Srbija kao polje preplitanja vizantijske i zapadnoevropske civilizacije u analizi: „Sakralna arhitektura srednjovekovne Srbije“.  Primeri u okviru projekta „Nepokretno nasleđe u Srbiji“.

Manastir Kalenić

 U proučavanjima, i posebno, u savremenoj recepciji umetnosti srednjovekovne Srbije, odavno je prisutan svojevrstan paradoks sadržan u prepoznavanju svih drugih vidova njenog likovnog stvaranja kao proizvoda poteklog sa preovlađujuće ili integralno vizantijskog izvorišta, istovremeno, u potiskivanju njene arhitekture na margine lokalnog izraza, irelevantnog u odnosu na bilo koje savremene vodeće graditeljske tokove. Tobožnja argumentacija navedenom sudu nestaje već pred načelnom činjenicom da je reč o delatnosti koja je u vremenu  dužem od polovine milenijuma (IX – sredina XV veka) činila jedno od obeležja identiteta zajednice trajno ukorenjene na mestu dodira dve, za evropski srednji vek najvažnije civilizacije – vizantijske i zapadnoevropske. Svet građen na raskrsnici po definiciji nije mogao biti lokalan. Kako god da je posezao za konstruisanjem i nadograđivanjem prerogativa samosvojnosti, znaci kojima je tu samosvojnost ispoljavao nužno su morali biti opšteprepoznatljivi.

 Manastir Gradac

Izlazak Srba na veliku scenu istorije dogodio se tokom XII stoleća, oglašavajući početak kraja dotadašnjeg modela vizantijske dominacije u oblastima centralnog Balkana, i pojavu novih odnosa u kojima je vizantijska crkva, oličena u Ohridskoj arhiepiskopiji, preuzela primat u odnosu na vlast cara. Upravo ova činjenica bila je jedan od presudnih činilaca u zbivanjima tokom potonja tri veka: petnaest srpskih krunisanih suverena, gotovo po pravilu poteklih iz brakova sa ugarskim, grčkim, venecijanskim ili bugarskim princezama, u efemernom stratumu događaja bivali su ćudljivi saveznici ili neskriveni oponenti vizantijske države, ali se samo jedan od njih usudio da vlastite ekspanzionističke ciljeve postavi iznad autoriteta carigradske patrijaršije. Kontinuirano ambivalentan odnos prema institucijama istočnog carstva, i neprekidna budnost spram Ugarske kao mogućeg osvajača sa severa, temeljili su pokretačke sile zajednice, zasnovane na kompleksnoj religiozno-ideološkoj «optičkoj iluziji» u kojoj je svako u ponečemu mogao prepoznati nešto svoje, a zapravo univerzalno. Ta kaleidoskopska projekcija koju je srednjovekovna Srbija permanentno emitovala, do savršenstva je bila dovedena upravo na polju arhitekture.

Neodvojiva od ustanove vlasti, ktitorska delatnost srpskih vladara iz različitih perioda paradigmatičan je primer izvora i načina obrazovanja ideja o arhitekturi kao vizuelnoj demonstraciji dinastičkog i državnog suvereniteta. Prvi među njima, Stefan Nemanja, svoj trijumf obeležio je zdanjem čije su prostorne forme posedovale drevne simboličke konotacije. Na uzvisini «posred srpske zemlje» crkva Sv. Đorđa (Đurđevi Stupovi u Rasu) nastala je spajanjem centralnog prostora naosa nad kojim se uzdizala kupola sa zidanom kolonadom, i dve kule sa monumentalnim pristupnim stepeništem. Na taj način arhitektonski iskazan, Nemanjin dolazak na presto prerastao je u evokaciju čina vladarskog adventusa u hram-grad-središte, poistovećivanog sa Hristovim ulaskom u Jerusalim. Tako je «srpski omfalos» poprimio i pojedina graditeljska svojstva istovetna nešto ranije obnovljenoj crkvi Sv. Groba, večno najvažnijem hrišćanskom svetitlištu, čija je kupola, nad tačkom središta sveta, kao jedno od svojih najmarkantnjih obeležja  takođe imala zidanu kolonadu, pojedinost simboličkog karaktera veoma retku u celokupnom korpusu arhitekture Vizantije i njenog komonvelta.

Stoleće kasnije, kralj Stefan Uroš II Milutin delovao je u sasvim drugačijim okolnostima: kao zet vizantijskog cara Andronika II svoje pretenzije neskriveno je iskazivao vladarskim ornatom u kojem je bio prikazivan. Po dotadašnjim merilima neuporediva graditeljska aktivnost u Srbiji i van njenih granica imala je za cilj isticanje kontiniteta sa autoritetom Stefana Nemanje, ostvareno obnovom srpskog svetogorskog središta u Hilandaru, podizanjem kapele uz Nemanjinu crkvu u Studenici, kao i izgradnjom vlastitog mauzoleja po uzoru na grobni hram ovog svog pretka. Međutim, Milutinovo upadljivo vezivanje za rodonačelnika dinastije sadržalo je dublji smisao, usmeren ka univerzalizaciji kulta svetog praroditelja u svrhu vlastite afirmacije na prostoru znatno širem no što je bio srpski. Odatle se  izvorište njegovog graditeljskog programa, ne samo brojem već i strukturom pojedinih zadužbina, po svoj prilici barem delimično nalazilo u ideji spajanja i prožimanja srpske crkvene tradicije sa velikom graditeljskom obnovom romejske prestonice koju je nešto ranije preduzeo vizantijski car Mihailo VIII Paleolog. Simptomatični način na koji su bile prepravljene dve izvorno znatno starije vizantijske crkve, Bogorodica Ljeviška u Prizrenu i Sveti Đorđe u Starom Nagoričinu, sproveden komplikovanim umetanjem konstrukcije pet kupola u enterijer bazilike, kao i krajnje osobeno prostorno rešenje Gračanice primereno vanredno dinamičnoj slici eksterijera zdanja, osmotreni kao celina deluju kao jedna od mnogih interpretacija kompozitne prostorne artikulacije carigradskih svetilišta Mihailovog doba, onih istih hramova iz kojih je potekla inspiracija praktično istovremenim i po osnovnom konceptu sasvim sličnim sakralnih zdanjima u oblastima pod vlašću dinastije Laskarisa u zapadnim delovima Male Azije ili vizantijskih despota  u Mistri na Peloponezu. Veliki zaokret u arhitekturi Srbije Milutinovog doba, u jednom svom toku ostao je živi impuls potonjim delima, koliko osobenim toliko i potpuno saobraženim izrazitom simboličkom značenju i vizuelnom intenzitetu eksterijera spomenika poznovizantijske epohe.

Konstituisanje repertoara arhitektonskih vizuelnih kodova primerenih srpskoj „redakciji“ hrišćanstva najupečatljivije se ispoljilo na crkvama primarno podizanim u svrhu formiranja svojevrsnog bedema vere, u neposrednoj blizini jedne od evropskih oblasti „najzaraženijih“ bogumilskom jeresi. Iz tih pobuda nastala je jedinstvena arhitektura Nemanjine Bogorodičine crkve u Studenici, kao svojevrsni „pečat istinitog Boga“ utisnut od strane Ohridske arhiepiskopije. Monumentalne fasade u mramoru čija je tekstura od davnina poistovećivana sa nerukotvorenom božanskom tvari, Hristovim telom, metaforičnom predstavom Bogorodice, i raskošni narativni ansambl naturalističke klesane plastike sa druge strane, uz obilje predstava krsta u različitim vidovima u enterijeru, studenički hram učinili su mestom vanredno slojevitog izražavanja tajne Ovaploćenja, i to mehanizmom aluzivnog delovanja, istovetnim onome prepoznatom u delima teološki najobrazovanijih prestoničkih prvaka, ispoljenom u čuvenoj minijaturi rukopisa Homilija Grigorija Nazijanskog. Studenički hram, koji je u srpskoj sredini veoma brzo dobio razuđeniju funkciju, postajući mesto hodočašća grobu ktitora-prvog srpskog svetitelja, ostao je jedini sačuvani pokazatelj izgleda najvažnijih, danas samo po izvorima poznatih, svetilišta srednjevizantijskog Konstantinopolja.

Arhitektonsko poistovećivanje Srbije sa „Svetom zemljom izabranog naroda“,  materjalizovano crkvom Sv. Đorđa kao vidom aproprijacije apsolutnog središta i Studenicom kao srpskom Skinijom, a deklarativno iskazano navodom iz hilandarske povelje prema kojem je Bog lično uspostavio vlast na tom prostoru, zaokruženo je 1219. godine, kada se Nemanjin sin, monah Sava, iz Nikeje vratio sa priznanjem samostalnosti crkvene organizacije u rangu arhiepiskopije. Iako je dotadašnji graditeljski izraz posedovao težinu definisanog programa, Sava je novoformirani odnos promovisao faktičkim odricanjem od arhitekture građevina podignutih pod patronatom Ohridske arhiepiskopije. Važan, ako ne i suštinski podsticaj takvoj odluci, bez sumnje je proisticao iz uvida u situaciju  posle prvog vizantijskog gubitka Carigrada 1204. godine, i politička iskustva proistekla iz nje: Rim je postao mesto u koje su bili uprti pogledi mnogih, pa i srpskih vladara. Umesto da izložen turbulencijama iznenada nastalog policentričnog sveta bira između dve strane, Sava se okrenuo jedinom preživelom neprikosnovenom autoritetu – hrišćanskoj tradiciji. Odatle je zamisao crkve Sv. Spasa u Žiči, središta srpske arhiepiskopije, rezultirala enterijerom koji je s namerom podsećao na Studenicu ali je istovremeno, jednom apsidom i transeptom na istočnoj strani, odnosno bočnim kapelama i, prvobitno, atrijumom na zapadnoj strani, dobio prostorne elemente čiji je ukupni raspored i međusobni odnos nosio neskrivene asocijacije na ranohrišćansku baziliku. Kada je takav ambijent, unošenjem brojnih prestoničkih svetinja prikupljenih Savinim delovanjem, prerastao u veliki relikvijar više ne isključivo srpskog već, od tada, vaseljenskog hrišćanstva, hijerotopska mapa još jednog „Novog Jerusalima“ definitivno je bila uobličena. Sve do sredine XIV veka sveobuhvatnost ideje prostora Žiče i asketska silueta njenog eksterijera funkcionisali su kao programski uzor zadužbina srpskih vladara i arhiepiskopa. Bili su dovoljno „elastični“ i prijemčivi za saopštavanje različitih posebnih težnji i opredeljenja, od pravoslavnih crkava nadahnutih cistercitskim poimanjem arhitekture (Sopoćani, Gradac), do ingeniozne sinteze ostvarene hramom Hrista Pantokratora u Dečanima, u kojem su se, delatnošću arhiepiskopa Danila II i franjevačkog monaha-graditelja Vite, sustekle srpska tradicija prethodnog stoleća, poznovizantijsko nastojanje ka objedinjavanju posebnih prostornih jedinica pod isti krov,  aluzija na prostorni koncept i simbolička polihromija fasada primerene svetilištima Zapada. Kompozicijom dečanske crkve Janusov lik srpskog identiteta iskazivanog arhitekturom dostigao je vrhunac, objedinjujući u originalnošću neprevaziđenu celinu sve prethodne i savremene tokove kako vlastitog tako i sveukupnog evropskog  graditeljskog stvaranja.

To, međutim, nije bio kraj: poslednje decenije državne samostalnosti obeležili su graditelji koji su, u skladu sa osnovnim svojstvima  poznovizantijske umetnosti, svoj izraz saobrazili savremenim karakteristikama zidne slike. Programski ustanovljen model hrama u vidu sažetog upisanog krsta sa kupolom i bočnim konhama, omogućio im je istinsko skulptoralno modelovanje primarnih oblika, u kome je besprekorno izveden opus bio doveden u idealan odnos sa morfologijom građevine, predstavljajući istovremeno svojevrsnu podlogu razuđenom ali gotovo klasicistički strogo raspoređenom repertoaru klesanog ukrasa. Unutar njegovog sadržaja pojedinačni motiv je, kako u likovnom tako i u ikonografskom pogledu, simultano funkcionisao i sam za sebe i kao organski deo celine. Na taj način, ekspozicijom sazdanom na ravnoteži nastojanja ka monumentalnosti i upravo otmenog osećaja za meru ukrašavanja, obrazovane su koliko jednostavne toliko i  dinamične celine, oličene u brojnim varijacijama spoljašnje siluete razuđenih masa i izrazitog vizuelnog intenziteta, eksterijera koji je istovremeno poneo i sve one simboličke konotacije koje su do tada uglavnom bile primerene sadržaju unutrašnjosti  istočnohrišćanske crkve. Bio je to kasni, verovatno i poslednji pokazatelj još jedne od mogućih interpretacija vizantijske ali ne i isključivo vizantijske umetnosti arhitekture, deo onog istog eksperimenta koji se vek ranije na spomenicima Carigrada i Soluna zasnivao na sveopštem redefinisanju pozicije pojedinačnih činilaca građevine i njihovih međusobnih odnosa, i stvaranju novih slika eksterijera Ravanice, Lazarice, Ljubostinje, Kalenića, Resave, koji je, kao kategorija, predstavljao završnu temu celokupnog srednjovekovnog graditeljstva. Od tog trenutka, svetovi objedinjeni arhitekturom dotadašnje Srbije, svetovi arhitekture sinteze  koja se poput one na Normanskoj Siciliji ili na prostoru franačke Moreje nikada nije mogla uklopiti u pojednostavljene agende stilova, doslovno i definitivno počeli su da se kreću u različitim pravcima.

Dr Ivan Stevović, Filozofski fakultet,Odeljenje za istoriju umetnosti. Autor više knjiga i tekstova objavljenih u Srbiji i inostranstvu posvećenih istoriji arhitekture u razdoblju od antičkog Rima do recepcije srednjovekovnih spomenika u periodu Romantizma. Težište istraživanja na arhitekturi srednjovekovne Srbije, Vizantije, i regionalnih liminalnih kulturnih zona poput istočne obale Jadrana.

PROČITAJTE I: bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Ivan Stevović: Sakralna arhitektura srednjovekovne Srbije appeared first on Korzo.

Nedavno sam guglajući otkrila da  se Sigmund Frojd rodio  u Pšiboru, gradiću u Češkoj. Nemačko ime ovog moravskog mesta je bilo Frajberg, a tu se iste 1856. rodio i moj pradeda. Pala je odluka, ustvari nastala želja, da sa mužem posetim ovaj istorijski gradić. Navigacija u autu pokazuje da je udaljenost Novi Sad – Pšibor  760 kilometara. Putujemo preko Budimpešte, Đera, Bratislave i Brna.  Od Pšibora do  Brna razdaljina je 132 km, do Praga 300, do Beča 270, a do Krakova oko 160 . Odosmo! Za korzoportal Manja Holodkov.

Pšibor

Glavni trg je Frojdov trg, naš pansion je Frojdov san, a tu je i Frojdova ulica i u njoj  pekara Kod Frojda, pa Frojdov pab i, naravno – Frojdova rodna kuća. Moto Muzeja je Frojdova misao –  A joke is the most social spiritual achievement (Šala je najdruštvenije duhovno dostignuće, prim. korzoportal)

Rodna kuća S. Frojda

Ispred kuće je bakarna replika Frojdovog kauča i poruka  – Sedi i meditiraj – ustani i realizuj!  Posetioci obožavaju da sednu ili legnu na ovaj kauč i da se fotografišu.

Kuća  je pretvorena u  muzej 2006, kada je bilo 150 godina od rođenja čoveka koji je (donekle) promenio poimanje naše psihe. Ime mi je bilo Sigmund Frojd. Otvaranje muzeja je bilo izuzetno svečano, uz prisustvo Frojdovih potomaka koji su muzeju poklonili knjigu koju je Sigmund kao desetogišnjak dobio kao nagradu za uspeh u školi. Na početku obilaska Muzeja dobili smo slušalice i ušli u prostoriju u kojoj će biti prikazan video, a o Pšiboru i sebi pričaće nam Frojd „lično“. Sledili smo njegov glas… Zamolio nas je odaberemo mesto i sednemo.

Čuli smo da je u Pšiboru živeo prve tri godine i da mu je Pšibor zauvek ostao kao kuća, a Moravska – domovina.  Pričao nam je da se seća svoje češke dadilje Monike koja ga je vodila u šetnje po prelepoj okolini, koja ga je učila češki i vodila na nedeljne mise u katoličku crkvu, što  je sve trajno uticalo na njegovo odrastanje i život.

Kada se video završio Frojd nas je „zamolio“ da pogledamo šta piše na stolici koju smo odabrali za sedenje, jer – ništa nije slučajno.

Na mojoj je pisalo  – Svako dođe do tačke u kojoj izgubi iluzije o bližnjima koje je stvorio u mladosti, na stolici mog muža Vlade – Ne zaboravi da svako jutro kažeš: Život je fantastičan!

Na spratu smo obišli radnu sobu koja predstavlja biblioteku Frojdovih radova koje je dozvoljeno pogledati i čitati, a tu je i maketa čuvenog Kauča. Tu smo čuli priču da je Frojd imao kerušu Jofi i da je zapazio da se Jofi smirivala na kauču, pa mu je to dalo ideju da i za pacijente koristi kauč. Jofi je odredjivala i mesto na kome će biti kauč tako što je odbijala da se popne na njega dok ga ne pomere na mesto koje joj odgovara.

Sledeća soba  pripada više snovima nego realnosti, a u njoj su fotografije i mape Pšibora iz Frojdovog doba oslikane stilizovanim žutim cvećem čime se stvara utisak bajkovite nostalgije.

Nakon preseljenja porodice u Beč Sigmund Frojd je samo jednom posetio rodni grad. Kada je imao 17 godina došao je na raspust sa školskim drugom Emilom čija porodica je živela u Pšiboru. Kuća Emilovog oca, bogatog industrijalca Flusa, bilaa je luksuzna i to je zbunilo Sigmunda, a na tu zbunjenost pojavila se i Emilova sestra Gizela. Sigmund se silno zaljubio u petnaestogišnju Gizelu. Šetali su se livadama uz reku Lubinu držeći se za ruke. Gizelina žuta haljina, žuti maslačak u poljima, i žuta boja uopšte, imale su veliki značaj u kasnijem Frojdovom životu. Gizela je ubrzo otputovala na letovanje, a ostatak boravka kod Flusovih Sigmund je proveo u dugim šetnjama i više mu se nikada nije ukazala prilika da poseti svoj rodni grad.

