Dragana Mladenović je pesnikinja kojoj je izdavačka kuća Fabrika knjiga objavila pet zbirki poezije, autorka je knjige “Dar-mar” (Kreativni centar, 2019), Gospodin Oliver (Kreativni centar, 2020). Prevođena, nagrađivana. Pesma “Da ne budeš modra” je iz njenog rukopisa „Femicid i druge pesme”. Foto: Vladimir Holodkov.

Da ne budeš modra

poslovica je narodna u njoj žena ume

da sačuva samo tajnu koju ne zna

(jer je lajava)

ima i poslovica u kojoj najgora žena vredi 50 groša

a najbolja se nikakvim novcem ne može platiti

(jer je roba)

i jedna u kojoj su žena puška i konj jednaki i

čovek ih sme pokazivati

ali nikako u naruč nekome davati

(jer je vlasništvo)

ima poslovica u kojoj je lakše sačuvati

zeca u gori nego ženu u domu

(jer je kurva)

i ona da ženi zmiji i mački ne treba verovati ni

kada su mrtve

(jer je lažljiva)

da ženu decu i psa treba hraniti i tući

(jer je zaslužila)

ima i jedna jako mudra poslovica u stihu

koju muž počesto treba da kazuje ženi:

ne budi ljuta da ne budeš žuta i

budi dobra da ne budeš modra

(jer je žena)

Oprema teksta korzoportal

PROČITAJTE I: dragana-mladenovic-izbor-pesama/, nova-knjiga-dragana-mladenovic-dar-mar/, ko-je-rekao-pesma-2/, emili-dikinson-ja-sam-niko-a-ti-ko-si/, tin-ujevic-zapis-na-pragu, /,

Članak Poezija – Dragana Mladenović: Da ne budeš modra se pojavljuje prvo na Korzo.

Priča o novom poslovnom poduhvatu je jednostavna kada o svom izboru govori Nataša Maksimović Knežić, Novosađanka čiji je brend prirodna kozmetika “Cica čistunica” pre desetak godina pošao na tržišnu utakmicu. Piše/Foto: Bojana Karavidić

Nataša Maksimović Knežić napustila je novinarska posao, dala je otkaz u državnoj firmi i pokrenula mali biznis – počela je od sapuna prirodnih sastojaka – “Bila sam novinarka, ali mi je pravljenje sapuna bio hobi. Prodavala sam ih na uličnim bazarima u Novom Sadu. Uvek sam volela prirodnu kozmetiku, sapune naročito. Do recepture sam dospela tražeći na internetu nešto drugo, ne sećam se šta. Svidelo mi se kako sam napravila moj prvi sapun. Posle sam čitala još mnogo tekstova, istraživala sam, pa sam počela da pravim kreme prve svega za svoje troje dece kako bih im obezbedila nešto što je zdravo bez hemije. Zdrava kozmetika je važna kao i zdrava hrana”.

Za Natašu je porodica utočište broj jedan – suprug Dušan, troje dece, pas i mačka, pa je razumljiva njena opservacija kada se upustila u neizvesne vode malog biznisa – “Imala sam sve manje vremena za porodicu. Idem na posao, mala plata, pritisak veliki. U jednom danu donela sam odluku. Ipak, prethodno sam napisala na listu hartije razloge za “ne” i “da”.  “Da” je prevagnulo. Odlučila sam da napustim posao u državnoj firmi. Dala sam otkaz! Mama Nada me je podržala i rekla – “Napred”.

Dobre namere popločane su i dodatnim, materijalnim elementima – dobrodošla subvencija za pokretanje novog posla Grada Novog Sada 180.000 dinara, dovoljno da se registruje firma, da se kupe sirovine i “Cica čistunica” ugledala je, legalizovana, svetlost dana. Sertifikat Instituta za javno zdravlje Vojvodine obezbeđen. Otkuda naziv? – “U nekom polusnu mi se pojavio. Baš mi se dopada, jer nema reči koje uglavnom koriste proizvođači ovakve, prirodne kozmetike “natur”, “ekološki”… Moji kupci dođu, pa se nasmeju – “A vi ste Cica čistunica?”.

Nataša Maksimović Knežić sada promoviše novi vizuelni “Cica čistunica”, uz logično objašnjenje da moraju da prate trendove. Nije jednostavno biti na tržištu – “Kada sam počinjala pre petnaestak godina, bilo nas je troje četvoro proizvođača sapuna i prirodne kozmetike na javnim bazarima u Novom Sadu. Sada na instagramu u jednom danu vidim bar tri četiri nova. Ali valjda svako ima svoje mušterije koji se naviknu na jedan proizvod. Moje cene prirodnih materijala nisu visoke, razumne su. Na granici sam rentabilnosti, ali moja filozofija je da sa ovom cenom građanin sa skromnim prihodima može da kupi kvalitet. To želim”.

Ono što nedostaje u novčaniku, novac, nadomešta slobodom – “Meni znači što sam kod kuće, planiram svoje vreme, mogu da ustanem u pet ujutru da radim, onda sam sa decom, onda odemo na plažu tamo sam sa drugaricama, sve stignem. Sam svoj gazda! I nikad se nisam pokajala što sam se upustila u neizvestan posao malog biznisa. Sloboda je deo plate. Uvek nešto kapne, nisam baš finansijski organizovana. Najvažnije mi je da su nam deca nasmejana”.

Lepeza proizvoda bez hemijskih komponenata sa etiketom “Cica čistunica” širi se – sapuni, kreme za lice, dezodoransi, magnezijum ulje za telo sa dodatkom vitamina D doprinosi cirkulaciji je novi proizvod. Nataša Maksimović Knežić ne mari za reklamu. Svakog novog kupca dočekuje osmehom koji bi mogla i da naplati. Osmeh danas vredi itekako!

PROČITAJTE I: korzoportal.com/31773-2/, foto-esej-gradic-java-kao-san/, berat-grad-koji-se-mazi

Članak Nataša Maksimović Knežić: Sloboda vredi više od gomile para se pojavljuje prvo na Korzo.

Vasa Pavković (Pančevo, 1953 – Beograd). Objavljuje poeziju, prozu, kritike – zbirke pesama i priča, romane. Nagrađivan. Vikend priča „Slasni poljubac“ nalazi se u njegovoj novoj zbirci priča „Eho Beograda“ (Akademska knjiga, 2020). Foto: Vladimir Holodkov

Na autobuskim sedalima preda mnom sede mladić i devojka.

Oboje plavokosi, ona uskog lica, vrlo bleda sa pletenicom kike koja joj obavija čitavu glavu sa zadnje strane. On okrugle glave, napućenih usana, sitnih očiju, pa ipak simpatičan – baš kao i ona.

Devojka u desnoj šaci drži komad pljeskavice koji  povremeno prihvata zubima i odgriza male zalogaje. Mladić u svojoj desnoj šaci, međutim, drži bečku šniclu; i on povremeno, mali oštrije, energičnije otkida od nje po komad mesa.

I tako, šapućući i lagano približavajući glave, provode skoro desetak sporih minuta, dok autobus odmiče drumom.

Najedared, bez ikakvog nagoveštaja, oni se prosto bacaju jedno na drugo i ljube dugim, čvrstim poljupcem.

Sem mene, još nekoliko putnika posmatra taj poljubac, primećujući i njihove uzdignute desnice u kojima i dalje stoje, svaki u svojoj lepinji,  komad pljeskavice u njenoj šaci i komad bečke u njegovoj.

Zamišljam taj mesnati poljubac, to mešanje ukusa pljeskavice i šnicle – a kad im se posle dugog ljubljena usne odvoje, i lica malo udalje, vidim da se skoro detinje smeše jedno drugom, zadovoljni ukusom svoje strasti.

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

Članak Vikend priča: Slasni poljubac se pojavljuje prvo na Korzo.

U Likovnoj galerija Kulturnog centra Beograd izlaže likovna umetnica Simonida Rajčević (6 – 27. avgust 2020). Izložbu je naslovila “Lažni bol”. Korzoportal na licu mesta. Foto: Jovo Simišić

Simonida Rajčević kao autorka izložbe “Lažni bol” okupila je i ovog puta tim saradnika koji već oprobano godinama uspešno ostvaruje umetničke ideje – asistent je Milan Stošić, a audio rad Manje Ristić deo je postavke. I na prethodnim izložbama zapažena je sklonost umetnice ka eksperimentu i multimedijalnom pristupu. Jednom prilikom, kada su je pitali o takvom pristupu likovnoj umetnosti odgovorila je da “nisam sigurna da bih odlučila da se bavim umetnošću da sam u životu videla samo slike koje sam kao mala videla tokom dva i po meseca putovanja po Italiji sa roditeljima. Te slike su neopisivo jako delovale na mene. Pa ipak, ja se ne bih odlučila da se bavim umetnošću da u životu nisam iskusila i muziku i knjige i film…”.

U katalogu izložbe Jelena Petrović – Pred nama su slike kroz koje se sveti prizori mučeništva iz prošlosti naslućuju i preklapaju sa jarkim bojama i dominantno prisutnim ljudskim obrisima tela sadašnjeg vremena. Kroz univerzalno telo belog savremenog muškaraca preslikavaju se obrisi do smrti izmučenih tela El Grekovog Isusa (na platnu Svetog trojstva) i Svetog Sebastijana, Karavađova odsečena glava Golijata (David sa Golijatovom glavom) i prikovana ruka Svetog Petra (Raspeće Svetog Petra). Zurbaranov prizor Isusa kao Božjeg jagnjeta (Agnus Dei) koje na sebe preuzima sve ljudske grehe pojavljuje se na platnu na kome se univerzalno muško telo – naspram Isusovog zoomorfičnog, položenog i pasivonog tela – drugačije kodira. Na ovoj slici, poslednjoj u ciklusu, vidimo ruke spremne za borbu, za odbranu žrtve, ruke koje nas, na samom kraju, vode do Brusa Lija, nepobedive ikone pop-kulture 20-og veka.

