Kada uminu julske i avgustovske vrućine, kada se završe velike, tradicionalne kulturne manifestacije u Budvi poput “Grad teatar”, Trg pesnika, početkom septembra nenametljivo počinje dvodnevni Festival mladih filmskih autora i muzičara – Novi val (6-7. septembar 2019). Foto: Jelena Gligorić. Korzoportal na licu mesta

Novi val koji se u Budvi održava po peti put, uvek u prvoj sedmici septembra, kao susret mladih filmskih autora i muzičara, projekat je nevladine organizacije “Agora”, a njegov programski autor, selektor  je Novak Govedarica koji za korzoportal kaže da “prikazujemo selekciju kratkometražnih filmova iz regiona, odnosno iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore. Fokusirani smo na mlade autore i one koji propituju teme koje su za njih bitne – stanje u društvu, nedostatak komunikacije, traganje za ljubavlju… To je specifičnost filmske selekcije”.

Novak Govedarica (prvi desno)

U muzički program Novi val uključuje mahom mlade muzičare koji su snimili jedan, ili ni jedan album, ali su zapaženi po autorskom pečatu i senzibilitetu. Pored neafirmisanih, tu su  i mladi koji su već stekli ime kao što je to ove godine bio Kralj Čačka sa svojim izvrsnim muzičarima. Tako na jednom mestu, u dva dana, nastaje jedinstvena interakcija mladih, posvećenih svom stvaralaštvu i stiče se generalna slika o “boji” tog rada.

Na pitanje zbog čega nema autora, muzičara sa celog prostora nekadašnje Jugoslavije, Novak Govedarica jednostavno odgovara – “Komplikovano je zbog prevoda, jer nemamo dovoljno sredstava, ali želimo da proširimo program. Sada u selekciju ulaze samo filmovi koji su na sličnim “našim” jezicima i koji su već titlovani na engleski jezik. Ove godine Novi val je ostvaren, odnosno finansiran donacijama prijatelja i poštovalaca festivala i kroz regionalni projekat “Uključi se i utiči na razvoj filantropije u lokalnoj zajednici” čime su sredstva udvostručena. Ipak, sve je to malo da bismo mogli  da pozovemo sve ekipe čije filmove prikazujemo, već samo pojedince”.

Novi val održava se na ušuškanom Trgu između crkava (srednjivekovnih), ispred Art kafea oko koga caruju mačke. Tvorci Festivala mladih filmadžija i muzičara Novi val nisu opterećeni jurcanjem za što više publike. Prema rečima Novaka Govedarice “poenta ovakvih malih festivala je da radimo na formiranju “ukusa”, te da pokušamo da privučemo neke nove mlade. One koje to interesuje već će doći,  kao što i dolaze. To je misija našeg festivala”.

PROČITAJTE I: kralj-cacka-kralj, knjizevni-festival-na-brodu

The post Novi val – Festival mladih filmskih autora i muzičara appeared first on Korzo.

Na ovogodišnjem 19. Festivalu uličnih svirača u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave učestvovao je i orkestar mladih muzičara iz  Portugalije, Italije, Belgije i Srbije kojim je dirigovao Aleksandar Carić Car koji je i autor ovog evropskog projekta “Pinocchio joins the orchestra in the S.TR.E.E.T”. Ovaj Novosađanin od osnivanja Festivala je umetnički direktor, a muzika je njegov život – komponuje, vokalni je izvođač, svira na mnogim instrumentima od kojih neke i konstruiše. Važan deo njegovog rada je sa mladima, među kojima su i osobe sa posebnim potrebama. Devedesetih godina prošlog veka otišao je iz Novog Sada i počeo evropsku karijeru kao ulični muzičar. Nije se na tome zaustavio. Gde je danas i zbog čega misli da muzika sama po sebi nije dovoljna, već da je treba podeliti sa onima kojima će olakšati život? Piše: Bojana Karavidić. Foto: Manja Holodkov / korzoportal

Aleksandar Carić Car je život posvetio muzici i to odmah potvrđuje – Apsolutno. Više od trideset godina živim isključivo od muzike što je samo po sebi već veliki uspeh kad toliko dugo to mogu da ostvarim. Pogotovo što nisam muzičar koji radi stotinu koncerata godišnje, nego radim sa osobama koje nisu muzičari, a to postaju kada radimo zajedno. Ako kažem da sam život posveti muzici to nije samo stvar muzike same za sebe, jer ne bih to radio da ne volim muziku. Međutim, jako mi je važno čemu muzika služi, ali ne u onom idealističkom smislu – “muzikom ćemo promeniti svet”. Želim da muzikom nekom olakšam život, jednoj osobi, trima, njima desetoro, nije važno koliko ih je, ali ako im je uz muziku bolje, za mene je to veliki uspeh.

U Portugaliji živi 11 godina i vođa je projekta “Kreativni orkestar” – Članovi orkestra imaju od tri godine do 96. Najmlađi povremeno učestvuju, a dve gospođe su redovne na probama i koncertima, jedna ima 94 godine, druga 96. Sve je počelo kada su me pozvali ljudi iz Opštine Santa Maria da Feira da oformim orkestar kao radionicu od ljudi koji uglavnom ne znaju da sviraju i to je trebalo da traje dve nedelja. Ta prva radionica je toliko uspela da sam tamo, evo, već 11 godina i do daljnjeg ostajem. To je jedna pametna opština i moj orkestar je samo jedan od mnogih projekata koji organizuju. Začeli su veliki festival ulične muzike i pozorišta koji traje kao novosadski Festival uličnih svirača 19 godina. Onda su iz opštine rekli  – aha, festival nam dovodi turiste, ali mi bismo hteli da naši ljudi dolaze na festival i onda su u projekte počeli da uključuju stanovništvo. Oni to zovu “formiranje publike”. Jedne godine bilo je 1.700 učesnika-građana. Računajte onda, ako ih je toliko na binama, to dovodi publiku od najmanje 10.000 ljudi.

                                                                                                                                                                         Manja Holodkov, 2019.

Aleksandar Carić Car diriguje pevajući – Pevam orkestru, a orkestar peva publici. To je moj način dirigovanja. Radim sve što bi hteo da oni rade. To nije lako, jer nekad moram i da dirigujem, i da sviram istovremeno, ali to funkcioniše po principu – ako neću prvi, onda neće niko, ako se prvi ne bacim u vodu ili vatru, neće ni oni. Svojom energijom podižem njihovu, oni podižu energiju publike i sve je u istom krugu. To je važan koncept! Stalno govorim da ne treba da postoji barijera sa publikom, ne smemo svirati samima sebi. Orkestar od 150 osoba je već događaj i mogli bismo da budemo zadovoljni samim tim što sviramo. Ali ne! Kada postoji takav orkestar, bitno je da pored energije koju stvaraju različite generacije, od dece do starijih muzičari koji se tu sreću, da ne bude samom sebi svrha, već da se postavi na visoki umetnički nivo. Kada to ostvarimo raste samopouzdanje, jača vera u život, smatraju da su muzičari, naravno ne profesionalni. Zanimljivo je kada na koncertu vidite porodicu u pubici, jer njihova baka od osamdeset godina svira u orkestru. Obično bake i dede idu na školske priredbe svoje dece! (smeši se)

 O tome ko je koga pronašao – muzika Cara, ili Car muziku – Moj brat bio je maturant kada sam imao devet godina. Roditelji su mu kupili gitaru i ja sam sviruckao kad on nije bio kod kuće. Jednog dana me je zatekao sa gitarom i dao mi prve lekcije. Odmah posle prvih stvari koje me je naučio da sviram, počeo sam da pišem svoje kompozicije. Do danas više volim da sviram ono što komponujem, nego nešto što je neko drugi napisao. Tome učim i ovde u Portugaliji, da svako može da bude umetnik i autor, da može da stvori nešto što pre nije postojalo, da svetu podari novu vrednost i da, možda, promeni  istoriju muzike.

 Zbog čega je Aleksandar Carić Car kao ulični muzičar počeo da svira na mandolini? Bio sam mandolinista mnogo godina, jer se za mandolinu ne plaća karta kada putujete, kao za veliki instrument. Sada sam se vratio klasičnoj girati. Godinama sam pravio instrumente. Sviram i harfu. Za Kreativni orkestar smo moj prijatelj Žan Mark d’ Erkl i ja napravili 16 harfi koje smo ozvučili. Harfa je skup instrument, košta 20.000 evra, i zamislite, kada bi jedna baka imala priliku da svira harfu da je mi nismo napravili. Svirali su je i deca, i stariji, i ometeni u razvoju, i profesionalni muzičari,  jedna profesorka harfe. Moram da sviram sve instrumente koji postoje u orkestru – ksilofone, sve moguće udaraljke, tubofon – instrument od plastičnih cevi najduža je 2,5 metra. U orkestru od 150 ljudi svi su instrumenti zajednički, prvo sviraju početnici, radosni su kada uvežbaju i posle dvadesetak minuta pridruže im se moji muzičari sa duvačkim instrumentima i nastane koncert sa ljudima koje nisam ni poznavao.