Jedna soba je izložbeni prostor čuvenog češkog karikaturiste Vladimíra Jiráneka

U poslednjoj sobi su planovi za budućnost Muzeja. U planu je osnivanje  Frojdovog naučnog Centra u Pšiboru. Izložene su makete građevina koje će se zidati oko Muzeja. Tu je i kompjuter  na kome se može videti  položaj planete 4342 koja je otkrivena 1987. godine i  dobila je ime  Sigmund Frojd.

Današnji gradić Pšibor ima nešto manje od 9.000 stanovnika i mnoštvo kulturno-istorijskih spomenika. Zbog predanog obnavljanja istorijskog nasleđa proglašen je Istorijskim gradom 2016.godine  što mu je donelo veliku novčanu pomoć za dalju obnovu i nove projekte od češkog ministarstva kulture. U restoranima  se nudi plzenjsko pivo radegast, a jedu se italijanska jela! Samo u restoranu – kuglani „Zlatna zvezda“ možete pojesti veprov gulaš i knedle sa slaninom. Šta bi na to rekao Sigmund Frojd, svetsko ime koji se rodio u istom ovom gradiću, iste godine kada i moj pradeda? Život je čudo, zar ne?!

Tekst i fotografije: Manja Holodkov

PROČITAJTE I: dzulijan-barns-sum-vremena, edvard-munk-i-astrofizika, trst, javni-prostori-mjesta-kreativnosti-i-aktivizma

The post Kakve veze imaju Sigmund Frojd i moj pradeda? appeared first on Korzo.

Iz novosadske tzv. daljine čula sam priče „za“ i „protiv“ o novom urbanističkom rešenju u Tivtu – Porto Montenegro. Već sama reč „porto“ zvučala mi je privlačno – luka. „Montenegro“ drugi deo imena-složenice vukao je na miris stoletnih maslina biserno prosutih po montenegrinskim vrletima s pogledom/mirisom na – more. Takoreći, ekološka priča. Želela sam da vidim to novo Čudo o kome se priča. Kakva li je to novokomponovana skalamerija koja ugrožava prirodu, pitala sam se? Korzoportal na licu mesta!

Riva ka Porto Montenegru

Šetali smo tivatskom rivom i pitala sam – Kad će taj Porto Montenegro? Pogledali su me i odgovorili – Tu smo. A ja – Stvarno? Mislila sam da je to nešto ograđeno, pa da se mora proći pored čuvara kapije…

Tivat, bez pogleda na more

Tivat nekada – bezlično mesto da nije zelenila, gradić u kome su u doba Jugoslavije stanovale porodice  pretežno vojnih lica, a iznad njihovih glava sletali/uzletali avioni. Buka u nepodnošljivom sivilu, iako na domak mora. Ono/more je u postojećem kontekstu bilo nevidljivo (a tako plavo, na domak očiju, stopala…).

I sada je pred nama Novi Grad Na Obali Mora, kao rođen iz morske pene – Tivat. To znači da je sve ostalo isto u Tivtu, ali gradić kao da je kao obliven oblakom svežine, primorski plavom belinom – blistaju i zgrade na rivi i u drugom redu ulica. Nema plastičnih kesa, nema lavova i labudova kao naznaka novokomponovanog poseda, sa balkona trospratnica odiše građanski mir/sklad. Ili se samo tako čini… Na rivi, na putu ka famoznom Porto Montenegru –  prikladni urbani moblilijar. Ivičnjaci su spušteni!!! Svi su dobrodošli, i u kolicima.

Kompleksi zgrada u Porto Montenegru izgrađeni su poput grozdova, kako komšije ne bi smetale jedni drugima, fasade su svedene, ne postoje ograde koje nagoveštavaju gde je čiji posed. Ovde vladaju sklad i mir života. Tivat i Porto Montenegro čini se, našli su se.

Porto Montenegro ima horizont ka moru, arhitekta nije stavio rampu i zato je ovo novi Morski Grad Tivat.

Tu je mala marina/mandrač, na čijoj je obali jedan od najluksuznijih hotela u ovom lokalitetu. Fasada ne odaje luksuz. Svako pravo bogatstvo je tiho. Kao i svaka pamet!

Vodeni zid čini da zamiriši voda i u drugoj ulici koja nema pogled na more. Ništa preko mere.

Vodeni zid

Ko je kupio ovaj deo obale Tivta, koliko je to koštalo, ko je koga prevario, ko je kome platio… ? Šta sledi? Za sada, ovde vlada harmonija grada i mora, prethodnog vremena i novog kapitala. Sasvim dovoljno. A čije su jahte ukotvljene i koliko košta vez? To je isto pitanje koje u drugom kontekstu postavljaju jednom od najbogatijih savremenih umetnika sveta, Britancu Dejmijanu Herstu čija izložba u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine izaziva polemike. Koliko košta? Odgovor: Novo vreme, novi običaji? Ili – svako vreme ima svoje breme. Ko je to rekao? Ne znam, ali važi ad infinitum… Ili – postoji li neko ko ne voli dodir svile?

Foto: Jelena Gligorić

PROČITAJTE I: javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja, prcanj-bogorodicin-hram, korzo-portal-novi-projekat, dzulijan-barns-sum-vremena, razumeti-umetnost-novi-cikuls-predavanja, sacuvajmo-savamalu-kao-deo-identiteta-grada

The post Famozan: Porto Montenegro appeared first on Korzo.

U toku je Likovna jesen Sombor (ideja slikara Milana Konjovića) koja sa jednim prekidom traje od 1961. i posvećena je, do danas, najaktuelnijim zbivanjima u našem slikarstvu. Prvi put u selekciju je uvršten i street art. Korzoportal na licu mesta.

Irena Kovač, „Doručak van trave“, 0tkupna nagrada Likovna jesen Sombor 2016.

 Likovna jeseni Sombor ima tri ravnopravne izložbe. Selekcija Save Stepanova somborskog Bijenala likovne umetnosti je u Kulturnom centru “Laza Kostić”. Odabrao je slikare koji referiraju na društvenu stvarnost, kako i dolikuje konceptu ove manifestacije od osnivanja.

Prvi put prisutan na Bijenalu likovne umetnosti (Likovna jesen Sombor), mladi selektor Dušan Savić  odabrao je sedam umetnika za street art izložbu (zid somborske gimnazije).

Umetnici i selektor (čuči, prvi levo) prve Street art izložbe na Likovnoj jeseni Sombor

Likovna jesen Sombor 2016. ima i treći segment u selekciji Dragana Stojkova –  to je gostujuća Umetnička zbirka Srpske akademije nauka i umetnosti (postavljena u Galeriji Kulturnog centra), koja predstavlja deo ove Zbirke iz Fonda SANU.

PROČITAJTE I: sombor-glavni-grad-backe, somborski-rokenrol-u-koricama-knjige, gradski-muzej-sombor-zbirka-savremene-umetnosti

The post Likovna jesen Sombor appeared first on Korzo.

Prepoznatljiva subotička arhitektura secesije vidljiva je značajnim delom i po onom što su u nasleđe ostavili arhitekti koji su radili kao par – Marcel Komor i Deže Jakab. Njihova dela su i Gradska kuća i Subotička sinagoga – među najlepšim evropskim koja je bila četiri puta  na listi međunarodne organizacije World Monuments Watch kao jedna od stotine najugroženijih spomenika kulture u svetu. U toku njena je obnova. U projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji” Viktorija Aladžić osvetljava dela arhitekata koji su ostavili trag u ovom gradu.

Gradska kuća

Subotica je krajem 19. veka, u okviru Austro-ugarske doživela nagli ekonomski razvoj, zahvaljujući pre svega železnici kojom je bila povezana sa ostalim delovima Carevine, a potom i Evrope, od 1869. godine. Pre toga grad je zaostajao u razvoju jer je transport robe do tada mogao da se obavlja samo konjskom zapregom do najbližih rečnih luka u Baji, Segedinu, Apatinu ili Novom Sadu. U dve poslednje decenije 19. i početkom 20. veka sve do prvog Svetskog rata, postala je prepznatljiva subotička arhitektura. Tada je izgrađena većina najznačajnijih građevina, kao i veliki broj najamnih i stambenih palata. Centar grada koji do danas danas predstavlja izuzetno arhitektonsko nasleđe kategorisano kao prostorna kulturno-istorijska celina od velikog značaja, igrađen je u tom periodu. Mnogi objekti građeni početkom 20. veka bili su u tada aktuelnom, novom arhitektonskom stilu Art Nouveau (secesija).

Prilikom gradnje značajnijih građevina na prekretnici 19. u 20. vek Subotičani su rado pozivali ugledne graditelje iz prestonice Budimpešte. Dogodilo se to i u slučaju izgradnje subotičke sinagoge koja je bila među prvim građevinama novog stila u gradu – secesije. Planove za ovu sinagogu uradili su arhitekti Marcel Komor i Deže Jakab za konkurs raspisan za izgradnju sinagoge u Segedinu 1899. godine. Prvu nagradu na ovom konkursu osvojio je  Lipot Baumhorn, dok je rad Komora i Jakaba bio otkupljen. Jevrejska zajednica u Subotici odlučila je da izgradi sinagogu prema Komorovom i Jakabovom projektu za segedinsku sinagogu, a radovi su počeli već 1901. Završena je sledeće godine i bila je jedinstvena građevina.

 Sinagoga nakon završene restauracije fasada 2016. godine 

Umesto podužne organizacije prostora kao kod većine sinagoga koje su se u to vreme gradile u srednjoj Evropi, njen prostor je bio centralno organizovan oko osam čeličnih stubova koji su u gornjem delu međusobno povezani čeličnim gredama. Na čelične grede se oslanja osmougaoni obodni zid, nosač unutrašnje glavne kupole izvedene od gips betona ojačanog rabic mrežicom.

 Unutrašnja rabic kupola sinagoge

Drvena krovna konstrukcija iznad glavne rabic kupole takođe se oslanja na čelične grede. Ovim rešenjem spoljašnji zidovi bili su rasterećeni težine kupole; a uz rabic svodove kao i četiri manje kupole na uglovima građevine sinagoga ima jedinstvenu i izuzetnu konstrukciju. Visina unutrašnjeg prostora sinagoge iznosi 23 metra, a raspon glavne kupole je 12,6 metara. Međutim, nije sinagoga izuzetna samo po svojoj konstrukciji i unutrašnjoj organizaciji prostora. Treći važan elemenat je njen izgled u kojem su se rascvetali stilizovani motivi inspirisani mađarskom narodnom umetnošću, izvedeni različitim bojama i raznovrsnim materijalima. Na fasadi objekta dekorativni ukrasi napravljeni su od novog materijala, odnosno posebne vrste keramike nazvane pirogranit, proizvoda fabrike Žolnai iz Pečuja. Pirogranit je bio vrlo otporan na spoljašnje vremenske uslove: kišu, mraz, hladnoću. Na fasadi sinagoge primenjeni su neglazirani dekorativni elementi od pirogranita boje terakote. Prozore krase vitraži proizvedeni u radionici Mikše Rota, a unutrašnjost dekorativno slikarstvo i gipsani ukrasi. Potpuni utisak dopunjavaju raznobojni žolnai pirogranit crepovi na krovu građevine.

 Vitraž u subotičkoj sinagogi

Nakon sinagoge najznačajnija građevina koju su u Subotici izgradila dvojica arhitekata Komor i Jakab bila je Gradska kuća. Pre toga uradili su projekat za dvospratnu zgradu banke 1907. godine, danas u ulici Korzo broj 4.

 Fasada nekadašnje banke

Uzrok vezanosti dvojice arhitekata Komora i Jakaba za Suboticu leži i u činjenici što se jedan od njih, Jakab Deže oženio Irenom, ćerkom subotičkog trgovca Vilmoša Tausiga. Karakteristični stil koji su vremenom razvili Komor i Jakab, kasnije nazvan mađarska secesija, uočljiv je i na zgradi banke, a podrazumeva obilno korištenje simbolike i folklornih motiva mađarske narodne umetnosti. Ova zgrada je pod istim krovom imala banku i restoran kojima su bile namenjene prostorije u prizemlju i stanove za izdavanje na spratovima. Na fasadi banke primenjeni su dekorativni elementi od pirogranita sa majolika glazurom jarkih boja kao i dekorativni elementi od kamena, kovanog gvožđa i drugih materijala.

Dekorativni ukras od žolnai keramike u vidu košnice na rizalitu fasade banke

Već je gradonačelnik Lazar Mamužić izrazio želju da se u Subotici izgradi nova gradska kuća umesto dotrajale barokne, građene od 1826. do 1828. godine. Prvi projekat za novu gradsku kuću u Subotici uradio je Eden Lehner 1896. godine na zahtev Mamužića, no nije došlo do realizacije projekta. Mamužićev naslednik, gradonačelnik Karolj Biro uspeo je da ostvari Mamužićev san. Za gradnju nove gradske kuće nedostajao je novac. Novi gradonačelnik odlučio je da proda oko dve hiljade jutara peska i zemlje koji su se nalazili u okolini grada i brzo je skupljeno pola miliona kruna od čega se već mogao planirati početak izgradnje gradske kuće. Gradski senat je raspisao konkurs za projekat nove gradske kuće koja je trebalo da bude izgrađena u baroknom stilu u slavu carice Marije Terezije. Na konkurs je pristiglo deset radova, a prvu nagradu su osvojili arhitekti Komor i Jakab. Njihovo konkursno rešenje bila je veličanstvena barokna građevina. Krajem iste godine, na sednici Saveta za izgradnju gradske kuće Deže Jakab je predložio da se ne gradi gradska kuća u baroknom stilu već u stilu secesije, jer će ovo arhitektonsko rešenje biti jeftinije. Savet je prihvatio ove izmene, kao i gradonačelnik Karolj Biro, a skupština grada ih je usvojila 31. decembra 1907.

 Gradska kuća 

Osnova građevina strogo je simetrična, pravougaona, sa četiri kvadratna unutrašnja dvorišta. Spoljna asimetrija zgrade ostvarena je pomoću dva tornja različite visine postavljena sa obe strane centralnog rizalita iznad glavnog ulaza. Celo prizemlje, osim svečanog vestibila i svečanog stepeništa, bilo je namenjeno poslovnim prostorima, pa je jedan od prvih trgovaca koji je dobio lokal u prizemlju gradske kuće bio Vilmoš Tausig, Jakabov tast. U severnom traktu prvog sprata bile su smeštene prostorije rukovodećih ličnosti grada. Najreprezentativniji prostor gradske kuće je velika gradska većnica, kao i dve druge: žuta i zelena većnica, koje se nalazena prvom spratu,sa leve i desne strane velike većnice. Do njih vodi reprezentativno stepenište. Zelena većnica je bila namenjena gradonačelniku, a žuta velikom županu. Južni trakt zgrade bio je namenjen poreskom odeljenju. Prostorije trećeg sprata bile su smeštene u potkrovlju, a u njima se između ostalog nalazio i zatvor. U ovoj velikoj zgradi bila je smeštena celokupna tadašnja administracija grada.

Kako po svojoj funkciji tako i po svojoj opremi to je bila savremena građevina snabdevena vodovodom, kanalizacijom, centralnim grejanjem i liftom koji je od službenog ulaza vodio do trećeg sprata. Što se tiče konstrukcije, i ovde su Komor i Jakab primenili savremeni materijal, beton, gde god je to bilo potrebno, dok su puni ravni zidovi bili izvedeni od opeke. Komor i Jakab su na gradskoj kući primenili bogatstvo dekorativnog ukrasa u različitim materijalima, kamenu, kovanom gvožđu, limu, mesingu, rezbarenom i bojenom drvetu, dekorativnom slikarstvu zidova, vitražima, i elementima od žolnai keramike koja se pojavljuje kao ukras na svim fasadama, kao i bojeni žolnai crep na krovu objekta. U enterijeru najzanimljiviji detalji od žolani keramike nalaze se na zidovima svečanog stepeništa. Tu su pločice sa medaljonima presvučene specijalnom glazurom, takozvanim eozinom, sa predstavama različitih zanata, te različitih biljaka i životinja sa područja severne Bačke.

Istovremeno sa gradnjom gradske kuće gradio se i kompleks letovališta i odmarališta pored jezera Palić koje je već bilo poznato kao banjsko lečilište. Komor i Jakab su 1908. godine uradili projekat Ženskog kupatila, a naredne godine i projekat za Veliku terasu.

Velika terasa na Paliću 

Projekat za Muzički paviljon urađen je 1910. godine, a Vodotoranj je iste godine završen. Tada je Suboticu i Palić posetio Mikloš Žolnai vlasnik fabrike Žolnai, te je Palićkom parku poklonio dve plave secesijske keramičke vaze koje se i danas tamo nalaze.

 Žolnai vaza  na Paliću

Na Paliću su Komor i Jakab uspostavila ravnotežu između građevina i pejsaža koja je ostvarena ne samo pomoću usitnjenih gabarita, konstruktivnog sklopa koji se oslanjao na mađarsku folklornu arhitekturu, već i primenom materijala, pri čemu su Žensko kupatilo i Muzički paviljon izvedeni najvećim delom od drveta, s motivima srca i cvetova koji su se ponavljali na sve četiri građevine.

Od svih ovih objekata Sinagoga je bila najugroženija. Budući da su subotički Jevreji tokom Drugog svetskog rata bili proterani u logore, nakon rata ostala je malobrojna zajednica. Kada je njeno stanje postalo zabrinjavajuće, odnosno kada je popustio jedan od nosača centralne kupole, Jevrejska zajednica je poklonila građu za obnovu nakon čega je započeta restauracija. Nedostatak novca, ratovi tokom devedesetih godina 20. veka, omeli su restauraciju pa se odvijala s prekidima. No, 2016. Je završena obnova fasade, a zahvaljujući donaciji mađarske vlade počeće restauraciji enterijera uz nadu da će sinagoga zasijati u punom sjaju. Ona je, inače, četiri puta bila na listi međunarodne organizacije World Monuments Watch kao jedan od stotinu najugroženijih spomenika kulture na svetu.

 Dr Viktorija Aladžić, Građevinski fakultet u Subotici, autorka knjiga i radova koji se odnose na graditeljsku baštinu Subotice, dugogodišnja aktivistkinja za njenu zaštitu kao stručnjakinja i u inicijativi „Nasmeši se Subotici“. Jedna od najzaslužnijih što je Subotica uvrštena u međunarodnu mrežu gradova secesije u kojoj je više od 20 gradova sveta.

