Bistrik Šikula (1956) slovački prozni pisac, književni kritičar i urednik književnog časopisa Slovački pogledi. Piše kraću prozu. Objavio: Promene vatre, Generacijski portreti, Sakrivena galerija – Generacijski portreti 2, Vreme za priču, Zagrljaju mrtvih očeva, Miris sandalovine. Vikend priča „Spojeni sudovi“. Prevod sa slovačkog: Zdenka Valent Belić. Foto: Pompilija Widhofner.
![]()
Za Lenku, sekretaricu u školi, znalo se da ume da iskoristi trenutak i da ugrabi muškarca, ali i to da je svima, koji su sa njom nešto imali i pričali o tome kao o nezaboravnom iskustvu, pripadalo samo njeno telo.
Lenkino srce je pripadalo njenom mužu Igoru koji isto tako nije držao u tajnosti njihove užitke u krevetu i u kafani bi široko razjapljivao usta kao vrata bračne spavaće sobe.
Gora stvar je što je to radio i na školskim pijankama, na kojima je, kao iskusan hedonista i ekscentrik, bio obavezan. A još gore što nije vodio računa ni pred školskim tehničarem Bučuričom, drugarom i porodičnim prijateljem – više Lenkinim nego Igorovim.
Bučurič, kamenog lica se ne bi odao ni ironičnim smejuljkom a ne, recimo podrugljivim kezom dok je slušao kako ovaj lupeta i dok bi posmatrao njegov napuderisani crveni nos. Dolivao bi mu i mislio svoje.
Dobro je znao da se Lenka ne oslanja samo na zgodnu priliku, nego da zna da ceni i sigurnost trajne i neproblematične vanbračne veze. Za razliku od sramnih slučajnih avantura, kada bi u Igorovom prisustvu prestajala da se kontroliše, iskoristila njegovo pijanstvo i klisnula mu pred alkoholom zamućenim i zamagljenim pogledom sa drugim muškarcem. Izgubila bi se negde u kolima ili u mračni ćošak i pila nektar iz roga naslade negde iza ugla.
Siroti Igor. Nesrećan i izgubljen motao bi se od jednog do drugog stola i zapitkivao znance i nezance: „Jeste li videli moju ženu? Da ne znate možda gde mi je žena?“
Sve dok ne bi pronašao prijatelja kome je mogao da se požali. „Jesi li ti video moju ženu?“, zatim bi seo pored mene na barsku stolicu.
Ako smo već kod toga, ako bih je video sa nekim, uvek sam to pred njim prećutao da ga poštedim. Međutim, da nisam znao kako se on u tim trenucima oseća, Lenka bi mu odavno nabila rogove i sa mnom. Bio on meni drugar ili ne.
Nisam ni slutio u kakvo će iskušenje dovesti ta grešna duša naše priateljstvo jednom kada pođemo zajedno da beremo gljive.
Igor, strastveni gljivar, imao je svoja najtajnija mesta kod Zohove vikendice, u dolini ispod Čermakove livade. Uvek bi se penjao tamo ostavivši auto na parkingu pored hotela, pored te taljigaške kafane i kolibe. Kod Čermačke livade bi se osvežio vodom iz bunara i ajde u dolinu. Iz udoline ka padini na kojoj su rasli najslasniji vrganji, pa čak i retke i dragocene kraljevske pečurke.
Ajmo, ajmo! Govorio bi. Brže, dok se ne pojavi Dušan Kalmančok iz planetarijuma na Zoški ili Ilja Zeljenka iz vikendice u Harmoniji!
Zatim bi se malo umirio pri pomisli da su kako astronom, tako i kompozitor i sami čuveni gljivari i da takođe već imaju svoja mesta.
Kalmančok bi umeo da s jeseni kod drugog branja vrganja, kada su zdraviji od crvljivih od letnjih, kaže: „Hajde, razgrni ono lišće oko otpale suve grane i tu ćeš naći pola korpe.“
I tako i bi.
Ovde za pola korpe mladih prstenjaka za sos, tamo pola korpice zelenjača.
Samo Kalmančok, možda i bivši školski inspektor Minarik iz Modre, znaju na kojoj se bukvi u Karpatima može pronaći bukovača, kada više pred zimu od medenjača i grmača, maglenki i modrikača malene ništa ne raste. Dovoljno je samo je odseći kao poslednji dar drveta, opalog lišća i bukvi. Raširena lepeza pocrnelog srebra.
Svako ovde ima svoja mesta. I Paljo Cpin, pravnik lovačkog saveza, lovac, ribar i gljivar, koji zna gde rastu grabovi vrganji. Svi su za njih čuli, ali retko ko bi ih pronašao. Paljo ih suši kod kuće na dvorištu na velikim sitima, zahvaliće vam se ako ga pohvalite, ali ni za boga živoga vam neće odati gde ih je sakupio.
I u pravu je, pomisli Igor. Mesta su mesta.
![]()
Bili su sa Lenkom na seoskoj slavi u Svetom Juru, moliću lepo, ko tamo nije lovac, ribar ili gljivar! A Oto Švarc, sa kojim su na slavi zapodenuli razgovor, svojoj ženi Oljgi reče: „Oljga, kaži im, kako je to bilo sa tvojim ocem, mojim svekrom. Da li je on otkrio meni, njegovom zetu, svoja mesta?“
„Nije ih otkrio ni svom najstarijem sinu na samrti“, potvrđivala je kroz smeh Oljga.
Znači tako, zamislio se Igor odsutnog pogleda na oznojanom licu koje su upravo obasjali prvi zraci izlazećeg sunca, mesta se ne otkrivaju, mesta sa sobom odnosimo na onaj svet.
Pa, šta onda Šikula hoće od njega? Kao, povedi i mene jednom na branje gljiva, Igore, da ne sakupljam uvek samo ostatke posle nekog, pabirčim kao u vinogradu za koji svi znaju. Mene uvek neki ranoranilac pretekne.