                                                                                                                                                                            Manja Holodkov, 2016

Aleksandar Carić Car otišao je iz Novog Sada devedestih godina prošlog veka, jer je smatrao “da treba imati zanimljiv život. Novi Sad ću uvek voleti, ali nije mi žao što sam putovao i svirao na svim kontinentima, što sam živeo u Italiji, što sada živim u Portugaliji. Kada imate 80 godina to se ne može nadoknaditi”.

Voleti ljude je osnova Carevog muzičkog stvaralaštva –  Muzika je lepa, jer nije apstraktna nauka već poseduje čistu energiju koja se prenosi na najjasniji mogući način, nema potrebe da se prevodi. Da bih ja mogao da radim ovo, moram imati ogromnu ljubav za sve ljude, naročito za one koji mi najviše glavobolje donose, jer ako je neko komplikovan to je verovatno zato što nije dobio dovoljno ljubavi kad mu je najviše trebalo. Moja poruka je – ljubav. Neko će se možda podsmehnuti – “love and peace?”, ali to su veliki ciljevi. Moj cilj i jeste da svi ljudi budu braća, naravno, šta bi drugo bili. Može da zvuči otrcano, ali zaista osećam tako i u skladu s tim  živim i radim.

                                                                                                                                                                                      Manja Holodkov, 2018

Blagog osmeha i pogleda, glasom koji nikada ne podiže ni za notu više, Aleksandar Carić Car saopštio je svoj kredo koji živi svakom porom, svake sekunde čim se probudi, a ko zna, možda i u snu – Moja poruka je ljubav.

PROČITAJTE I: festival-ulicnih-sviraca-otvaranje-u-znaku-diksilenda

The post Intervju: Aleksandar Carić Car / Muzika. Poruka je ljubav appeared first on Korzo.

Na konkursu Književnog kluba Kiprijanov kladenac iz Bajine Bašte, Čedomir Janičić (Zadar, 1967) dobio je «Bronzani kladenac» za dve pesme koje je objedinio naslovom «Godina malog cara». Objavljujemo «Sunčane zadušnice». Janičić je istoričar umetnosti, kustos u Galeriji savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor. Objavljuje prozu i poeziju. Nagrađivan. Foto: korzoportal

 Сунчане задушнице

Октобар, јесењи април;

Месец сунчаних задушница.

Обилат плачем и безнадним

Ишчекивањима.

У руху мог трошног тела,

Нека сила, неки лахор,

довукла ме к теби.

Каква срећа!

Уста певају боље од срца, а оно је

Згромљено

Вечитом месечином.

Воћњак обран, пуст и нежан,

Малаксале љупкости

Над ружама зимским.

Растиње с гробља…

Дурбином мутним, једва

Догледам „окрутни април”,

Сав од сливених нејасноћа.

Скачем у вртлог западног ветра!

PROČITAJTE I: cedomir-janicic-pesma, pesma-cedomir-janicic, galerija-savremene-umetnosti-gradskog-muzeja-sombor-crtacev-ugovor, gradski-muzej-sombor-zbirka-savremene-umetnosti, 

The post Poezija: Čedomir Janičić – Godina malog cara appeared first on Korzo.

U podne, jedne septembarske srede potegla sam «čak» iz Budve u Kotor. «Već smo bili, što opet da idemo tamo?», pitanjem odgovora moja budvanska ekipa. «Pa,baš zato što smo bili», odgovaram i hvatam prvi autobus. Posle pola sata vožnje, na ulasku u Kotor autobus upada u beskrajnu kolonu i više stoji nego što se kreće. Nas nekoliko putnik odlučuje da nastavi peške… Piše/Foto: Foto: Bojana Karavidić

I, sve je isto kao lane, i kao prethodnih nekoliko godina. U Bokokotorskom zalivu pogled zaklanja brod grad – kruzer. U znak protesta, ne fotografišem jedinstveni zaliv…

… reč «Vardar» na tren budi jugo nostalgiju…

… kotorska pijaca takoreći uz more, ne menja mesto više od stotunu godina, a to je prostor između bastiona Korner i Valier gde upadamo u turstičku zamku i fotografišemo mediteranske proizvode… niko nije savršen…

… prvi pogled kada se uđe u Kotor je na Trgu od oružja – Kula sa satom na kojoj vreme ne stoji…

… ispod venaca brda i planina nastao je grad Kotor, u Bokokotrskom zalivu koji je na UNESKO listi…

… onda još jedan udar nostalgije… ulaz u bioskop u kome su možda uređaji 21. veka, ali to nisam proverila…

… kafić “Lektrika” čija je Wi-Fi lozinka u vezi sa Teslom…

… sasvim obična mediteranska slika – mačke kolo vode…

… Kotor dostojanstven, trpi udare turista koji okupiraju planetu Zemlju i, verovatno šapuće belim kamenim kućama – “Strpite se, žene! I ova vojska će proći”.

PROČITAJTE I: in-memoriam-borka-pavicevic-kotor-1947-beograd-2019, expeditio-prvih-20-godina-svetionik

The post Foto esej: Kotor iz jednog od mogućih uglova appeared first on Korzo.

Centralna izložba na sedmom projektu Dunavski dijalozi je “Percepcija savremenosti – Univerzalno more”, otvorena je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (17. septembar 2019). “Morska so ume da
nagrize čovekovu kožu, isto kao što čovek ume da nagrize more”, poruka je kojom ova izložba kuca na vrata savesti posetilaca. Kustoskinje Sanja Kojić Mladenov iz Novog Sada i Nikol Lezer iz Berlina odabrale su umetnike iz deset zemalja dunavskog regiona. Piše/Foto: Aleksandar Bugarin.

U nazivu izložbe može se primetiti tema radova – čudna kombinacija tehnologije i ekologije koja se u umetnosti ne sreće svakog dana. Svaki od deset radova prikazan je u različitom mediju, od interaktivnih radova gde imamo postavljanje gledaoca u virtuelnu realnost do do sad već klasičnog ulja na platnu. Međutim, ovo ulje na
platnu je specifično. Ispod jedne umetnine koja prikazuje uzburkano more nalazi se omanja sprava za izdavanje fiskalnog računa, koja svakim pogledom prolaznika štampa novu, nešto veću vrednost fotografije. To je samo jedan od radova koji će vas zainteresovati.

Jedan naizgled groteskni prikaz hobotnice sa čovečijom glavom na sebi u dva poteza čini nešto neočekivano. Svega jednim okretom predmeta koji se nalazi ispred njega i stavljanjem slušalica na uši, prikaz se približava posmatraču, stavlja ga u potpuno novu dimenziju i  izgovara posledice globalnog zagrevanja glasom koji nikog neće ostaviti ravnodušnim.

Prikaz mora uz depresivne stihove jedne devojke, naga žena koja leži u malom akvarijumu i gubi dah, kao i žedan vojnik koji trči kroz pustinju i čiji urlici odjekuju slušalicama  samo su neki od uznemirujućih radova koji na svakoga ostavljaju sličan utisak – stvaranje ili nadogradnja već postojeće svesti o lošem uticaju čoveka
na prirodu.

Centralna izložba “Percepcija savremenosti – Univerzalno more” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine biće otvorena do 30. septembra. Umetnici čije će radovi posetioci imati priliku da vide su: Albena Baeva, Lana Čmajčanin, Roman Kroke, Jovana Popić, Sanja Latinović, Krista Somerer, Loren Minjono, Robertina Šebjanič, Aleš Hieng –Zergon, Ida Hiršenfelder, Julija Veg, Erika Kaproncai, Miloš Trakilović i Mariam Zakarian. 

Festival savremene umetnosti “Dunavski dijalozi”, održava se po sedmi put kako bi unapredio saradnju i pospešio upoznavanje umetnika iz zemalja podunavskog regiona. Na ovogodišnjem festivalu radove je predstavilo sedamdeset i dva autora iz četrnaest zemalja regiona. Ove godine Dunavski dijalozi predstavili su i umetnike iz Kine izložbom „Moć tišine – savremena kineska umetnost na putu svile“, čiji je kustos je Ksiao Huang, teoretičar umetnosti iz Pekinga.

Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi pokrenula je novosadska Galerija Bel Art 2013. godine. Teme su bile – „Dunavski dijalozi”, „Umetnosti i kriza”, „Umetnost u doba (ne)emocionalnosti”, „Umetnost u okruženju globalne nesigurnosti”, „Estetika intimnog”, „Upotreba čoveka”.

PROČITAJTE I: unavski+dijalozi, povodom-izlozbe-moja-umetnost-je-moja-stvarnost-my-art-is-my-reality, muzej-savremene-umetnosti-vojvodine-vojvodanski-salon, savremena-galerija-zrenjanin-turinski-vijatov-solarov

The post Dunavski dijalozi 019: Percepcija savremenosti – Univerzalno more appeared first on Korzo.

U Novom Sadu, od 20. do 22. septembra 2019. održaće se 8. TAKT festival  (Tradicionalno Akustično Kompozitorsko Takmičenje) namenjen mladim autorima i izvođačima akustične muzike. Svake godine, program je bogatiji i kvalitetniji.