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA:  ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu/julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Viktorija Aladžić: Arhitekti Komor i Jakab / Subotička arhitektura appeared first on Korzo.

Adolfo Bjoj Kasares, Argentina (1914-1999), prijatelj i saradnik H.L. Borhesa. Stvarao u njegovoj senci celog života. Napisali su zajedno nekoliko knjiga pripovedaka pod pseudonimima, sastavili nekoliko antologija… Kasares je jedan od prvih hispanoameričkih pisaca koji je, pod Borhesovim uticajem, negovao fantastični žanr. Njegov najpoznatiji roman je “Morelov izum”. Pisao je novele, pripovetke, eseje, memoare, filmske scenarije. Od priznanja najveće je Nagrada Servantes 1990. Nova Vikend priča korzoportala!

Bijenale likovna jesen, Sombor 2016.

Oduvek sam voleo Paulinu. U jednom od mojih prvih sećanja, Paulina i ja smo skriveni u mračnom vrtnom paviljonu okruženom lovorom, u bašti sa dva kamena lava. Paulina mi je rekla: Volim plavo, volim grožđe, volim led, volim ruže, volim bele konje. Shvatio sam da je moja sreća počela, jer sam u tim sklonostima mogao da se poistovetim s Paulinom. Tako smo čudesno ličili jedno na drugo da je u jednoj knjizi o konačnom spajanju duša u dušu sveta, moja prijateljica na margini napisala: Naše su se već spojile. “Naše” je u to vreme značilo njena i moja.

Da bih objasnio tu sličnost, obrazložio sam sebi da sam ja Paulinina brza i daleka skica. Sećam se da sam zabeležio u svoju svesku: Svaka pesma je skica Poezije i u svakoj stvari postoji otelotvorenje Boga. Takođe sam pomislio: to u čemu ličim na Paulinu predstavlja moj spas. Poistovećivanje sa Paulinom sam video (pa čak i danas vidim) kao najbolje ostvarenje svog bića, kao pribežište u kojem ću se osloboditi svojih prirodnih mana, nespretnosti, nemara, taštine.

Život je bio slatka navika koja nas je vodila ka iščekivanju našeg budućeg braka kao nečeg prirodnog i sigurnog. Paulinini roditelji, ravnodušni prema književnom ugledu koji sam prerano stekao, i izgubio, obećali su da će dati svoj pristanak kada doktoriram. Mi smo često zamišljali sređenu budućnost, s dovoljno vremena da radimo, putujemo i da se volimo. Zamišljali smo to toliko živopismo da smo uveravali jedno drugo da već živimo zajedno.

Razgovor o našem venčanju nije uticao na to da se ponašamo kao verenici. Celo detinjstvo smo proveli zajedno i među nama je još uvek postojalo stidljivo dečje prijateljstvo. Nisam se usuđivao da se uživim u ulogu ljubavnika i da joj kažem, svečanim tonom: Volim te. Ipak, silno sam je voleo, silnom začuđenom i zdušnom ljubavlju sam gledao njeno blistavo savršenstvo!

Bijenale likovna jesen, Sombor 2016.

Paulina je volela kada mi dođu gosti. Sve je pripremala, dočekivala goste i potajno izigravala gazdaricu. Prizajem da mene ta okupljanja nisu radovala. Ni ono koje smo organizovali da bi Hulio Montero upoznao pisce nije bilo izuzetak.

Prethodnog dana, Montero me je prvi put posetio. Došao je s obimnim rukopisom i despotskim pravom da svojim neobjavljenim delom oduzme vreme bližnjem. Trenutak nakon njegove posete ja sam zaboravio to dlakavo i gotovo crno lice. Kada je reč o priči koju mi je pročitao – Montero me beše zamolio da mu sasvim iskreno kažem da li je udar negove gorčine bio odviše jak – mogla je biti značajna jer je otkrivala neodređenu nameru da oponaša u pozitivnom smislu različite pisce. Osnovna ideja je bila sledeća: ako određena melodija izvire iz odnosa između violine i pokreta violiniste, onda je iz određenog odnosa između pokreta i materije izvirala duša svake osobe. Junak u priči je izrađivao mašinu za proizvodnju duša (svojevrstan razboj, sa letvama i kanapima). Junak je potom umro. Bdeli su nad lešom i sahranili ga; ali on je tajno živeo u tom razboju. U poslednjem pasusu, razboj se pojavio, pokraj stereoskopa i olovnog stalka tronošca s galenitom, u sobi gde je umrla jedna gospođica.

Kada sam uspeo da skrenem temu s problema sadržaja njegove priče, Montero je izrazio neobičnu ambiciju da upozna pisce.

• Dođite ponovo sutra popodne – rekao sam mu. – Upoznaću vas s nekima.

Opisao je samog sebe kao divljaka i prihvatio poziv. Možda podstaknut zadovoljstvom što vidim da odlazi, sišao sam s njim čak do uličnih vrata. Kada smo izašli iz lifta, Monteroso je otkrio vrt koja se nalazio u dvorištu. Ponekad, na slaboj popodnevnoj svetlosti, kada se posmatra kroz velika staklena vrata koja ga razdvajaju od hodnika, taj maleni vrt podseća na tajanstveni prizor šume iza jezera. Noću je projektori ljubičastog i narandžastog svetla pretvaraju u zastrašujući raj boje karamele. Montero ju je video noću.

• Biću prema vama otvoren – rekao mi je, kada je uspeo da odvoji pogled od bašte. – Od svega što sam video u kući, ovo je najzanimljivije.

Narednog dana Paulina je došla rano; u pet popodne već je sve pripremila za prijem. Pokazao sam joj kinesku figuricu od zelenog kamena, koju sam tog jutra kupio u jednoj antikvarnici. To je bio divlji konj, s prednjim nogama u vazduhu i podignutom grivom. Prodavac me je uverio da simbolizuje strast.

Paulina je stavila konjića na jednu policu u biblioteci i uzviknula: Lep je kao prva strast u životu. Kada sam joj rekao da joj ga poklanjam, spontano me je zagrlila oko vrata i poljubila me.

Popili smo čaj u trpezariji. Ispričao sam joj da su mi ponudili stipendiju za dvogodišnje studije u Londonu. Odmah smo pomislili na skorašnje venčanje, na putovanje, na naš život u Engleskoj (izgledao nam je jednako blizu kao i venčanje). Razmatrali smo pojedinosti o kućnoj ekonomiji; lišavanja, gotovo slatka, kojima ćemo se podvrgnuti; raspoređivanje vremena za učenje, šetnju, odmor i, možda, posao; šta će Paulina raditi dok ja prisustvujem predavanjima; odeću i knjige koje ćemo nositi. Nakon izvesnog vremena provedenog u planiranju, priznali smo da ću morati da odbijem stipendiju. Beše ostalo još nedelju dana do mojih ispita, ali već je bilo očigledno da su Paulinini roditelji želeli da odlože naše venčanje.

Gosti su počeli da stižu. Ja nisam bio srećan zbog toga. Kada bih razgovarao s nekom osobom, samo sam smišljao izgovore da je ostavim. Činilo mi se nemoguće da predložim neku temu koja bi zanimala sagovornika. Kada sam želeo nečeg da se setim, nisam uspevao ili mi je uspomena bila previše daleka. Nemiran, prazan, utučen, išao sam od grupe do grupe, želeći da ljudi odu, da ostanemo sami, da dođe trenutak, avaj, tako kratak, da otpratim Paulinu do kuće.

Bijenale likovna jesen, Sombor 2016.

Blizu prozora, moja verenica je razgovarala s Monterom. Kada sam je pogledao, podigla je oči i nagnula ka meni svoje savršeno lice. Osetio sam da je u Paulininoj nežnosti bilo utočište koje niko nije mogao da ugrozi, u kome smo bili sami. Kako sam žudeo da joj kažem da je volim! Čvrsto sam odlučio da još te noći savladam svoj detinjast i apsurdan stid i da joj izjavim ljubav. Kada bih (uzdahnuo sam) sada mogao da joj prenesem svoje misli! U njenom pogledu je treperila velikodušna, vesela i iznenađena zahvalnost.

Paulina me je pitala u kojoj pesmi se čovek toliko udalji od žene da je ne pozdravi kada je nađe na nebu. Znao sam da je tu poemu napisao Brauning i nejasno sam se sećao stihova. Proveo sam ostatak popodneva tražeći ih u Oksfordovom izdanju. Ako nisu hteli da me ostave s Paulinom, draže mi je bilo da tražim nešto za nju nego da pričam s drugim ljudima, ali mi to nije polazilo za rukom i upitao sam se da li je nemogućnost da nađem poemu u sebi skrivala neku slutnju. Pogledao sam ka prozoru. Luis Alberto Morgan, pijanista, mora biti da je primetio moj nemir, jer mi je rekao:

• Paulina pokazuje kuću Monteru.

Slegao sam ramenima, jedva prikrio srdžbu i pretvarao se da me ponovo zanima Brauningova knjiga. Krajičkom oka sam video Morgana kako ulazi u moju sobu. Pomislio sam: Ide da je zove. Odmah potom se pojavio s Paulinom i  Monterom.

Napokon je neko otišao; kasnije, bezbrižno i sporo, otišli su i drugi. Došao je trenutak kada smo ostali samo Paulina, ja i Montero. Tada je, kao što sam se i plašio, Paulina uzviknula:

• Jako je kasno. Idem.

Montero se brzo umešao.

• Ako mi dozvolite, otpratiću vas do kuće.

• I ja ću te otpratiti – odgovorio sam.

Govorio sam Paulini, ali sam gledao u Montera. Želeo sam pogledom da mu izrazim svoj prezir i svoju mržnju.

Kada smo izašli, primetio sam da Paulina nije ponela kineskog konjića. Rekao sam joj:

• Zaboravila si moj poklon.

Popeo sam se u stan i vratio sa figuricom. Zatekao sam ih naslonjene na velika staklena vrata, kako gledaju baštu. Uhvatio sam Paulinu ispod ruke i nisam primetio da joj Montero prilazi s druge strane. U razgovoru sam namerno zapostavljao Montera.

Nije se uvredio. Kada smo se oprostili od Pauline, insistirao je da me otprati do kuće. Usput je pričao o književnosti, verovatno iskreno i sa žarom. Rekao sam sebi: on je književnik; ja sam umoran čovek, lakomisleno opsednut jednom ženom. Razmišljao sam o neskladu između njegove fizičke snage i njegove književne slabosti. Pomislio sam: on je debelokožac; do njega ne dopire to što sagovornik oseća. S mržnjom sam gledao njegove budne oči, njegove čupave brkove, njegov snažan vrat.

Te nedelje gotovo da nisam ni video Paulinu. Mnogo sam učio. Nakon poslednjeg ispita, pozvao sam je telefonom. Čestitala mi je sa upornošću koja nije delovala prirodno i rekla da će kasno popodne doći kod mene.

Posle ručka sam prilegao, polako se okupao i čekao Paulinu listajući knjigu o Milerovim i Lesingovim Faustima.

Kada sam je video, uzviknuo sam:

• Promenila si se.
• Da – odgovorila je. – Kako se poznajemo! Ne moram ni da govorim da bi znao šta osećam.

Gledali smo se u oči, u blaženom ushićenju.

• Hvala – odgovorio sam.

Ništa nije moglo tako da me gane kao kada bi Paulina potvrdila prisan sklad naših duša. S punim poverenjem sam se prepustio tom laskavom osećanju. Ne znam kada sam se zapitao (u neverici) da li Paulinine reči kriju drugi smisao. Pre nego što sam uspeo da razmotrim tu mogućnost, Paulina mi je pružila zbunjujuće objašnjenje. Iznenada sam začuo:

• Već onog prvog popodneva bili smo ludo zaljubljeni.

Zapitao sam se ko je bio zaljubljen. Paulina je nastavila.

• Jako je ljubomoran. Ne protivi se našem prijateljstvu, ali sam mu se zaklela da te neko vreme neću viđati.

Još uvek sam očekivao nemoguće razjašnjenje koje bi me primirilo. Nisam znao da li Paulina govori u šali ili ozbiljno. Nisam znao kakav je izraz bio na mom licu. Nisam znao koliko je razdiruća bila moja strepnja. Paulina je dodala:

• Hulio me čeka. Nije se popeo da nam ne bi smetao.
• Ko? – upitao sam.

Odmah sam se uplašio – kao da se ništa nije desilo – da je Paulina otkrila da sam ja prevarant i da naše duše nisu tako srodne.

Paulina je prirodno odgovorila:

• Hulio Montero.

Odogovor nije mogao da me iznenadi; međutim, tog užasnog podpodneva, ništa me nije tako pogodilo kao te dve reči. Prvi put sam osetio da mi je Paulina daleka. Gotovo prezrivo sam je upitao:

• Hoćete li se venčati?

Ne sećam se šta mi je odgovorila. Mislim da me je pozvala na njihovo venčanje.

Bijenale likovna jesen, Sombor 2016.

Potom sam ostao sâm. Sve je bilo apsurdno. Nijedna osoba nije manje pristajala Paulini (i meni) od Montera. Ili sam se varao? Ako je Paulina volela tog čoveka, možda nikada nije ni ličila na mene. Jedno poricanje mi nije bilo dovoljno; otkrio sam da sam više puta nazirao strašnu istinu.

Bio sam veoma tužan, ali mislim da nisam osećao ljubomoru. Legao sam u krevet, na stomak. Kada sam pružio ruku, našao sam knjigu koju sam čitao trenutak ranije. Bacio sam je daleko od sebe, s gnušanjem.

Izašao sam da se prošetam. Na jednom ćošku sam ugledao vrtešku. Tog popodneva mi se činilo da ne mogu da nastavim da živim.

Godinama sam je se sećao, i pošto sam više voleo bolne trenutke raskida (jer sam ih proveo s Paulinom) od potonje samoće, detaljno sam im se vraćao, ispitivao ih i ponovo proživljavao. U tom teskobnom dubokom razmišljanju verovao sam da sam otkrio nova tumačenja činjenica. Tako sam, na primer, u Paulininom glasu, kada mi je izgovorila ime svog voljenog, otkrio izvesnu nežnost koja me je, u početku, ganula. Pomislio sam da je devojka prema meni osećala sažaljenje i bio sam dirnut njenom dobrotom kao što sam ranije bio dirnut njenom ljubavlju. Kasnije, kada sam ponovo kroz to prolazio u mislima, zaključio sam da ta nežnost nije bila upućena meni već imenu koje je izgovorila.

Prihvatio sam stipendiju i tiho se bavio pripremama za putovanje. Međutim, vest se pročula. Poslednjeg popodneva, Paulina me je posetila.

Mislio sam da sam se udaljio od nje, ali kada sam je video ponovo sam se zaljubio. Iako mi Paulina to nije rekla, shvatio sam da je došla krišom. Uzeo sam je za ruke, drhteći od zahvalnosti. Paulina je uzviknula:

• Uvek ću te voleti. Na neki način, uvek ću te voleti više nego bilo koga.

Možda je mislila da je počinila izdaju. Znala je da ja nisam sumnjao u njenu vernost prema Monteru, ali pošto joj je bilo nelagodno što je izgovorila reči koje u sebi nose – ako ne za mene, onda za zamišljenog svedoka – nameru neverstva, brzo je dodala:

• Naravno, to što osećam prema tebi se ne računa. Zaljubljena sam u Hulija.

Sve ostalo, rekla je, bilo je beznačajno. Prošlost je bila pusto područje u kome je ona čekala Montera. Naše ljubavi, ili prijateljstva, nije se setila.

Posle smo malo razgovarali. Ja sam bio veoma zlovoljan i pretvarao sam se da žurim. Otpratio sam je do lifta. Kada sam otvorio vrata, pred nama je kiša bučno pljuštala.

• Potražiću taksi – rekla je.

Sa iznenadnom emocijom u glasu, Paulina mi je doviknula:

• Zbogom, dragi.

Trčeći je prešla ulicu i nestala u daljini. Okrenuo sam se, tužan. Kada sam podigao pogled, video sam jednog čoveka šćućurenog u bašti. Čovek se uspravio i naslonio ruke i lice na velika staklena vrata. To je bio Montero.

Zraci ljubičastog i narandžastog svetla ukrštali su se na zelenoj pozadini sa tamnim rastinjem. Monterovo lice, pritisnuto na vlažno staklo, izgledalo je bledunjavo i izobličeno.

Pomislio  sam na akvarijume, na ribice u akvarijumima. Potom sam, sa blagom gorčinom, rekao sebi da Monterovo lice podseća na druga čudovišta: na ribe izobličene od pritiska vode, koje žive na dnu mora.

Narednog dana, rano ujutro, ukrcao sam se na brod. Tokom putovanja gotovo da nisam ni izašao iz kabine. Mnogo sam pisao i učio.

Želeo sam da zaboravim Paulinu. Tokom moje dve godine u Engleskoj izbegavao sam sve što bi me podsećalo na nju: od susreta sa Argentincima do malobrojnih telegrama iz Buenos Ajresa koje su objavljivali dnevni listovi. Istina je da mi se pojavljivala u snu, toliko ubedljivo i živopisno da sam se pitao da li se to noću moja duša bunila protiv svega što sam joj uskraćivao u budnom stanju. Tvrdoglavo sam izbegavao sećanje na nju. Pri kraju prve godine, uspeo sam da je izbacim iz svojih noći i da je, maltene, zaboravim.

Tog popodneva kada sam stigao iz Evrope ponovo sam pomislio na Paulinu. Sa strepnjom sam rekao sebi da su sećanja u toj kući možda bila previše živa. Kada sam ušao u svoju sobu osetio sam neko uzbuđenje i s poštovanjem sam se zaustavio, prisećajući se prošlosti i vrhunske radosti i teskobe koje sam tu spoznao. Tada sam otkrio nešto čega me je bilo stid. Nisu me dirnuli tajni spomenici naše ljubavi, odjednom ispoljeni u najintimnijim kutovima mojih uspomena; dirnulo me je veštačko svetlo koje je ulazilo kroz prozor, svetlo Buenos Ajresa.

Oko četiri sata otišao sam do ugla i kupio kilo kafe. U pekari me je gazda prepoznao, oduševljeno i srdačno pozdravio i obavestio da ga odavno – barem šest meseci – nisam počastvovao svojom kupovinom. Nakon ovih ljubaznosti zamolio sam ga, stidljivo i smireno, za pola kile hleba. Pitao me je, kao i uvek:

• Crnog ili belog?