Dobar momak, muzičar i pisac, ima već nekih godinu dana kako me ubeđuje, videćemo, drugar, videćemo.
Ili ću te odvesti na mesto koje i sam već znaš i dokazaću ti da ni ja idem na pečurke baš toliko daleko. Ja samo imam bolje oči, nos i instinkt.
Talenat. Onako kao kada je neko nadaren za muziku ili pisanje. Dar od Boga.
Čudo. Kao ovo jutro sa maglom koja se podiže i rosom što se cakli na suncu, sa ptičjom pesmom, detlićem koji kljuca i kukavicom dok kuka.
Kukuk, kukuk! Načekaćeš se ti, druže, možda do samrtne postelje, hahaha!
Možda. Pronašao je sedam zdravih vrganja zalivenih u ledu koje je noći pokvasila ledena jesenja kiša. Radovao se kao malo dete i pričao o tome svima u kafani.
Kako su ga poveli na gljive Cpinovi, Paljo i njegov brat Peter, likovnjak i Šikulin prijatelj, a on je skupio od kasnog popodneva do sumraka, kada na gljive niko ne ide, devedeset devet vrganja. Kako ih je zdrave i velike, onako potaman, vadio između kamenčića iz crne zemlje i nije znao gde će sa njima, toliko ih je tamo još ostalo.
A da nije pao mrak…
Rekoh, da to nije bilo slučajno posle Černobilja, hehehe?
Iza rampe koju je Paljo otključao prema zahorskoj strani dobar deo šumskog puta kolima.
Onda u redu, u to verujem!
Najpre sedam, zatim devedeset devet vrganja. Kao u bajci. Da ne preteruješ malo, momče? Ne mistifikuješ?
Uzmi još jedno pivo, možda ću se sažaliti nad tobom. Zažviždaću na tebe na ulici kao što muzičari daju signal na koji se okrene svaki Šikula, pripovedač i muzičar.
Ta-da-di-da-dida!
Ne čuje se?
Ce-de-e-ce dee-cee! U dvočetvrtinskom taktu bez predznaka.
„Šikulaaa, šta će biti sa tim pečurkama?!“
I tako su pošli zajedno da beru pečurke.
Mene su poveli samo jednom. Gospodskom stazom na Zošku. Bolje rečeno u šetnju, nego na branje gljiva. Rekoh mu, mogao si umesto mene da povedeš svoju Lenku.
I Lenku ću. Kada je te subote parkirao auto u školskom dvorištu, gde sam već naoštren na neobičan gljivarski doživljaj nestrpljivo čekao, izašla je iz škode zajedno sa njim. Gipko i vitko mačje telo zategnuto elastičnim leginsicama. Ispupčen venerin breg, da proste dame, koji su tesne pantalone opcrtavale.
Uzalud je na mene Lenka prevrtala crnim očima. Bio sam hipnotisan pre nego što sam upio njen pogled, sasvim opijen.
Stajao sam u školskom dvorištu kao tvrdi Y ispred slova W na kraju abecede.
Ali pustimo sada slovnu ljubav, pozabavimo se time šta je Lenka imala na sebi, a šta je privuklo našu pažnju. Bele čarape sa pumom u skoku na patikama iste marke, koje je Igor, divljoj mački doneo iz inostranstva, sa gostovanja orkestra gde je svirao na šumskom rogu, bela pamučna majica kratkih rukava, na kojoj će primetiti svakog krpelja, koji bi hteo da se prisisa uz Lenkino telo, bradavice ocrtane na pripijenom pamuku, ne vulgarno, pre rafinisano, na šarenoj slici iz Kamasutre, starinskoj, ali svevremenoj golotinji – para koji vodi ljubav. Iz daleke Indije, gde ljudi nisu sramežljivi kao kod nas. Sastavni deo istočnog kulturnog nasleđa, ex orient lux. Njegova pobornica držala je u ruci laganu ljubačatu jaknu, skinula ju je, mada je još bilo hladno.
Ne pričam? Momku sa talentom za posmatranje nije promaklo da se devojci naježila koža na rukama i nakostrešile sve dlačice.
Šta da se radi, prvi utisak je bio prvi utisak. A Lenka je znala kako da ulovi vuka samotnjaka iz školskog interneta.
Krenuli smo. U planine pune strastvenih ludaka, sakrivenih uspravljenih gljiva i ptica koje se gnezde. Ustreptalih mužjaka i rascvrkutanih ženki.
Zaista u šetnju. Dok nismo stigli do rampe od koje se moglo skrenuti sa glavnog puta u šumu, a gde je Igor mogao da ostavi auto (inače da je bio sam, tu bi ga i ostavio), nije imalo smisla da se penjemo uz Gospodsku stazu na liticu u koju se staza usecala, niti da se s nje spustimo do starog isušenog potočnog korita ispod litice. Tamo je rasla samo gamad. Smrtno opasne zelene pupavke, koje bi gljivarski diletanti mogli da pobrkaju sa šampinjonima, smrdljivi pevci i pseće bestidnice.
„Na latinskom?“ pitao me je Igor, kada sam se praznih ruku vraćao sa litice i šutirao ih duboko u zemlju da nevidljivo otrovno podzemlje ne bi preraslo i jestive gljive.
„Pupavke?“ pravio sam se lud. „Amanita phalloides.“
„Smrdljivi i pasji pevci“, nakezio se progutavši pljuvačku.
„Phallus,“ rekao sam. „Porodica Phallaceae. Treba li i pobliže – rod?“
„Vidi stvarno“, nasmejala se Lenka zagledana na bestidnicu, po kojoj je prošao puž i ostavio srebrnasti trag. „Samo je malo mala“, dodala je i nije se zarumenela.