Uz TAKT festival ispratićemo leto baš kako treba, najavljuju organizatori iz novosadske organizacije Kulturanova. Osmi TAKT festival nastavlja da promoviše mlade autore, izvođače i grupe koji stvaraju akustičnu muziku. “Šareno i sa puno energije” slogan je iza koga se kriju dobri izvođači, takmičari-kompozitori, kvalitetne raznovrsne (besplatne) radionice, filmski programi… Jedna od radionica je i Put tvog glasa/Workshop:Path of your voce/ TaktFest.

Ove godine TAKT festival održaće se u fabrici ploča SoulPeddler koji je novi prostor za koncerte i radioničarske aktivnosti. Nalazi se na Klisanskom putu 19a, (Novi Sad), a za posetioce će biti organizovan besplatan prevoz po utvrđenoj satnici koju je objavio organizator, polazak je od Lokomotive na Železničkoj stanici.

Organizacija Kulturanova osnovana je 2001. godine i fokusira se na razvoj urbane kulture mladih i podizanju svesti o relevantnim društvenim pitanjima, izgrađujući kreativni prostor za omladinu Novog Sada i regije.

PROČITAJTE I: novi-val-festival-mladih-filmskih-autora-i-muzicara, estival-ulicnih-sviraca-tvrdjave-buducnosti-fortresses-of-tomorrow, intervju-dasko-i-mlada-sloboda-na-rezervnom-polozaju, zuta-kuca-secanje-na-zajednistvo-3

The post Počinje TAKT Festival appeared first on Korzo.

Šta znači ime Bermet? Naziv Bermet potiče od reči „brati“, odnosno izvodnice „berem“, što predstavlja asocijaciju na branje pojedinih biljaka koje služe za aromatizovanje ovog vina. Drugi deo naziva potiče od reči „umeti“, zbog umeća sprovođenja složenih postupaka u proizvodnji ovog vina. To se umeće prenosilo u okviru manastirskih vinarija, Mitropolije u Sremskim Karlovcima i Karlovačke bogoslovije, kao i u okviru porodica lokalnih vinara Srema. Sjedinjavanjem reči koje na najkraći način objašnjavaju prirodu i proizvodnju ovog vina „BERem“ i „uMETi“ dobija se naziv Bermet. Prenosimo delove teksta objavljenog na portalu vino.rs. Piše: Sergej Petrov. Foto: Jovo Simišić

Aromatizovano vino Bermet proizvodi se u Sremskom rejonu, gde postoji nasleđe proizvodnje ovog vina u okviru nekadašnjih 35 fruškogorskih srednjevekovnih manastira koji su započeli njegovu proizvodnju. Najveći broj proizvođača ovog vina nalazi se danas u Sremskim Karlovcima, Banoštoru i drugim mestima Sremskog vinogradarskog rejona.

Na inicijativu vinarije Kiš, nakon zaštite na nacionalnom nivou 2007. godine, 2011. godine preko Lisabonskog aranžmana Srbija je zaštitili oznaku Bermet u WIPO (Svetska organizacija za zaštitu intelektualne svojine u Ženevi). Darko Jakšić, zadužen za istraživanje geografskog porekla i lokalnih sorti i vina u „Centru za vinogradarstvo i vinarstvo Srbije“ napominje da je time „obezbeđena zaštita ove srpske oznake u još 26 članica ovog aranžmana, među kojima i u sedam EU zemalja (Bugarska, Češka, Francuska, Mađarska, Italija, Portugal i Slovačka), te da su na taj način stvorene mogućnosti za dalju zaštitu te oznake u EU”.

Međutim kasnije, u početku pregovora Srbije sa EU, Srbija je dobila signali da Evropska unija ne prepoznaje dovoljno svetsko pravo intelektualne svojine (WIPO je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija), barem kada je ova specifična oznaka za vino u pitanju…

… – Mogu da razumem nezadovoljstvo i bojazan proizvođača Bermeta, jer ukoliko bi ova oznaka imala geografski prefiks sremski ili fruškogorski, to bi značilo da je naziv Bermet generička reč (kao što je postala reč šljivovica), pa bi de jure mogao postojati Bermet iz bilo kog drugog vinogradarskog područja u Srbiji ili inostranstvu, što ne odgovara činjeničnom stanju – kaže Jakšić. – Bermet se vekovima vezuje samo za Srem i Frušku goru i tako treba da ostane. I sada, kada prosečnom potrošaču spomenete Bermet on zna da to aromatizovano vino potiče iz Sremskog rejona, odnosno sa Fruške gore, pa geografski prefiks ne morate da deklarišete.

Darko Jakšić napominje da su kroz Lisabonski aranžman WIPO naziv Bermet kao vino iz Srbije priznale Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Severna Makedonija, pa se on ne može smatrati generičkim izrazom za npr. kategoriju aromatizovanih vina iz Jugoslavije, što sve daje osnov našim proizvođačima Bermeta da zadrže taj naziv i mogućnost da pokušaju da ga zaštite na nivou Evropske unije. Međutim, biće potrebno mnogo energije i snage da se to ispregovara sa Evropskom unijom, za šta je prilika otvaranje Poglavlja 11 gde bi jedna od pregovaračkih pozicija Srbije mogla biti ta da se nađe kompromisno rešenje za pitanje oznake Bermet, da se recimo na našem tržištu koristi isključivo taj naziv, a ukoliko je moguće, da taj naziv bude i u EU…

Ovakvi primeri postoje, jer i španska oznaka za penušava vina cava, italijanska oznaka za rakiju komovicu grappa i grčka oznaka za sir feta takodje nemaju geografsku odrednicu u svijim nazivima. Međutim, da se ideja uvrštavanja rešavanja problematike zaštićene oznake Bermet u pregovaračke pozicije Srbije prihvati, ta inicijativa treba biti podržana i od strane zvanične politike i ministarstva nadležnih za poljoprivredu i intelektualnu svojinu, što je opet problematično jer može usporiti proces oko zatvaranja pregovora na putu učlanjenja Srbije u EU.

– Iz tog razloga, neophodno je ovo pitanje interno rešiti i pripremiti se za pregovore i usaglašavanja. Dobra vest je da se javljaju novi predlozi EU regulative za vina i ukoliko se regulativa izmeni veće su šanse da se oznaka Bermet zaštiti na nivou EU sa takvim nazivom bez geografske odrednice. To je jako bitno jer je ovaj proizvod zaista pravo blago koji ima ne samo tradicionalnu i istorijsku vrednost, već i veliki značaj u pogledu izvoza – kaže Jakšić…

… Jedna od najbitnijih stavki su i mišljenja proizvođača po pitanju kvaliteta baznog vina za proizvodnju Bermeta koja su jako podeljena. Postoji mišljenje da su se koristila isključivo najbolja vina, što je trenutnom zaštitom geografske oznake Bermet to i obaveza, ali u periodu nakon Drugog svetskog rata bilo je slučajeva da se ovo vino proizvodi od nešto slabijeg mirnog vina koje nije moglo da izdrži duže odležavanje…

Pričati o Bermetu je nemoguće a ne pomenuti Mitropoliju u Sremskim Karlovcima i Karlovačku Bogosloviju, kao i mitropolita Pavla Nenadovića, mitropolita Stefana Stratimirovića, patrijarha Josifa Rajčića i druge srpske crkvene poglavare i zvaničnike, pa se kasnijoj komunističkoj vlasti nikako nije dopadalo uzdizanje proizvoda koji je tako snažno vezan za crkveno nasleđe i identitet. Slično kao što se generalo nakon Drugog svetskog rata pokušavalo „približavanje“ vina širokim narodim i radničkim masama u smislu da ga ima što više i da je jeftino, dok je kvalitet bio u drugom planu, tako se pokušalo i umanjiti ugled veoma uzvišenom piću kao što je Bermet. Međutim, porodične vinarije u Sremskim Karlovcima i drugim fruškogorskim mestima nikada se nisu htele odreći kvaliteta i receptura proizvodnje koja se vekovima prenosila sa koleno na koleno kao porodična zaveštanja. Danas smo jako ponosni na te porodice i zahvalni smo im što su sačuvali ovo u svetu jedinstveno vino…

Oprema teksta korzozportal

PROČITAJTE I: bastina-ocuvanje-i-unapredenje-istorijskih-gradova, metropolis-balkanskog-bespuca

Članak Bermet – zavrzlame oko imena se pojavljuje prvo na Korzo.

Evropski dana tvrđava obeležilo je i novosadsko udruženje Scenatoria organizujući šetnju kroz Donji grad Petrovaradinske tvrđave (28. septembar 2019). Sociolog Ilija Galonja osvetlio je društveni milje ovog lokaliteta početkom 19. veka. Foto: Kaća Lazukić Ljubinković

Evropski dan tvrđava pokrenula je Evropska federacija utvrđenih gradova i fortifikacija (EFFORT) iz Brisela, koji se obeležava širom Evrope u septembru, kako bi tvrđave bile predstavljene svima koje interesuje ova baština. Kroz podsećanje na spise Franca Šamsa, apotekara koji je imao početkom 19. veka lanac apoteka na području Petrovaradinskog komuniteta, tako i u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave, i Britanca Džona Palgrejva Simpsona koji pominje Petrovaradinsku tvrđavu u knjizi „Pisma sa Dunava“, sociolog Ilija Galonja bio je vođa šetnje koju je organizovalo udruženje Scenatoria.