Odgovorio sam mu, kao i uvek:

Vratio sam se kući. Dan je bio svetao poput kristala i veoma hladan.

Dok sam pripremao kafu pomislio sam na Paulinu. U kasno popodne smo obično pili po šolju crne kafe.

Kao u nekom snu, prešao sam iz stanja prijatne i staložene ravnodušnosti u uzbuđenje, ludilo, koje je u meni izazvala Paulinina pojava. Kada sam je ugledao pao sam na kolena, uronio lice u njene ruke i prvi put isplakao sav bol što sam je izgubio.

Njen dolazak se odigrao ovako: na vratima su odjeknula tri udarca: upitao sam se ko bi mogao biti taj nezvani gost; pomislio sam da će mi se kafa zbog njega ohladiti; otvorio sam, rastreseno.

Potom – ne znam da li je vreme koje je proteklo bilo veoma dugačko ili veoma kratko – Paulina mi je naredila da pođem za njom. Shvatio sam, zahvaljujući uverljivosti činjenica, da je ispravljala stare greške u našem ponašanju. Čini mi se (mada, osim toga što ponovo zapadam u iste greške, nisam veran tom popodnevu) da ih je ispravila preterano odlučno. Kada me je zamolila da je uzmem za ruku („Za ruku!“, rekla mi je. „Sada!“), prepustio sam joj se. Gledali smo se u oči i, kao dve pritoke, naše duše su se ulile jedna u drugu. Napolju je, po krovu, niz zidove, padala kiša. Protumačio sam tu kišu – koja je predstavljala čitav svet koji iznova izvire – kao paničnu ekspanziju naše ljubavi.

Uzbuđenje me, ipak, nije omelo da otkrijem da je Montero iskvario Paulinin govor. Na trenutke, kada je govorila, imao sam neprijatan utisak da čujem svog suparnika. Prepoznao sam njegovu karakterističnu težinu rečenica; prepoznao sam prostodušne i mučne pokušaje da pronađe pravi izraz; prepoznao sam, stidljivo naglašenu, ali nesumnjivu prostotu.

S naporom sam uspeo da se savladam. Pogledao sam lice, osmeh, oči. To je bila Paulina, sebi svojstvena i savršena. Tu mi je nisu promenili.

Tada, dok sam je posmatrao u merkurovskoj poluseni ogledala, uokvirenog vencima, krunama i crnim anđelima, činilo mi se da je drugačija. Kao da sam otkrio drugu verziju Pauline; kao da sam je video na nov način. Bio sam zahvalan što mi je rastanak prekinuo naviku da je viđam, jer mi ju je sada vraćao još lepšu.

Paulina reče:

• Hulio me čeka.

Primetio sam u njenom glasu čudnu mešavinu prezira i utučenosti, koja me je zbunila. Snuždeno sam pomislio: Paulina, svojevremeno, nikoga ne bi izdala. Kada sam podigao pogled, beše otišla.

Nakon kraćeg oklevanja, viknuo sam je. Ponovo sam je viknuo, sišao do ulaza, potrčao ulicom. Nisam je našao. Pri povratku sam osetio da mi je hladno. Rekao sam sebi: „Osvežilo je. Bio je to običan pljusak.“ Ulica je bila suva.

Kada sam stigao kući video sam da je devet sati. Nisam imao volje da izađem na večeru; mogućnost da sretnem nekog poznatog me je zastrašivala. Skuvao sam malo kafe. Popio sam dve ili tri šoljice i gricnuo okrajak hleba.

Nisam znao čak ni kada ćemo se ponovo videti. Želeo sam da razgovaram s Paulinom. Želeo sam da mi rasvetli neke sumnje (neke sumnje koje su me mučile, a koje je ona mogla da rasvetli bez problema). Odjednom, moja nezahvalnost me je uplašila. Sudbina mi je pružila svu sreću, a ja nisam bio zadovoljan. To popodne je bilo vrhunac naših života. Paulina je to tako shvatila. I ja sam to tako shvatio. Zbog toga gotovo da nismo ni razgovarali. (Razgovor, postavljanje pitanja, bilo bi, na neki način, razilaženje).

Činilo mi se nemoguće čekati sutrašnji dan da bih video Paulinu. Sa usiljenim olakšanjem odlučio sam da ću već te večeri otići do Monterove kuće. Odustao sam vrlo brzo; nisam mogao da ih posetim ako prethodno ne razgovaram s Paulinom. Rešio sam da potražim jednog prijatelja – Luis Alberto Morgan mi se učinio najadekvatnijim – i da ga zamolim da mi ispriča sve što zna o Paulininom životu u mom odsustvu.

Potom sam pomislio da bi bilo najbolje da legnem i da spavam. Kada budem odmoran, sve ću sagledati s više razumevanja. S druge strane, nisam bio raspoložen da mi tek tako pričaju o Paulini. Kada sam legao u krevet imao sam utisak da ležem u spravu za giljotinu (možda sam se setio besanih noći, u kojima čovek ostaje u krevetu da ne bi priznao da pati od nesanice). Ugasio sam svetlo.

foto

Nisam više hteo da razmišljam o Paulininom ponašanju. Premalo sam znao da bih mogao da shvatim situaciju. Pošto nisam mogao da napravim prazninu u pamćenju niti da prestanem da razmišljam, utočište bih tražio u sećanju na to popodne.

I dalje sam voleo Paulinino lice, iako sam primećivao da u njenom ponašanju ima nečeg čudnog i neprijateljskog što me je udaljavalo od nje. Lice joj je bilo kao i obično, čisto i čarobno, isto koje sam voleo pre odvratnog pojavljivanja Montera. Rekao sam sebi: svako lice sačuva izvesnu vernost, ali to verovatno nije slučaj i sa dušom.

Ili je sve bila prevara? Da li sam bio zaljubljen u slepu projekciju svojih naklonosti  i odbacivanja? Možda nikada nisam ni upoznao Paulinu?

Izabrao sam jedan prizor od tog popodneva – Paulina pred mračnom i glatkom dubinom ogledala – i pokušao da ga se prisetim. Kada sam ga nazreo, odmah sam otkrio u čemu je stvar: bilo mi je sumnjivo to što sam zaboravljao na Paulinu. Želeo sam da se posvetim posmatranju njenog lika. Mašta i sećanje su hirovite moći: prisećao sam se raščupane kose, nabora na haljini, nejasne polusenke koja ju je okruživala, ali lik moje voljene se rapršivao.

Mnogi prizori, oživljeni neminovnom energijom, prolazili su pred mojim sklopljenim očima. Iznenada sam nešto otkrio. Kao na mračnoj ivici ponora, u jednom uglu ogledala, desno od Pauline, pojavio se konjić od zelenog kamena.

Kada se ta vizija stvorila, nisam se začudio; samo sam se nekoliko minuta kasnije setio da se figurica nije nalazila u kući. Poklonio sam je Paulini pre dve godine.

Rekao sam sebi da je posredi redosled zastarelih uspomena (najstarije, konjića; najsvežije, Pauline). Pitanje je bilo razjašnjeno, ja sam bio miran i morao sam da odspavam. Zatim sam formulisao sramnu misao koja je, u svelosti onoga što ću kasnije proveriti, bila i patetična. „Ako ne zaspim brzo“, pomislio sam, „sutra ću biti iznuren i neću se dopasti Paulini“.

Trenutak kasnije sam primetio da moje sećanje na figuricu u ogledalu spavaće sobe nije imalo opravdanje. Nikada je nisam stavio u spavaću sobu. U kući sam je video jedino u drugoj sobi (na polici ili u Paulininim i mojim rukama).

Užasnut, želeo sam ponovo da vidim te uspomene. Ogledalo se iznova pojavilo, uokvireno anđelima i vencima, s Paulinom u sredini i konjićem s desne strane. Nisam bio siguran da li se u njemu vidi odraz sobe. Možda se video, ali nejasno i sažeto. Nasuprot tome, konjić se jasno propinjao na polici u biblioteci. Biblioteka je zauzimala čitavu pozadinu, a sa strane u mraku tumarala je nova osoba, koju nisam prepoznao u prvom trenutku. Kasnije sam, slabo zainteresovan, primetio da sam ta osoba bio ja.

Video sam Paulinino lice, video sam ga celo (ne u delovima), kao projektovano do mene ogromnom snagom njene lepote i njene tuge. Probudio sam se u suzama.

Ne znam koliko dugo sam spavao. Znam da mi san nije doneo ništa novo. Bezosećajno je nastavio moja maštanja i verno reprodukovao prizore od popodneva.

Pogledao sam na sat. Bilo je pet. Probudiću se rano i, čak i po cenu da naljutim Paulinu, otići ću do njene kuće. Ta odluka nije ublažila moju teskobu.

Ustao sam u pola osam, dugo se kupao i polako obukao.

Nisam znao gde Paulina živi. Portir mi je pozajmio telefonski imenik i turistički vodič. Monterova adresa nigde nije bila registrovana. Potražio sam Paulinino ime; ni njega nije bilo. Takođe sam saznao da u Monterovoj staroj kući živi druga osoba. Pomislio sam da pitam Paulinine roditelje za adresu.

Odavno ih nisam video (kada sam saznao za Paulininu ljubav prema Monteru, prekinuo sam kontakt s njima). Sada, da bih se opravdao, morao bih da im ispričam svoju muku. Nisam imao volje.

Odlučio sam da popričam sa Luisom Albertom Morganom. Pre jedanaest nisam mogao da se pojavim u njegovoj kući. Lutao sam ulicama, ali ništa nisam video, samo bih na mahove revnosno zapazio oblik neke šare na zidnom reljefu ili smisao neke reči koju sam slučajno čuo. Sećam se da je na Trgu nezavinosti jedna žena, s cipelama u jednoj ruci i knjigom u drugoj, bosa šetala po vlažnoj travi.

Morgan me je primio ležeći u krevetu, s ustima nabijenim u ogromnu šolju, koju je držao obema rukama. U njoj se nazirala beličasta tečnost i komad hleba koji je plutao.

• Gde živi Montero? – pitao sam ga.

Već beše popio sve mleko. Sada je vadio komade hleba sa dna šolje.

• Montero je u zatvoru – odgovorio je.

Nisam moga da sakrijem svoje zaprepašćenje. Morgan je nastavio:

• Kako? Zar ne znaš?

Očigledno je pretpostavljao da nisam znao samo taj detalj, ali, pošto je voleo da priča, izvestio me je o svemu što se dogodilo. Mislio sam da gubim svest: da padam u iznenadni ponor; i do tamo je dopirao svečan, neumoljiv i jasan glas, koji je pripovedao nepojmljive činjenice s monstruoznim i uverljivim ubeđenjem da su mi poznate.

Morgan mi je saopštio sledeće: pošto je sumnjao da će me Paulina posetiti, Montero se sakrio u bašti kuće. Video je da izlazi; pratio ju je; tražio je od nje objašnjenje na ulici. Kada su se okupili radoznalci prolaznici, smestio ju je u iznajmljeni automobil. Cele noći su se šetali pored mora i uz jezero, a u zoru, u hotelu u Tigru, ubio ju je jednim metkom. To se nije dogodilo prethodne noći; dogodilo se u noći pre mog puta u Evropu; dogodilo se pre dve godine.

U najstrašnijim trenucima u životu obično zapadnemo u stanje neuračunljivosti, koja nas štiti; i umesto da mislimo na to što nam se dešava, pažnju usmeravamo na banalnosti. U tom trenutku sam pitao Morgana:

• Sećaš li se poslednjeg susreta, u mojoj kući, pre mog putovanja?

Morgan se sećao. Nastavio sam:

• Kada si primetio da sam zabirnut i kada si otišao u moju spavaću sobu da potražiš Paulinu, šta je Montero radio?

• Ništa – odgovorio je Morgan, sa izvesnom živošću. – Ništa. Ipak, sada se sećam: gledao se u ogledalu.

Vratio sam se kući. Na ulazu sam se sreo s portirom. Pretvarajući se da sam ravnodušan, upitao sam ga:

• Znate da je gospođica Paulina umrla?
• Kako ne bih znao? – odgovorio je. Sve dnevne novine su pisale o ubistvu, a ja sam prijavio slučaj policiji.

Čovek me je radoznalo pogledao.

• Jeste li dobro? – rekao je, sasvim se približivši. – Hoćete li da pođem s vama?

Zahvalio sam mu i pobegao gore. Nejasno se sećam da sam se mučio oko ključa; da sam pokupio neka pisma, s druge strane vrata; da sam ležao na krevetu, zatvorenih očiju, opružen na stomaku.

Kasnije sam se našao ispred ogledala, razmišljajući: „Izvesno je da me je Paulina sinoć posetila. Umrla je znajući da je brak s Monterom bio greška – ogromna greška – i da smo se nas dvoje istinski voleli. Vratila se iz smrti, da dovrši svoju sudbinu, našu sudbinu.“ Setio sam se jedne rečenice koju je Paulina, pre više godina, napisala u nekoj knjizi: Naše duše su se već spojile. Nastavio sam da razmišljam: „Sinoć, napokon. U trenutku kada sam je uzeo za ruku“. Potom sam rekao sebi: „Ja je nisam dostojan: sumnjao sam, osećao ljubomoru. Da bi me volela, došla je iz smrti“.

Paulina mi je oprostila. Nikada se nismo toliko voleli. Nikada nismo bili tako bliski.

Ja sam borio sa samim sobom u tom ljubavnom zanosu, pobedonosnom i tužnom, kada sam se upitao – tačnije rečeno, kada se moj mozak, vođen prostom navikom da predlaže drugu mogućnost, zapitao – da li je postojalo drugačije objašnjenje za sinoćnju posetu. A onda me je, kao grom, pogodila istina.

Sada bih želeo ponovo da otkrijem da se varam. Nažalost, kao što se uvek događa kada istina izađe na videlo, moje užasno objašnjenje rasvetljava činjenice koje su izgledale tajanstvene. A one, pak, to potvrđuju.

Naša jadna ljubav nije otrgnula Paulinu iz groba. Nije postojala Paulinina utvara. Ja sam prigrlio čudovišnu utvaru satkanu od ljubomore svog suparnika.

Ključ tog događaja skriven je u Paulininoj poseti uoči mog putovanja. Montero ju je pratio i čekao u dvorištu. Svađao se s njom cele noći i, pošto nije poverovao njenim objašnjenjima – kako bi taj čovek razumeo Paulininu čistotu? – u zoru ju je ubio.

Zamišljao sam ga u zatvoru, kako neprekidno razmišlja o toj poseti, predočavajući je sebi sa okrutnom tvrdokornošću ljubomore.

Lik koji je ušao u kuću i sve što se kasnije tamo dogodilo, bilo je projekcija stravične Monterove mašte. Nisam to tada otkrio jer sam bio toliko ganut i toliko srećan, da sam jedino želeo da slušam Paulinu. Međutim, bilo je dovoljno dokaza za sumnju. Na primer, kiša. Tokom posete prave Pauline – uoči mog putovanja – nisam čuo kišu. Montero, koji je bio u bašti, osetio ju je direktno na svom telu. Kada nas je zamišljao, mislio je da smo je čuli. Zato sam sinoć čuo kišu. Kasnije sam video da je ulica bila suva.

Drugi dokaz je bila figurica. Samo jedan dan je bila u mojoj kući: onog dana kada sam je dobio. Za Montera je ona ostala simbol mesta. Zato se sinoć pojavila.

Nisam se prepoznao u ogledalu, jer me Montero nije jasno zamislio. Takođe nije precizno zamislio spavaću sobu. Nije čak ni poznavao Paulinu. Slika koju je Montero projektovao ponašala se na način koji nije svojstven Paulini. Osim toga, govorila je kao on.

Smišljanje ove fantazije je Monterova teskoba. Moja je stvarnija. To je uverenje da se Paulina nije vratila zato što je bila razočarana u njegovu ljubav. To je uverenje da nikada nisam bio njena ljubav. To je uverenje da su Monteru bili poznati aspekti njenog života koje sam ja znao samo posredno. To je uverenje da sam, kada sam je uzeo za ruku – u navodnom trenutku spajanja naših duša – poslušao Paulininu molbu koju mi nikada nije uputila, a koju je moj suparnik čuo mnogo puta.

Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

Antologija hispanoameričke priče „Večita smrt od ljubavi jača“, Tanesi, Beograd, 2012.

Foto: Milan Đurđević

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, cista-dusa, anarhija,ljubav-rad-gubitak, prica-sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: Uspomena na Paulinu appeared first on Korzo.

Pozorište Toša Jovanović Zrenjanin obeležilo je 15. oktobra 2016. sedam decenija profesionalnog rada tj. od osnivanja Dramske scene, odnosno šest od kako je osnovana Lutkarska scena. U zrenjaninskom Narodnom muzeju tim povodom otvorena je izložba autorke Aleksandre Milošević. Zatim je na najstarijoj baroknoj sceni u Srbiji odigrana predstava „Romeo i Julija“ u režiji Nikole Zavišića koji je završetak ove tragedije pretvorio u hepiend, na zadovoljstvo, prema svemu sudeći, i publike i glumačkog ansambla. Korzoportal na licu mesta.

Svaki grad živi sa svojim pozorištem, ali Zrenjanin živi i više. Pozorište je način života Zrenjaninaca. Logično! U tadašnjem Bečkereku, u istoj zgradi u kojoj je 1946. osnovano profesionalno pozorište “Toša Jovanović” odigravale su se predstave putujućih trupa od 1884. godine, pre postojanja profesionalnih pozorišta na tlu današnje Srbije.

Nekadašnja zgrada žitnice 1839. preuređena je u pozorište i to je do danas! Pozorišna sala, najstarija barokna scena u Srbiji, posle restauracije ima tadašnji izgled. U Narodnom muzeju Zrenjanin povodom jubileja, otvorena je izložba autorke Aleksandre Milošević o slavnoj pozorišnoj prošlosti.

Kada se u muzejskim vitrinama i oko njih poređaju artefakti iz prošlosti Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“  vidljivije je šta se u njemu događalo.  Izložba je ostvarena saradnjom zrenjaninskog pozorišta i Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, a značajan deo materijala dospeo je iz  novosadskog Pozorišnog muzeja.

Foto

Pozorište Toša Jovanović Zrenjanin imenovano je po zrenjaninskom glumcu.