Pogledali smo se sa Igorom i prsnuli u smeh, tako da je planina odjekivala. Kada bereš gljive sa ženama, nikad nije reč samo o gljivama odnosno o pečurkama.
Dakle?
O vrganjima i zlatačama, turčinima, brezovim dedovima i zelenjačama, mešinarkama a šutarama.
Zahvalan za Lenkinu iskrenost brojao sam klupe uz stazu i prisećao se, presabirao koliko devojaka i žena sam, ja divljak, na šetnjama Gospodskom stazom muvao sedajući na nje. Gnječio sam prstima u dlanu od nervoze i uzbuđenja mladi bukvin list sa finim dlačicama. Nežan i kožen, vlažan od rose kao i klupa do koje kroz granje drveća još nisu stigli sunčani zraci.
Ah, sve je bilo zapisano. I stari gljivar na klupi verovatno nije bio prvi kom je od prisećanja dim od cigareta dražio oči.
Obrisao je suzu i naslanjajući se na palicu nastavio stazom. Šta se danas još može ubrati!
Zar nisam rekao? Trebalo je da Igor parkira auto čak kod rampe i mosta. Tamo je već stajao jedan i mi nismo morali da zakasnimo, ako je nepoznati gljivar prošao glavnim putem na suprotnu stranu i probio se po klizavom kamenju, zatim potokom po cevima sprovedenim ispod mosta i cesta a onda duž otkrivenog korita u pravcu pregrade i planinske kuće.
Iza potoka gljivar se spustio niz strmu padinu. Kada se spustaš, sve bolje vidiš nego kad se penješ. U plavičastoj jutarnjoj izmaglici, a i zatim ako pomrčinu osvetle zraci izlazećeg sunca…
Na okuci planinskog potoka ispod visoke stene koji bi uz malo mašte mogao da postane masivna reka negde u Latinskej Americi što teče ispod masivnih planina sa usečenom železnicom i hitajućim vozom, tu smo se razdvojili. Igor se penjao uz strminu usečenu u šumu zdesna a ja i Lenka smo se dizali plićom kosinom zleva.
Igor nas je stalno ostavljao kako bi nas pretekao, i mada je to objašnjavao time da se gljive ne skupljaju ni u paru a kamoli u trojci ili taman posla u stadu. Zar se plašio se da ću mu se polakomiti na gljive?
Već od početka Gospodske staze je stalno tako žurio, istrčavao uz brdo i ostavljao nas same, a nas dvoje smo vazda od klupe do klupe.
Pa to, nas dvoje. Lenka i ja.
Koliko devojaka sa kojima sam se zabavljao bih uspevao na jednoj od tih klupa da nagovorim?
Koliko njih bi se upravo ovde i svidelo. „Hoćeš li sa mnom voditi ljubav na klupi kao što si obećao? Reci mi kad.“
„Može i sad ako te nije strah.“
Koga briga što su se po Gospodskoj stazi vrzamli ljudi, prolazili s vremena na vreme izletnici, vikendaši, turisti, poznata i nepoznata lica, zar je važno što je tamo svaki čas mogao da projuri neko na planinskom biciklu.
U tome i jeste bio čar: u riziku da bi naprasno mogao neko da se pojavi i da nas iznenadi.
Igor je opet bio daleko ispred, a iza nas žive duše. Osvrtali smo se sa Lenkom i kontrolisali okolinu a oboje smo mislili na isto i žalili za svakom propuštenom klupom.
A moram da priznam da je iskušenje bilo snažnije od straha a grešne misli jače od prijateljstva sa Igorom.
Ko ih pored Lenke ne bi imao. Kada sam joj na klizavoj padini pružao ruku, gledao sam joj u izrez, a kada bi me pretekla pred očima mi se ljuljala njena čvrsta guza. Sa osećanjem da je to radila namerno, samo mi nemoj reći da je ne vidiš, samo se ne pretvaraj da ne gledaš! Opijen kao da sam popio odvar od plavičatih halucinogenih psilociba, koje, kako je pričao astronom Dušan Kalmančok, narkosi skupljaju oko planetarijuma i priređuju sebi od njih u kamperskom naselju na Severki užasne glavobolje. Divlje žurke, na kojima se ludiraju od petka uveče do nedeljne večeri sastajući se i razilazeći u Kačabaru u Harmoniji.
Evo još jedne budale. Rekoh, šta to, Lenka, sa mnom radiš, kakav veštičji napitak si mi, pobogu, smutila i dala mi da ga popijem, ako to tvoje vraški dobro dupe vidim duplo, pa čak trostruko a nikako da ga zgrabim. Koliko… koliko puta ga zapravo vidim, ako mi se njiše pred očima poput klatna starinskog zidnog sata, a zatim kao klatno metronoma nameštenog na allegro da ne stignem ni da ga dohvatim.
Mere nam vreme koje bismo mogli da protraćimo i izgubimo, ako ne požurimo, ne iskoristimo priliku.
Igor zna šta je andante ali i allegro.
Kao da nas vidi.
Ta-da-di-da-di-da! Čulo se iz daljine, jedva da smo sa Lenkom stigli da na steni danemo dušom.
Ta-da-di-da-di-da! Odžvidao sam odgovor.
Sami čisti tonovi.
Ah, ponovo sam stajao iza Lenke kao tvrdi Y ispred slova W na kraju abecede. Bila je to abeceda života, pogled od nazad i povratak propraćen defileom golih devojaka i žena koje sam mogao da imam i nisam imao, koje su mi odlazeći u pratnji muzičkog marša sa jetkim osmehom na licu razmahivale rukama pred očima kao mažoretkinje štapovima, okretale su mi leđa i pohodovalee golim dupetima dalje od mene sa glavom zabačenom preko ramena mahale su mi u znak pozdrava.