Ko je bio Franc Šams, problemi koje je uočio važe do danas –  U Podgrađu Petrovaradinske tvrđave Šams je kao apotekar proveo 15 godina i bio je važna ličnost. Tipični romantičar bavio se kao i Simpson ne istorijom tvrđave, već su ga zanimali ljudi i pojave. Bio je okupiran sistemom otpadnih voda i kanalizacijom čija loša regulacija je izazivala malariju i druge zarazne bolesti. Posle obilnih kiša kanalizacija bi se izlivala, jer je bila zapušena pošto stanovnici nisu bacali đubre u mesta određena za to, već u kanalizaciju. Onda bi se ona zapušila, pa se izlivala i blato je teklo  ulicama što nije bilo higijenski. Da li je danas, u 21. veku drugačije? Samo donekle je drugačije.

Kako je izgledalo Podgrađe Petrovaradinske tvrđave početkom 19. veka: Većina stanovnika Podgrađa bili su Nemci i Hrvati, Srbi su bili uglavnom civili i živeli su u Majuru i Rokovom dolu, najdalje u Sremskim Karlovcima i Sremskoj Kamenici. U periodu od 1805-1820 u Podgrađu je bilo 62 kuće, od kojih je 14 zgrada bilo u funkciji državne uprave kao što je recimo Arsenal, zatim zgrada crkve, gostionice i kafane, a ostalo su bile kuće u kojima su stanovali državni službenici i vojno osoblje Petrovaradinske tvrđave. Drugo civilno stanovništvo živelo je u dva predgrađa  – Majuru i Rokovom dolu. Kada se tome doda naselje Bukovac, Petrovaradinski komunitet imao je 6.500 stanovnika. U Podgrađu je živelo samo 532 stanovnika, a i to je bilo previše! Franc Šams piše kada bi neki novi vojnik, oficir dobio prekomandu za ovo mesto, mogao je provesti mesece u gostionicu plaćajući od svoje bedne plate krevet, dok se neko iz administracije ne bi smilovao da mu obezbedi sobu u Podgrađu koju bi po pristupačnoj ceni mogao da iznajmi.

Podgrađem su u 19. veku odzvanjali lanci koji su vukli zatvorenici – Petrovaradinska tvrđava bila je van ratnih događanja, bila je kasarna. Da bi se mogla održavati bila je potrebna radna snaga, a to su bili zatvorenici u njoj. Oni su  čistili kanalizaciju, ulica, nosili vodu (vodovod nije postojao, bunari su bili zagađani). I Šams i Simpson pišu o zatvorenicima koji su obavljali te poslove okovani u lance, i vukući noge u njima proizvodili nesnosnu buku. Zabeleženo je da je stanovnicima Podgrađa najteži bio taj zveket beskrajnih lanaca koji nije prestajao – ni sanitarni problemi, ni vazduh pun fekalnih isparenja, ni vojska, nije ih iritirala kao taj zveket lanaca.

Večna globalizacija/pomodarstvo i u 19. veku u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave: U Podgrađu Petrovaradinske tvrđave bile su dve najvažnije kafane – “Kod zelenog hrasta” i “Kod belog vola”. Mladima su “Kod belog vola” bile najdraže igranke. Globalizacija/svetski trendovi su prodirala u varošicu što se prvo videlo u jeziku. Svi su odjednom počeli da se izražavaju drugačije – devojke su odbijale da se nazivaju kao što je bio običaj „devicama“ nego su želele da ih oslovljavaju sa „madmoazel/frajlice“, gospoda bi se nazivala “gospoda od ovoga od onoga” da bi nadoknadili nedostatak titule, pa su se predstavljali po onome čime su se bavili kao  na primer „gospoda od grožđa“. To je često bilo komično. A moda je posebna priča. Novu modu sledile su pre svih žene, pa su mnogi brakovi dolazili u krizu, jer muževi/očevi nisu mogli da obezbede dovoljno novca za nove haljine supruga i kćeri.

PROČITAJTE I: podgradje-petrovaradinske-tvrdjave-obnova-treca-godina,  podgradje-petrovaradinske-tvrdjave-werkstat-suvenirnica-s-konceptom, festival-ulicnih-sviraca-tvrdjave-buducnosti-fortresses-of-tomorrow, podgrade-petrovaradinske-tvrdave-kloaka

Članak Evropski dan tvrđava se pojavljuje prvo na Korzo.

Stablo je nosilac trajanja. Na njemu je upisan život biljke. Foto esej o trajanju. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Jelena Gligorić

Stablo stremi visinama, staro se obnavlja, mlađe hrani krošnju…

… loza se mazi…

… oleander i palma, prepleteni..

… iz malog stabla niče raskoš…

… šta li je sve upisano u ovim godovima? …

…nevidljivo stablo biljke, ustvari stablo je kameni zid…

… kraj ili početak?…

… početak!

PROČITAJTE I: aleksandar-zograf-bastina-negotina-u-stripu, magazin-liceulice-letnje-izdanje, vikend-prica-bekstvo, nevidljiva-istorija-tragom-nestale-srpske-varosi-u-budimu-crkva-u-tabanu,

Članak Foto esej: Stablo se pojavljuje prvo na Korzo.

U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti traje retrospektivna izložba (4. septembar – 20. oktobar 2019) Ljube Popovića (1934-2016), likovnog maestra naše i evropske scene. Ljuba Popović, Valjevac koji se školovao u Beogradu, a život proveo u Parizu, u Beogradu je predstavljen kroz svoje celokupno stvaralaštvo podeljeno u nekoliko celina. Autori izložbe su Slavica Batos i Nikola Kusovac. Korzoportal na licu mesta.

Ljuba Popović, odnosno njegovih 45 slika izloženih u Galeriji SANU, uglavnom velikih formata, govore o njegovih šest decenija stvaralaštva u kojima su se smenjivale razne faze. U skladu s tim, autori izložbe podelili su je u nekoliko hronoloških celina, od najnovijih, do slika nastalih prethodnih decenija.

Izložba se sastoji od šest stvaralačkih perioda Ljube Popovića uređenih od najnovijih ka najstarijima periodima. Izuzetak čini prva sala u kojoj je prostorno jedino mogao da bude izložen triptih dugačak osam metara „U čast Džejmsa Džordža Frejzera“, nastao između 1976. i 1978, uz koji su izložene još tri slike iz istog perioda i to je “Uvodna postavka”.

Slede celine “Period posle 2000″, “Devedesete godine” prepoznatljiva po plavičastim, erotikom protkanim pejsažima, zatim “Osamdesete godine”  u kojima je malo ljudskih figura, a ako ih ima maksimalno su smanjene, potom “Prvi pariski period” i Beogradski period” – u ovom poslednjem, kada je živeo na poslednjem spratu višespratnice, preovladavaju nepokretne ljudske figure često bez lica, koje podsećaju na zarobljenike prostora.

Izložbu Ljube Popovića prati dokumentarni film u kome se nikada ne vidi njegovo lice kada govori. On kaže da ne voli da vidi sebe kada mu se pomeraju usne.

Sva dela, slike na izložbi koje potpisuje Ljuba Popović pozajmljena su iz muzejskih/privatnih kolekcija iz Srbije i navedena su imena vlasnika.

PROČITAJTE I: izlozba-svetomir-arsic-basara-galerija-sanu, vikend-prica-uhode-sunjaci, nova-vizija-casopis-moderna-vremena, godina-ostvarenih-ocekivanja-nina-todorovic-vizuelna-umetnica

Članak Izložba: Ljuba Popović se pojavljuje prvo na Korzo.

Druga godina je od kako je 2017. počela obnova Podgrađa Petrovaradinske tvrđave. Prvi put od tada, u septembru 2019. jedna celina primakla se završetku – to je prostor koji obuhvata ulicu Prote Mihaldžića, a nalazi se ispred petrovaradinske Vojne bolnice (VMC). Sada je to najveći trg u Podgrađu. Korzoportal na licu mesta.

Podgrađe, Štrosmajerova ulica pre obnove                                                                                     Foto: Kaća Lazukić Ljubinković

Saobraćajni znaci, oznake, već nagoveštavaju nastanak celine u kojoj će pešaci imati prednost…

… iscrtani su novi pešački prelazi…

… buka je izričito zabranjena…

… trg ispred petrovaradinske Vojne bolnice (VMC) konačno na videlu…

… nikao je i skver, prvi mali park …

… greške u procesu izvođenja obnove Podgrađa uočljive su – prvo je urađena fasada, pa sledi krov (prva zgrada levo) ?! …

… “work in progress”, očekuju se svetiljke…

… pogled iz Donjeg Grada Petrovaradinske tvrđave na Gornji grad i Sat kulu čije skazaljke beleže sate, minuti su za lađare s Dunava bili nevažni. Nova vizura obuhvata obnovljene fasade…

… kraj obnove nije na vidiku. Infrastruktura čeka svojih “pet minuta”. Podgrađe Petrovaradinske tvrđave strpljvo čeka da bude probuđeno. Sled događaja obećava buđenje.