Na izložbi se mogu videti fotografije, plakati, programi predstava, skice, lutke…

Pozorište Toša Jovanović Zrenjanin nalazi se na „Evropskoj ruti istorijskih teatara“  i zbog jedinstvene zgrade koja je arhitektonska baština, u kojoj je neprekidno prisutan teatar i njegov dah. To je onaj dah koji vas zapahne kada se podigne zavesa, a ispred vas se odigrava sam život u liku glumaca… Life’s but a walking shadow… Šekspir.

PROČITAJTE I: zrenjaninsko-pozoriste-breht-u-dve-epzode, premijeranarodno-pozoriste-u-subotici, fenomen-zed-za-pozoristem, teatar-u-tvrdavi-nagrade, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova

The post Pozorište Toša Jovanović Zrenjanin / Više od igre appeared first on Korzo.

Novi film koji potpisuje Rajko Grlić – Ustav republike Hrvatske sa nepodeljenim odobravanjem prilikom prikazivanja u regionu, otvorio je mnoga pitanja, pre svega o čoveku kao društvenom biću željnom ljubavi. A ljubav je beskrajna priča u kojoj se susrećemo, svako na svoj način.Projekcija filma u Novom Sadu ispraćena je stojećim aplauzom. Korzoportal na licu mesta.

Rajko Grlić: Danas kao da je svaka ljudska, topla reakcija subverzivna. U svijetu u kome je politika napravila toliko laži u kojima plivamo, svaka iskrena riječ, svaki gest razumijevanja prema nekome kao da je subverzivan…

Rajko Grlić: Ustav Republike Hrvatske jeste ljubavni film. Uostalom, cijelog života snimam ljubavni film. Kontekst ljubavi je širok. Mislim da čovjek kad nekog ne voli, najlakše tom „nekome“ zalijepi etiketu. Živimo u svijetu gdje se lijepe etikete i tako čovjeka strpamo u ladicu u kojoj ostaje zauvjek. Kad nas nesreća, kao u slučaju filma Ustav Republike Hrvtaske natjera da s tim ljudima počnemo komunicirati, čovjek prestaje biti nekakva zbirna imenica, već postaje osoba s imenom i prezimenom. To je zametak ljubavi. Čim je neko meni zanimljiv, čim ja s nekim hoću podijeliti  tri riječi, tada počinje izvestan ljubavni odnos. To ne mora biti fizička ljubav, to ne mora biti ljubav između muškarca i žene, niti muškarca s muškarcem, niti druge varijante. Postoji ono što je ljubavni čin u odnosu prema drugom ljudskom biću.To sam pokušao saopštiti u filmu Ustav Republike Hrvatske i po tome je ovo ljubavni film.

Rajko Grlić: Ovo je film o ljudima koji nikada ne dolaze na naslovne stranice. Ovo je film o ljudima kojima su političari zagadili duše, pa u tom zagađenju, u tom smogu, prašini i dimu koji su digli žive svoj život, a sve druge duše su oštećene. I ovo je pokušaj da u tom oštećenju te osobe počnu komunicirati. Ovo je priča da uprkos svemu postoji ljudski odnos u svijetu koji je moguć. Ovo jesu ljudi s imenom i prezimenom, žive u zgradi u centru Zagreba i kao većina susjeda širom svjeta međusobno se ne vole. To je pričao o nevoljenju i pokušaju da se ta situacija prevlada. Uopće, vjerujem da filmovi moraju biti ukorenjeni u stvarnost koju predočavaju, u svijet u kome žive ti junaci. Ali, film mora razumljiv i negde drugdje. Čim ti počneš nešto sjeći ne bi li neko to bolje razumio ulaziš u igru laži i neiskrenosti. Ovo jesu konkretni  ljudi koji žive u Zagrebu, a meni je cilj da neko u Buenos Airesu to prepozna kao svoje sustanare u svojoj kući ili u Beogradu, Novom Sadu… bilo gdje. Vidim da je moguće da ne moramo biti strašni ljudi, možda možemo biti malo bolji nego što jesmo. Zbog toga je ovo ljubavni film.

PROČITAJTE I:izlozbe-iskoraci-novi-sad-zagreb-3, izlozbe-iskoraci-novi-sad-zagreb-2, http://korzoportal.com/izlozbe-iskoraci-novi-sad-zagreb, korzo-portal-postoji-godinu-dana, ko-je-rekao-pesma

The post Rajko Grlić: Ustav republike Hrvatske appeared first on Korzo.

Jedina arheobotanička bašta u jugoistočnoj Evropi postoji u srcu Novog Sada, u lapidarijumu Muzeja Vojvodine. Sadi je, neguje, proučava, spravlja jela kad obere baštu – arheobotaničar Aleksandar Medović. Arheobotanika je pravac arheologije koji se bavi rekonstruisanjem onoga što je biljni svet u prošlosti. „Imamo dobre šanse da najveći deo biljaka koje su ljudi koristili u praistoriji možemo da otkrijemo, a tako otkrivamo i način života u prošlosti“, kaže u intervjuu za korzoportal.

Aleksandar Medović u Arheobotaničkoj bašti

Arheobotanička bašta  Muzeja Vojvodine nastala je pre tri godine i tada smo prvi put u Novom Sadu mogli da vidimo jednozrnu pšenicu koju su gajili paori u ovim krajevima. U ovoj bašti nalaze se trnjina, krastavac, bob, kukolj, ljoskavac, divlja loza… Sve praistorijske biljke čija semena je iskopao Aleksandar Medović, Indiana Džons arheobotanike na prostorima Balkana: „Najviše volim domaćice kojima zagori ručak (smeje se), jer da nije bilo njih ne bi bilo ni ove nauke,  jedne od mnogobrojnih disciplina arheologije, a zastupljena je baš u Muzeju Vojvodine. Ono što zagori bude očuvano i nekoliko vekova, tako da mogu da se proučavaju ne samo biljke koje su se nalazile u nekom jelu, već ceo sadržaj obroka. Zbog toga je idealna situacija kad naiđem na zagorele ručkove u slojevima tla“.

Kakve veze imaju biljni jelovnik neandertalaca i Petrovaradinska tvrđava? „Trnjina je moj najstariji nalaz koji sam napravio na lokalitetu Petrovaradinske tvrđave gde su obitavali neandertaci pre nekih 45.000 godina i u jednom sloju naišao sam na ostatke ugljenisane koštice trnjine. To je najstariji nalaz i iz Novog Sada. Trnjina je kiselkasta,skuplja usta kad je jedete, jer ima puno C vitamina. U Vojvodini je na svakom koraku!“ 

Jermenski krastavac

Krastavac/jermenski krastavac: „Arheobotanička bašta ima i plod krastavca. To je interesantna biljka takođe vezana za moja istraživanja na Petrovaradinskoj tvrđavi. To je period kad se gradila i nešto posle toga, a radio sam lokalitete Tvrđave i Novog Sada zajedno, pa se pojavljuju isti nalazi. Između ostalog pronašli smo taj krastavac ili dinju. Radi se o srodnim vrstama – kada je nezreo plod onda je krastavac, kada sazri onda je dinja. I nju su naši preci jeli pre nekih 200, 300 godina na Petrovaradinskoj tvrđavi i u Novom Sadu.“

Divlji grašak

Bob i kukolj:  „Svako ko vidi natpis Arheobotanička bašta i uđe u baštu kad me vidi da nešto kopkam, pitaju šta je ovo, šta je ono. Dve biljke su jako popularne bob i kukolj, a one su nestale sa naših njiva. Kukolj smo iskorenili, a bob je postao pasulj. Da, imamo nešto što niko nema u jugoistočnoj Evropi, to je ova Arheobotanička bašta, tu je ispred Muzeja Vojvodine. Svako ko prođe pored Muzeja može da je zapazi, može da uđe i da vidi kako izgledaju te praistorijske biljke. Ljudi dolaze, zapitkuju. Bojažljivo uđu, ali onda teško izađu… (smeši se)“.

Jednozrna pšenica, nikla je

Da nije pšenice ne bi bilo ni nas: „Pre 7.000 godina pored zemljoradnje postojala je i biljna privreda, jer zemljoradnja sama nije bila dovoljna da bi se ljudi prehranili i zato su koristili samonikle biljke u prirodi koje su sakupljali i sa kojima su se sladili, koje su upotrebljavali u razne svrhe. Mnogo od toga nikada nećemo otkriti, ali nešto i hoćemo. Tada su se gajile tri grupe biljaka kada govorimo o zemljoradnji – žitarice, mahunarke i uljarice. Do danas je tako. Žitarice su bile jednozrna i dvozrna pšenica i na te dve žitarice je zasnovana celokupna civilizacija. Da njih nije bilo ne bi bilo ni nas. Vrlo je bitan i ječam. Tada se gajio golozrni ječam i nije morao da se „obrađuje“ kao današnji kako bi mogli da ga koristimo. I našoj mekoj pšenici treba mnogo nege, one praistorijske su bile robusne iako nisu imale veliki prinos, no imale su ga. Život u praistoriji nije bio jednostavan, zavisio je od toga da li će biljke doneti i plod. Nije postojala prodavnica, pa odete i kupite…“

Ljoskavac:  „Ljoskavac je biljka u to doba vrlo popularna. Sada je možete kupiti po paprenoj ceni kao uvoznu iz Perua, a u Vojvodini je na svakom koraku. Osvežavajuća je, kiselkastog ukusa.

Divlja loza (sitnije bobice), trnjina, ljoskavac (crvene bobice)

Divlje grožđe/Traži se muškarac: „Naše je, raste uz velike reke uglavnom uz Dunav, Tisu, Savu. Imamo ga na pretek. Ono što nismo imali je uzgajana pitoma loza. Doneli su nam je Rimljani. Izvorno vojvođansko je divlje grožđe, nema mnogo šećera i od njega se nikada nije pravilo vino. Jelo se s vremena na vreme da se ljudi okrepe. Gajenu vinovu lozu doneo je Prob, a ova naša je pala u zaborav. Niko ga ne jede, osim neke ptice koja sleti, valjda želi da se osveži. Inače, divlja vinova loza je dvodoma biljka. Ovde u bašti imamo samo žensku biljku i traži se muškarac (smeje se), odnosno muška divlja loza.“

Prijap, bog plodnosti/zaštitnik bašte 

Svaka bašta mora da ima strašilo koje tera gladne ptice. U Muzeju Vojvodine, u lapidarijumu, odnosno na mestu gde je i Arheobotanička bašta postavljena je skulptura boga Prijapa, delo maturanata novosadske Škole za dizajn „Bogdan Šuput“ . Prijap je bog plodnosti, a Rimljani su ga koristili i kao zaštitnika bašte. I evo ga sada, u Novom Sadu u centru Arheobotaničke bašte.

A.Medović, Arheobotanička bašta u oktobru

Jedva smo se rastali Aleksandar Medović i ja. Njegova arheobotanička objašnjenja su takoreći beskrajna i nemoguće ih je preneti, toliko znanja, rada i strasti se nalazi u njima. Očekujemo još. Srećom da postoje ovakvi naučnici!

Bojana Karavidić  

PROČITAJTE I: sedmorecje-skola-praistorijske-arheologije, strip-u-muzeju-vojvodine, muzejska-konferencija-u-novom-sadu, vikend-pricavegetarijanski-cili,

The post Aleksandar Medović: Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine appeared first on Korzo.

U projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ strip autor Aleksandar Zograf  (Saša Rakezić) predstavlja svoje viđenje graditeljske baštine secesije u Subotici.

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu/julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Aleksandar Zograf: Subotička secesija u stripu appeared first on Korzo.

Hasan Blasim (Bagdad 1973) poslednjih godina živi u Finskoj. Tek 2015. uspeo je da objavi knjigu na arapskom jeziku pod naslovom Izložba leševa. Blasimove priče, mada realistične, toliko su strašne da su prosto neverovatne, govore o izbegličkim patnjama i žanrovski katkad probijaju granice magičnog realizma. Nova vikend priča korzoportala.

Do­ne­li smo sa so­bom po­lu­nag av­gan­ski leš. Vu­kao sam ga za­jed­no s Adi­lom Se­li­mom tri su­ro­ve no­ći kroz šu­mu što je iz­gle­da­la kao da ne­ma kra­ja ni iz­la­za. Adil je svu­kao Av­gan­če­vu cr­nu ko­šu­lju, a ja mu je omo­tao oko no­gu i sve­zao ru­ka­ve u čvor. Bi­la je to po­sled­nja šu­ma, na sa­moj rumunsko-ma­đar­skoj gra­ni­ci. Ali, po­sle sa­mo de­se­tak me­ta­ra, ko­šu­lja se ras­pa­la pa smo mo­ra­li da ga vu­če­mo za ru­ke. Sneg je pa­dao ot­ka­ko smo preš­li re­ku. Sve sam to za­bo­ra­vio. Mi­slio sam da spa­vam u za­tvor­skoj će­li­ji mo­je voj­ne je­di­ni­ce iz rat­nih da­na. Kad smo se u zo­ru pro­bu­di­li, ugle­da­li smo ma­đar­ske voj­ne pse ka­ko nju­še Av­gan­čev leš.

„Va­še ime i pre­zi­me?“

„Sa­lim Hu­sein.“

„Ko­li­ko go­di­na ima­te?“

„Tri­de­set.“

Za­tim mi le­kar­ka ru­kom da­de znak da svu­čem ga­će. Ju­če su nam uze­li uzor­ke gov­ne­ta, da­nas je na re­du der­ma­to­loš­ki pre­gled. Upi­sa­la je ne­ku na­po­me­nu u pa­pi­re pred so­bom, on­da mrd­nu ma­lo pr­stom, po­ka­zu­ju­ći ovo­ga pu­ta ozdo na­vi­še. Na­vu­koh ga­će. Ne gle­da­ju­ći u me­ne, ona is­pru­ži ru­ku pre­ma vra­ti­ma,pa ja obu­koh osta­tak ode­će iiza­đoh. Za mnom uđe Adil Se­lim, za njim neki vi­so­ki mo­mak Ni­ge­ri­jac, po ime­nu Džejms. Taj je na se­bi imao krat­ke let­nje pan­ta­lo­ne sa sun­cem osmeh­nu­tim od uva do uva naš­tam­pa­nim na zad­nji­ci i tan­ku ko­šu­lju u bo­ja­ma ja­maj­čan­ske za­sta­ve, a bu­nio se što mu slu­žbe­ni­ca ko­ja je bi­la u na­šoj prat­nji ne do­zvo­lja­va da iza­đe i po­pu­ši ci­ga­re­tu.

Osta­li su još sa­mo Ma­ro­ka­nac i je­dan ma­to­ri Kurd sa že­nom. Bi­li smo no­vo­doš­la gru­pa, sa punk­ta za pri­hvat iz­be­gli­ca sti­gli smo ju­tros ra­no u bol­ni­cu u prat­nji jed­ne le­pe de­voj­ke po ime­nu Eni­sa. Ona je Al­ban­ka i do­bi­la je slu­žbu poš­to je na istom tom punk­tu kao iz­be­gli­ca pro­ve­la pet go­di­na, za ko­je vre­me je na­u­či­la per­fekt­no ma­đar­ski. Sva­ko od nas dr­ži u ru­ci ku­ti­ji­cu za uzorak sto­li­ce i pla­stič­nu te­gli­cu za mo­kra­ću. Ma­ro­ka­nac se di­že, ras­kop­ča ka­iš na pan­ta­lo­na­ma i ma­lo ga ot­pu­sti da bo­lje upa­še svo­ju cr­ve­nu ma­ji­cu, po­tom smeš­nim po­kre­tom po­no­vo za­te­že ka­iš. Utom Ni­ge­ri­jac Džejms iza­đe iz le­kar­ske or­di­na­ci­je ushićeno pri­te­žu­ći uč­kur na svo­jim krat­kim pan­ta­lo­na­ma sa sun­cem kao da iz­la­zi od pro­sti­tut­ke. Eni­sa nam skre­te pa­žnju da će bolničar­ka sva­ko­ga ča­sa do­ći da po­ku­pi uzor­ke sto­li­ce i mo­kra­će i po­že­le nam da na­la­zi svi­ma bu­du do­bri. Bez ika­kvog uvo­da is­pri­ča nam šta se do­go­di­lo s gru­pom pre nas.

To se zbi­lo pre me­sec da­na. Ka­že, sti­gla su de­se­to­ri­ca mla­di­ća So­ma­li­ja­ca i s nji­ma je­dan deč­kić. Je­dan iz gru­pe po­ku­pio je posu­di­ce za gov­no i sve ih on sam na­pu­nio, dok su osta­li na­pu­ni­li sa­mo po­su­di­ce za pi­šać­ku. Na­rav­no, u la­bo­ra­to­ri­ji su la­ko primetili da su uzor­ci sto­li­ce u svim po­su­da­ma od iste oso­be. Kad su to pre­do­či­li So­ma­lij­ci­ma, oni su se bra­ni­li da u en­gle­skom klo­ze­tu ni­su ni­ka­ko mo­gli da odvo­je uzo­rak jer vo­da ob­li­va gov­no i od­no­si ga, za­to je je­dan od njih pre­u­zeo za­da­tak na se­be: posrao se na pod to­a­le­ta i on­da očas po­sla na­pu­nio po­su­di­ce svi­ma, ra­ču­na­ju­ći i onog de­ča­ka.

