kolač. Posle ju je ispratio do kuće, celim putem je htela da ga drži za ruku, a kada su se vrata zgrade zatvorila za njom, on je dugo stajao gledajući ih.
![]()
Nature Morte (Pamela A), acrylic on PVC banner, 198×280 cm
Baba je umrla kada je imao dvadeset pet godina, pa je se odlično seća. Tokom celog detinjstva majka i tetka Elen su ga povremeno ostavljale kod babe i odlazile u bioskop. Sećanja se slažu jedno na drugo, ali posebno pamti dan kada je svratio da joj donese hranu od tetke Elen. Onda je trebalo da dobije kolačić, kao i uvek, ali prvo je baba morala u toalet. Sama je otišla, ali pozvala ga je dok je još sedela unutra. Rekla je da ne može da dosegne sama pošto je stara. Obrisao ju je, i dok je to radio, iz nje je izašao neobičan kratak zvuk. Tada ju je pogledao, a način na koji mu je uzvratila pogled naveo ga je da baci papir u šolju. Rekao je da može sama da podigne gaće. Ali nije mogla.
‒ Nemam ništa ispod haljine ‒ rekla je.
Pomogao joj je da se vrati u dnevnu sobu i sedne na uobičajenu stolicu. Onda joj je gole noge pokrio ćebetom. Pitao ju je kad dolazi kućna pomoć. Ali pomoć je već bila tu, odgovorila mu je baba i posegla za kolačićem.
Imala je onaj izraz u očima. Izraz o kojem su tetka Elen i majka uvek govorile pre nego što bi skrenule pogled, i seća se da se dugo zadržao na fudbalskim terenima pre nego što je pošao kući. Kada je stigao, majka i tetka Elen sedele su u kuhinji, pušile cigarete i pitale ga kako je babi. Odgovorio je da joj je dobro i da ih pozdravlja. Onda je sedeo na kraju stola, a potom je s majkom, kao i uvek, mahao tetki Elen, koja je u zgradi preko puta travnjaka mahala njima. Nije mogao da im kaže. Majka nije volela babu, ali ipak je stalno jurcala za njom, svakog bogovetnog dana, iz nedelje u nedelju, iz jedne priče u drugu, majka i tetka Elen jurcale su za babom.
Epizoda koju su majka i tetka Elen najčešće birale za primer koliko je baba bila nerazumna desila se jedne nedelje za vreme rata kada su majka i tetka Elen celog dana pravile ukrase od papira. Bila je to jedna od priča koje je najčešće slušao, i obe su je pričale sasvim isto. Radilo se o tome kako su seckale celog dana, dok im jagodice prstiju nisu pocrvenele i počele da bride. Onda su nanizale mnoštvo lepih papirnih ukrasa na uzicu i vezale ih po pažljivo osmišljenom sistemu, stvarajući malu vrtešku. Okačile su ih iznad trpezarijskog stola, a dva brata koja još nisu otišla od kuće došla su na ideju da od nje naprave metu. Majka i tetka Elen pokušale su da nateraju babu da zaustavi dečake, ali ona je samo sedela sa šoljom kafe kraj usta i kikotala se.
‒ Kikotala se? ‒ pitao bi on.
‒ Da bogami, kikotala se.
I on bi zamislio kako je baba sedela s kockom šećera među zubima i radoznalo posmatrala svoje ćerke dok su uplakane trčale oko stola.
A sada je baba umrla, majka je umrla, njemu je bilo preko četrdeset godina, a tetka Elen je ličila na slabašnu pticu na vratima zgrade kada ju je dopratio kući posle sahrane. Nedovoljno je to za pun krug, pomislio je, i presekao preko travnjaka između zgrada da bi se zadnjim stepeništem popeo na svoj sprat. Stan je delovao prazan. Mislio je na majku dok je sedeo u kuhinji čekajući da se kafa skuva. Još je delovala svesno, i sećao se kako se sve oko nje nekako inficiralo na kraju. Kao da je nešto curilo iz nje. Možda je to bilo zbog raka, ali činilo mu se da je odavala kiselkast miris, i neprekidno je opipavala jorgan, tamo i amo; prsti kao stabljike. Govorila je o sitnim stvarima. Kako ju je grickao kada je bio mali. Kako se kaje što se nije dalje odselila. Govorila je o dedi i kako je kao dete volela da ide za njim i gleda ga dok vezuje džakove krompira. Deda je pričao kravama dok im je davao hranu i prao im vimena. Držao je kuniće u pozadini staje, bili su beli i smeđi i dobro su se razmnožavali za vreme rata.
Nije htela da je ostavi. Morao je stalno da sedi kod nje. Uznemirila bi se svaki put kada bi ustao da protegne noge. Na kraju je legao pored nje.
Onda je i to došlo. Kako su se jednog dana ona i tetka Elen vratile iz škole, a baba je stajala na vratima staje. Nosila je dedinu kecelju za mužu i rekla im da pođu s njom. Čim su prošle krave i stigle do zadnjeg dela staje, baba je otvorila poklopac kaveza za kuniće. Rekla je da su se razboleli. Kunići su skakutali po slami, i baba je saterala jednog smeđeg u ćošak. Uhvatila ga je za kožu na vratu i pritisla ga uz grudi kako bi prestao da se batrga nogama.
‒ Ovako se to radi ‒ rekla je, i iako to nisu želele, majka i tetka Elen su videle kako babina šaka steže kunića.
Mokrio je po kecelji dok je to trajalo, a tetka Elen je ispustila dug tanak zvuk. Majka je odmah poželela da skoči na babu i zaustavi je, izgrebe je. Ili je htela da pobegne, ili samo da drekne. Ali ništa od toga nije učinila jer ju je baba čudno gledala. Kao da je to bio nekakav eksperiment koji je trabalo da utvrdi koliki haos baba može da stvori u majci. Što je više haosa i buke mogla da stvori u njoj, utoliko bolje.
‒ A ja sam samo ćutala. Samo sam gledala kao da mi je svejedno, dok je tetka Elen pobegla, a baba udavila još četiri kunića. Kada ih je udavila, protresla je ruke s divljim pogledom u očima i rekla mi da odem u kuću i operem se.
Držao je majku za ruku dok mu je to pričala. Gledala ga je detinjim očima iz kreveta i tvrdila da je njen rak nastao u trenutku kada je, da baba ne bi pobedila, odbila da je dirne zlo kojem je svedočila. On je klimnuo glavom, jer šta da kaže na to, i onda je ona umrla, položili su je u sanduk i sahranili, a on je spakovao većinu stvari, ali ne sve. Još ima dosta kutija, kesa za Armiju spasa, a iznad sudopere visi čitulja koju pročita svaki put kad opere ruke.
http://strik.rs
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica
The post Vikend priča: Majka, baba, i tetka Elen appeared first on Korzo.