PROČITAJTE I: podgrade-petrovaradinske-tvrdavegradic-obnova, moj-nedeljni-dnevnik, foto-esej-podgrade-petrovaradinske-tvrdave-beogradska-kapija, palmanova-idealni-renesansni-grad-tvrdava, nikola-glavinic-stipendisti-iz-dublin-caffe

Članak Obnova Podgrađa Petrovaradinske tvrđave / Radovi napreduju se pojavljuje prvo na Korzo.

Pozorišni reditelj, pisac i novinar Zlatko Paković autor je teksta Ljubav, prvi deo koji je objavljen u listu „Danas“ (3. oktobar 2019). Prenosimo ga u celini. Fotografija: Tarko Janoš, izložba “Slike i neke nove priče”, Centralna galerija Šok zadruge, Novi Sad

 Punk

 Ljubav Margerite Gotje, zrele kurtizane, i Armana Divala, mlađanog buržuja, tragična je ljubav. Ona postoji uprkos temeljnim društvenim preprekama. Tačno rečeno, ona postoji upravo zbog tih prepreka. Da nema tih pepreka, mi ne bismo mogli da budemo sigurni da to jeste ljubav – i to velika, dakle, tragična ljubav.

Prvo što ovde uočavamo jeste da velikim smatramo ono što je i tragično. Veliko je, dakle, ono što se usprotivljuje uobičajenom i, na kraju, strada i gine, prkoseći smrti, nadrastajući smrt. Jer, posle te i takve smrti, ostaje vrednost podviga i potreba ljudi da se povedu za njegovim primerom: da u sebi otkriju potencijal smelosti za ljubav, i da joj se prepuste. Dakle, nema ljubavi bez hrabrosti.

Lepota i veličina ljubavi Armana i Margerite, kao i sve što je lepo i veličanstveno, rađa se iz usuđivanja čoveka da ide dalje od onoga što se uobičajeno smatra dopustivim, pristojnim, korisnim, pametnim – jednom rečju, dalje od onoga, i protiv onoga, što se smatra dobrim vaspitanjem, bon-tonom, uljudnim i negovanim ukusom. Voleti, to znači – usuditi se (osmeliti se na podvig, uprkos verovatnoj propasti). Voleti, to dakle znači – užitak u kuraži uprkos pretnjama i neminovnoj pogibiji, neminovnoj smrti. Jedino takva ljubav, koja se ne obazire na društvene običaje, na uvreženi moral i religiozne, patriotske, nacionalne, klasne i folklorne zabrane, i koja se susreće sa smrću – večna je ljubav.

O takvoj ljubavi govore starogrčki mitovi, a naročito priča o Euridiki i Orfeju. Takva je ljubav Eloize i Abelara, Izolde i Tristana, i takva je ljubav Margerite i Armana (Marguerite Gautier, Armand Duval), junakinje i junaka romana i drame „Dama s kamelijama“, Aleksandra Dime Sina, ali i opere „Travijata“  Đuzepea Verdija, u kojoj su im imena promenjena, kao što je promenjen i naslov priče, pa se tu zovu: Violeta Valeri i Alfredo Žermon (Violetta Valéry, Alfredo Germont).

Slikar

Violeta Valeri i Alfredo Žermon, odnosno Margerita Gotje i Arman Dival, sukobljavaju se s tri temeljne društvene prepreke. Najpre, ona je velegradska kurtizana, on je buržuj, iz dobrostojeće, bogate i ugledne provincijske porodice. To izaziva sablazan. Drugo, ona je zrela žena, on mladić. Njihovom ljubavništvu nije data dugovečnost. Treće, ona je bolesna, smrtno jektičava, on puca od zdravlja. To uobičajeno izaziva gađenje.

Preko ovog motiva gadljivosti prema krvoliptućoj bolesti na smrt ove heroine, u dramskim i operskim predstavama uglavnom se prelazi bez imalo analize i ikakvog akcentovanja. Iz vida se tu gubi da tuberkuloza kod obolelog stvara strahovito neprijatan, kužni zadah, zadah koji se oseća na krv i trulo meso. Istovremeno, tuberkuloza snažno pojačava seksualnu želju zaražene, zarazne osobe.

Mladom Divalu ne smeta ovaj neprijatni dah organskog raspadanja iz Margeritinih usta, koji je i pretnja smrću, da celim svojim životom (ludo) voli Margeritu, i žedno joj ljubi usta, prodire u njih jezikom i meša s njenom sukrvičastom, svoju pljuvačku i slinu. To je – samo to je – ljubavni poljubac (celiv)!

Ovo opasno celivanje, ovaj poljubac sa živom smrću, naizgled paradoksalno, čisti je eros, koji u, ljubavnom činu sa tanatosom, orgastički postiže heroizam (et vice versa, herojski postiže orgazam). Jer ljubav je uvek zabranjena – zabrana joj je uslov. Ljubav je uvek „nehigijenska“ i negrađanska. Ovako silovit provokativni potencijal saznanja o erosu, u naizgled ljupko-pitkom, melanholično-melodramatičnom, klajnbirgersko-buržoaskom sižeu „Dame s kamelijama“, pokazuje, kao genijalno skrivenu, genijalnost Aleksandra Dimaa (Aleksandra Dime, kako smo navikli da to francusko prezime, Dumas, izgovaramo na srpskom jeziku u genitivu, i kako zvuči neuporedivo prisnije i bolje).

Ljubav je ili ljubav na smrt (parafrazam, dakako, sintagmu ’bolest na smrt’), ili je nepostojana, usiljena, umišljena, dakle, nešto drugo od ljubavi. Ljubav je beskompromisna, a ako je koristoljubiva (dakle, pretvorna, patvorena, neiskrena, neistinita), onda je poništavajuće ništa. Ljubavi su herojski  podvizi. Najzad, čemu ljubav, ako je to samo užitak, a ne i neizbežna bol? Patnja nad njom bdi kao što mač tiranski visi o konjskoj vlasi nad Damoklovom glavom. Bez te pretnje, bez te napetosti, ljubav ne bi bila uživanje.

Ljubav otkriva herojski, tragički potencijal čoveka – kao bića koje se usuđuje. Pozorište, još od onog trenutka kad su izvedeni Eshilovi „Persijanci“ u Atini, 472. godine pre nove ere, predstavlja mesto na kojem se društvo može usuditi da, eksperimentalno, prekorači sopstvene granice. Književnost, najzad, nastaje iz potrebe da se ljubav uobliči kao istina. Stoga je realnost retko kada i dostojna književnosti.

Oprema teksta korzoportal

PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-zlatko-pakovic-obuceni-za-nestrucnost, zlatko-pakovic-grad-i-varvari, foto-esej-izlozba-vizantija-i-zapad-1000-zaboravljenih-godina, aleksandar-medovic-praistorijske-biljke-u-21-veku

Članak Tekst u fokusu: Zlatko Paković – Ljubav, prvi deo se pojavljuje prvo na Korzo.

Pozorište Promena pri novosadskoj Akademiji umetnosti počelo je sezonu raspravom – „Pozorišni sistem u Srbiji i kako ga promeniti na bolje“ (5. oktobar 2019). Učesnici okruglog stola bili su jedan od najznačajnijih reditelja na Yu prostoru Ljubiša Ristić, direktor Srpskog narodnog pozorišta Milovan Filipović, direktor Pozorišta Promena Stefan Beronja i njegov prethodnik Dušan Gaćinović. Akcenat je bio na problemima sa kojima se susreću akademski glumci. Piše/Foto: Aleksandar Bugarin

Pozorište Promena osnovano 2015. godine pruža priliku studentima glume da tokom i nakon završetka studija pokažu svoje umeće. Kako je na Okruglom stolu „Pozorišni sistem u Srbiji i kako ga promeniti na bolje“ rekao direktor Pozorišta Promena Stefan Beronja –  “Ispit iz glume se nikada ne završava. Mladi glumac mora da ima „kilometražu“. Potrebno je da budemo na sceni da bismo osetili šta to znači. Baš zato je Pozorište Promena  privilegija, jer nam omogućava da budemo na sceni”. Za Okruglim stolom polemisalo se o aktuelnom stanju u pozorištima Srbije, ali je akcenat bio na problemu nedostatka prostora za mlade glumce u institucionalizovanim pozorištima, te nepostojanju fondova za osnivanje novih pozorišta i nezavisnih pozorišnih trupa.

Direktor drame Srpskog narodnog pozorišta Milovan Filipović predstavio je probleme sa kojima se susreće u ovoj ustanovi od nacionalnog značaja – “Kada sam došao na poziciju direktora Drame, najmlađi glumac imao je 35 godina, te sam shvatio da moram da podmladim ansambl. U toku je bila zabrana zapošljavanja, ali uprkos tome, primljena su dva glumca. Može, rekao sam, ali dozvolite da zaposlimo još četiri mlada glumca. Nakon prve godine na ovoj funkciji, shvatio sam da ansambl SNP-a čine glumci koji igraju, ne oni koji su imenom i prezimenom na platnom spisku“. Jedan od učesnika Okruglog stola koji je organizovalo Pozorište Promena bio je doajen alternativnog, “nešto drugačijeg pozorišta” na Yu prostoru reditelj Ljubiša Ristić, osnivač KPGT -a (Kazalište, Pozorište,Gledalište, Teatar), koji je sarađivao sa ovdašnjim, vrhunskim teatarskim poslenicima, smatra da Pozorište Promena mora da postane nezavisna grupa koja radi izvan granica Akademije umetnosti.