Ključno pitanje koje postavlja Simonida Rajčević na autorskoj izložbi “Lažni bol”, a koje sublimiše Jelena Petrović u katalogu  – Da li uopšte bol može da nam pruži zadovoljstvo oslobađanja kroz tragediju kako to Aristotel tvrdi kao najviši oblik umetnosti koji donosi katarzu? Ili je možda ta katarza vremenom postala afektivna laž koja ne govori o doživljaju društvene i političke stvarnosti, već o vlastitoj, eskapističkoj nelagodi unutar nje?

PROČITAJTE I: bazel/, knjiga-arapske-poslovice/, terazije-1930-u-novom-beogradu-porusene/, maljevicev-crni-kvadrat

Članak Izložba: Simonida Rajčević – “Lažni bol” se pojavljuje prvo na Korzo.

Grupa Bosch+Boch osnovana je 27. avgusta 1969. u subotičkoj poslastičarnici „Triglav“. Prva retrospektivna izložba Grupa Bosch+Bosch i Subotica održana je u Gradskom muzeju Subotica od 29. novembra 2019. do početka avgusta 2020. Piše: Olga Kovačev Ninkov. Foto: Arhiva O.K. Ninkov

U Gradskom muzeju Subotica je početkom avgusta završena izložba Grupa Bosch+Bosch i Subotica koja je otvorena povodom 50 godina od osnivanja grupe 29. novembra 2019. Trebalo je da traje do 25. maja naredne godine, no produžena je za još  dva meseca. Bila je to prva retrospektivna izložba o radu grupe u Subotici, na koju se – po rečima Balinta Sombatija – čekao bezmalo 40 godina, jer izložba u Subotici 1981. godine, nakon postavke u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, zapravo nije realizovana, ikao je datum odštampan na korici kataloga. Ovaj put se međutim, pored osmišljeno odabarnih termina za otvaranje i zatvaranje izložbe (29. novembar – Dan republike i 25. maj – Dan mladosti), sa kojima se simbolično želelo ukazati na deo duha vremena u kome je grupa osnovana 27. avgusta 1969. godine u subotičkoj poslastičarnici Triglav, nenadano pojavila nova situacija izazvana pandemijom korone koja nas je podsetila na epidemiju variole vere 1972. Tako, umesto da se predamo planiranim pratećim programima – od kojih je pre pandemije realizovana promocija knjige Balinta Sombatija „B+B / 1969–1976“ (Forum, Novi Sad), uvedeno je vanredno stanje i radilo se „Home Office“. Sada je na pomolu 27. avgust i novi jubilej: 51 godina od osnivanja grupe, što je povod ovog kratkog osvrta.

Otvaranja izložbe – Ljubica Vuković Dulić, Balint Sombati, Atila Černik, Nebojša Milenković, Katalin Ladik, Julija Fabenji, Olga K. Ninkov                                                                                                                                                                        Foto: S. Kolovič, 2019

Grupa Bosch+Bosch osnovana je na inicijativu Slavka Matkovića (Subotica, 1948 –Subotica, 1994) pod okriljem likovne redakcije subotičke Tribine mladih. Članovi grupe pri osnivanju su, pored inicijatora, bili Edita Baš (Subotica, 1951 – Subotica, 2011), Ištvan Krekovič (Subotica, 1949), Zoltan Mađar (Subotica, 1951), Laslo Salma (Subotica, 1949 – Subotica, 2005), Balint Sombati (Pačir, 1950) i Slobodan Tomanović (Subotica, 1947), mladi stvaraoci koji su se upoznali izlažući na godišnjim izložbama Tribine mladih u holu subotičkog pozorišta. Tada su stvarali klasičnim tehnikama, na primer, Sombati je slikao temperom, ali se u sadržaju njihovih dela već javljala težnja ka novom  i buntovnom. Značaj aktivizma i ideološke kritike kod Sombatija bili vidljivi već u njegovim antiratnim akcijama 1968. Zaokret od tradicionalnih umetničkih formi ka novom jeziku označava 1970, rad Tragovi Balinta Sombatija, izveden kao prostorna intervencija, te serija Oblaci Slavka Matkovića, u kojoj je tokom šest meseci fotografisao oblake iznad svog doma, pa i uspostavljanje veza sa beogradskim časopisom Signal koji je objavljivao vizuelnu i konkretnu signalističku poeziju. Grupa je 1970. intenzivirala u tom smislu i izlagaču delatnost, izlažući u Novom Sadu, Subotici i Senti, a 1972. u Salonu UPIDIV-a u Novom Sadu, u Balatanboglaru (Mađarska), u Likovnom Susretu u Subotici, Studentskom centru u Zagrebu, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. U poslastičarnici Triglav, gde je grupa osnovana, pio se čaj, koka-kole tada još nije bilo. Slavko je sa Valerijom, budućom suprugom, često dolazio ovde, ali tog dana kada je grupa oformljena nije bila s njima. Tada, te ’69 imao je  dvadeset jednu godinu. „Zna se kako je bio obučen, u crno, uvek” – priča Valerija Miroslavu Mandiću mnogo kasnije – „Crni džemper i crne platnene pantalone. On je imao svoju krojačicu, jednog njegovog prijatelja majka, koja mu je specijalno šila uske crne pantalone… Kosa je bila, pa tako malo duža. Kao i uvek.” (Sva sela. Hodanje kroz Vojvodinu. Matica srpska, Novi Sad, 1997, str. 37). Navodeći ovaj citat podvlačimo činjenicu da je za Suboticu ova autentična grupa, koja je postojala do 1976, njen rad i dokumentacija, kao i bavljenje sa svim tim, od šireg značaja nego što je sama oblast umetničke prakse. To je još jedna izuzetna mogućnost da se otkrije genius loci/duh mesta, koji je u momentu postojanja grupe integrisao kosmopolitsku opredeljenost, aktuelne globalne inovativne tendencije i senzibilitet.

Koliko su radu grupi i njenom načinu razmišljanja privrženi današnji građani, a među njima i umetnici, potvrđuje između ostalog i neobično veliki broj zainteresovanih na otvaranju izložbe, ali i vrsta delatnosti nekolicine umetnika u Subotici. Umetničko odeljenje subotičkog muzeja se za ovu izložbu pripremalo postupno, sakupljanjem građe za kolekciju muzeja, a sve direktinje od 2017. obradom i prikazom rada Omladinske umetničke kolonije Čurgo, čije osnivanje je prethodilo 1967. osnivanju Bosch+Bosch-a, takođe u sklopu subotičke Tribine mladih. Koautorka izložbi, Ljubica Vuković Dulić je i tada pored pratećeg kataloga u zborniku Gradskog muzeja Subotica Museion objavila segment istraživačih rezultata (Likovna redakcija Tribine mladih u Subotici, 1963–1970), a to je učinila i ovom prilikom (Subotički omladinski časopis Jelen/Sada – poligon nove umetničke prakse, 1970–1974). Za otvaranje izložbe Grupa Bosch+Bosch i Subotica štampan je svojevrsni „edukator“, izbor autentičnih, svojevremeno objavljenih tekstova članova grupe nastao upravo sa ciljem edukacije i širenja informacija o oblastima nove umetničke prakse.

Detalj izložbe sa dokumentacijom subotičke Tribine mladih i radom Proboj Slavka Matkovića, te kamerom Lasla Salme   Foto: S. Kolovič, 2019

Godine 1971. Balint Sombati se, nakon završetka subotičke gimnazije seli u Novi Sad jer postaje grafički urednik časpopisa Uj Symposion. Na taj način on sve više postaje integralni deo novosadske avangradne likovne scene, a grupa faktički dobija dva sedišta: Suboticu i Novi Sad. Slavko Matković 1971. počinje eksperimente sa konkretnom poezijom i takozvanim signalističkim stripovima kojima narušava narativnu konstrukciju klasičnog stripa. Naglašavajući autonomiju tekstualnog i slikovnog dela stripa, on je postavio temelje žanra tzv. „novog stripa”. Sa Laslom Salmom publikuje prvu knjigu na polju vizuelne poezi­je 5112A. Sombati iste godine u Novom Sadu od svojih radova mejl-arta izdaje alternativni časopis Undergraund Elevetor. Udružen sa Atilom Černikom, grafičkim urednikom izdavačke kuće Forum (gde se nalazilo i uredništvo Uj Simposiona) pokreće Mixed Up Undergraund. Struktura članstva se u međuvremenu menja: 1970. godine prvo grupu napuštaju Edita Baš i Ištvan Krekovič, a onda Zoltan Mađar i Slobodan Tomanović. Na poziv Sombatija, 1971, grupi pristupa Laslo Kerekeš (Stara Moravica, 1954 – Berlin, 2011) i njen član ostaje do 1975, kada napušta konceptualizam i posvećuje se slikarstvu. 1973. godine grupi se priključuju Atila Černik (Bačka Topola, 1941) i Katalin Ladik (Novi Sad, 1942), glumica Radio-pozorišta u Novom Sadu, čiji su nastupi uživo često bili na međi umetnosti performansa i pozorišta. Černik je od 1970. godine učestvovao je u radu Tribine mladih u Novom Sadu, a sa Juditom Šalgo priredio je 1972. godine izložbu nove mađarske avangarde. Godine 1973, sada već u novom sastavu, grupa izlaže u Pečuju u legendarnoj Galeriji pečujske radionice. Godine 1974. rađa se list grupe, alternativno izdanje, višejezični andergraund časopis WOW koji je bio prvi mehanički multiplicirani alternativni umetnički periodičan list tadašnje jugoslovenske umetničke scene. Nastanak ovog glasila u osnovi je proizašao iz želje ka slobodnom protoku informacija. Članovi grupe su smatrali za potrebu međusobno informisanje i usavršavanje. Subotički mladi stvaralac, Ante Vukov (Subotica, 1955 – Subotica, 2012), postaje član grupe na poziv Slavka Matkovića tek 1975. Njegovo stvaralaštvo iz razdoblja članstva obeležile su akcije u javnom prostoru radovi sa područja vizuelne poezije, konceptualni radovi. Područje izražavanja kroz eksperimentalni strip tematizuje narativne teme njegovih iskustava sa običnim ljudima iz Subotice.