Ja i Adil Se­lim sti­gli smo tri da­na po­sle osta­lih. Na br­zi­nu su nas is­pi­ta­li u voj­noj po­sta­ji na gra­ni­ci i su­tra­dan uju­tru upu­ti­li nas na punkt za pri­hvat iz­be­gli­ca u jed­nom po­gra­nič­nom gra­du. Ne znam ku­da su od­ne­li Av­gan­čev leš. Re­kli su nam da će nas o nje­go­voj smr­ti po­nov­no i po­drob­no is­pi­ti­va­ti u po­li­ci­ji i Imi­gra­ci­o­noj upra­vi poš­to nam stig­nu re­zul­ta­ti zdrav­stve­nih ana­li­za. Od­ve­li su nas u ka­ran­tin pri cen­tru za pri­hvat iz­be­gli­ca, jed­nu ma­lu zgra­du pri­slo­nje­nu uz glav­nu zgra­du u ko­joj su smeš­te­ne osta­le pri­doš­li­ce. Ma­đa­ri na­zi­va­ju ka­ran­tin slič­no kao mi u Ira­ku – ka­ran­ti­na. Tu je bi­lo od­vrat­no pr­lja­vo i vla­da­la je gu­žva: Aganci, Ara­pi, Kur­di, Pa­ki­stan­ci, Su­dan­ci, Ban­gla­de­šan­ci, Afri­kan­ci i ne­ko­li­ci­na Al­ba­na­ca. Na re­zul­ta­te me­di­cin­skih ana­li­za čeka se me­sec da­na. Sve no­vaj­li­je hva­ta pa­ni­ka od ka­ran­ti­na za­to što ana­li­ze po­ka­žu kad ne­ko ima tu­ber­ku­lo­zu ili šu­gu, a ta­kve pre­ba­cu­ju u pra­vu ka­ran­tin­sku bol­ni­cu na pe­ri­fe­ri­ji gra­da i ne puš­ta­ju ih odan­de dok se ne iz­le­če. To­ga se ve­ći­na naj­vi­še pla­ši, ne od sa­me bo­le­sti već od du­ži­ne pe­ri­o­da le­če­nja ko­ji mo­že po­tra­ja­ti i pre­ko go­di­nu i po da­na. Ira­ča­ni i Iran­ci isme­ja­va­li su to s tu­ber­ku­lo­zom i šu­gom, sma­tra­ju­ći da te bo­le­sti po­ga­đa­ju sa­mo Ban­gla­de­šan­ce, Pa­ki­stan­ce, Av­gan­cei Afri­kan­ce. U stva­ri, na­la­zi su to do­ne­kle i po­tvr­đi­va­li, jer su Ira­ča­ni, Iran­ci i Kur­di uglav­nom bo­lo­va­li od ve­ne­rič­nih bo­le­sti, naj­češ­će od ka­pav­ca, ko­ji   ­se lečio tu, u sa­mom pri­hvat­nom cen­tru.

Pre­ko ru­mun­sko-ma­đar­ske gra­ni­ce tre­ba­lo je da pre­đe­mo uz po­moć pro­fe­si­o­nal­nog vo­di­ča, švercera lju­di. On nam je u zo­ru saopštio da se spuš­ta sve guš­ća ma­gla, pa da se dr­ži­mo je­dan dru­go­me za po­jas dok ne stig­ne­mo do re­ke i ne pre­đe­mo pre­ko nje na ma­đar­sku te­ri­to­ri­ju. Re­kao je da on ni­je du­žan da če­ka ni­ko­ga ko sta­ne u ho­du i da tre­ba da ide­mo bez zastajkivanja  sve dok se ma­gla ne dig­ne. Tru­di­li smo se iz pet­nih ži­la da dr­ži­mo ko­rak s vo­di­čem. Za­kleo sam se isledicima da je Av­ga­nac na­stra­dao to­kom pre­la­ska pre­ko re­ke, bio je pot­pu­no ma­lak­sao i uto­pio se ta­ko br­zo da ni­smo sti­gli da ga spa­se­mo. Ali iz­veš­taj pa­to­lo­ga po­ka­zao je da je on umro od davljenja ru­ka­ma, a ne od uta­pa­nja u vo­di. Ta­da sam im iskre­no i poš­te­no is­pri­čao pri­ču ona­k ­kako se za­i­sta do­go­di­la to­ga ma­gle­nog ju­tra.

Vo­dič je bio za­lu­tao – bar ta­ko nam je sam re­kao – pa nam je na­re­dio da za­no­ći­mo u šu­mi. Zavukli smo se u svo­je vre­će za spavanje i tre­sli se u nji­ma od stu­de­ni – mo­že­te pi­ta­ti Džem­sa, Nigerijca, ili Ma­ro­kan­ca, ili sta­rog Kur­da, oni su preš­li pre nas  ­i ispri­ča­li su nam sve šta je bi­lo kad smo se po­nov­no sa­sta­li u po­gra­nič­nom ka­ran­ti­nu. Bio je to po­dli plan, vo­dič je znao da je do re­ke osta­lo još sa­mo ki­lo­me­tar kroz šu­mu, ali ča­mac ko­ji je za nas osta­vio je­dan od nje­go­vih pomoć­ni­ka iz ne­kog ru­mun­skog sela uz gra­ni­cu bio je do­vo­ljan sa­mo za pet lju­di. Za­to je vo­dič mo­rao da se ota­ra­si tro­ji­ce. Si­gu­ran sam da je od­ra­ni­je znao za pro­blem s čam­cem, i pre ne­go što smo se iz Bu­ku­reš­ta za­pu­ti­li ova­mo. Sa­če­kao je ne­kih po­la sa­ta da se ušuš­ka­mo u vre­će za spavanje, a on­da je kre­nuo od jed­no­ga do dru­gog, sva­kog bi la­ko kvrc­nuo no­gom i taj si­stem je upa­lio – ja, Adil Se­lim i Av­ga­nac bi­li smo već učvr­sti­li san, dok su osta­li ili još bi­li u po­lu­snu, ili uopšte ni­su uspe­va­li za­spa­ti od hlad­no­će. I ta­ko su nas osta­vi­li u šu­mi da spa­va­mo. Kad smo se pro­bu­di­li, shva­ti­li smo da smo pre­va­re­ni. Po­đo­smo da tra­ži­mo re­ku ne bi­smo li sa­mi preš­li u Mađarsku, ali bog sta­de raz­du­va­va­ti još guš­ću ma­glu – iz­gle­da­lo je kao da to či­ni na­mer­no. Tre­ba­lo nam je ne­ko­li­ko sa­ti dok smo sti­gli do re­ke. Stu­den be­še Av­gan­cu is­cr­pla svu sna­gu, ni­je bio u sta­nju ni da ho­da i tre­sla ga je stra­ho­vi­ta gro­zni­ca. Ja i Adil, ko­ji je bio baš za­vo­leo tog Av­gan­ca, za­jed­no smo ga no­si­li. Jad­nik, ni­je se odva­jao od nas i stal­no smo se dru­ži­li i ta­ko­re­ći zbra­ti­mi­li još ot­ka­ko smo ga sre­li to­kom pre­la­ska pla­ni­na na iran­sko-tur­skoj gra­ni­ci. Adil mi re­če da ja pr­vi pre­đem reku i, kad osmo­trim i is­pi­tam stvar, da ja­vim nji­ma dvo­ji­ci na nji­ho­vu stra­nu i po­ka­žem gde da pre­pli­va­ju da ne bi za­lu­ta­li u ma­gli. Adil je re­kao da će sam po­mo­ći Av­gan­cu i ja, kad bejah na su­prot­noj stra­ni, cep­te­ći od zi­me, sta­doh do­vi­ki­va­ti Adi­la. Čuo sam ga ka­ko uska­če u vo­du zajedno s Av­gan­cem. Vi­kao sam na­sto­je­ći da ih vo­dim, ma­lo po­tom za­čuh ka­ko se ba­tr­ga­ju u vodi, Adil po­vi­ka da se Av­ga­nac uta­pa, ja na­da­doh dre­ku pre­kli­nju­ći da ga ne osta­vlja… Bu­ka od nji­ho­vog le­pe­ta­nja po vo­di naj­pre se po­ja­ča­va­la, onda se od­jed­nom sve uti­ša­lo. Ja sa­mo što ni­sam iznova usko­čio u re­ku da im po­mog­nem, ali ta­da ugle­dah Adi­la ka­ko se pro­ma­lja iz ma­gle vu­ku­ći za so­bom mr­tvog Av­gan­ca. Adil Se­lim bri­znu u plač, a ja od­lu­čih da ne osta­vlja­mo Av­gan­če­vo te­lo, ia­ko je Adil u po­čet­ku bio pro­tiv to­ga.

Od tog do­ga­đa­ja proš­le su tri go­di­ne. Ja sa­da ra­dim u iz­be­glič­kom kam­pu ume­sto one Al­ban­ke Eni­se, ko­ja se vra­ti­la u svo­ju ze­mlju. Za­po­slen sam kao pre­vo­di­lac pri Imi­gra­ci­o­noj upra­vi i svakog ju­tra pra­tim no­ve sta­na­re ka­ran­ti­na do bol­ni­ce. Niš­ta se uz­bu­dlji­vo ne do­ga­đa u mom životu, isti pro­ble­mi s uzor­ci­ma go­va­na i pi­šać­ke i s ne­ki­ma od imi­gra­na­ta ko­ji od­bi­ja­ju da se skinu go­li pred dok­tor­kom. Na­sto­jim da za­bo­ra­vim na ro­đa­ke u mo­joj ze­mlji, da uskla­dim ri­tam svog ži­vo­ta sa spo­rim rit­mom u ovom po­gra­nič­nom gra­du. S vre­me­na na vre­me odem na grob Av­gan­cu, kog su sa­hra­ni­li ov­de, na grad­skom gro­blju, ne­da­le­ko od iz­be­glič­kog cen­tra. Nje­gov je grob je­di­ni bez kr­sta. Lju­di ko­ji obi­la­ze gro­bo­ve svo­jih ro­đa­ka ba­ca­ju ra­do­zna­le po­gle­de na ­njega zbog ukle­sa­nog ku­ran­skog sti­ha na spo­me­ni­ku. Sva­ke ve­če­ri iz­la­zim u ka­fa­nu na pi­će, imam jed­nu že­nu ko­ja ra­di u cve­ća­ri i s ko­jom spa­vam,a ko­ja me stvar­no vo­li. Či­tam no­vi­ne na in­ter­ne­tu, ko­ji put po ce­lu noć pla­čem. Ali se du­go ni­sam usu­đi­vao da odem u po­se­tu u bu­dim­peš­tan­ski za­tvor, gde bo­ra­vi Adil Se­lim. Sve dok, jed­no­ga da­na, ni­sam pre­lo­mio i oti­šao da ga obiđem.

Mo­ja po­se­ta po­tra­ja­la je sa­mo ne­ko­li­ko ča­sa­ka. Re­či su mi zvu­ča­le kon­fu­zno s ove stra­ne re­še­ta­ka:

„Do­bro, Adi­le, ne znam šta si ti mi­slio, ali zaš­to si ga uda­vio? Ovo što go­vo­rim mo­žda je su­lu­do, ali – zaš­to ga ni­si pro­sto pu­stio da se sam uto­pi!“

Po­sle krat­kog ću­ta­nja on mi s mr­žnjom od­vra­ti:

„Ti si je­dan kur­vin sin i pre­va­rant! Zo­veš se Ha­san Bla­sim, a svu­da pri­čaš da ti je ime Sa­lim Hu­sein! Do­šao si ova­mo da mi dr­žiš lek­ci­je, je li? Je­bi se, dr­ka­dži­jo je­dan!“

Ot­puh­nuo je pu­nim plu­ći­ma dim od ci­ga­re­te i vra­tio se u svo­ju će­li­ju.

U po­vrat­ku vo­zom bio sam ne­ka­ko une­zve­ren i u usti­ma sam ose­ćao gor­či­nu. Že­leo sam da od­spa­vam, ali u mo­zgu mi je klju­ča­lo. Po­ku­ša­vao sam da sre­dim do­ga­đa­je iz svog ži­vo­ta, ali mno­gi su bi­li iz­ble­de­li i po­to­nu­li u am­bis za­bo­ra­va: moj pr­vi su­sret s Adi­lom Se­li­mom na ju­gu ze­mlje, naš plan da be­ži­mo iz voj­nog za­tvo­ra, iran­ski gra­ni­ča­ri ko­ji su nas uhap­si­li, mu­če­nje elek­trič­nim ži­ca­ma, su­sret s Av­gan­cem… re­ka, Ha­san Bla­sim, gra­ni­ca… Voz sta­de na ne­koj sta­ni­ci. Po­žu­rih do to­a­le­ta, a kad sam se vra­tio, ne­ki de­belj­ko be­še za­u­zeo jed­no me­sto u ku­peu. Na se­diš­tu do sebe dr­žao je ma­li ka­vez u ko­jem je bio je­dan be­li miš. Podigao je po­gled s no­vi­na, ja sam ga po­zdra­vio i on klim­nu gla­vom u ot­po­zdrav, pa se vra­ti svo­jim no­vi­na­ma.

Voz kre­te, čo­vek is­pru­ži ru­ku pre­ma me­ni na po­zdrav i re­če:

„Ja se zo­vem Sa­ro. Že­na mi je po­klo­ni­la ovog kra­snog mi­ša za pe­de­se­ti ro­đen­dan.“

„Sa­lim Hu­sein“, od­vra­tih i ru­ko­va­smo se.

„Čud­no“, na to će čo­vek za­gle­da­ju­ći me u li­ce. „Ja sam či­tao mno­ge va­še pri­če; vi ste pi­sac!“

„To mo­ra da je ne­ko dru­gi“, od­go­vo­rih. „Ja ne­mam ni­ka­kve ve­ze s pi­sa­njem. Ra­dim kao pre­vo­dilac u Imi­gra­ci­o­noj upra­vi. Doduše, kao gim­na­zi­ja­lac sam na­pi­sao ne­ko­li­ko pe­sa­ma, ali ni­kad niš­ta dru­go.“

„Mo­žda… mo­žda će­te na­pi­sa­ti neš­to u bu­duć­no­sti“, re­če čo­vek.

Sa­vio je no­vi­ne i do­dao:

„Ja sam ro­đen u go­di­ni Mi­ša!“

Po­če da mi pri­ča o ki­ne­skim zo­di­jač­kim zna­ci­ma, re­kav­ši i da lju­di ro­đe­ni u go­di­ni Mi­ša vo­le da pri­ča­ju o se­bi i o to­me ka­ko žive. Oni su vr­lo pred­u­sre­tlji­vi, ali i vr­lo am­bi­ci­o­zni i teš­ko im je da se slo­že s lju­di­ma ro­đe­nim u dru­gim ho­ro­skop­skim znacima. Vo­le da se ras­pra­vlja­ju i naj­ve­ći im je pro­blem nji­ho­va se­bič­nost. Ja za­klju­čih da je oda­brao znak Mi­ša jer se to­li­ko zanimao za mi­še­ve, a ne pre­ma stvar­noj go­di­ni svo­ga ro­đe­nja. Opi­si­vao je mi­ša kao ne­žno i fa­sci­nant­no stvo­re­nje i mi pređosmo na ća­ska­nje o mi­še­vi­ma i nji­ho­vim svoj­stvi­ma, bu­du­ći da je taj čo­va imao ši­ro­ko zna­nje o sve­mu što se od­no­si na miševe. Raz­go­vor me od­ve­de do to­ga da iz­lo­žim štoš­ta o svom lič­nom ži­vo­tu i o to­me šta se do­go­di­lo s Adi­lom Se­li­mom i onim Av­gan­cem. Da bih pa­ri­rao nje­go­voj stra­sti pre­ma mi­še­vi­ma, is­pri­čah jed­nu pri­ču ko­je sam se se­tio.

To­kom mog de­tinj­stva sta­no­va­li smo u kra­ju po­zna­tom pod ime­nom Trg rat­ne avi­ja­ci­je, ne­da­le­ko od jed­nog voj­nog ae­ro­dro­ma. Bio je to pr­ljav kraj, gde je vr­ve­lo od mi­še­va, bu­baš­va­ba i mu­va. Svi smo na­sto­ja­li da se ra­to­si­lja­mo mi­še­va, ali uza­man. Mo­ja sta­ri­ja se­stra, kao i osta­lo žen­ski­nje, po­sta­vlja­la je u ku­hi­nji ma­le dr­ve­ne mi­šo­lov­ke i, kad bi se miš ulo­vio, za­vr­šio bi ošu­ren, jer bi mo­ja se­stra uz­va­ri­la vo­du i po­li­la je po mi­šu – bio je to spe­ci­jal­ni na­čin po­gu­blje­nja. Bi­la je to, sva­ka­ko, gro­zna smrt, a vonj ošu­re­nog mi­ša ši­rio se dvo­riš­tem i po dan-dva. Moj de­da je imao svoj sop­stve­ni me­tod – imao je je­dan du­ga­čak štap na vrh ko­jeg je uku­cao ne­ko­li­ko ek­se­ra, pa bi hi­trim za­ma­hom po­go­dio mi­ša na šta bi ovaj po­čeo da kr­va­ri i da je­zi­vo ci­ju­če. Se­stra ni­ka­da ni­je usvo­ji­la taj me­tod, jer je osta­vljao mr­lje od kr­vi po po­du i, po­put osta­lih že­na iz kom­ši­lu­ka, i ona je u od­no­su na mi­še­ve ko­ji kr­va­re pre­fe­ri­ra­la ošu­re­ne mi­še­ve.

„Do­pu­sti­te mi da vam ka­žem da la­že­te. To ni­su va­še uspo­me­ne; zar to što ste upra­vo ispričali ni­je iz pri­če ko­ja no­si na­slov Zadnjica mo­je že­ne?“

„Ali mo­lim vas, gos’n Sa­ro!“, re­koh na­meš­ta­ju­ći se bo­lje na svom se­diš­tu.

Čo­vek me mir­no po­gle­da i re­če:

„Slu­šaj­te me, mla­di čo­ve­če; mo­že­te li da mi, na pri­mer, ka­že­te ko je na­pi­sao pri­čuUbi­ce i bu­so­la? Onu o Pa­ki­stan­cu ko­ji je imao sve­ti kom­pas, i ka­ko ga je on po­sle od­neo iz Pa­ki­sta­na u Iran, i ka­ko su ga ta­mo si­lo­va­li. Vaš pri­ja­telj Adil Se­lim ubio je Av­gan­ca da bi do­šao u po­sed tog kom­pa­sa, a ka­ko je Av­ga­nac do­šao do nje­ga, ne znam. Sve to zvu­či kao ne­ka pi­ta­li­ca ili ba­nal­na de­tektivska pri­ča. Si­gu­ran sam da će­te tu stvar raz­ja­sni­ti u ne­koj na­red­noj pri­či. I zaš­to ne na­pi­šete ro­man, ume­sto što pri­ča­te o svim tim li­ko­vi­ma – Ara­pi­ma, Kur­di­ma, Pa­ki­stan­ci­ma, Su­dan­cima, Ban­gla­de­šan­ci­ma, i Afri­kan­ci­ma? Sva­ki od njih no­si u se­bi ne­ku taj­nu, sva­ki je zreo za klasičnu ro­ma­nesk­nu pri­ču. Zaš­to tr­pa­te sva ta ime­na u jed­nu krat­ku pri­ču? Ne­ka isti­na iza­đe na videlo dana u svo­joj jed­no­stav­no­sti! Zaš­to ne uži­va­te u ži­vo­tu?“

„Go­spo­di­ne Sa­ro, ne raz­u­mem o če­mu go­vo­ri­te. Uz­gred, vi go­vo­ri­te o isti­ni, a ja u star­tu mr­zim sva­ko­ga ko iz­go­va­ra tu reč kao da je ka­kav pro­rok ili bo­žan­stvo. Mo­žda ste ču­li za Dže­laludina el Ru­mi­ja, islam­skog mi­sti­ča­ra, su­fi­ju, ko­ji je umro 1273. Ru­mi ka­že: ’Isti­na je po­put velikog ogledala ko­je je pa­lo s ne­be­sa, raz­bi­lo se i ra­su­lo u hi­lja­du ko­ma­di­ća. Svak ima ma­le­šan ko­ma­dić tog ogle­da­la, a opet svak ve­ru­je da po­se­du­je ce­lu isti­nu!’“

Sa­ro će na to:

„Ja znam za va­šeg pri­ja­te­lja Ru­mi­ja, ali još ni­sam čuo da je to re­kao. Čuj­te, mi­še­vi su sle­pi za bo­je, ali su u sta­nju da ra­za­zna­ju tam­ni­je i sve­tli­je to­no­ve, od cr­nog do be­log, a to je sa­svim do­volj­no za pred­sta­vu o ka­kvoj-ta­kvoj re­al­no­sti.“

Tu Sa­ro za­ću­ta, osta­vlja­ju­ći me sa­mog sa so­bom. Iz­va­di iz tor­be ko­lut si­ra i po­če ga sec­ka­ti i ubacivati ko­ma­di­će u ka­vez mi­šu.