Tematski skup „Pozorišni sistem u Srbiji i kako ga promeniti na bolje“ koji je organizovalo Pozorište Promena dragoceni je putkaz otvaranja vidika. Uostalom, sam naziv Pozorište Promena cilja u centar!

PROČITAJTE I: intervju-aleksandar-caric-car-muzika-je-da-se-podeli, filmfarmonija-zagrebacka-filharmonija-i-carli-caplin-u-novom-sadu, intervju-dragana-rusalic-izlog-ogledalo-finog-beograda, bazel, intervju-viktorija-aladzic-razumevanje-grada

Članak Pozorište Promena – Okrugli sto o pozorištu u Srbiji i položaju mladih glumaca se pojavljuje prvo na Korzo.

U Centralnoj galerija Šok zadruge u Novom Sadu izlaže Tarko Janoš (4 – 19. oktobar 2019) –  “Slike i neke nove priče”. Posle serije slika na platnu koje su sada u Berlinu, novi izazov za ovog umetnika je asamblaž. Korzoportal na licu mesta

Novosadska Šok zadruga ne posustaje u podršci umetnicima mlađe/srednje generacije koji donose svežinu/pamet na likovnoj sceni koja prevazilazi lokalnu sredinu. Tarko Janoš čija je aktuelna izložba “Slike i neke nove priče” pod ovim krovom, predstavio je uz slike i svoje novo polje umetničkog istraživanja – asamblaž.

O brutalnosti, groteski, svog novog likovnog izraza, Tarko Janoš – Brutalna je naša realnost, pa radovi na neki način odražavaju okolinu, svet u kome živimo. Ovde sam se pored slikama, predstavio i novim, eksperimentalnim radovima u asamblažu, jer sam zašao u ovu, novu dimenziju stvaralaštva. Nastali su spontano pre par meseci. Elemente sam pronašao u kući, ili na ulicama.Tematski nisu povezani, ali su uvek vidno prisutne ironija i groteska. Publika će protumačiti. Neko voli da vidi nešto lepo, nekoga nešto dirne, a to što ga dirne ne mora da bude lepo. Prevenstvena je iskrenost, i moja, i publike. Svako reagovanje je dobar rezultat.

Tarko Janoš o svom novom izazovu asamblaža – Asamblaž me intrigira jer je spontan. Moji prethodni slikarski radovi bili su promišljeni, pročišćeni, nastajali su na drugačiji način. Imam puno novih ideja, samo treba vremena da ih realizujem. Drugačiji je ovo proces nastajanja od stvaranja slike. Sada gledam predmete oko sebe. Privlači me da ih sklopim i oživim  novom obliku, jer svaki materijal ima svoju estetsku vrednost, lepotu u formi. Asamblaž je tehnika gde svi objekti imaju funkciju sami po sebi, a kada ih sklopite oživite ih. To je izazov za mene, moj novi eksperiment.

S pažnjom se očekuju novi likovni izrazi novosadskog umetnika Tarko Janoša.

PROČITAJTE I: sok-zadruga-izlagacki-praktikum, sok-zadruga-zlo-ne-spava-valja-bdeti, muzej-savremene-umetnosti-vojvodine-vojvodanski-salon, savremena-galerija-zrenjanin-orlovat-photo-secession/

Članak Izložba: Tarko Janoš – Slike i neke nove priče se pojavljuje prvo na Korzo.

Profesor Beogradskog univerziteta Ranko Bugarski (1933, Bosna i Hercegovina) autor je više od dvadeset knjiga iz oblasti anglistike, opšte i promenjene lingvistike, sociolingvistike… Njegova nova knjiga “Srpske slivenice – Monografija sa rečnikom” (Akademska knjiga, Novi Sad, 2019) odnosi se na reči “slivenice” koje nastaju kombinovanjem postojećih reči u novu celinu. Kako su nastale reči kao na primer “motel”, “smog”, naziv TV serije “Kalifornikacija”, Brexit ili “guja”, svekriva”? U pitanju su reči dvostrukog identiteta.

Pre svega, onim koji nisu lingvisti, treba razjasniti pojam slivenice čiji je tvorac naš lingvista Ranko Bugarski uvodeći ovaj termin po analogiji sa složenicama, izvedenicama, tvorenicama i sličnim gramatačkim terminima. Radi se o povezivanju dveju reči koje tada dobijaju novo značenje. Da li ste znali da je engleska kovanica smog nastala povezivanjem reči – smoke (dim) i fog (magla), u novom značenju to je slivenica – mešavina dima i magle? A motel? Ni ne pomišljamo da su u ovaj pojam uključene reči motor i hotel koje spojene stvaraju novo značenje – motel je hotel za motoriste (iako i često mesto susreta tajnih ljubavnika, prim.korzoportal). Naziv jedne od globalno prepoznatih TV serija “Kalifornikacija” takoće je kovanica od dve reči “Kalifornija” i fornication/bludničenje. U srpskom jeziku poznate su slivenice guja (gušter + zmija), štalog (štala + brlog), šaljiva tvorenica svekriva (svekrva+ kriva). Ovaj model nastajanja slivenica uočava se u nemačkom, ruskom, engleskom jeziku… i navodi ih kao primere Ranko Bugarski u svojoj knjizi.

Ranko Bugarski u Predgovoru knjige “Srpske slivnica – Monografija sa rečnikom” piše – “Autor veruje da bi, pored same nekonvencionalne i drugde mahom nedostupne leksičke građe, koja svojim obim predstavlja i samostalnu vrednost, u ovoj knjizi sadržane opservacije i analize mogle da budu zanimljive, i podsticajne za dalja proučavanja, sa stanovišta tvorbe reči i mehanizama jezičkog stvaralaštva, a svakako I sociolingvistike, pa I psiholingvistike. Neki njeni delovi možda će privući pažnju proučavalaca dečjeg govora, omladinskog žargona, te medijskih, reklamnih i političkih registara jezika u javnoj upotrebi, ali i svih drugih koji žele da prate aktuelna zbivanja u svetu reči”.

PROČITAJTE I: tibor-jona-inicijativa-za-zajednicki-jezik, izlozba-na-cetiri-jezika, vikend-prica-crnac-u-oluji, tekst-u-fokusu-biljana-mickov-kulturna-inovativna-transformacija-grada, intervju-jarmila-vesovic-umetnost-zblizava/

Članak Nova knjiga: Ranko Bugarski – Srpske slivenice se pojavljuje prvo na Korzo.

Novi Sad je posle 14 godina dobio novi koncertni klavir! Svojim virtuoznim prstima predstavili su ga sinoć ugledni novosadski pijanisti i ansambli na koncertu u novosadskoj sinagogi. Taj 10. oktobar 2019. mogao bi da se proglasi za rođendan klavira Šigeru Kavaji (Shigeru Kawai) koji je sada u vlasništvu Muzičke omladine Novog Sada. Foto: FB Muzička omladina Novog Sada

Koncertni klavir kao dugoočekivani “predmet želja” stigao je u Novi Sad u okviru evropskog projekta “FILMharmonija”, sufinansiran u okviru prekogranične saradnje Hrvatska – Srbija 2014-2020 (INTERREG IPA II). Zagrebačka filharmonija bila je nosilac projekta, a za partnera su odabrali Muzičku omladinu Novog Sada.  Na prvo “otvaranje” koncertnog klavira bili su pozvani najugledniji pijanisti i ansambli Novog Sada sa međunarodnim renomeom – Rita Kinka &Tajj quartet, Branka Parlić, Aleksandar Đermanović, Julija Bal, Ingmar duo, Majamisty trio i Aleksandar Dujin trio.

Milan Radulović koji je na čelu Muzičke omladine Novog Sada o tome kako je novi koncertni klavir dospeo u grad: Jedan od benefita prekograničnog projekta “FILMharmonija” Hrvatske i Srbije, u kome je Muzička omladina Novog Sada partner, jeste koncertni klavir kojim smo unapredili naš rad. Poslednji koncertni klavir stigao je u Novi Sad 2005. kada je održan Prvi memorijal Isidor Bajić. Svi koji se bave organizacijom koncerata umetničke muzike znaju da je potrebno obnavljanje muzičkih instrumenata, njihovo održavanje. U svetu se novi koncertni klaviri kupuju svake tri, četiri godine. Eto, u Novom Sadu niko nije našao za shodno da to uradi. Sada je to uradila Muzička omladina Novog Sada.

Koncertni klavir smešten je “u sigurnoj kući”, u novosadskoj sinagogi koja je nezvanično, glavna koncertna dvorana u Novom Sadu. Prema rečima Milana Radulovića, protokol o korišćenju novog instrumenta potpisan je sa Akademijom umetnosti u Novom Sadu, Vojvođanskim simfonijskim orkestrom i Muzičkom školom “Isidor Bajić” koja organizuje Svetski kongres pijanista i Međunarodno takmičenje pijanista “Isidor Bajić”.