Detalj sa izložbe, strip Ante Vukova                                                                                                             Foto: A. Rončak, 2019

Obrađujući slične asocijacije Jugoslavije (grupa OHO u Ljubljani osnovana je 1966, grupa Kôd u Novom Sadu 1970), Jadranka Vinterhalter konstatuje da su sredine gde su se one javile imale izuzetnu kreativnu klimu među mladima i da su u njima postojale institucije, kao npr. Tribina mladih u Subotici i Novom Sadu, koje su omogućivale mladim stvaraocima da u javnosti pokažu i afirmišu rad (Umetničke grupe – razlozi okupljanja i oblici rada. In: Nova umetnost u Srbiji 1970–1980. Pojedinci, grupe, pojave. Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1983, 14–23). Treba dodati, da su toj kreativnoj klimi doprinele i stepenice razvoja lokalne likovne scene, pri čemu je Subotica i u ranijim periodima važila za likovni centar sa karakerističnim ambijentom i svojim pregalacima, predstavnicima raznih umetničkih stremljanja i škola. Osim stila secesije sa prekrtenice 19. i 20. veka, tu su i avangardne ideje evropske umetnosti prve i druge decenije 20. veka, pre svega, kubizam, futurizam i dadaizam, koje su imale odjek, svoje aktere i publiku u gradu. Jedna od najpoznatijih radova Lasla Salme, serija fotografija Dada realizovana 1972. sa crnim platnom i natpisom „DADA”, koju je autor postavljao u različite segmente javnog prostora, ukazuju na ponovo otkrivenu baštinu dadaističkog matinea u Subotici, koji je bio održan 19. novembra 1922. u bioskopu „Korzo“. U posleratnom periodu je enformel, kao nonfiguratnivan vid izražavanja, obezbedio važan prostor konceptualnoj umetnosti i na široka vrata je ušao na subotički likovnu (i pozorišnu) scenu ne samo na putem sve češćih izložbi, već i kroz stvaralaštvo subotičkog slikara i scenografa Pala Petrika. Ješa Denegeri, pišući o Grupi Bosch+Bosch, zbog svega navedenog, primećuje da je „opredeljenje za nove umetničke pojave koje idu ka dematerijalizaciji plastičnog objekta karakteristično za sredine i autore čiji je kulturni standard već asimilirao mnoge ključne pretpostavke radikalnih iskustava savremene umetnosti“ (Fragmenti. Šezdesete–devedesete, umetnici iz Vojvodine. Prometej, Novi Sad, 1994, 41–42).

Polazna stranica touch screen ekrana na izložbi, sa biografskim podacima, dokumentacijom i zvučnim zapisom članova grupe

Paralelno sa navedenim dešavanjima, u kontekstu specifične duhovne klime, prvenstveno u krugovima mladih, od sredine šesdesetih godina pripada i širok talas „revolucije ponašanja”. Suočeni sa ekspanzijom inovacija teh­ničke revolucije kao što su televizija, gramofon, čovekovo osvajanje svemira,1969. i Meseca; sa konfliktima međunarodne politike, rok kulturom… javila se težnja obaranja ili makar transformisanja mnogih običaja i konvencija svakodnevnog – a u ovom slučaju i likovnog života. Iako kontrakultura 1960-ih nije ostvarila željenu promenu sveta, znatno je uticala na liberalizaciju mnogobrojnih sfera života.

Kako u uvodu izbora tekstova štampanog za otvaranje izložbe Bosch+Bosch i Subotica piše Ljubica Vuković Dulić – od samog nastanka grupa je bila okrenuta ka radikalnim, inovativnim, ekscesnim, i neoavangardnim umetničkim istraživanjima i eksperimentima, kao antiteza svemu lokalnom i provincijalnom, a sa težnjom ka povezivanju sa neoavangardistima iz ostalih jugoslovenskih centara te sa protagonistima Nove mađarske avangarde. Grupa je preuzimala nove umetničke tendencije koje se na polju vizuelnih umetnosti javljaju između 1969–1976. Područja umetničkog delovanja njenih članova bila su: vizuelna semiologija, tipografska, konkretna poezija, konceptualna umetnost, književnost, intervencije u slobodnom prostoru (vizuelna poezija u prostoru, land art), projekti i akcije, performansi, instalacije, multimediji, kritika i tekstovi o umetnosti, selotejp tekstovi, novi strip i mail art. Među izdavačkim produktima članova grupe našle su se i razglednice, malotiražne knjige-objekti, časopisi i gramofonska ploča. Njihov rad se može imenovati terminom nova umetnička praksa, jer su im istraživanja bila usmerena na višestruke potencijale umetničkog stvaranja i istraživanja. Pojedini su autori uporedno sa umetničkim radom razvijali teorijsku i kritičku praksu kroz tekstove i ilustracije radova objavljenih u više vojvođanskih časopisa na srpskom i mađarskom jeziku: Új Symposion, Képes Ifjúság, Rukovet, Jelen, Sada itd.

Subotička poslastičarnica Triglav koja više ne postoji                                                                      Foto: L. Domran, 1970

Na izložbi Grupa Bosch+Bosch i Subotica su osim radova iz perioda od 1969. do 1976. članova grupe bili izloženi i kompatibilni radovi dva likovna stvaraoca bliskih grupi – Jožefa Ača i Jožefa Markulika. Osvrćući se na osnovna umetnička područja i uvidom u jedan deo njihovih opusa, pružena je mogućnost spoznaje o jednom specifičanom periodu umetničkog i stvaralačkog mišljenja. Materijal iz fonda subotičkog muzeja se dopunjen eksponatima iz privatnog vlasništva i zbirki Galerije acb iz Budimpešte, Galerije Matice srpske iz Novog Sada, Gradske biblioteke Subotica, Gradskog muzeja iz Bečeja, Gradskog muzeja iz Subotice, Muzeja savremene umetnosti iz Beograda, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, Savremene galerije Subotica i Savremene galerije Zrenjanin, pa se može reći da je iz aspekta date  tematske jedinice ovom izložbom po prvi put dat uvid u domaće javne zbirke. Kao takav, projekat se razlikovao od izložbe u Ludvig muzeju u Budimpešti, gde je najveći deo eksponata potekao iz zbirke Marinka Sudca, dopunjen manjim brojem radova iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Gradskog muzeja Subotica.

Performans Balinta Sombatija nakon otvaranja izložbe u Gradskom muzeju Subotica                          Foto: S. Kolovič, 2019

Autorke subotičke izložbe su istoričarke umetnosti Gradskog muzeja Subotica Ljubica Vuković Dulić i dr Olga K. Ninkov, a izložbu su – uz projekciju video rada Tranzit Zoon Katalin Ladik i performans Na liniji Balinta Sombatija – otvorili dr Julija Fabenji, istoričarka umetnosti i direktorka Ludvig muzeja i Nebojša Milenković, istoričar umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, autor monografije „Ich bin Künstler Slavko Matković“. Izložba je realizovana uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Opštine Subotica.

PROČITAJTE I: poezija-dragana-mladenovic-da-ne-budes-modra/, intervju-ljiljana-maletin-vojvodic-otpor-prema-jednom-identitetu/, mala-venecija-na-istoku-srbije-o-graditeljskom-nasledju-knjazevca

Članak Tekst u fokusu – Olga Kovačev Ninkov: Grupa Bosch+Bosch, 51 godina se pojavljuje prvo na Korzo.

Nekoliko puta godišnje posetim roditelje koji su od 1980/1982. na Novom groblju. Volim da odem da ih “vidim” povodom naših porodično važnih datuma a to su naši rođendani  – njihovi i nas dvoje dece sada u godinama koje su prevazišle njihove kada su umrli. Crtica:Bojana Karavidić.

Radni dan, rano prepodne. Na ulazu u groblje kupujem cveće, četiri bele gladiole. Žurim ka grobnici gde su jedan na jedan postavljeni mrtvački kovčezi naših roditelja. Tako i treba. Zajedno su od kada su se ugledali na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu na prvoj godini studija. Prethodno pozdravljam prodavce kod kojih danas nisam kupila cveće, jer su bili u procesu raspakivanja. Koračam ka odredištu, bacim pogled levo, desno – tu je negde moja Lili, tu je Gocin tata narodni heroj, tu je moj kum, Kokin tata, tamo dalje moja nećakinja, devojčica Tamara koju je pregazio auto na pešačkom prelazu kod Limanske pijace … Stigla sam! Dolazeći, nazirem izđikalo popino prase, iza spomenika niče „kiselo drvo“, šišarke kolo vode po nadgrobnim pločama. Zbog njih mi se groblje pričinjava kao da je Mediteran, miris plavetnila natopljenog jodom struji u korenu nosa. Nigde nikoga na vidiku. Ubrzavam korake, jedva čekam da sednem na ivicu ploče od jablaničkog mermera i da roditeljima saopštim najnovije vesti iz života nas hodajućih. Sve sam im ispričala. Sledi čupanje korova, metlicom čistim borove iglice oko „naše“ grobnice, ali i komšijskih (sa leve i desne strane). Zatim vlažnom krpom brišem glatku površinu nadgrobne ploče. Bole me krsta od saginjanja. Uzimam braon plastičnu grobljansku vaznu kako bih je napunila vodom na obližnjoj česmi. Bele gladiole ostaju na trenutak postavljene vodoravno na komšijskoj nadgrobnoj ploči – tek sam obrisala „našu“, pa, mislim, da ne pokvarim blistavi sjaj jablaničkog mermera pod kojim leže moji roditelji. Koračajući ka česmi čujem huk morskih talasa koji udaraju o hvarske stene u Hvaru gde su nas vodili mama i tata da nas zaleče od bronhitisa. Postavljam četiri bele gladiole u grobljansku braon plastičnu vazu, pipkam ih, raspoređujem ih kao da je u pitanju milion cvetova, milujem ih pogledom… Gotovo. Odlazeći pogledavam ka grobnom mestu gde su moji roditelji. Bele gladiole baš lepo pasuju na skromnoj, sivoj nadgrobnoj ploči od jablaničkog mermera. Mama je rekla, ispraćajući ljubav života – “Neću crni mermer.” U povratku svraćam kod mojih grobljanskih cvećara koje sam sticajem okolnosti „preskočila“ – „Molim buketić, nosim ga kući“. Smeđokosa žena u buket dodaje beli cvet – „To je iz naše bašte.“ Pozdravljamo se kao da smo familija, tek što nisam izgovorila – „Videćemo se uskoro“. Mahnem joj. Odoh da referišem bratu o velikom spremanju na roditeljskom grobu… „Pozdravili su te mama i tata“, govorim. „Hvala. Vreme je za aperitiv. Tata je počinjao u podne. Taman, sestro“, odgovara.

PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-olga-kovacev-ninkov-grupa-boschbosch-51-godina/, https://korzoportal.com/31773-2/, foto-esej-gradic-java-kao-san/, https://korzoportal.com/vikend-prica-jesen-rizlingviste-2

Članak Crtica: Prepodne na groblju se pojavljuje prvo na Korzo.

“Stara Matičina knjižara”, na korzoportalu druga Vikend priča Vase Pavkovića iz njegove nove zbirke „Eho Beograda“ (Akademska knjiga, 2020). Foto: Ivana Prijatelj Pavičić 

Retki su danas ljudi koji pamte da je knjižara na  Studentskom trgu nekada bila Matičina.

Kada sam došao u Beograd na studije, u njoj su radile dve žene i muškarac. Svi u zrelim godinama.

Jedna žena, elegantna, krupna, sa zanosnim punđama plave kose i uskim suknjama, bila je žena velikog pesnika.

Njena koleginica je imala pepljastu kosu, bubuljičavo lice i naočare neverovatno velikih dioptrija. Sve što bi obukla, sivo i okerasto ili svetlo/tamno zeleno, kao da se obezbojavalo.

Najbliži mi je postao nasmejani prodavac s naočarima, koji je likom posećao na neuglednu prodavačicu, toliko da sam verovao kako su brat i sestra. U njegovim rukama je uvek bila neka knjiga, a o knjigama je jedino i govorio.

Kada sam se, dve decenija kasnije od prvog susreta s knjižarima, jednog poznog leta vratio s mora u Beograd, u knjižari sam zatekao obe prodavačice. Po njihovim licima sam video da nešto nije u redu. Verovatno je i na mom licu bilo vidljivo pitanje o čemu se radi, te mi žena velikog pesnika reče da se njihov kolega obesio proteklog vikenda.

Tada sam saznao da je živeo kao samac i da sa nijednom od koleginica nije bio ni u kakvoj rodbinskoj vezi. One su, na sahrani, bile i jedina pratnja njegovog kovčega.

Još dugo nisam mogao da poverujem u njegovu smrt, sećajući se jarkog osmeha.

Nedeljama nisam prihvatao činjenicu knjižarovog samoubistva – i odlazeći do knjižare Matice srpske očekivao sam da iskrsne sa strane, iz podruma, sa knjigom u šakama i osmehom na licu.

Nekoliko godina docnije, kada je sve zaboravljeno, veliki pesnik je ostavio svoju ženu i ja sam posećujući knjižaru često slušao njene monologe u kojima je tvrdila da će joj se on vratiti kada se zasiti mlade ljubavnice. Izgovarala je te reči bez jarosti, uverena u muževljev povratak. – Ali on će se vratiti, proći će ga te bube, govorila je kao Švaba tralalala.

U vreme kada je Matica srpska isterana iz prostorija knjižare a u njih se uselilo novo osoblje Kolarca, obe prodavačice su otišle u penziju i počeo je nov period u radu knjižare. Zbog jedne crnpuraste prodavačice, navraćao sam skoro svake nedelje i pokatkad kupovao i nepotrebne knjige.

Nekoliko životnih priča se tada završilo u sasvim neizvesnim krajevima jedino je sigurna bila priča o samoubistvu nasmejanog knjižara.

akademskaknjiga.com

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

Članak Vikend priča: Stara Matičini knjižara se pojavljuje prvo na Korzo.

Magazin Liceulice pripada Međunarodnoj mreži uličnih novina (INSP). Predstavlja svojevrsnu podršku prodavcima – korisnicima ovog jedinstvenog socijalnog programa. Polovinu prihoda od prodatih primeraka dobija prodavac. Na ulicama, tihi prodavci nude magazin. Kupite Liceulice i pomozite onima koji se bore da bi opstali na gradskom asfaltu. Foto: korzoportal

Tema novog broja magazine Liceulice (jul, avgust 2020) je “Čitanje”. “Godinama se u javnosti provlače priče o krizi čitanja, te se barata, često pomalo proizvoljnim zaključcima, o tome kako tehnološke promene, kulturni obrasci ili nešto treće utiče na to da se sve manje i manje čita. Mi smo se, u letnjem dvobroju koji je pred vama, takođe bavili ovom temom, ali na jedan malo drugačiji način. Nas je, pre svega,  interesovalo da dođemo bar do nekih odgovora na pitanje zašto nam je čitanje kao takvo uopšte važno, kako se odgaja čitalačka publika, te na koje sve načine toj publici njene čitalačke navike mogu pomoći da bolje razumeju svet u kome žive.” (Uvodnik)

U letnjem izdanju magazine Liceulice (jul, avgust 2020) govori Jovanka Obradović (62) koja prodaje Liceulice u okolini beogradske Kalenićeve pijace, Dejan Kožul prikazao je knjigu “Grad bola” Metija Kamberija (Nova poetika), o gradu u mreži toplotnih ostrva piše tim Centra za promociju nauke, “Ulični sveci, ili o sakralizaciji javnog prostora” – street art (Jana Danilović), “F dijagnoza – jedno od mnogobrojnih ljudskih iskustava” – Mora li F-dijagnoza biti izjednačena sa potpisanom presudom ili smo ipak u stanju da je prihvatimo kao jedno od mnogobrojnih ljudskih iskustava? (Marijana Čanak)…

Jedan od tekstova odnosi se na znakovni jezik. “Znakovni muzej: inkluzija zajednice gluvih kroz muzejske programe” (Sara Sopić) – radi se o Muzeju Jugoslavije u Beogradu koji tri godine ima programe vođenja za zajednicu gluvih na srpskom i međunarodnom znakovnom jeziku…

Čitaoci magazina Liceulice upoznaće i stvaralaštvo avganistanskog reditelja Hasana Fazilija koji se posle godinu dana boravka u mađarskoj tranzitnoj zoni vraća u Budimpeštu kao zvezda ovečana na svetskim festivalima, zatim književnika Behruza Bučanija koji kao Kurd iz Irana nije mogao da prisustvuje uručenju Viktorijanske književne nagrade, jer mu nije dozvoljen ulazak u Australiju…

PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-olga-kovacev-ninkov-grupa-boschbosch-51-godina/, magazin-liceulice-praznicni-broj/, aktivisticki-magazin-liceulice/, suburbium-javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja/, festival-ulicnih-sviraca-tvrdjave-buducnosti-fortresses-of-tomorrow

Članak Magazin Liceulice – Tema broja: Čitanje se pojavljuje prvo na Korzo.

Putovanja – esej “Tri mjesta”. “… A ljeto traje. I sve je izvjesnije da će moja ovogodišnja hodočašća izostati. Ta tri mjesta i ti prostori temelji su moga trajanja i gotovo uvijek posluže da ih dodatno učvrstim. Da učvrstim i umnožim zalihe životne snage, još davno predate mi od roditelja, a čiji otisci vedrinom se zovu…”. Piše: Ozrenka Radulović. Foto: korzoportal, Dragan Bosnić 

Usvojila sam jutarnje trenutke tuge kada pogled na dorćolske krovove ne budi radost. Kada, sad već nebrojeno puta, iza sebe ne čujem da neko kuva kafu. I kada osjećam nedostajanje. On. U tom našem prostoru. Ne, ne živim život tuge, samo njene trenutke. Ali, nekako su sve češći. I nekako sve dublji. Sa više suza. Kada moje drugarice ponovo kreću u borbu sa opakom bolešću, kada smo zauvijek ispratili jednu Beograđanku koja je davno, kao gimnazijalka, tako snažno voljela jednog Spliću… i kada moj mlađi sin ne može da dođe, jer, mnogo je daleko i mnogo je “koronastično“.

Foto: Dragan Bosnić

A ljeto traje. I sve je izvjesnije da će moja ovogodišnja hodočašća izostati. Ta tri mjesta i ti prostori temelji su moga trajanja i gotovo uvijek posluže da ih dodatno učvrstim kada ih posjetim. Da učvrstim i umnožim zalihe životne snage, još davno predate mi od roditelja, a čiji otisci vedrinom se zovu.

Počinjem toplim avgustovskim noćima Sarajeva, ćevapima sa Baščaršije, sjećanjima na bakinu bijelu kafu “s udrobljenim hljebom” i redovna porodična “felinijevska” okupljanja. Tom spisku, trebalo je ove godine  dodati i dugo planiranu proslavu jubilarnog rođendana moje Sonje. Trebalo je. U kasno ljeto čeka me i skrivena bašta jedne kamene kuće u Budvi. Mogren, Šljiva, Škoj, osluškivanje klepeta Njegovih drvenih klompi na izlizanoj kaldrmi Staroga grada. Naslage prošlosti ljubavnog vrtloga. Zanesenost.

Susret generacije Klasične gimnazije u Splitu je za dvije godine. Razmetljivo vjerujem da će ga biti, da će “stvar da se sredi“, te da će se i ta moja “Meka“, nekadašnji ram magične mladosti, iznova potvrditi kao trajni okvir uspomena i godina koje sad već znače smiraj. Godine čiju stvarnost često zamućuje odbjegli smisao. A da se ne bih o to spotaknula, pomažu moja hodočašća!

PROČITAJTE I: poezija-dragana-mladenovic-da-ne-budes-modra/,  nova-knjiga-vitomirka-trebovac-dani-punog-meseca/, intervju-ljiljana-maletin-vojvodic-otpor-prema-jednom-identitetu/, https://korzoportal.com/31773-2/, tekst-u-fokusu-olga-kovacev-ninkov-grupa-boschbosch-51-godina

Članak Esej:Tri mjesta se pojavljuje prvo na Korzo.