„Gos’n Sa­ro, i vi ste iz­gle­da stra­nac ov­de, kao i ja?“, upi­tah ga.

„Tač­no, ja sam iz Tur­ske“, od­go­vo­ri on sve vre­me pi­lje­ći u svog mi­ša.

„To je le­pa ze­mlja“, re­koh.

„Za­i­sta?“

„O, sa­svim si­gur­no!“

„Ali pro­kli­nja­li ste da­ne pro­ve­de­ne ta­mo. U Istam­bu­lu ste je­li gov­na, ka­ko ste se sa­mi izrazili. Di­rin­dži­li ste kao ma­ga­rac po restoranima i fa­bri­ka­ma za bed­nu pla­tu“, izgovori Sa­ro.

Za­gle­dah mu se u li­ce ne bih li mu pro­nik­nuo u lič­nost, a on na­sta­vi:

„Nas dvo­ji­ca se ni­smo sre­li tek ta­ko ka­ko vi za­miš­lja­te. Sve već po­sto­ji u pri­ča­ma.“

„Opet se vra­ća­mo na te­mu pi­sa­nja?“

„Zaš­to da ne? To je jed­na uz­bu­dlji­va ljud­ska de­lat­nost“, re­če Sa­ro.

„Daj­te da vas upi­tam, go­spo­di­ne Sa­ro, da li vas za­ni­ma knji­žev­nost? Da li vi pi­še­te?“

„Ne. Je­di­no što me za­ni­ma je ži­vot mi­še­va“, od­vra­ti on.

Voz po­no­vo sta­de. Go­spo­din Sa­ro na­vu­če ka­put, uze svog mi­ša i ode.

On­da se vra­ti, pro­tu­ri gla­vu kroz vra­ta ku­pea i upi­ta:

„Zaš­to u ovoj pri­či ne na­vo­di­te svo­je pra­vo ime? Vaš pri­ja­telj Ru­mi ve­li ’Na sve­tu ne­ma ni­če­ga iz­maš­ta­nog, a bez ima­lo isti­ne.’“

Od­go­va­ra­ju­ći, že­leo sam da ga za­mo­lim da ne od­la­zi i ne osta­vlja me sa­mog:

„Ru­mi ta­ko­đe ka­že: ’Vi­de­li ste sli­ku, ali vam je zna­če­nje pro­ma­klo.’“

Sa­rov od­go­vor bioje:

„Uz­gred, ja mr­zim mi­še­ve…“

Voz kre­te. Je­dan kut­njak me je bo­leo. Po­pih aspi­rin i po­ku­šah da se opu­stim. Ne­za­in­te­re­so­va­no sam pre­li­sta­vao no­vi­ne. Na zad­njoj stra­ni bi­la je vest o ne­kom slu­ča­ju tro­va­nja:U ne­de­lju jed­na Bel­gi­jan­ka je is­plo­vi­la na iz­let svo­jim bro­di­ćem. Po­ve­la je psa i po­ne­la ne­ko­li­ko li­men­ki ko­ka-ko­le, svog omi­lje­nog na­pit­ka. Poš­to je slo­ži­la li­men­ke u fri­ži­der, upu­sti­la se u igru s psom ta­ko što mu je tr­lja­la pe­nis. Sle­de­ćeg da­na že­na je pre­ne­ta u bol­ni­cu i sta­vlje­na na ode­lje­nje in­ten­ziv­ne ne­ge, da bi tri da­na ka­sni­je pre­mi­nu­la. Pas je pre­dat u azil za pse lu­ta­li­ce, a po oba­vlje­noj au­top­si­ji že­ni­nog le­ša utvr­đe­no je da je uzroč­nik bi­la pa­cov­ska mo­kra­ća na kon­zer­va­ma ko­ka-ko­le, od ko­je se že­na za­ra­zi­la jed­nom bo­leš­ću ko­ju iza­zi­va bak­te­ri­ja spi­ro­he­ta. U cilju is­tra­ge, po­li­ci­ja i zdrav­stve­ni rad­ni­ci obiš­li su sa­mo­u­slu­gu u ko­joj je do­tič­na Bel­gi­jan­ka ku­pi­la kon­zer­ve ko­ka-ko­le. Za pa­co­vom se i da­lje tra­ga.

S arapskog preveo i pri­re­dio Srp­ko Leš­ta­rić

Irački Hristos, Geopoetika, Beograd, 2016.

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, cista-dusa, anarhija,ljubav-rad-gubitak, prica-sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: Bolje napiši roman umesto priča o svim tim likovima appeared first on Korzo.

Narodni muzej Zrenjanin otvorio je vrata (19. oktobar 2016) gostujućoj izložbi iz Gradskog muzeja Subotica. Radi se o slikarskim delima autora iz 18. veka koja se do sada nisu videla u ovdašnjim muzejskim prostorima, jer su većinom vlasništvo rimokatoličke crkve na ovim prostorima . Autorka izložbe, slikarka restauratorka Žužana Korhec Pap decenijskim istraživanjem otvorila je prozor u ovu skrivenu, dragocenu baštinu Vojvodine.

Narodni muzej Zrenjanin, odnosno njegov Salon ovom izložbom pretvorio se u „mali slikarski bečki barokni salon, a u Vojvodini“.

Na izložbi su slike sakralnih tema koje su vlasništvo rimokatoličke crkve u Vojvodini, ali tu su i dela iz zbirke Narodnog muzeja Zrenjanin, te slike u vlasništvu Župne crkve u Ečki. To su najveća imena bečkog baroknog slikarstva: Martin Altomonte, Peter Štrudel, Pol Troger, Feliks Ivo Lajher, Kremser Šmit i Hubert Maurer.

Daniela Korolija Crkvenjakov, slikarka restauratorka iz Galerije Matice srpske govorila je na otvaranju izložbe. Izdvojila je za korzoportal nekoliko  činjenica : „Istaživanjem bečkih majstora u Vojvodini bavilo se malo njih, pa su tako neka dela bila atribuirana (istražena, prim. korzoportal), neka nisu, neka su bila pogrešno označena, što je sada na izložbi u Narodnom muzeju Zrenjanin prikazano. Autorka izložbe Žužana Korhec Pap iz Gradskog muzeja Subotica koja na ovom projektu radi deset godina, ostvarila je vidljivost onoga što je bilo decenijama skriveno. Pokazala je da u Vojvodini postoji sačuvan značajan broj dela majstora poput Pol Trogera i drugih slikara koji su ostavili dela visoke vrednosti u baroku. Ova izložba je specifična jer je rezultat  istraživanja i konzervacije. Dominantna je konzervacija, ali nije ona jedino važna, jer su joj prethodila i arhivska istraživanja. Prikazane slike su božanstvenog kolorita. Pred nama je deo bečkog slikarskog baroka koji postoji u Vojvodini. Posle Subotice, sada je na izložbi u Zrenjaninu. To je vojvođanska baština koju sada izuzetno možemo da vidimo javno.

PROČITAJTE I: ko-leci-ranjenu-sliku, digitalna-enciklopedija-zrenjanina, http://korzoportal.com/aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, -kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, vikend-prica-lazar-dzamic-o-pijenju

The post Narodni muzej Zrenjanin: Bečki slikarski barok u Vojvodini appeared first on Korzo.

Izložbom „Odgovorno u kulturi“ (21. oktobar 2016) Galerija Matice srpske još jednom se predstavila kao ustanova koja želi da bude prisutna ne samo kao depo slika i umetničkih dela, već kao putokaz ka kolekcijama koje su skrivene od javnosti. Ovog puta u fokusu je Kolekcija umetničkih dela „Vojvođanske banke“. Korzoportal na licu mesta.

Više od 600 umetničkih dela koje poseduje „Vojvođanska banka“ predstavljaju baštinu. Ovu kolekciju počeli su da obrađuju stručnjaci Galerije Matice srpske, a za uzvrat, deo sredstava biće uložen u obnovu fasade zgrade na Trgu galerija u kojoj se nalazi Galerija. Novac i umetnost od uvek idu ruku pod ruku, zar ne?

Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske: Obaveza nam je da brinemo ne samo o delima koja su pod našim krovom, već i o onima koja su na drugim mestima, bez obzira da li su to privatna lica, korporacije, banke ili druge ustanove organizovanog poslovanja. U ovoj saradnji sa Vojvođanskom bankom ona je pokazala da želi da bude društveno odgovorna u kulturu. Uvek je izazov postaviti izložbu i kako od određenog broja eksponata napraviti priču. Mislim da smo na ovoj izložbi čija je autorka Mirjana Brmbota, uspeli da predstavimo i vrednosti vojvođanske umetnosti druge polovine 20. veka, njene specifičnosti, raznolikost, bogatstvo, a pre svega umetničku vrednost koja se čuva u kolekciji Vojvođanske banke.

Izložba „Odgovorno u kulturi“ koju je upriličila Galerija Matice srpske otvorena je nekoliko dana pošto je Novi Sad osvojio prestižnu titulu – Evropska prestonica kulture 2021.

PROČITAJTE I: galerija-matice-srpske-nije-groblje-slika, albreht-direr-u-galeriji-matice-srpske, srpske-ikone-izlozene-u-perudi, forum-slovenskih-kultura, ko-leci-ranjenu-sliku

The post Galerija Matice srpske: Svetlost Grada appeared first on Korzo.

U projektu “Nepokretno nasleđe u Srbiji” tema je tvrđava Pančevo srušena do temelja 1739. godine. O malo poznatim detaljima piše Zlatko Uzelac, jedan od izuzetnih poznavalaca tvrđava na Dunavu.

Doksatov plan Pančeva, i današnja urbana matrica

Uz Temišvar, glavni grad Temišvarskog Banata, Pančevo je kao druga po važnosti banatska tvrđava, bilo od 1723. građeno u formi potpuno novog baroknog grada-tvrđave. Projektant Pančeva i Temišvara, a prvenstveno najvećeg i najvažnijeg grada – tvrđave, baroknog Beograda bio je Nikola Doksat de Demoret, porijeklom Švicarac, rodom iz Iverdena na Nojšatelskom jezeru, fortifikacijski inžinjer školovan u Nizozemskoj.

Pančevo je nastalo na svom važnom strateškom položaju blizu ušća rijeke Tamiš u Dunav, nasuprot Beogradu, na mjestu koje je osim ulaza u plovni Tamiš bilo i glavni ulazni portal u Banat. Na tome je mjestu, s prelazom Dunava pontonskim mostovima kod Višnjice, kroz Pančevo tri godine za redom sultan Mustafa II na čelu golemih vojski 1695, 96. i 97. iz Beograda prelazio u Banat. Dok je u početku pobjeđivao, u trećem pohodu je doživio katastrofalni poraz od princa Eugena Savojskog u njegovoj prvoj velikoj samostalnoj pobjedi u bitci kod Sente.

Novi grad-tvrđava Pančevo, međutim, srušeno je 1739. u cjelini do temelja, kao i Beograd i Rača (Sremska Rača, nasuprot ušću Drine)  prema odredbama Beogradskog mira, koji je nakon novog, izgubljenog rata sklopljen na splavi na ušću Save u Dunav s pobjedničkim sultanom Mahmudom I, sinom Mustafe II. Od toga nestalog Pančeva ostali su ipak određeni tragovi u trasama pojedinih ulica u centru grada, ali i izvorni, do sada samo manjim dijelom otkriveni i istraženi, veoma zanimljivi i važni nacrti po kojima je grad bio građen.

Štapska zgrada prati trasu sjeveroistočnog bedema

Grad je planiran u obliku pentagrama s veoma snažnim fortifikacijama, pa je bio sličan donjem gradu Petrovaradinu (koji je tu formu dobio kasnije), a i po ukupnoj površini bio je slične veličine, tek nešto veće.

Za razliku od malo ranije započete gradnje novih bedema grada Karansebeša, na istočnom kraju tadašnjeg Temišvarskog Banata, s njegovih također pet bastiona, gdje su postojeće stare gradske zidine odredile znatnu  nepravilnost u ukupnoj geometriji cjeline i pojedinih dijelova, u Pančevu je Doksat mogao dosljedno izvesti jednu svoju idealnu interpretaciju „tvrđava u pentagramu“, nizozemskog inžinjera Menno van Coehorna, kojega je bio sljedbenik.

Donja Petrovaradinska tvrđava i Pančevačka tvrđava u uzajamnom mjerilu

No njegovo je Pančevo prvenstveno bila jedna očita svojevrsna interpretacija Vaubanove najslavnije petokutne zvijezde – Citadele Lilla, „Kraljice Francuske“, u čijem je osvajanju pod vodstvom princa Eugena Nikola Doksat i sam sudjelovao.

Pravilni peterokut s bastionima na uglovima izveden je tako da su dva bastiona bila oslonjena na rub uzdignute obale Tamiša, pri čemu je jedan naslijedio staru razmjerno veliku pančevačku kvadratnu tvrđavu renesansnog porijekla, a tri bastiona usmjerena su lepezasto u otvorenu ravnicu. Široka bastiona trasa prema ravnici formirana je od četiri ravelina i u njima smještenim redutima, te za Nikolu Doksata, ali i nizozemsku školu u cjelini, karakterističnim načinom formiranja vanjskog prstena. One su se sastojale od međusobno povezanih kontragardi pred bastionima, koje su bile postavljene i pred ravelinima, a  ispred njih je bio drugi, vanjski šanac, te iza njih skriveni put i široka glasija.  Kao i u Lillu i ovdje je tako bio oformljen jednaki dvostruki šanac, a planirani grad-tvrđava je dobio karakterističnu zvjezdastu formu.

Pri tome su zbog geometrijske pravilnosti pentagrama i vanjske fortifikacije izvedene u pravilnoj izmjeni, jednako kao što je to Doksat demonstrirao i u slučaju također pravilne geometrije kvadratne jezgre u svom projektu dogradnje tvrđave u Slavonskom Brodu, a vjerojatno i u jednoj geometrijski izrazito simetričnoj varijanti svog projekta Rače.

Na strani prema Tamišu u inundaciji u (tadašnjoj) oštroj okuci rijeke, u projektu je postavljen uski hornwerk, koji je samo bio svojevrsno proširenje već postojećeg sličnog predziđa pred starom pančevačkom utvrdom. I urbanističko rješenje gradskih ulica, u skladu s geometrijskom pravilnošću fortifikacijskog okvira, izvedeno je geometrijski pravilno i usklađeno s pentagramom, sa središnjom osi simetrije koja je usmjerena prema rijeci, a u središtu je postavljen centralni pravokutni gradski trg, okrenut svojom širom stranom suprotno, u poprečnom pravcu, te s planiranom crkvom na njegovom istočnom rubu.

Tvrđave u pentagramu imaju svoje porijeklo u renesansi, a prvo i pionirsko rješenje još u samom začetku renesansnog planiranja nalazimo u Stonu, planiranom gradu-tvrđavi Dubrovačke republike, kojemu je formu pentagrama odredio firentinski ranorenesansni arhitekt Michelozzo di Bartolomeo Michelozzi u 15. stoljeću. Michelozzo je postavljanjem kule Stoviš u sredinu padine strmog brijega, u dnu kojega je grad oslonjen, spustio od kule ukoso padinom na jednu i drugu stranu nove zidove prema otprije postojećim paralelno postavljenim gradskim zidinama i tako oformio pentagram, koji svojim vrhom savladava i omogućuje optimalnu obranu prema opasnoj padini nad gradom.

Uporedni prikaz četiri petougaone tvrđave

Doksatov projekt Pančeva,  pokazao je pak da i dalje postoje optimalne funkcionalne vrijednosti pentagrama za teoriju obrane u specifičnim slučajevima još i u 18. stoljeću.  Njegov je projekt svojevrsni antipod Stonu, jer dok je tamo pentagram poslužio za savladavanju strme gorske padine, u Pančevu suprotno tome forma pentagrama pokazuje svoje prednosti u savladavanju opasnosti otvorene ravnice u slučaju čvrstog oslonca tvrđave na jednu obalu rijeke.

Zlatko Uzelac, istoričar umetnosti, urbanista-konzervator, Zagreb, Institut za povijest umjetnosti. Od 1987. do 1989. bio je konzervator u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, kada je na Kolarčevom narodnom univerzitetu održao ciklus predavanja o Nikoli Doxatu de Demoretu i baroknom Beogradu. Vodio je obnovu tvrđave u Slavonskom Brodu i tvrđavske crkve sv. Ane, poslednjeg dela Johanna Lucas von Hildebrandta, istražuje i vodi obnovu delova Tvrđe u Osijeku, projekte obnove gradova-tvrđava Koprivnica, Karlovac, srednjovekovnih zidina Kastva i dr.

Saradnik na ilustracijama: Aleksandar Stanojlović, arhitekta

PROČITAJTE I: aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu/viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu/julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Zlatko Uzelac: Barokni grad – tvrđava Pančevo appeared first on Korzo.