Negde u daljini kuckao je u stablo detlić tražeći larvu a njegovo lupkanje je zaličilo na podrugljiv zvuk pisaće mašine.
Gledaš u ženu, lupkao je:
(Y)
Žena se pretvorila u uvo:
??
Priđi ženi bliže, na tri koraka je od tebe i pomazi joj bokove:
− − − (Y)
Bliže ženi:
− − − W
Neviđeno:
−−−W
Nečuveno:
−−W−
Neverovatno:
−W—
Aaaah!
„Kako divno jutro!“ usklikne zadihana Lenka. „Čovek pretrne kad pomisli da nikada neće biti kao sada, kao ovaj trenutak. Da to, šta se oko njega upravo dešava, u ovom obliku i okolnostima se neće više ponoviti. Brrr!“, stresla se kao da ju je prošla jeza.
Klimnuo sam, rekoh, pričaj mi još malo o tome.
Stajala je između stabala na škrtim zracima jutarnjeg sunca koji su joj zagrevali obnažena bela ramena posuta pegama i mazila ih nalik muškim rukama ustreptalim snopovima između svežeg mladog lišća koji su u odsjaju jednim za drugim dodirivali Lenkinu kratku crnu kosu. Trebalo je samo zaroniti prstima u nju. Isisavali su joj kapljice znoja sa dlačica iznad gornje usne a poniže senzualno raširenih nozdrva, upijali ih kao usne na kojima će neko, ko god to bio, osetiti ukus kristalisane soli.
Do nogu na zemlji prazna korpa sa jaknom.
Sunce je obasjavalo šumu i obnaživalo intimna mesta Lenkinog tela, bradavice ocrtane na majici i mesto između prepona opcrano leginsicama, zaslepljivalo je odsjajima zraka s njene kose, zlatnim naušnicama i lanćićem sa krstićem na grudima, dražilo vid orijentalnom slikom kamenog ljubavnog para i kubističkom anatomijom krila, neskrivenim simbolom drevne ženstvenosti.
Ali nisam bio nevideći, niti slep. „Sa ovim okolnostima, Lenka,“ rekao sam, „zaista nikad.“
![]()
Doslovno bolno osvestio sam kako se ženama u šumi promeni lice. Kako se podmlade, put postane nežnija i prolepšaju se i kako su odjednom sve drugačije. Neprepoznatljive, kao da ih u šumi srećemo prvi put, nepoznate a ipak prisno bliske. Rođene u šumi, sad, u ovom trenutku, samo za nas. Lenka je znala o čemu priča kada je rezimirala o neponovljivosti trenutka i okolnosti u kojima smo se našli. Sami u šumi, u pavučini njenog drevnog sećanja i pećinske magije.
Sve je oko nas odjednom bilo neverovatno istinito i prirodno, pa i to, samo zamislite, nevino i čisto.
Zar ne kažem?
Lenka je dugim prstima sklonila pramen kose sa čela na kome joj je šuma, njegova neobična, intimna svetlost, izravnala sve bračne bore. Čak ni svetlocrveni lak na njenim noktima nije delovao ekscentrično, i mada jeste bio izrazitiji nego malopre u školskom dvorištu, nalazio se u harmoničnom skladu sa mladim lišćem strebrnih bukvi a deblima sve jedno do drugog crno oko. Providnim sunčanim zracima, opnastim, žiličastim.
„Uprkos okolnostima ili zahvaljujući njima?“, upitala je Lenka. „Mislim da bismo mogli da budemo zahvalni.“
Sa bilom u grlu prišao sam joj. Očaran svetlom u njenim očima za koje sam mogao da grešim. I da Lenka nije rekla ono što je upravo izgovorila.
Ta-da-di-da-di-da! dopiralo je iz daljine zajedno sa ehom.
Ta-da-di-da-di-da! odvratio sam.
„Moramo da sakupimo nešto, inače će Ičko posumnjati u nas“, prebacila je Lenka zaverenički.
I ponovo je to bila žena drugog muškarca, a ja njegov prijatelj.
Ne znam da li nas je Igor u tom trenuku video, ali Lenka je verovatno znala šta radi kada me je uhvatila za ruku i vukla dalje. Sa uske površine litice dole ka njenoj suprotnoj strani sa našim tragovima.
„Vrganj!“, uzviknula je tako da se zaorila planina.
„Vrganj!“, viknuh i ja trenutak kasnije.
Samo je Igor kao pravi gljivar ćutao i ubeđivao sebe da sakuplja i u Lenkinu praznu korpu da se ne bi vratila kući na bruku i sramotu prazne korpe. Računa se samo ono šta se desi kod kuće.
Kada smo se sa Lenkom ponovo popeli na uzvišicu, nakon što smo se motali po suprotnoj strani kako bismo se sakrili od Igora i kako-tako napunili prazne korpe, nismo hitali dalje. „Sačekaj,“ zaustavio sam je. „Ovde gore je čistina prekrivena mahovinom a u mahovini ima puno vrganja. Prošle godine sam ovde skupio pola korpe malih vrganjčića sa čokoladnim šeširićima, samo sam se malo prošetao ovom izuvijanom stazom. Tamo-amo, tamo, pa nazad. I stalno sam na nešto naizlazio, nije moglo da se ide dalje. Trebalo je samo na tren kleknuti u mahovinu.“
„Ako treba i na sat vremena“, reče Lenka razgaljeno jer je o stvarno delovalo obećavajuće i prošla ju je mrzovolja usled Igorove sumnjičavosti, možda i uhođenja. Možda je bila namrgođena zbog čeških turista kojima su momci iz Kraljove i Harmonije, dobri poznavaoci kraja, pokazivali u kom delu potoka ima najviše vode, gde mogu uloviti pastrmku. Na primer, ovde ispod hridine, pokazivali su gde se skuplja i viri voda a zatim gore ispod klupe, ispod korenja drveća.