Mayamisti TriO imaće svetsku premijeru albuma “Organic” 2. septembra 2020. u novosadskoj sinagogi, u organizaciji Muzičke omladine Novog Sada u okviru znatno skraćenog Novosadskog muzičkog leta, prilagođenog uslovima pandemije koja je obuzela planetu. Maja Alvanović “…Spoj triju instrumenta – klavira, kontrabasa i bubnjeva ima bekonačne mogućnosti da se zvučno tranformiše i dočara ono što naša muzika nosi u sebi i poručuje. Svaki član trija je kreator…”. Foto: Olja Radmanović.

Jedinstven, novosadski Mayamisti TriO čine pijanistkinja Maja Alvanović, kontrabasista Ervin Malina i bubnjar Lav Kovač. Zbog čega ova novosadska- svetska premijera albuma “Organic” ima i dodatni značaj, kaže za korzoportal Maja Alvanović –“ Više je povoda koji ovaj koncert čini posebnim za nas. Najpre, to je promocija našeg trećeg albuma “Organic”, koji smo snimili 2019.  u oktobru i do sada ga nismo izveli u celini, tako da će ovo biti svetska premijera. Potom zato što se događa u okviru manifestacije “Novosadsko muzičko leto” i to baš u momentu kada je nakon duge izolacije ponovo dozvoljeno da se umetnik i publika sretnu oči u oči, ovog puta pod maskama, ali možda više nego ikad ušiju i očiju otvorenih i željnih muzike. Ovo je trenutak kad publika treba da podrži umetnike i organizatore kultunih događaja”.

“Organic” je prvi album u sastavu Mayamisti TriO bez gostujućih muzičara. Novi stalni član je “beskrajno talentovani bubnjar Lav Kovač. Želeli smo da maksimalno iskoristimo zvuk trija, da iskažemo ono što imamo. Spoj triju instrumenta – klavira, kontrabasa i bubnjeva ima beskonačne mogućnosti da se zvučno tranformiše i dočara ono što naša muzika nosi u sebi i poručuje. Svaki član trija je kreator, zajedno uobličujemo kompozicije, tako da  promena jednog člana utiče na naš zvuk i aranžmanska rešenja. Lav Kovač je uneo svežinu i novu energiju koja se lako stopila sa našim energijama”, kaže Maja Alvanović. Ono što ističu osnivači trija Mayamisti TriO jeste da album “Organic” za njih znači povratak prirodi, sebi, zaboravljenom “Ja”. Maja Alvanović kao pesnikinja opisuje njihovo muzičko stvaralaštvo –  “osluškivanje i otkrivanje onog što nosimo u nasleđu, žudnja za pravim vrednostima, za putovanjima koja nas inspirišu i na kojima upoznajemo svet, a ponajviše sebe, plivanje u džungli života i smirivanje džungle u glavi… Sve to uz nedostajanje onih kojih više nema i radovanje sa onima sa kojima živimo. Kiša nije pala, a sve se desilo zbog kiše”.

PROČITAJTE I: esejtri-mjesta, leto-kada-sam-naucila-da-letim-i-kao-film/, foto-esej-gradic-java-kao-san/, foto-esej-the-way-we-were-posveta-koju-sam-izgrebala/, foto-esej-sentimentalno-putovanje-kroz-knjigu

Članak Novosadsko muzičko leto: Mayamisti TriO, promocija albuma “Organic” se pojavljuje prvo na Korzo.

Poslednjeg dana avgusta (2020) u Galeriji Narodnog muzeja Vranje otvorena je samostalna izložba slika i crteža „Relativnost VI“. Autorka je Teodora Stojanović (Beograd, 1981), kustoskinja Mirjana Jovanović. Foto: Galerija Narodnog muzeja Vranje.

Teodora Stojanović koja pored akademske diplome Akademije lepih umetnosti u klasi Dušana Otaševića, ima i diplomu beogradskog Filozofskog fakulteta (Studijska grupa filozofija). Povodom izložbe „Relativnost VI“ u Narodnom muzeju Vranje o njenom likovnom stvaralaštvu piše Dejan Đorić –  Vekovima su likovna umetnost i filosofija bile u sukobu, prva kao duboki izraz mitske (pod)svesti a druga kao visokosvesna racionalna aktivnost. Sokrat je zalazio u radionice genijalnih grčkih skulptora, da upozna njihov rad, ali i da ih uverava da slučajno ne pomisle da se bave filosofijom. Antički mislioci su ostavili teorijske korpuse znanja o skoro svim vidovima stvarnosti, ali pomena nema o likovnosti. Prognana u zanatsko, sve do Leonarda da Vinčija, koji ju je izjednačio sa poezijom, likovna umetnost je od filosofije bila prezrena...

Bol, kombinovana tehnika na papiru

… Da čudo njenog otpora duhu vremena bude još veće, ona nije prihvatila razne oblike novog realizma i apstrakcije, kao čestih vidova racionalizacije likovnosti, već od samih poklonika slikarstva prečesto odbacivani iracionalizam. Bez želje da nasilno svrstamo njeno (Teodora Stojanović, prim.korzoportal) stvaralaštvo bilo gde, moramo uočiti snažni, magmatski, magijski sloj u pozadini njenog rada, što je ekscesno za filosofiju i novu umetnost. Po toj hrabrosti da odbaci uzuse ne samo svog vremena, da zaroni u podsvesno, sa logosa pređe na mito-logos, svrstava se u kategoriju duhovnih pobunjenika, a samo su njima, kao nekada Đordanu Brunu, otvorene dveri istinitog, što znači produbljenog i celovitog saznanja…

Sećanja, akril na platnu

Izložba Teodore Stojanović „Relativnost VI“ u Galeriji Narodnog muzeja Vranje otvorena je do septembra 2020.

PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-olga-kovacev-ninkov-grupa-boschbosch-51-godina/, natasa-maksimovic-knezic-sloboda-vredi-vise-od-gomile-para/, foto-esej-gradic-java-kao-san/, foto-esej-the-way-we-were-posveta-koju-sam-izgrebala/, foto-esej-i-ni-reci-o-politici/, prokuplje-visevekovna-proslost-zapisana-u-graditeljskom-nasledju

Članak Izložba: Teodora Stojanović, Galerija Narodnog muzeja Vranje se pojavljuje prvo na Korzo.

Posle skoro 170 godina od premijere u Veneciji, opera «Rigoleto» izvedena je u Novom Sadu 7. septembra 2020. kao multimedijalni spektakl na otvorenom ispred Češkog magacina, uz video projekciju na fasadi dugačkoj 50 metara. Foto: EPK, korzoportal

 Reč reditelja Aleksandra Nikolića: Zašto je «Rigoleto» jedna od najvoljenijih opera od praizvedbe? Zašto postavljamo «Rigoleta» danas i ovde? Zašto nas «Rigoleto» dodiruje i zašto osećamo duboku vezu sa delom?Praizvedba drame Viktora Igoa «Kralj se zabavlja» odjeknula je kao bomba: sladostrasni kralj apsolutne moći, koji beskrupulozno otima sve što želi, ambiciozni dvorjani željni moći koji ga beskrajnim laskanjima i ulagivanjima guraju u još dublji ponor, zatim dvorska luda deformisana fizički, ali još užasnije deformisana u svojoj ranjenosti otpadnika i na kraju, devojka beskompromisna u dobroti. To su bili ključni sastojci drame začinjene krvlju, znojem i polnim tečnostima. Parižanima je bilo jasno da iza ljubavne priče stoji jedna od najozbiljnijih političkih priča iznetih pred publiku 19. veka… Cenzura je predstavu skinula sa repertoara istog dana i zabranila je njeno igranje narednih 50 godina…

Za reditelja Aleksandra Nikolića « prostor Češkog magacina, blizina reke, stanje u kome se ta zgrada danas nalazi, njena prvobitna namena, pružaju jednu potpuno novu uzbudljivu vizuru za publiku, ali i za izvođače. Osećamo da radimo potpuno novu predstavu. Uz pomoć video projekcije moći ćemo da izrazimo stvari koje nikada ne biste mogli da imate u klasičnom pozorištu, to jest da se recimo fasada jedne palate sruši pred vama…».«Rigoleto» je koprodukcija sa Srpskim narodnim pozorištem, dirigent je Luis Gorelik iz Argentine, reditelj Aleksandar Nikolić iz Beograda.

Kaleidoskop kulture u Novom Sasu održava se od 4. septembra do 9. oktobra 2020. Programi su raznovrsni – arhitektura, književnost, izvođačka, vizuelna i primenjena umetnost. Ovo je projekat ostvaren pod krovom Novi Sad – Evropske prestonice kulture 2021.

PROČITAJTE I: izlozba-teodora-stojanovic-galerija-narodnog-muzeja-vranje/, natasa-maksimovic-knezic-sloboda-vredi-vise-od-gomile-para/, korzoportal.com/31773-2/, intervju-ljiljana-maletin-vojvodic-otpor-prema-jednom-identitetu

Članak Kaledioskop kulture: Rigoleto se pojavljuje prvo na Korzo.

U Novom Sadu je počeo Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi koji se održava od 8. do 30. septembra 2020. u nekoliko muzeja i galerija. Centralna izložba je «Quo vadis homo? «.  Foto: Dunavski dijalozi

Kustoskinja Sorina Jeca Janović, MSUV                                                                                                                Foto: korzoportal

Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi održava se po osmi put. Predstavlja pregled najaktuelnijih zbivanja u umetnosti podunavskog regiona, odnosno u Nemačkoj, Austriji, Slovačkoj, Mađarskoj, Hrvatska, Rumuniji, Bugarskoj, Moldaviji, Ukrajini i Srbiji.

Ove godine izostalo je svečano otvaranje zbog korone, ali su održana dva vođenja (8. septembar) – prvo u okviru dijaloga Novi Sad-Temišvar kustoskinje Sorine Jece Janović (Rumunija) u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, drugo je upriličeno na ovogodišnjoj centralnoj izložbi «Quo vadis homo?» koju su koncipirali nezavisni kustos iz Pariza Ami Barak i likovni kritičar i umetnički direktor Festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi Sava Stepanov (Novi Sad) u Galerija likovne umetnosti poklon zbirci Rajka Mamuzića, uz njihovo kustosko vođenje.