PROČITAJTE I: dogadjaj-u-fokusu-nomus-2019-opravdano-dugo-trajanje, nomus-016-ako-kanis-pobjediti-ne-smijes-izgubiti, caplin-premoscuje-granice-filmharmonija, covek-muzike-i-mira-daniel-barenboim-pijanista-i-dirigent

Članak Novi koncertni klavir u Novom Sadu / Koncert se pojavljuje prvo na Korzo.

Na novosadskoj off sceni – u Kineskoj četvrti u kojoj više od decenije stvaraju vizuelni umetnici gradske nezavisna scene otvorena je izložba “Van Gog iz novosadskih kolekcija” (11. oktobar 2019) koju su osmislili likovni umetnici Tadija Janičić i Petar Mirković. Izložba je svojevrsni parodijski odgovor na onu koju je u julu organizovala Fondacija “Novi Sad 2021” –  “Anri de Tuluz-Lotrek”, u kulturnoj stanici “Svilara” kada su bili izloženi plakati ovog francuskog umetnika.  Korzoportal na licu mesta. Foto: Ljiljana Kosanović, Tadija Janičić, korzoportal.

Koncept izložbe “Van Gog iz novosadskih kolekcija” vidna je parodija na onu koju je organizovala Fondacija “Novi Sad 2021” pod nazivom “Anri de Tuluz-Lotrek”. Izložba u Kineskoj četvrti “Van Gog iz novosadskih kolekcija” punokrvni je doživljaj umetnosti, na kojoj učestvuje oko 30 umetnika. Tadija Janičić nedvosmisleno kaže da je „izložba ‘Van Gog’  odgovor na izložbu ‘Lotrek’ koja je bila loša i voleo bih da znam koliki je bio njen budžet. Mi smo sada sa nula para napravili kvalitetnu izložbu. Zbog čega Van Gog? Sada je on, sledeći put može biti i Rembrant. Za razliku od hermetične grupe ljudi iz Fondacija “Novi Sad 2021” mi nismo svet za sebe, mi ne gledamo da projekat bude što jeftiniji i da nešto zabašurimo”.

Likovni umetnik Petar Mirković, uz Tadiju Janičića organizator izložbe “Van Gog iz novosadskih kolekcija” potvrđuje za korzoportal da je izložba odgovor nezavisne scene vizuelnih umetnika „ i nas koji u Kineskoj četvrti stvaramo više od decenije i radimo ovde,  a nismo uključeni u program Fondacije 2021. Organizovali smo i nekoliko prethodnih akcija kako bismo naglasili da je potrebna kvalitetna umetnička produkcija s obzirom da se Kineska četvrt pretvara u kulturni kvart.  Ako je Novi Sad Evropska prestonica kulture onda bi trebalo da budu podržani oni stvaraoci na polju kulture koji nisu bili u prethodnim godinama, kako bi dobili zamah”.

Otvaranje zložbe “Van Gog iz novosadskih kolekcija” bilo je izuzetno posećeno, iako u oglašavanju nisu učestvovali magovi marketinga. Oglašena je na društvenim mrežama! Tadija Janičić nema dileme – “Mi smo postojali i postojaćemo. Nama je svejedno da li je Novi Sad Evropska prestonica kulture ili nije. Radimo!

PROČITAJTE I: pojave-skvoteri-zivot-protiv-konzumerizma, festival-ulicnih-sviraca-konferencijaokrugli-sto-upotreba-bastine, rijeka-pobedila-dubrovnik-ko-je-slaven-tolj, filmfarmonija-zagrebacka-filharmonija-i-carli-caplin-u-novom-sadu/

Članak Izložba: Van Gog iz novosadskih kolekcija se pojavljuje prvo na Korzo.

“Travnička hronika” Iva Andrića premijerno je izvedena u Srpskom narodnom pozorištu (12. oktobar 2019). Režiju. adaptaciju i dramatizaciju potpisuje Nikita Milivojević, a predstava je ostvarena saradnjom SNP-a i Narodnog pozorišta iz Sombora. “Za reditelja je lična karta ono što radi. Sada, kad u svojoj imam upisane režije ‘Na Drini ćupriju’ i ‘Travničku hroniku’, srećan sam.”, kaže Milivojević. Foto: Aleksandar Ramadanović

Foto: korzoportal

Na sceni (scenografija N. Milivojević i Željko Piškorić) rasuto blato, glumci posvećeno izgovoraju rečenice iz “Travničke hronike“ tumarajući u travničkoj vukojebini smeštenoj ovom prilikom na pozornici „Pera Dobrinović“ Srpskog narodnog pozorišta, praćeni diskretnom/sveprisutnom muzikom (bez etno elemenata što je dragoceno, Dimitris Kamaratos), obučeni u kostime (Marina Sremac) koji oslikavaju ličnosti i njihove drame, uz scenski pokret (Amelija Benet) u simbiozi sa rečima koje je Ivo Andrić nanizao u romanu „Travnička hronika“ (pisao ga je 15 godina).

„Travnička hronika“ rodila se u rediteljskoj glavi Nikite Milivojevića kada je 2010. godine režirao u Diseldorfu „Na Drini ćupriju“ – Sa Amelijom i Dimitrisom „koji me prate 20 godina. Posle te predstave  učinilo mi se da imam rešenja i za „Travnički hroniku“. Od tada sam počeo da radim dramatizaciju. Godinama je trajalo i moralo je tako. Ako je Andrić pisao „Travničku hroniku“ 15 godina, onda i vi morate godinama da se pripremate za njenu dramatizaciju.“. Podršku sam dobio u Srpskom narodnom pozorištu koje je ostvarilo ovu koprodukciju sa somborskim Narodnim pozorištem“.

Nikita Milivojević o romanu „Travnička hronika“ – … Nije li čitav roman upravo jedno strašno osećanje nestalnosti svih stvari oko nas, nesigurnosti da ništa nije onako kako vam izgleda i da već sledećeg trenutka može da se okrene u svoju suprotnost! Nije li upravo to kroz šta prolazi francuski konzul svih tih sedam mučnih godina u Travniku? Ne razmišlja li o tome neprestano i pita se među kakvim se to svetom odjednom našao ‘kod koga se nikada pravo ne zna ni šta misli ni šta oseća, kod koga ostanak može da znači i odlazak, kod koga osmejak nje osmejak ni da nije da kao što ni ne nije potpuno ne‘… (autorski tekst N.M, Kulturni dodatak  „Politika“, 5. oktobar 2019).

Nikita Milivojević uoči premijere, pred novinarima nije krio zadovoljstvo ostvarenjem „Travničke hronike“ – „Reditelj uvek na kraju proverava šta je ostalo od onoga sa čim je počeo projekat. Uđete sa intuicijom, slikama u glavi, pa se pitate šta je ostalo, šta je otišlo u drugom pravcu. I moram da priznam da je ovo što sam u najvećoj meri zamišljao i ostvareno. Srećan zbog toga. Glumci sa kojima sam radio jesu tim sa kojim sam se razumeo. Važno je da imate tim koji može da vas prati i da nadgradi ono što imate u glavi“.

Posle premijere 12. oktobra i prve reprize 14. oktobra 2019 u SNP-u, „Travnička hronika“ biće izvedena u Narodnom pozorištu Sombor kao njegova prva premijera u sezoni. To je prva dramatizacija Andrića na somborskoj sceni i prvo gostovanje reditelja Nikite Milivojevića. Prvobitno je „Travnička hronika“ trebalo da bude ostvarena u saradnji SNP-a sa Narodnim pozorištem iz Beograda, u međuvremenu je promenjena uprava i nova je nije uvrstila u repertoar.

Glumačka postava u „Travničkoj hronici“: Jugoslav Krajnov, Tijana Marković, Branislav Jerković, Marija Medenica, Marko Marković, Ivan Đurić, Aleksandar Gajin, Dušan Jakišić.

PROČITAJTE I:

Članak Premijera u Srpskom narodnom pozorištu – Travnička hronika se pojavljuje prvo na Korzo.

Drugi deo kolumne “Ljubav” koju potpisuje pozorišni reditelj, pisac i novinar Zlatko Paković. Kolumna je objavljena u beogradskom dnevniku “Danas” 11. oktobra 2019. Fotografija: Aleksandar Ramadanović, “Travnička hronika”, Srpsko narodno pozorište.

 Ljubavnik: Nemamo vremena…

Žena: Vremena! Nikad nemamo vremena za sebe, dakle, nikad nemamo sebe. Sad je krajnje vreme! Hoću te! Hoću te od samog početka! Hoću te, sad i ovde.

Ljubavnik: Lijepa ti si, draga moja, lijepa ti si! Oči su ti kao u golubice. Usne su ti kao konac skerleta, a govor ti je ljubak. Pod jezikom ti je med i mlijeko. I grlo tvoje kao dobro vino. Ti si vrt zatvoren… izvor zatvoren, studenac zapečaćen.

Žena: Dođi u vrt svoj! Beri smirnu svoju i mirise svoje, jedi saće svoje i med svoj, pij vino svoje i mlijeko svoje!

Ljubavnik: Moramo prekinuti.

Žena: Zašto?