U tajanstvenom plavom polumraku, pomislio sam, u dubini kroz koju ne mogu da prodru sunčeve prave linije pune vrvećih zrnaca prašine i insekata.
Momci nisu slagali, ali su me baš naljutili pokazujući prstom u pravcu okuke potoka ispod stene.
Stajali smo sa Lenkom na komadu suve zemlje između potoka i izbočine zaštićeni od znatiželjnog pogleda barem od gore, ako ne i zdesna od Igora a sada zapravo ni s leva, niti s leđa od Čeha i dečurlije.
Hajde recite, gde ovi neće turiti nos. Imao sam osećaj da ne pokazuju na mesto gde potok skreće, nego upravo na nas.
Na Lenku, koja se upravo u tom trenutku odgurnula dlanovima o hrid naširoko se raskoračivši da malo protegne ukočeno telo i istegli utrnule ekstremitete. Pružala je duge nožurde s jedne strane na drugu, kružila njima od oblih butina čak do vrhova prstiju.
Pokazivali su u mene. Kako sam od te fiskulture bio skroz gotov, kako mi je merio vreme zamišljeni peščani sat u Lenkinom krilu, kako me jstrahovito e ta žena privlačila.
Samo da je… samo da je…
Ispred mene litica, iza leđa potok. Sa stenom ispred sebe i potokom iza leđa, u okuci potoka gde huči razvirena vode i zapušenim ušima i zapenjene elementarne nepogode u fasciniranom pogledu uloviti golom rukom klizavu divlju ribu. Stisnuti je u dlan i imati vlast nad njom, sa zarivenim prstima grizući vršak jezika.
Moja si, klizava, nećeš mi se više izmigoljiti!
A šuma, planina, Karpati, mada divlji i divljački, pogođeni vađenjem rude i elementarnim nepogodama, nevremenom, lednicima i nevremenom u oborenim stablima, prolomima i propalim koritima izdrobljenim razornom moćnom vodom na klizištima, imali su uprkos brojnim ranama i ožiljcima budno pamćenje. Čujno i pozorno, uvek su znali ko je po njima prošao kao pero po čistom papiru i koje su oči skliznule po njihovim redovima, te kakav su trag za sobom ostavile. Bilo kulturan i kultivisan, neupadljiv ili primitivan i necivilizovan, veličanstven poput odbačene prazne plastične flaše između drveća ili izmeta sa komadom otcepljenog toalet papira na trotoaru.
Šuma, planina, Karpati same po sebi bile su izlaz i utočište za skrivenog posmatrača, njegova estetika osećanja i stava prema opisivanim stvarima.
Ne uznemiravajte šumske životinje!
Više od nekontrolisanog iskrenog dečjeg uzvika ponekad nas omete utišana hladna proračunatost.
„Pastrmka!“, uzviknuo je dečak sa divljom ribom u ruci i odjeknuo celom šumom. Podiže kapitalni komad dug sve od kraja ispruženih prstiju do podlaktice visoko iznad glave. Nasmejan i srećan.
Priđe mu odrastao čovek i reče: „Uhvati mi još jednu takvu i daću ti za nju petaka!“
Lako je dečaku da pokaže radost, teže je u njemu ubiti instinkt lovca i potceniti njegovu inteligenciju.
„Uhvatiću“, široko se osmehnuo dečak. „Za sebe, kući!“
Neraspoloženi smo se vratili sa Lenkom na kosinu, pa uz padinu gore na brdo.
Evo nas ovde. Na kolenima puzimo po gustoj mahovini i skupljamo vrganje za zimnicu. Kako drugačije. Lenka je već ponovo ispred nas, ne pretiči, devojko!
Lenka se na trenutak okrene i preko ramena prebaci: „Ovde bi moglo da se sakuplja i ležećki, ne samo na kolenima. Mahovina na suncu je već skroz suva.“
Ali kaže mi to sa senzualnim osmehom na licu, izazovno, provokativno.
Samo, vidim li ja to dobro, možda njene reči i pogled tumačim pogrešno. Onako kako ja hoću da ih čujem, kako bih želeo da ih vidim.
Dibidus.
Kada Lenka ne gleda, napokon posegnem rukom uprljanom zemljom ka njenoj guzi. Rešen da je pomazim i odlučan da snosim za svoju drskost posledice. Nisam mogao da znam da li će Lenka upravo preda mnom igrati uzornu suprugu, prijateljevu ženu i hoće li mi u ruku zariti kandže. Bespoštedno, do krvi.
Neće glumiti, uveravao sam sâm sebe. Nemilosrdno ću je nategnuti. U položaju u kom se sada nalazi, na sve četiri. Igor ne zviždi, ona mi je na dohvat ruke, prstiju…
Ali samo što sam uspeo Lenku da dodirnem, njenu zadnjicu isturenu u položaj na laktovima do neba, Lenka se na sve četiri spusti napred kao divlja svinja koja dohvata žir.
Ja za njom.
Dok Lenka ne stane ispred turčina sa crvenom glavicom koja izviruje iz mahovine, gljivom nepoznate debljine i dužine.
„Turčin!“ odjedne uzvik čitavim Karpatima.
I tad mi ga već pokazuje, ko će ga znati zašto je razočarana i tužna, postiđena i namrštena.
Trebalo da odmah shvatim da nešto nije u redu ako ga je tako brzo izvadila iz mahovine i zemlje.
„Ovo je njegova budalaština“, pruža mi turčina očišćenog od zemlje i iglica, sa nogicom obrađenom nožićem. Fino naokolo, bez ijedne rupice od crva.
Kakav crv sumnje! Bilo je to Igovoro maslo. On nam je namestio tu gljivu, i podmetnuo je tamo da bi nas ismejao.
Sve vreme nam se ismevao i vukao nas je onim svojim zviždanjem za nos. Od početka nas je krišom pratio, uzalud smo sa Lenkom vodili računa.