Ana Adam, Nataša Teofilović, Puša Petrov

Kustoskinja Sorina Jeca Janović (Rumunija) o dijalogu Novi Sad – Temišvar: «Previše dugo, granice svih vrsta stvarale su ideju različitosti, navodeći nas da jedni druge osećamo kao strance, ali umetnost koju prikazujemo sada dijalogom briše te granice. Prema tome, dve velike manifestacije u Temišvaru i Novom Sadu, Art Encounters i Dunavski dijalozi, otvaraju prostor za širi dijalog koji može da oblikuje svest društvene zajednice u smislu podsticanja kreativnih ideja za sveobuhvatniju i održiviju budućnost. Stoga smatram izuzetno relevantnom vezu koju stvaramo izmađu ove dve manifestacije, između naših gradova i zemalja, jer to su mostovi koji povezuju, zbližavaju, grade zajedništvo. Te dve velike manifestacije postale su otvorena platforma savremene umetnosti, stecište ljudi, ideja, kultura i zajednica,… “

Vladimir Tatarević, Otmar Herl Mensh, Milena Milosavljević

Na ovogodišnjim Dunavskim dijalozima biće postavljene i tri samostalne izložbe savremenih srpskih umetnika sa zadatkom da odgovore na istu temu “Quo vadis homo?”. U Galeriji Bel art bićepostavljena izložba radova vajara Miće Stajčića iz Beograda  koji sa puno  kritičke ironije “inventariše” bolna mesta naše kulture i savremenog življenja. U Malom likovnom salonu KCNS će se prezentovati skulpture Veroljuba Naumovića, mladog skulptora iz Novog Sada koji začuđujuće preciznim (hiper)realizmom filozofira nemogućnosti savremenog čoveka da prevaziđe sudubinski obuhvat opšte ugroženosti i alijenacije. Konačno, u Galeriji SULUV-a se predstavljaju radovi Vuka Ćuka, multimedijalnog umetnika iz Beograda koji svojim mobilnim slikama i skulpturama, autentičnim i jasno personalizovanim načinom manifestuje duh našeg življenja u doba invazivnog tehnicizma i sveopšte robotizacije i  tehnologizacije. Predviđen je i susret umetnika Temišvar-Novi Sad. To je još jedan u nizu izložbenih dijaloga umetnika iz Rumunije i Srbije, galerijom Bel art iz Novog Sada, dakle, iz gradova koji su imenovani za dve buduće Evropske prestonice kulture.

PROČITAJTE I: kaledioskop-kulture-rigoleto/, esejtri-mjesta/, foto-esej-bakini-recepti-za-unuku-milicu-da-si-mi-ziva-i-zdrava/, https://korzoportal.com/aya-sofya-%ce%ac%ce%b3%ce%b9%ce%b1-%cf%83%ce%bf%cf%86%ce%af%ce%b1/

Članak Festival savremene umetnosti: Dunavski dijalozi se pojavljuje prvo na Korzo.

“Posmatrajući Miću Popovića”, na korzoportalu treća Vikend priča Vase Pavkovića iz njegove nove zbirke „Eho Beograda“ (Akademska knjiga, 2020). Foto: Manja Holodkov, “Bulevar Books i Mesec”

Dolazio sam od Kalemegdana, posle duže šetnje koja je trebalo da razbistri glavu, obuzetu lošim slutnjama.

Bio sam u visini  Galerije ULUS-a, kada sam opazio Miću Popovića kako sporim korakom, izlazi iz Akademijine zgrade.

Koračao sam polako, skoro kao i on, nogu pred nogu, i posmatrao kako nekako nesigurno, i kao izgubljeno, korača prema sredini Knez Mihajlove ulice. Nije nas delilo više od deset metara kada je on zastao, sa pogledom uprtim prema Kalemegdanu, ukočenom, zaleđenom…. Zastao sam i ja zbog nečeg se spustio na slobodnu klupu i počeo diskretno da posmatram čoveka kojem sam se divio.

Bio je u starom, tamnookerastom mantilu, sa neuglednim šeširićem na glavi, celo njegovo lice je bilo usahnulo, brkovi nekako nezdravo požuteli… Uprkos toj presušenosti, stojao je uspravno, čak kruto, jednako usmeren prema Kalemegdanu, pogledom i telom – ali njegov pogled nije bio razuman, usredsređen na nekakav vidljiv ili nevidljiv cilj, nego sasvim pounutrašnjen, usmeren na vidik u sebi.

Posmatrao sam ga duže od deset minuta, s vremena na vreme, povremeno i dosta dugo,  – dok su svuda oko njega promicali ljudi, tamo-amo, najčešće žurno i preduzimljivo,  ne zapažajući ga.

Stojao je i stojao, i onda je posle neprirodno duge oduške, polako krenuo prema uglu ulice s imenom Vuka Karadžića i niz njenu blagu strminu pošao ka Studentskom trgu.

Ustao sam, bez žurbe stigao do male raskrsnice i bacio pogled prema figuri ovog sasvim neobičnog i samobitnog čoveka – slikara, pisca, filmskog režisera; i ko zna šta sve još ne…

Korak mu je bio lagan, čak lak, kao da se u toj dugoj, maločašnjoj  prozirljivoj pauzi oslobodio nekog tereta ili tegobne misli koja ga je ko zna koliko već pratila i pritiskala kao mora…

Oprema teksta korzoportal

akademskaknjiga.com

PROČITAJTE I DRUGE  vikend-prica

Članak Vikend priča: Posmatrajući Miću Popovića se pojavljuje prvo na Korzo.

U novosadskoj Spomen-zbirci Pavla Beljanskog otvorena je izložba Muzički intermeco, kolekcija gramofonskih ploča Pavla Beljanskog (11. septembar – 18. oktobar 2020), čija je autorka Jasmina Jakšić Subić, viša kustoskinja. Foto: Darko Milosavljević

Naslednici Pavla Beljanskog posle njegove smrti 1966. godine poklonili su Spomen zbirci sa drugim predmetima iz njegovog beogradskog stana i kolekciju gramofonskih ploča koja je sada prvi put prikazana u celini svedočeći o muzičkom ukusu ovog kolekcionara za klasičnu muziku. Tako je nastala izložba “Muzički intermeco, kolekcija gramofonskih ploča Pavla Beljanskog”.

U kolekciji je 87 ploča klasične muzike koje čine reprezentativna izdanja kompanija “Kolumbija” (Columbia Records), „Hiz master vojs” (His Master’s Voice), „Pate“ (Pathé), „Polidor“ (Polydor). Na više od devedeset snimaka, u par slučajeva na jednoj ploči po dva, za slušanje na brzinama od 78 i 80 obrtaja, sačuvana su dela čuvenih kompozitora iz doba baroka, bečkog klasicizma, romantizma i s početka 20. veka, a zastupljeno je i opersko stvaralaštvo od belkantističke italijanske i francuske, do nemačke muzičke drame i ruske nacionalne opera. Reč je o remek delima Baha, Hendla, Hajdna, Mocarta, Betovena, te velikana 19. veka Šopena, Šuberta, Lista, Vagnera, Smetane, Dvoržaka, kao i ruskih autora Borodina, Musorgskog, Korsakova, Čajkovskog,, u izvođenjima simfonijskih orkestara poput Rojal Albert Hol, londonske Kraljevske filharmonije,  Bečke filharmonije, Berlinske opera kojima su dirigovali Albert Kouts, Feliks Vajngertner, Leo Bleh, Lendon Ronald, Arturo Toskanini, Fransoa Rudman…

Na izložbi “Muzički intermeco, kolekcija gramofonskih ploča Pavla Beljanskog” mogu se videti ploče tada najboljih izvođača – gudačkih kvarteti Kapet, Lener, Vortuozo, Deman, Flonzali, pojedinaca poput Sergeja Rahmanjinova, Viljema Bakhausa, Vilijama Murdoka, Harolda Bauera, Alfreda Kortoa, violončeliste Pabla Kazalsa… Autorka izložbe “Muzički intermeco, kolekcija gramofonskih ploča Pavla Beljanskog” Jasmina  Jakšić Subić pojašnjava da “kolekcija Beljanskog svedoči o različim aspektima njegovog života i definiše ga kao intelektualca, kosmopolitu sa istančanim ukusom, kolekcionara okrenutog ka intimnom doživljaju vrhunskih umetničkih ostvarenja… Zahvaljujući kolekciji ploča i podacima o prodavnicama u kojima ih je kupovao može se više saznati o kretanjima Beljanskog ne samo u svetskim metropolama, nego i u Kraljevini Jugoslaviji”.

Ira Prodanov, Jasmina Jakšić Subić, Milan Milojković

U katalogu izložbe “Muzički intermeco, kolekcija gramofonskih ploča Pavla Beljanskog” pored uvodne reči upravnice Milane Kvas nalaze se tekstovi autorke Jasmine Jakšić Subić, muzikološkinje Ire Prodanov i Milana Milojkovića sa Akademije umetnosti u Novom Sadu. Prateći programi su autorska predavanja uz slušanja muzike sa ploča iz kolekcije i koncert studenata Akademije umetnosti.

PROČITAJTE I: magazin-liceulice-tema-broja-citanje, tekst-u-fokusu-olga-kovacev-ninkov-grupa-boschbosch-51-godina/, poezija-dragana-mladenovic-da-ne-budes-modra/, foto-esej-gradic-java-kao-san/

Članak Izložba: Muzički intermeco, kolekcija gramofonskih ploča Pavla Beljanskog se pojavljuje prvo na Korzo.