Ljubavnik: Zato što je on toliko nepristojan da zuri u nas ko tele u šarena vrata. (Pokazuje na čoveka koji je pre nekoliko trenutaka ušao u prostoriju i posmatra ih.)

Žena: Povela bih te i dovela bih te u kuću muža svoga, jer kuća je naša, a pravo je moje na užitak moj, telo je moje. Ne obraćaj pažnju, molim te! Brže, željeni moj! I budi kao jelen na gorama mirisnijem!

(Čovek mobilnim telefonom fotografiše prizor koitusa. U prvom trenutku, dvoje ljubavnika je zabezeknuto zastalo, kao da pozira. Ljubavnik prekida snošaj i prilazi onome koji fotografiše, otima mu telefon.)

Ljubavnik: S kojim pravom se mešaš ovde?

Muž: Ja sam joj muž!

Ljubavnik: Tvoj brak nije ugrožen.

Muž: Ali, jesu osećanja.

Ljubavnik: To su feudalna osećanja, osećanja koja te dresiraju. Sto puta smo o tome govorili. Volim te, druže. (Poljubi ga u usta. Muž se otrgne s gnušanjem.) Kapitalizam te uči da se prema onom što voliš ponašaš kao prema svom privatnom vlasništvu! (Muž ugrize Ljubavnika. Ovaj krikne i udari Muža snažno pesnicom u glavu. Muž je u nesvesti.) Kapitalizam mora biti prevladan najpre u osećanjima i čulnosti! (Ljubavnik se vraća Ženi i oni nastavljaju svoj čin strastveno.) Ako nastaviš tako žustro da migoljiš svojim usminama kao lignja koja hvata maglu, svršiću u tebe, curo. Stani, moram da izađem!

Žena: Ne! Hoću te u sebi! Hoću da me zaliješ svojim semenom!

Ljubavnik: Šta ti pada na pamet! Zar je sve ovo samo zbog toga? Želiš seme jednog jakog čoveka čije ideje mogu da pokrenu svet, ali i da tvom potomstvu omoguće sigurnu građansku budućnost?

Žena: Želim tvoje seme, jer mi se ti dopadaš, jer tebe želim.

Ljubavnik: Ne. Ti investiraš u sebe mojom spermom!

Žena: Ostani u meni! Ostani u meni!

Ljubavnik: Prestani! Ne želim da budem oplođivač! Ovaj koitus doživljavaš kao kapital-odnos!

Žena: Ne, to nema veze sa začećem. Želim, naprosto, da idemo do kraja, to je sve.

Ljubavnik: Ali to ne znači da moram da svršim unutra.

Žena: A zašto ne?

Ljubavnik: Zato što ići do kraja, znači ići do kraja obostranog užitka, a ne do pukog rasplodnog ejakuliranja u vaginu.

Žena: Šta hoćeš od mene?

Ljubavnik: Samo ono što je tvoja najdublja želja?

Žena: Ja želim da me ševiš do kraja. To me pali!

Ljubavnik: Ne, tebe pali nova investicija! To je želja tvog vaspitanja, to je generička želja, a ne tvoja lična želja. To je želja-danak. To je privatna želja žene u kontekstu dominacije patrijarhalnosti, to nije lična želja ličnog zadovoljstva. Ako misliš da je to tvoja želja, onda si zaboravila svoju želju. Ti hoćeš moju spermu, jer misliš da me vežeš za sebe. Ja ti mogu i hoću pružiti užitak, tvoj užitak, ako ti je do njega uopšte stalo.

Žena: Nisi u pravu. Da bih ti to dokazala, pustiću te da mi svršiš pozadi. Igram va banque na sopstveni užitak! Siđi u vrt svoj, k lijehama mirisnoga bilja, da paseš vrtovima i da bereš ljiljane!

Ljubavnik: Strašna si kao vojska sa zastavama. Zubi su ti kao stado ovaca kad izlaze iz kupala, koje se sve blizne a nijedne nema jalove …

(Ulazi Duh Slavoja Žižeka. Prilazi Ljubavniku i rukuje se s njim.)

Žižek: Žižek.

Ljubavnik: Of course, I know. We are waiting for you, but…

Žižek: Don’t worry, she doesn’t see me, she doesn’t hear me.

Ljubavnik: How is it possible?

Žižek: I have strange limits. I am very – OK, another detail, fuck it. I was never able to do – even if a woman wanted it – annal sex. Yes, annal sex. Not “anal sex”! Ah, annal sex. You know why not? Because I couldn’t convince myself that she really likes it. I always had this suspicion, what if she only pretends, to make herself more attractive to me? Yeah, because I’m extremely romantic here. You know what is my fear? This postmodern, permissive, pragmatic etiquette towards sex. It’s horrible. They claim sex is healthy; it’s good for the heart, for blood circulation, it relaxes you. They even go into how kissing is also good because it develops the muscles here – this is horrible, my God! It’s no longer that absolute passion. I like this idea of sex as part of love, you know: ‘I’m ready to sell my mother into slavery just to fuck you for ever.’ There is something nice, transcendent, about it. I remain incurably romantic.

Ljubavnik (Ženi): Ne brini, sačekaću tvoj orgazam!

Žena: Tebi je važno da ti dominiraš, u tome je stvar. Za razliku od tebe, ja se ne plašim da budem ponižena. Ipak, ja sam žena, a ti si jebeni muškarac, koji ne priznaje revoluciju ako je muškarac ne vodi. Ali, žena će spasiti svet.

Ljubavnik: Hoću da pevaš, hoću da svoje orgazmičko roptanje sublimiraš u pesmu, hoću da me pamtiš po toj pesmi, hoću da te pamtim po toj pesmi, po toj maloj smrti koju ćeš pevati! Možeš li to, hoćeš li to?

Oprema teksta korzoportal

PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-zlatko-pakovic-ljubav-prvi-deo, izlozba-ljuba-popovic, tekst-u-fokusu-zlatko-pakovic-obuceni-za-nestrucnost, zlatko-pakovic-grad-i-varvari

Članak Tekst u fokusu: Zlatko Paković – Ljubav, drugi deo , Trg republike se pojavljuje prvo na Korzo.

Narodni muzej Vranje raspisao je Konkurs za 7. Bijenale umetnika Vranja 2019 koji je otvoren do 30. novembra 2019. Pozivaju se likovni, primenjeni i multimedijalni  umetnici koji su rođeni/žive u Vranju, ili su na neki način vezani za Vranje da pošalju radove. O propozicijama konkursa. Foto: Narodni muzej Vranje

Saša Stamenković, Mirjana Jovanović, nagrađeni umetnik Nebojša Nikolić, 2018.

Propozicije: Za izlaganje  će biti  prihvaćeni   samo originalni radovi, nastali u poslednje dve godine (2017/18/19), koje Selekciona komisija od tri člana bude vrednovala kao dela visokog umetničkog i profesionalnog dometa.  Umetnici konkurišu  sa najviše dva rada.  Umetnici  zadržavaju potpunu slobodu u izboru teme, tehnike i dimenzija radova. Konkurs  je otvoren za sve koji se bave umetničkom delatnošću. Biće prihvaćeni samo originalni radovi.  Više o propozicijama na http://www.muzejvranje.rs/index.php/vesti/490-n-r-dni-uz-vr-nj-s-d-i-bi-n-l-u-ni-vr-nj

Galerija Narodnog muzeja Vranje

Bijenale umetnika Vranja je kulturna manifestacija jedina te vrste na prostoru krajnjeg juga Srbije i bavi se likovnim stvaralaštvom umetnika Vranja i Pčinjskog okruga, odnosno stvaralaštvom umetnika koji su na bilo koji način vezani za Vranje. Pozivnog je karaktera. Konkursne radove selektira tročlani  žiri u čijem su sastavu eminentni poznavaoci iz oblasti likovne kritike, istorije umetnosti, likovne umetnosti…

Galerija Narodnog muzeja Vranje

Koncepcija Bijenale umetnika Vranja osmišljena je  kao opšti pregled najnovijih umetničkih ostvarenja umetnika koji žive i rade na području Vranja ili su tu rođeni, nekada živeli. Bez  generacijskih, stilskih i tematskih određenja  pruža verodostojan pogled na stvaralaštvo  lokalne umetničke sredine i predstavlja svojevrsno uporište i podsticaj savremenim likovnim stvaraocima iz Vranja, a takođe doprinosi socijalizaciji umetnosti i vidljivosti  umetničkog centra na jugu Srbije.

Konkurs za 7. Bijenale umetnika Vranja 2019 ove godine proširuje se na umetnike iz zemalja u regionu, kao i iz drugih zemalja. Kao  i predhodnih godina, izložba će biti realizovana u Galeriji Narodnog muzeja u Vranje.

PROČITAJTE I: muzeji-srbije-deset-dana-od-10-do-10-zrenjanin-vranje, ima-li-borisav-stankovic-naslednike, analize-eseji-sta-bese-neoavangarda, julka-kuzmanovic-cvetkovic-prokuplje-brdo-hisar-kao-tajna

Članak Narodni muzej Vranje: Konkurs za 7. Bijenale umetnika Vranja 2019 se pojavljuje prvo na Korzo.