Dovraga, kakav je to čovek?! Hoćemo li da mu se osvetimo za ovo, Lenka?!
Ovo što je kod kuće, ne računa se uvek. Lenka je znala kako da se osveti Igoru. Svaku gljivu, koju nam je podmetnuo, stavila je u moju korpu, sa čime, naravno, Igor u tim svojim mučnim šalama i proračunima, nije računao.
„Ponovo ista šala“, reče Lenka i stavi mi u korpu još jednog turčina. „Ako bude hteo da ih uzme natrag, ako kaže da su to njegove gljive, pitaj ga o čemu, pobogu, priča. Može da se svađa do mile volje. Posvedočiću da si ih ti sam pronašao i još ću ovako kucnuti u čelo, kuc-kuc!, da možda nije pojeo lude gljive. Ako on može nas da pravi blesavima, mi ćemo njega da napravimo budalu. Ne priznati, prepirati se, negirati! Zapamti!“
Pogledao sam je da li ona to misli ozbiljno.
Bez trunke sumnje.
Od padine se šuma podizala naviše, ali mi nismo pošli uzbrdo, nego pravo duž šumske staze ispod strmine. Tražeći gljive u bukovoj šumi a tu i tamo i u hrastici, u mahovini na ivici strmine gde su sem malih vrganja rasle i lisičarke, plahovita grupica.
HIljadu i jedna noć. Ležerno u šumi, ležerno u mahovini. Igor je skupljao za nas, ja i Lenka nismo imali razloga da žurimo.
A iskušenje je bilo ogromno. Na rubu šume će mahovina biti topla i ugrejana, vrela od sunca. U subotu neće po putu proći šumski traktor, neće vući drva teretni konji! Seča je stala. A izletnici, vikendaši i turisti više vole da hodaju po mekoj stazi prekrivenoj suvim lišćem i četinama, nego po neravnom i razrovarenom kamenom putu. Ako iza čistine sa ognjišem, panjem za trpezu u prirodi i pančićima za sedenje, sa krovićem i dve klupe zalutaju, nazad ih primami potok, odvesti sa pogrešnog puta na utabanu i komfornu stazu. Gospodsku.
Ali Igor je znao kako da u meni i svojoj ženi ubije strast. Tek što smo se sa Lenkom spustili sa mahovine velike i prostrane kao rastresena starinska seoska dunja, pred oči nam je iskočio turčin.
Kako bi drugačije, na skrivenom delu nogice očišćen i brižljivo uređen.
Izaranžiran. Napola glavice prekriven suvim lišćem, sa druge strane posut četinama izmrvljenim među prstima.
Potrudio se, momak, pomislio je.
I morao je i da požuri. Lenka se pokupila lisičarke, ja vrganjčiće za zimnicu.
Legli smo u toplu osunčanu mahovinu. Sunce je napredovalo po nebu kao gljivar uzbrdo negde u hrastiku.
U bukove šumarke iza stabala. Kada bi nam pukla pod nogama suva grana, a Lenkom bismo podigli poglede i prestrašeno se osvrnuli držeći se ispreprelatnim prstima i rumanih obraza.
Razigrano. Lenka mi je spustila u korpu još jednog turčina. A pošto je to bio baš velika pečurka, ne sitna zlatača sa tenušnom nogicom ili vrgančić za zimnicu, nisam mogao da se ne zapitam o smislu Igorovog ponašanja.
Nisam bio tako dobar gljivar kao on, ali sam taj deo dobro poznavao iz šetnji, znao sam svaki javor i jasen, grab i divlju trešnju, bukove šumice i hrastike sa povremenim četinarima, jelom, smrčom, borom, ali i sve ono što raste ispod njih. Tako da je s Igorove strane bilo glupo, ako ne i uvredljivo to, što je ne samo meni već i sopstvenoj ženi podmetao turčine tamo gde zapravo nisu rasli.
Ti si mene, drugar, jako potcenio!
Koliko se ja sećam, turčini su oduvek rasli kod stare skijaške staze, u mahovini i travi ispod jasika i breza, gde bi čovek mogao da pronađe i brojne brezove dedove. Cela desna strana bila je njima posuta. Ako si u mahovini pronašao vrganj, onda valjda zbog toga što ga je tamo neko podmetnuo da bi ti udario u oči, ako već ne vidiš dalje od nosa, stavio ti ga je na ivicu kosine otsečene kašikom buldožera kao pajaca. A to je već zlonamernost a ne šala, surova, sve nemilosrdnija šala, ko zna, možda i potisnuta agresija i neskriveni nasrtaj.
Ja nisam Igora takvog poznavao, znao sam ga više kao naivnog i druželjubivog, srdačnog i prijateljskog, ali čovek nikad ne zna.
Da li to može znati pisac? Gde odlutaju misli a gde zaluta pero?
Držao sam Lenku za ruku, ali sam imao osećaj da se od nje, takve, kakvu sam je dotad znao, sve više udaljavam. A udaljavam se od nje i zbog toga da bi joj se još jače približio.
U priči nam sve ispada drugačije, nego što smo mislili i očekivali.
Onaj vrganj tamo! Očekivan na neočekivanom mestu i povrh svega lažan, ne pravi. Napravljan od gline i premazan bojama koje je šuma odbila, ispljunula kao otrovnu pljuvačku.
Pruži mi ruku, Lenka, pustimo mi njega da on te svoje podmetnutne gljive traži sam, i hajde da obiđemo i ovu stenu sleva, kao i pre toga, sa suprotne strane, gde nas neće videti i gde rastu zelenjače, od kojih će momak ojačati. Jedna takva zelenjača, Lenka, je katakad bolja od vrganja, a ta zelenjača, koja se sa nama tako jadno poigrava, slaže nam sa suprotne strane puta vatrene turčine, igra se sa vatrom.