Šekspir festival sedmi po redu, otvoren je muzikom (12. septembar 2020). Gudački kvartet Beogradske filharmonije izveo je delo “Betoven i Šekspir”. Foto: Ljiljana Kosanović

Prostor ispred Vile Stanković

Nije slučajno da je izvedeno muzičko delo na otvara naslovljeno “Betoven i Šekspir”. Nesvakidašnji spoj dvojice velikana ima i te kakvo opravdanje. Betoven je upravo u Šekspiru nalazio inspiraciju za mnoga svoja dela, posebno za gudačke kvartete, a kroz uvertiru za Koriolana i Buru direktno se odužio umetničkom idolu.

Gudački kvartet Beogradske filharmonije

Sedmi Šekspir festival održava se od 12. do 16. septembra tradicionalno na prostoru jedinstvene Vile Stanković u Čortanovcima koju je idejni tvorac festival Nikita Milivojević pretvorio u pozorište pod vedrim, noćnim nebom. Shodno merama koje je nametnuo kovid virus koncipiran je u smanjenom programskom obimu , sa manje publike, kako bi bila poštovana fizička distanca i preventivne mere zaštite.

Uoči početka prve koncerta

Druge festivalske večeri (13. septembar) biće igrana predstava “Kako vam drago” koprodukcija Narodnog pozorišta u Nišu, Kruševačkog pozorišta i Internacionalnog Nišville Jazz, prema konceptu Nikite Milivojević, trećeg dana (14. septembar) publiku očekuju “Dva viteza iz Verone” Šabačkog pozorišta rediteljke Mie Knežević, čuvena drama Toma Stoparda o dvojici sporednih likova iz Šekspirovog Hamleta “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” Srpskog narodnog pozorišta u režiji Igora Pavlovića (15. septembar) i “Moj Šekspir” Nikite Milivojevića (16. septembar), neočekivana forma u kojoj glumci najvećeg dramskog pisca smeštaju u sadašnjost i pomažu nam da ga upoznamo kroz dogodovštine iza scene i iskustva koja su stekli nastupajući u Šekspirovim dramama.

 Šekspir festival, jedinstven je kulturni događaj koji je 2019. godine Evropska mreža festivala uvrstila na listu najznačajnijih na Starom kontinentu. Osmišljen je kako bi izvođenjem predstava pod vedrim nebom na autentičan način dočarao vreme negujući uspomenu na najvećeg svetskog dramskog stvaraoca.

Nikita Milivojević                                                                                                                                                      Foto: Šekspir festival

Osnivanje Šekspir festivala u Srbiji inicirao je reditelj Nikita Milivojević nakon premijere njegove predstave „Henri VI” u čuvenom Glob teatru u Londonu 2012. godine. Pored želje da nam otkrije Šekspira na nov način, Nikita Milivojević je bio vođen idejom da se Vila Stanković kao izuzetan prostor zatvoren i nepoznat za javnost u Srbiji, učini atraktivnim kulturno-turističkim mestom. Ovaj festival je  jedinstvena  prilika da domaća publika pogleda trenutno najpopularnije komedije srpskih pozorišta koje se igraju po Šekspirovim delima.

PROČITAJTE I: festival-savremene-umetnosti-dunavski-dijalozi/, vikend-prica-posmatrajuci-micu-popovica/, tekst-u-fokusu-secanje-na-pozoriste/

Članak Počeo sedmi Šekspir festival se pojavljuje prvo na Korzo.

Festival kamerne muzike u Kulturnoj stanici Svilara u Novom Sadu počeo je 10. septembra 2020. kao autorsko veče novosadske kompozitorke savremene umetničke muzike Aleksandre Vrebalov, a povodom njenog pedesetog rođendana. Piše/Foto: Aleksandar Stanojlović

Aleksandra Vrebalov

Kulturna scena u Novom Sadu, Srbiji, u svetu gde god je to moguće, krajem leta je usijana. Upućeni kažu da je prilika da se iskoristi “slobodno” vreme između dva korona pika (i dva herca)! Virus je malo popustio, pa su mnogi počeli da ostvaruju odložene/najavljene programe. Ponuda je zgusnuta, oni koji prate kulturne događaje teško postižu da budu gde bi želeli.

Novosadski gudački kvartet, naratorka Emina Elor

Kulturna stanica Svilara u Novom Sadu je 10. septembra na otvaranju Festivala kamerne muzike realizovala autorsko veče poznate novosadske kompozitorke savremene umetničke muzike Aleksandre Vrebalov, koja živi u Njujorku, a povodom njenog pedesetog rođendana. Neformalan i nekonvencional prostor Svilare je odličan izbor za izvođenje savremene muzike u restriktivno doba korone kada je pristup ograničen na tridesetak posetilaca koji su se polukružno rasporedili oko izvođača, dok je nešto veći broj mogao da prati događaj u dvorištu Svilare, ispred velikog LCD monitora. Muzičari su bili ozvučeni, pa se zvuk podjednako dobro prenosio i u unutrašnjem i u spoljašnjem prostroru.

Novosadski gudački kvartet, mecosopran Jelena Končar

Izvođači su bili muzičari Novosadskog duvačkog orkestra, Festivalskog gudačkog orkestra, pijanista Aleksandar Đermanović, mecosopran Jelena Končar, naratorka Emina Elor glumica i dirigent iz Italije Andrea Solinas. Oni su u različitim međusobnim postavama izveli šest kompozicija Aleksandre Vrebalov. Prva od njih, “Ksenija i lovac / priča o pobedi i slavi” je muzičko delo za duvački kvintet praćeno naracijom o devojčici i njenoj strasti za šahom, inspirisano bajkom o Pepeljugi, čiju je priču takođe sastavila Vrebalova.

A. Vrebalov, moderatorka Danijela Kličković

Kompleksna kompozicija “Cosmic Love III” nastala je kao deo narudžbine koju je Aleksandra Vrebalov napisala za pekinški Orkestar Zabranjenog grada, a za čije izvođenje je provela izvesno vreme u Kini istražujući stare, tradicionalne muzičke instrumente, pa je delo i nastalo za izvođenje na istočnim instrumentima. Novosadska publika je mogla da čuje verziju prilagođenu za izvođenje na zapadnim instrumentima. Poslednje izvedeno delo bilo je “Tango”, koje su izveli svi muzičari, vođeni dirigentom Andreom Solinasom.

Aleksandar Đermanović klavir, Kristijan Boroš klarinet, A.Vrebalov

Koncertu je prisustvovala i slavljenica, Aleksandra Vrebalov. U intervalima između kompozicija sa njom je razgovarala moderatorke Danijele Kličković. Istražila je detalje o složenom procesu komponovanja umetničkog dela, o magiji komunikacije sa izvođačima u toku muzičkih proba i o osećaju tokom muziciranja pred publikom. Razgovor se na momente pretvarao u opušteno ćaskanje o manje formalnim temama, pa smo saznali i da je multitalentovana kompozitorka sama osmislila i sašila svoju slavljeničku haljinu. Za proslavu pola veka života pred novosadskom publikom pojavila se u toj haljini u kojoj je bila kada je čuveni Kronos kvartet prvi put izveo njenu kompoziciju u Bečkoj opera, od kada blisko sarađuju. Podsetimo da je Kronos kvartet u prisustvu Aleksandre Vrebalov krajem 2002. u beogradskom Sava centru izveo segment dela “Pannonia boundless”. To je bio poslednji koncert umetničke muzike kome je prisustvovao naš tragično nastradali premijer Zoran Đinđić.

PROČITAJTE I: nasledje-ikonostas/, tekst-u-fokusu-sokobanja-prica-o-mestu-koje-podmladjuje/, https://korzoportamala-venecija-na-istoku-srbije-o-graditeljskom-nasledju-knjazevca/

Članak Post festum: Festival kamerne muzike / Aleksandra Vrebalov se pojavljuje prvo na Korzo.

Tekst Zlatka Pakovića “Asanž Prometej“objavljen je u njegovoj redovnoj kolumni u beogradskom dnevniku „Danas“ 11. septembra 2020. Prenosimo ga u celini. Ilustracije: Janoš Tarko

Osećam se super, kolaž

“Vi ćete pobediti, jer imate više brutalne sile! Ali ubediti nećete nikoga! Za to bi trebalo da imate ono što vam nedostaje: razum i pravdu na vašoj strani.”

Ovo su poslednje javno izgovorene reči velikog tumača književnosti i logike, beskompromisnog mislioca Migela de Unamuna. Izgovorio ih je sa osuđujućom namerom, kao rektor Univerziteta u Salamanki, 12. oktobra 1936. godine, na svečanosti održanoj u amfiteatru univerzitetskog zdanja. Prisutni su bili i biskup i guverner, i supruga generala Franka i general Frankove vojske Milan Astraj, i brojni falangisti, fašisti.

Bila je to, direktno u lice, Unamunova osuda falangista, njihovih predvodnika i ideologije, izražene u pokličima koji su se tog dana čuli i na Univerzitetu u baskijskoj Salamanki:  “Viva la muerte!” (Živela smrt!), “Abajo la inteligencia!”(Dole inteligencija!)

“Ima prilika kada ćutati znači lagati. Jer ćutanje može da bude protumačeno kao pristajanje”, rekao je tada Unamuno i to. Iz amfiteatra sproveli su ga Frankovi fašisti u kućni pritvor. Želeli su da ga utamniče i streljaju, ali su se uplašili međunarodnih posledica takve odluke. No, nije dugo trebalo da se u kućnom pritvoru ugasi život Migela de Unamuna. Preminuo je dva meseca potom, u decembru iste godine.

Ćutati znači lagati! Vi ćete pobediti, jer imate više brutalne sile, ali, u pravo svoje pobede nećete ubediti nikoga, pa ni sebe same, jer za to nemate razum i pravdu na svojoj strani! Te reči odzvanjaju sudbinski danas, usred londonskog procesa Džulijanu Asanžu (Julian Assange), kojim se samo formalno rešava pravo na njegovo izručenje Sjedinjenim Američkim Državama, gde će biti osuđen na doživotnu kaznu zatvora, za čije izdržavanje su mu potrebna dva dobra života. Dakle, prisustvujemo glumi procesa jedne gotove stvari.