Znam za ograđeni šumski rasadnik sa četinarima, obrastao listopanim stablima, znam za rupu u ogradi koja će nas progutati i sakriti, za mesta, gde se može provući ispod pletene žice i gde rastu zlatače kao na Zagorju. Sa tamnosmeđim šeširićima i žutim cevčicama, sa bacmastim bordo nogicama.
A on neka u međuvremenu skuplja s druge strane ograde otrovne gljive, od kojih čoveka mine želja da jede i jestive, i neka sa njih onda svlači mrežaste čarape kao sa dugih ženskih nogu.
![]()
Putem prema rasadniku, iznad kog je uzdignuta naspram hrastika razrivenog divljim svinjama stajala lovačka čeka a koju je zdesna, u pravcu prema Zamčisku, obilazila staza koja je skretala ulevo, gde se navodno Šikula obreo jedne kišne jeseni sa prvim noćnim mrazevima i hladnim pljuskovima, šta je kog đavola ovde tražio!, sedam izuzetnih vrganja, ljupkih poput sedmoro zalutale dece u bajci o gljivama, koji su na stazi izrasli u toku noći i smrznuli se u ledu kao staklo nakon ledene kiše koja se istog časa smrzavala, smrti iščupanih srebrnih bukvi sa ogromnim teškim kamenjem i plitkim korenjem, pravo po stazi, zamislite samo – celim putem sam bio iznenađen i uznemiren, mrzovoljan i ljutit, razmišljao sam o Igorovom čudnom ponašanju kao o dugoj rečenici, koju sam želeo da zapamim, da o njoj razmislim i razmotrim njenu tačnost i logiku, smestiti u glavu rečenicu koja kao da nije moja, koju mi je neko, ko se u meni probudio kao posle dugog sna i uzeo je reč, diktirao, a ja nisam morao da ga zamišljam, pošto smo se znali i znali smo jedni o drugima, nismo tražili reč i preticali smo jedan drugog, ko će pre stići, čija će na kraju rečenice biti poslednja. Nisam morao da se ponovo rodim. Izvinite što sam se rodio.
Živeli smo sa Igorom u svetu muzike, ja i u svetu priča koja sam pričao i još sam želeo da ispričam, i pogrešno sam mislio da je sve što otpevam i kažem i za njegove uši, ta-da-di-da-di-da!
A to, na žalost, nisu bile nikakve grešne namere sa Lenkom.
Nisam znao, ovoga puta nisam znao šta da mislim o čoveku, čudnom gljivaru koji nosi gljive, očišćene i obrađene na mesta na kojima ih nije našao i podmeće ih pod noge onima koje je pretekao, preuhitrio, kojima ih je izduvao.
I video sam ga kako sa turčinom u ruci, bez korpe i noža – čovek nikad ne zna šta se može desiti, šta će ugledati i šta će sam njim uraditi – preskače suvo granje, trči, leti, a tek kada je čak toliko blizu da bi mogao da ga primeti, usporava i obazrivo staje na prste, na prstima, na vrhovima prstiju izbegava suvo lišće a time i najmanju grančicu.
Zadihan?
Jedva uspeva da uhvati dah.
Crven?
Bled – na smrt prebledeo.
Nasmejan? Ozbiljan?
Sa zastrašujućim kezom, mučnom grimasom na oznojanom licu.
I tako naokolo oko bukvi iza bukvi. I na svakom stablu bukovog šumarka dve oči na deblu više, dve očajne oči više.
Kada se ponovo ne desi ono što treba da se desi, a šta kao nesretan i ljubomoran Buninov Mića želi da se desi, bože, šta se to sa mnom događa, zašto je tako nevernu volim a vernu ne volim, zašto je želim lažljivu i izdajničku u naručju prijatelja, a njega više ne želim za prijatelja, već za neprijatelja!
I vrati se nazad. Tamo, gde je ostavio korpu sa nožićem i gljivama, među kojima su nedostajale one najlepše koje je ubrao a kojih se dobrovoljno odrekao. Teran cenim mislima i onom nepoznatom mračnom silom.
Znanom, dobro znanom. Godinama kako su sa Lenkom zajedno, to je stalno tako. A ona mu ne može pomoći a on ne može ništa protiv toga. Bože, ne može, ništa mu neće pomoći!
Polako, pažljivo se penje uzbrdo kao po nanizanim slojevima svog života i mada gleda pod noge, zna da će se ponovo spotaći, zato što želi da se spotakne.
Kada je već prilično daleko, potrči i preskoči suvo granje.
Zaustavi se pored korpe i kako dođe do daha, zapišti. Ponekad tiše, da bi udaljenost od žene i prijatelja bila prividno veća i njihova obazrivost opala.
Ta-da-di-da-di-da!
Ta-da-di-da-di-da!
Znao sam da se sa Lenkom bližimo ka cilju i da je to trenutak kada Igoru na njegovo zviždane neću odgovoriti.
Odgovoriti? Neću odgovoriti? Da li se prijatelj u prijatelju može tako jako prevariti?
Želeo sam, nisam želeo, nisam ga takvog video, nije bio onakav kakvog ga poznajem. Kao da se sve vreme od mene skrivao. I bilo bi dovoljno da me je samo jedan jedini put povede na branje gljiva i sve postaje drugačije. Ja nisam mogao da ga prepoznam.
Ili sam se možda u tom čoveku prevario i sada tražim izgovor da opravdam svoje grešne misli sa Lenkom? Ono šta se ja, kurva maskirana u prijatelja, spremam da mu učinim?
A on prijatelj, dobričina. Izmrcvaren ženinim avanturama, za koje joj se ovako sveti. Komično, jadno, uvredljivo. Kao i svaki muškarac koji ne može da izađe na kraj ni sa ženom, a ni sam sa sobom. I šta drugi muškarci iskoriste, bilo da su drugari ili nisu.
Ali da li prijateljima i ženama koje volimo nameštamo ovakve klopke. A šta je još gore, da li sami zbog toga osećamo zadovoljstvo?
Bilo bi to bolesno, nastrano. Radovati se tome da druge dovodimo u iskušenje. Radost zbog iskušenja što ih gledamo, posmatramo, pratimo. Morbidno samozadovoljavanje mučenjem.
Pričajte mi nešto o ljubavi u vezi, gde uhvatiti i ukebati je više od moći i dati. Ljudsko srce nije materijalno imanje koje nekome pripada, odano je i ne želi da poseduje.
Ako sam u tom trenutku u nešto verovao, to je da Lenkino srce pripada Igoru, dok je on nju samo posedovao.
Voleo ju je dok ju je odbacivao i lovio u ponižavajuće klopke?
Zavisan, oprostite mi ako grešim, valjda samo od njenog grešnog tela, koje se hranilo navođenjem na greh, koje mu je u mukama izazivalo radost i, avaj njemu, zadovoljstvo.
Mučio se jer je želeo da se muči i plaćao je tako svoje odsustvo ljubavi, ne obrnuto.
Dobričina koja će se nad svima sažaliti. Nesrećnik koji želi da ga sažaljevaju.
Ili prevarant koji kmezanjem skreće pažnju sa suštine. Znao je, samo je on to znao, zašto Lenkina korpa nikada neće biti puna.
Kako jako možete pogrešiti u proceni ljudi! Na školskim proslavama, kada sam sa kolegom svirao na gitari i pevao, pričao ženama priče o ljubavi i smrti, uvek sam znao da su jednako dobre za one koji samo glume, kao i za one koji se ni u čemu ne pretvaraju.
Ako sam u nečemu pogrešio, onda je to u tome na kojoj stolici sedi Pretvaranje a na kojoj Iskrenost. U tome šta su greškom nudile i čime su mogle da ispune srce usamljenog muškarca.
U blizini rasadnika bilo je sve manje stabala. S brda se na nas sipalo sunce kao usijani čelik iz prevrnutog kazana iznad horizonta. Usijanje kao kada gori šuma. Vodio sam je prema ograđenim sadnicama, držao sam je za ruku i slušao njenu priču.
„Priča“, govori Lenka, „svima sa divljenjem o našem komšiji baštovanu koji ima baštu na suprotnoj strani brda od nas, gde nije bilo vode, nikakavog izvora. Pa, kako je to bilo svugde bivši zadrugari suga još nepromišljenim melioracijama uništili atar iznad Gradića. Stare vinograde na kamenom terenu i voćke, vinogradarske kućice i bunare. Sve što su vinogradari vekovima gradili i kultivisali, šta da ti pričam.
Pričala je o dečaku, koji u školi nije sedeo na ušima kada su na časovima fizike učili o spojenim sudovima. Godinama kasnije je prokopao kanal s jednog brda, gde je bilo vode, na drugi, gde je nije bilo. Spustio je u kanal debelo crevo, zakopao ga je i zalivao sem svoje bašte i leje svih ostalih, svih koji su do tada kuburili sa kišnicom skupljenom u bazene.
Pričala je o tome meni, svojim prijateljilma, stalno je pričala o spojenim sudovima između dva brda i nije ni slutila kako mi je u tom trenutku bila bliska. Slikovito rečeno, kako jednostavno i lako bi mogao da mene da dođe i šta sve bi mogao da promeni.
„Da razumeš, shvatio bi o čemu zapravo pričam“, stala je i pogledala me je pravo u oči.
Nisam pogled spuštao sa nje. Odvajao ga od očiju punih tuge koje su pitale da li je stvarno razumem.
Klimnuo sam. Lenka je na umu imala spojene sudove razuma i osećanja, ljubavi i strasti, srca i tela.
Klimnuo sam glavom i piscu, koji je mislio na spojene sudove misli i ideja koje čine osnovu svake priče.
Ispred nas je rasadnik, pored rasadnika uz ogradu i stazu lovačka čeka. Sa prozorčićem, puškarnicom i pogledom na hrastik i otvorima na sve strane sveta. Div na četiri noge.
Na krovu čeke sedeći pevala je ptica.
Na čistini bez ijedinog drveta obasjanog suncem uhvatio sam Lenku za bokove i poljubio je.
Grlila je drugog muškarca. Kao i mnoge pre mene pa ipak drugačija. Rođena u šumi samo za mene. Nesvakodnevna i nepodrazumevajuća, neobična a prirodna.
Nezaustaljiva. Kao voda u spojenim sudovima sa izvorom na jednom a žednim ustima na drugom kraju.
Na suprostnoj strani šume, planine.
Provukli smo sa Lenkom kroz rupu u rasadnik, na kolenima po mahovini ispod gustih grana srebrnih jelki. Ka mestima punim pečuraka gde ne može da dopre ni lovački dvogled a kamoli pogled kratkovidih očiju.
Znali smo da ćemo se vratiti sa punim korpama. Trebalo je samo malo bolje pogledati oko sebe u tom polumraku.
Iz rasadnika je više puta zažvidala ptica.
Ta-da-di-da-di-da!
(…)
Ta-da-di-da-di-da!
(…)
A nikakvog odgovora. Ko bi želeo da ga imitira, morao bi da ga čuje i da ima uši za čiste tonove.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica
Članak Vikend priča: Spojeni sudovi se pojavljuje prvo na Korzo.
Obožavam gradsku buku, vrevu ljudi, kada trube nervozni vozači, volim solitere u kojima zamišljam svakodnevni život njegovih stanovnika, volim i težak miris užarenog asfalta sa primesama benzinkih isparenja i miris kada kiša padne na prašnjave ulice. Više nije tako…