A šta ta, u tajnosti završena stvar, koja se pred javnošću glumi kao proces sa neizvesnim ishodom, zapravo govori? Da li nam govori, pre svega, o tome da se iznošenje fakata koje prikrivaju moćnici, na sunce javnosti – što je prvi i poslednji zadatak novinarstva – proglašava kriminalnom delatnošću? Je li slobodno novinarstvo kriminalizovano? Je li istina kriminalizovana? Da li je to sadržaj pojma “postistina”? Da li je to bit postistine našeg opstanka?

Jeste, retorička su to pitanja. Odgovori na njih su pozitivni – kao pozitivi jedne negativne egzistencije, jednog negiranja egzistencije.

Postojanje je, naprosto, uvek tu, kao puko bivanje, kako za kamen, tako i za čoveka, koji pristaje na to da postoji kao što postoji i kamen, trava, pečurka ili pehar. Egzistencija je, pak, ispadanje ili iskakanje, iskoračivanje iz sfere postojanja, u činu slobodarske volje.

Učiti se licemerju znači, dakle, biti čovek od reputacije. Sećam se vrlo sveže kako je pre deset godina tadašnji predsednik SAD, Barak Obama – u kojeg smo, naivno očarani neobičnom bojom njegove puti na najvišoj svetskoj poziciji, polagali svetle nade – u oktobru 2010, apelovao da kineski slobodar Liju Sjaobo, dobije Nobelovu nagradu za mir, jer, govorio je tad Obama, Sjaobo je “žrtvovao svoju slobodu zarad svojih uverenja”.

“Bik”, kolaž

Sjaobo je u zatvorskim ćelijama i vaspitno-radnim zavodima proveo pet godina. Kineski zvaničnici smatrali su ga kriminalcem koji ruši ustavni poredak, a organizacije za ljudska prava i brojne slobodarske ličnosti u celom svetu držale su da on, kao što i sam kaže, samo ispunjava svoju građansku dužnost, zagarantovanu Članom 35. Ustava Narodne Republike Kine, kao pravom na „slobodu govora, štampe, udruživanja, okupljanja i demonstriranja“. Nobelov komitet ovenčao ga je nagradom „zbog njegove dugogodišnje nenasilne borbe za fundamentalna ljudska prava u Kini“.

Gde je svih ovih godina Obama da prozbori koju reč o Asanžu, koji čini isto što i njegov kineski saborac Sjaobo? Gde je Nobelov komitet da javno kaže kako je i Džulijan Asanž, kao i Liju Sjaobo, nenasilni borac za fundamentalna ljudska prava u SAD i celom svetu?

Asanžov Vikiliks (Wikileaks), kao svojevrsna internetska agencija za objavljivanje tajnih državnih dokumenata, objavljivanjem tih tajnih dokumenata uspostavio je svetski protivdiskurs, „diskurs o borbi“ protiv tajnovitosti opšteg dobra, utaji javne stvari. Kakav akt!

O takvom tipu angažovanog intelektualca, Mišel Fuko je precizno rekao: „Uloga intelektualca nije više da se postavi ‘malo napred i malo po strani’ kako bi izrekao neizgovorenu istinu svih; njegova je uloga više da se bori protiv oblikâ moći tamo gde je on ujedno i objekat i instrument te moći: u poretku ‘znanja’, ‘istine’, ‘svesti’, ‘diskursa’.“

Moćnici će pobediti, jer imaju više brutalne sile. Ali, ubediti neće nikoga, pa ni sebe, u pravo svoje pobede, jer tu nema ni razuma ni pravde. Oni su osuđeni na to da profitabilna uverenja glume kao svoja vlastita. Oni su osuđeni na proizvodnju lažnog novinarstva i lažne umetnosti.

Ali, ljudi su sposobni da spoznaju istinu i govore istinu, i da znaju šta je lepo i dobro, i da ih postižu.

Od razuma i pravde žive prava umetnost i pravo novinarstvo. Oni koji govore istinu i danas su Prometeji kojima se pred očima javnosti kljuje jetra za to što rasvetljavaju tamu. Herojstvo je još uvek najprivlačniji poziv.

Oprema teksta korzoportal

PROČITAJTE I: poceo-sedmi-sekspir-festival/, narodno-graditeljstvo-kao-inspiracija-arhiteka/, bermet-zavrzalme-oko-imena/,  https://korzoportal.com vikend-prica-odvezani/

Članak Tekst u fokusu – Zlatko Paković: Asanž Prometej se pojavljuje prvo na Korzo.

Radmila Petrović  (Užice, 1996) autorka je pesničke zbirke “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” (Enklava, 2020) iz koje je pesma “Ako je ljubav, onda je ljubav”. Laureatkinja 42. Limskih večeri poezije, pobednica 22. Poetskog konkursa “Desanka Maksimović”. Zbirke: “Miris zemlje” (Dom kulture “Pivo Karamatijević,” 2014), “Celulozni rokenrol” (SKZ i Valjevska gimnazija, 2015). Foto: Krzysztof Wielgus

njene usne su poezija

došla je taman kad je trebalo

kao rodna godina

zapalila vatru ne znajući

koliko jako mogu da gorim

najgora je sebi, a meni je poluga

od zlata iz trezora federalnih rezervi

ima je dovoljno da dolar apresira

i izvoznici pamuka iz Meksika

procvetaju pre njega

ona se ne javlja, ne javlja se!

a toliko laži imam da joj kažem

da je neću čekati

da je ništa ne razumem

i kako slušam tatu, a on hoće deliju

da okopa poljanu pod malinama

čuva hectare bukovine i smonicu

pod noktima

PROČITAJTE I: izlozba-muzicki-intermeco-kolekcija-gramofonskih-ploca-pavla-beljanskog/  zuta-kuca-secanje-na-zajednistvo-3/, sveti-jan-nepomuk-medu-nama/, grad-jedan-pogled/, povratak-vinila/

Članak Poezija – Radmila Petrović: Ako je ljubav, onda je ljubav se pojavljuje prvo na Korzo.

Vikend priča “Moje dve najbolje drugarice”. “…Onda su se pojavile njih dve – elegantne, vitke, u sivo-kajsija bojama. Nisu trošile reči kojima obično počinju poznanstva kada se predstavljamo u najboljem svetlu, birajući lične životne priče kojima bismo ilustrovali vedriju stranu “mrmot” života i našeg kretanja kroz prostor i vreme. Strpljivo su čekale da odaberem mesto u sobi gde bi se tiho, nenametljivo smestile…” Piše: Bojana Karavidić. Foto: Vladimir Holodkov

Život je nepredvidiva pojava iako mi se katkad čini da prolazim kroz mrmot dane – kuvam ista jela, kupujem iste namirnice na pijaci i u samousluzi, šminkam se na isti način decenijama, ruž nanosim na usne tako što ih rastegnem kao da se osmehujem i nepogrešivo ih obojim (sve prethodno navedeno mogla bih da obavim i u tunelu), obuvam prvo levu, pa desnu cipelu, izuvam ih obratnim redom, pijem crni čaj s oblačićem mleka… Sve u svemu, dani su pretvoreni u kolotečinu koju mogu da poremete samo nova ljubav ili novo poznanstvo. Oboma bih se zdušno predala.

Jednog septembarskog ponedeljka, ujutru, “mrmot niz” se poremetio.

Zaspala sam malo posle ponoći, uz blagi bol u desnom kolenu, da bih se od ubrzanog bolnog kljucanja probudila u zoru shvativši da ne mogu da se pomerim. Koleno je promenilo oblik, što  je bilo očigledno i ovlašnim upoređenjem sa istim delom tela na levoj nozi. Posle odlaska kod ortopeda, kući sam se vratila sa nogom u gipsu od članka do kraja butine. Počeli su da se nižu jednolični dani. Mrmot je promenio obličje od “mrmota istih radnji kretanja” u “mrmot istih radnji u ležećem položaju”. King size krevet pretvorio se u pistu za nemoćno telo na koju su sletali prinošeni dnevni obroci, čajevi, knjige čije rečenice sam čitala po nekoliko puta dekoncentrisana od novonastale situacije  i fizičke nemoći.

U ovoj turobnoj situaciji takoreći bolno mi je nedostajalo kretanje, makar i u “mrmot nizu”.

Onda su se pojavile njih dve – elegantne, vitke, u sivo-kajsija bojama. Nisu trošile reči kojima obično počinju poznanstva kada se predstavljamo u najboljem svetlu, birajući lične životne priče kojima bismo ilustrovali vedriju stranu “mrmot” života i našeg kretanja kroz prostor i vreme. Strpljivo su čekale da odaberem mesto u sobi gde bi se tiho, nenametljivo smestile. Bile su mi do pazuha, a meni se činilo da su nedostižne visine.

Smestila sam ih tik do kreveta. Ćutala sam pomalo zastrašena od njihovog nemog prisustva i očigledne odluke da ne nameravaju da se mrdnu. Posmatrala sam ih ispod oka. Nisu odustajale. Uspravne, isijavale su prijateljstvo i stabilnost čekajući momenat kada ću ih prihvatiti.

Došao je taj čas. Pored kreveta je bio i moj brat, svedok nastajućeg prijateljstva sa Njih Dve u “mrmotu istih radnji u ležećem položaju”. Vidim ja da Njih Dve nameravaju da me nateraju da stanem na noge.

“Baš su super”, ubedljivo je rekao.

“Misliš da je ovo lako?”, uzvratila sam podižući leđa sa uspravljenog jastuka spremajući se da ustanem i prihvatim prijateljstvo Njih Dve.

Brat je bio posrednik našeg prvog dodira. Stao je ispred mene. Pomogao mi je da ustanem iz kreveta. Jednom rukom pridržavala sam se za komodu, težište prebacujući na nepovređenu nogu dok je “gipsana” lebdela. Njih Dve su još uvek bile na mestu gde smo ih postavili, tik uz krevet. Prenule su se kada sam odlučila da ih mrdnem s mesta. Dograbila sam jednu, pa drugu. Postavila sam ih pod pazuh naslonivši se na njih svom težinom. Nemo su me prihvatile. Od tada su to dve moje najbolje drugarice – štake.

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

Članak Vikend priča: Moje dve najbolje drugarice se pojavljuje prvo na Korzo.