Jelena Lengold je pesnikinja, pripovedačica, romansijerka. Njene priče  nalaze se u mnogim antologijama savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu. Deo iz njenog „Eseja o pisanju“: „…Što se mene tiče, ja sam svoju meru našla još davno, shvativši da ću uvek mnogo više živeti u nestvarnom nego u stvarnom, mnogo više u napisanim slovima nego u izgovorenim rečima, mnogo više kroz junake svojih knjiga nego u svom paralelnom, od javnosti priznatom, životu. Davno sam se, dakle, pomirila s tim da život, za koji neki skeptici kažu da je jedan jedini koji imamo, može na ovaj način biti beskrajno mnogo puta umnožen i proživljen. A ima li neke jače i snažnije čovekove potrage od ove? …“. Nova Vikend priča korzoportala.

Novine su sutradan pisale o meni, ali bez pominjanja mog imena. Nazvali su me nepoznatim počiniocem.

U noći toj i toj, nepoznati počinilac je napravio nezapamćeni vandalski čin, polomivši tek zasađeni drvored, koji je trebalo da postane ukras ulice te i te. Poznati psiholog taj i taj, upitan za mišljenje, izjavio je kako ličnosti koje su nesigurne i nezadovoljne svojim životom, imaju izrazito osećanje manje vrednosti i nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te i na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom. U ovom slučaju, meta besa, mržnje i agresije bile su mlade sadnice, a sutra će to biti ko zna ko, zaključio je. Iznad teksta, slika polomljenog drveća, koje se proteže čitavom ulicom.

Pročitao sam i komentare čitalaca.

Trebalo bi obesiti za jaja bolesnog majmuna. Pedeset šest lajkova.

U kakvom svetu mi živimo, ubice su svuda oko nas! Zabrinuti Roditelj, tako se potpisao. Trideset lajkova.

Na čemu li je bio ovaj, pitao se Šezdesetosmaš.

Sve u svemu, niko nije bio na mojoj strani. Ili su bili užasnuti ili im je bilo smešno. Gledao sam fotografiju na ekranu, a kad bih pogledao kroz prozor, video bih to isto. Potom, tu su bili i ljudi, svaki čas su zastajkivali na trotoaru, zagledali drvored, razgovarali međusobno i vrteli glavama. Mnogi su vadili telefone i slikali. Imao sam osećaj da me mogu videti kako stojim iza zavese, na svom osmom spratu, i posmatram ih. Spustio sam roletne skoro do kraja i gledao dole na ulicu kroz uzani prorez.

Čitava stvar je počela sinoć, kad sam pošao kod Bube, kao i obično. Ali, ako bi trebalo sve to da ispričam nekome ko nas ne poznaje, morao bih da kažem da je počelo mnogo ranije.

Dan kada sam je prvi put video, to je bilo nešto! Znam da najveći broj ljudi ovo ne bi mogao da razume, ali to je samo zato što ljudi na većinu stvari gledaju pravolinijski. Jer, recimo, ako tamo, u nekom prozoru, nema ništa lepo, ili ako neko leži bolestan, ili ako vidim dete koje sedi i radi domaći zadatak, ja se ne zadržavam. Što bih tu stajao, nema potrebe. Ja se zadržim tamo gde ima smisla. Čak je i naučno dokazano da osećanje koje u nama budi lepota uopšte nije slučajno. U fizici se lepota ponekad koristi kao kriterijum, tako kažu. Navodno je Albert Ajnštajn otkrio crne rupe upravo zahvaljujući lepoti. Nije bilo nikakvog logičnog razloga da ih uopšte i traži. Ali, toliko su mu se svidele matematičke jednačine koje su u tom pravcu vodile, da je Ajnštajn pomislio – ako je nešto ovoliko lepo, onda mora biti i istinito! I malo-pomalo, pronašao je crne rupe. Eto.

Tako sam i ja prvi put video Bubu, koja je živela u prizemlju. Ali da biste mogli da pogledate u njen stan nije bilo dovoljno da samo prolazite ulicom. Morali ste se malo popeti na zemljano uzvišenje i probiti kroz guste žbunove jorgovana i šimšira koji su se nalazili ispod njenih prozora. Međutim, savladao sam sve to, kao da sam naslutio šta me tamo čeka.

Buba je sedela na fotelji, a jedna noga joj je bila podignuta na tabure i savijena u kolenu. Mazala je nokte na nogama. Imala je na sebi belu majicu i gaćice. Kosa joj je bila skupljena i podignuta šnalom. Nekoliko pramenova je ispadalo oko ušiju. Ostao sam bez daha od pogleda na nju. Uvežban, već toliko godina, da istovremeno gledam unutra, u nečiji stan, i da pratim šta se dešava okolo, nailazi li neko. Suviše je bilo rano da se zadržavam, ljudi su tuda prolazili i svakog trenutka moglo se dogoditi da neko naiđe, ugleda me kako stojim prilepljen uz njen prozor i nadigne galamu. Ili skoči da me bije. Ili pozove policiju. Sve mi se to već dešavalo, sve znam. Ili, ono najgore od svega, da ona, unutra, shvati kako je neko posmatra i uplaši se. To mi je bilo najtužnije, kad me se uplaše. A bio sam spreman da budem njen čuvar, od tada pa zauvek.

Nije bila zadovoljna kako je namazala jedan nokat pa je ustala i otišla negde, za trenutak mi je nestala iz vidokruga, a onda se vratila s komadićem vate i skinula lak s nokta, pa počela da ga maže ponovo. Ganulo me je kako je hodala na prstima, bosa. Pao sam na kolena dole ispod prozora, skvrčio se. Imala je te dugačke noge i savršeno izvajanu guzu. Zabolelo me je u stomaku, morao sam da se spustim, da čučnem, da sačekam da čvor u meni prođe, da se raspetlja, da popusti, da izdržim sve to bez zvuka. Kad bi sada neko naišao, ne bih mogao baš ništa. To je bio najbolji i istovremeno najopasniji trenutak, bio sam izložen i ranjiv, sve dok to ne bi prošlo. Onda bih se polako osvrnuo oko sebe i nestao, bešumno, kao što sam i došao. Nemoj da me se plašiš, tako sam želeo da joj kažem, nikad te ničim ne bih povredio. Tebe i tvoje bele gaćice. Morao sam da odem. I morao sam da zapamtim prozor.

Ne možemo znati stvari onakve kakve one zaista jesu. Sve što možemo, to je da ih propustimo kroz neke naše filtere. Te noći, nakon što sam prvi put video Bubu, gledao sam neku emisiju na televiziji, nešto o kvantnoj mehanici. Kaže neki naučnik, elektron može da se ponaša i kao čestica i kao talas. Ako ga testirate na jedan način, videćete ga kao česticu, ako ga testirate na drugi način, videćete ga kao talas. Da li je više čestica ili talas? Izgleda da je i jedno i drugo. Ima dualnu prirodu, ali mi možemo da vidimo samo jedno u jednom trenutku. To je naše ograničenje. Tako je kazao. Zaspao sam umiren vešću da priroda nema tu vrstu ograničenja koju posedujemo mi, jadni ljudi. Pokazaće vam uvek ono lice koje sami isprovocirate izborom eksperimenta. Zaspao sam zadovoljan zbog toga što čak i atom ima neki svoj oblik slobode. Da nam se ukaže ovakav ili onakav. Kakav ću biti ja, to je zavisilo od tebe, Bubo, samo od tebe.

Iz večeri u veče dolazio sam do njenog prozora. Sačekao bih da se grad smiri, da dečaci na obližnjem igralištu završe s košarkom, da se ljudi uvuku u svoje krevete i da tišina prekrije ulicu. Znao sam da će me Buba sačekati budna. Ona nije nikada rano odlazila na spavanje. Naprotiv, kao da bi tek sa dolaskom noći oživela. Nekada bih je video kako stoji ispred televizora i pegla, nekad je čitala u fotelji, nekad bi veoma dugo razgovarala telefonom. Nisam mogao da joj čujem glas, ali to mi i nije bilo važno. Ono što je mene zanimalo bili su pokreti. Glavu bi lagano vrtela ukrug i rastezala vrat, dok bi joj oči bile zatvorene. Pokret kojim bi zabacila obe ruke pozadi, spojila ih i zatim izvila leđa u luk. Činilo mi se da joj je to prijalo. Posle toga bi se uvek nasmešila, jednim malim, jedva primetnim, osmehom. Ali ja sam video, Bubo. Ja sam znao kako izgleda čak i nagoveštaj tvog osmeha. Noću je volela i da isprobava haljine. Prvo bi ih poređala na kauč. Onda bi se malo udaljila, s jednom rukom na bradi, a drugom na struku. Nekada bi neku od njih vratila u orman, zaključila bi da toj haljini tu nije mesto. Počelo bi presvlačenje. Oblačila ih je uzbudljivim pokretima, uglavnom odozdo nagore, izvela bi neko malo uvijanje u kukovima, dok bi rukama povlačila haljinu ka grudima. Ili, ako su haljine bile lake, svilenkaste, široke, samo bi podigla ruke i pustila da haljina preko glave sklizne niz njeno telo. Svaki put kad bi obukla haljinu, Buba je onim svojim korakom, na prstima, išla do ogledala i pažljivo posmatrala kako izgleda. Podigla bi kosu, spustila bi kosu, gledala je iz profila, ili bi zabacivala glavu u pokušaju da vidi kako izgleda otpozadi.

Nije zapravo u tim radnjama bilo ničeg neobičnog, kao što nije bilo ničeg neobičnog ni u bilo čemu drugom što je Buba uveče činila, ali mekoća i sklad njenih pokreta, bilo je to što me je očaravalo. Žene na ulici ili na bilo kom mestu gde ima ljudi, nisu nikad sasvim opuštene. U nekom delu svesti one uvek znaju da ih neko odnekud gleda. I ta vrsta pokreta mi ni po čemu nije zanimljiva. Ljudi koji su svesni tuđih pogleda nisu slobodni. Oni urade ono što se od njih očekuje, sede na način koji je pristojan, sklone se u stranu ako nekome smetaju, uljudno spuste pogled kad prolaze pored čoveka bez jedne noge. Međutim, čovek koji je sam, u prostoru koji pripada samo njemu, taj čovek ima onoliko slobodne volje koliko je uopšte može imati. Samo tada, kad oko njega nema drugih ljudi. I pred njim su tada bezbrojne mogućnosti. Može da uradi bilo šta. Neki ljudi su ove okolnosti svesni, neki ne. Ali čak i oni koji ne znaju da su slobodni, čak i oni biraju. Hoću li da spustim glavu na jastuk ili ću da grizem nokat. Hoću li da mrmljam sebi u bradu ili ću pred ogledalom da istražujem pore na svom nosu. Između svih tih mogućnosti, oni se odluče za jedno, i u tom času sve one druge mogućnosti nestaju. Čovek recimo odluči da će podići noge na stolicu. Niko ga na to nije naterao, jednostavno odluči i to uradi, od svih drugih mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju. Tu zaista postoji izvestan element neodređenosti, koji me fascinira. Jer ljudi ne shvataju da postoji jaka veza upravo između te neodređenosti i slobode. Samo tu. I nigde više. Čim se pojavi drugo živo biće, pa makar to bio i pas, sloboda nestaje.

I zato nikad nisam maštao o tome kako Bubi zakopčavam haljinu na leđima ili je pokrivam pred spavanje ili joj odmičem kosu s čela. Moje mesto je bilo ovde, s ove strane prozora, ma koliko me pržio onaj čvor u stomaku. Bilo je nečeg zgusnutog, bliskog, silovito istinskog u tom bolu. Kad bi Buba pošla na spavanje i ugasila svetlo, ja bih se oteturao kroz senke nazad u svoj stan. Bio sam otečen, čvrst i raspamećen, ali pustio bih da to tako stoji, ne bih se ni dotakao. Jer znam da bih onda zamišljao kako čerupam s nje sve one haljine i kako je snažno hvatam za kosu i guram na pod, dok ona vrišti i pokušava da se oslobodi mog stiska. Ali ne uspeva, naravno da ne uspeva, jer sam neuporedivo jači od nje. I znam da bi me užasno razljutilo to što me se plaši, jer niko se ne može diviti obliku njenih ušiju ili njenih nožnih prstiju, onako kako se ja divim, te razloga za strah nema, ali ona bi me gledala kao uljeza koji ugrožava njeno telo i njen život, i bila bi izbezumljena, možda bi pokušala i da dograbi neki predmet i da me njime tresne po glavi, pa bih morao da joj istrgnem to iz ruke i usput bih joj možda slomio neki prst. Probudio bih se ujutru i svaki put bih shvatio da mi je veš ulepljen i vlažan. Sve bi postalo lakše čim bih to sprao sa sebe. Ponovo čist, čekao bih da padne mrak, da je opet gledam.

Sinoć je sve izgledalo kao i obično. Već nekoliko dana unazad Buba nije išla po kući u gaćicama. Dolazila je jesen i bilo je hladnije. Obično bi sedela u fotelji u svetloplavoj trenerci, a na nogama je imala kratke čarapice raznolikih veselih dezena. Po tim čarapama sa srcima, medama ili raznobojnim prugama, znao sam koliko je detinjastog u njoj još živo.

U nekom času je ustala i pošla prema kuhinji. Kad bi stajala tamo, mogao sam da vidim samo deo njenog tela, obično leđa ili pramen kose. Strpljivo sam čekao da se vrati, uvek bi se vratila. I zaista, uskoro je ponovo ušla u sobu, sa šoljom čaja. Video sam kako pažljivo odlaže šolju na stočić pored fotelje. Potom je uzela daljinski upravljač i uključila TV. Video sam kako menja kanale ne zadržavajući se ni na jednom previše dugo. Onda je zastala, kao da se setila nečega, pa opet ustala i pošla prema hodniku, ka onom delu stana gde je, slutio sam, bilo kupatilo. Zapravo, bio sam prilično siguran u to, jer svaki put kad bi otišla tamo, upalilo bi se neko beličasto svetlo. I ovoga puta je tako bilo, nestala mi je iz vidokruga i ono svetlo se upalilo. Razmišljao sam kako bih rado sada zapalio cigaretu, ali znao sam da to ne smem. To bi me moglo odati. I tako sam čekao da se Buba vrati u fotelju i da počne da pije svoj čaj.

– Nadam se da ne pišaš svake noći ispod mog prozora, kad već tu kampuješ.

Odjednom se stvorila, niotkud, stajala je na dva-tri metra od mene, s moje strane prozora. U mraku nisam mogao dobro da joj vidim lice, ali znao sam da nije uplašena. Njen glas nije odavao nikakav strah. Ni položaj njenog tela. Prišla mi je prilično blizu, štaviše, izgledalo je kao da namerava da se probije kroz grmlje i da priđe još bliže. Odupro sam se instinktivnoj želji da ja budem taj koji će da se izmakne unazad. A nisam imao ni gde. Iza mene bio je prozor. Njen prozor. A ispred mene, u mraku, stajala je ona. Mahnito sam procenjivao situaciju. Ako želim da pobegnem, moraću da je odgurnem. Jedini prolaz, među žbunovima, kojim se može pobeći, ona je zatvorila. I stajala je tu, podbočivši ruke. Nimalo nije izgledala kao neko ko namerava da se skloni i da me pusti da odem.

– Nemaš ništa da mi kažeš?

Zaista, nisam znao šta bih joj rekao. Nikad nije trebalo da se desi da razgovaramo. Bar ne u stvarnosti. Bilo je nečega u njenom glasu što me je pogodilo. Najjednostavnije bi bilo nazvati to prezirom, ali nije bio u pitanju samo prezir. Bilo je tu nečeg konačnog, nepopravljivog. Znao sam, ma šta činio, ma šta govorio, nikada ne bih mogao da promenim ono što Buba u ovom času misli o meni.

Onda je prišla još korak bliže i pružila ruku ka meni. Trgao sam se. Primetila je to. Kučka je uhvatila moj trzaj i nasmejala mi se u lice.

– Kakva si ti bedna pičkica voajerska – rekla je i povukla me za majicu. – Dođi ovamo, pod svetlo, hoću da te vidim – skoro da je naredila.

Izvukla me je iz žbunja i sad smo stajali dole, na trotoaru, ispod ulične svetiljke. Činilo mi se da ona uopšte ne trepće. Približila mi se toliko da sam joj mogao osetiti dah. Mirisao je na neko voće. Pažljivo mi je proučavala lice. Sad sam i ja mogao dobro da vidim nju. Obrazi su joj se neprirodno zarumeneli, a na jednoj slepoočnici jasno se ocrtavala vena koja je pulsirala. Usne su joj bile skupljene i stisnute u nekakav zgađen izraz. Ni po čemu više nije ličila na devojku koju sam gledao skoro čitavog leta. Onda je s mog lica polako spustila pogled nadole, ka mom šlicu. Tačno sam znao šta je gledala i šta je mislila.

– I šta ti radiš ovde svako veče, da te čovek pita? Drkaš?

Pokušao sam da odmahnem glavom, pokušao sam da kažem ne, ali ona nije želela ništa da čuje. Osetio sam kako odjednom u sebi ne mogu da nađem više nijedan razlog da je volim, a ako bih ga i našao, ne bi bio dovoljno uverljiv.

– Više te ne volim – promucah nekako.

Onaj zlobni osmeh ponovo se pojavio na njenom licu.

– To je zaista strašno. Više me nećeš voleti i sad ni ti ni ja više nećemo imati čime da se zabavljamo.

Kako bih ovoj osobi mogao da objasnim sva ta dozivanja koja nam svet upućuje. I sve otpore koji se, uprkos tome, pojavljuju.

Samo se okreni i idi, tako sam govorio sebi. Ostala ti je sloboda. Ne moraš sad i ovde, ne mora to da bude ona, može to da bude bilo ko, bilo šta, bilo gde, ništa više od nje ne zavisi. Napravio sam polako jedan korak unazad, pa još jedan, i kroz glasno bubnjanje u ušima mogao sam čuti delove uvreda i pretnji koje je sipala za mnom.

–…i ako te još samo jednom vidim ovde, nećeš ovako lako proći, da znaš…

Sa svakim korakom kojim sam se od nje udaljavao, bilo mi je sve jasnije da sam je našao na potpuno isti način na koji je Ajnštajn našao svoje crne rupe. Da nisam verovao da tamo negde, u mraku nepoznatog, nečega ima, nikada se ne bi ni desilo da je nađem. Ajnštajn je imao sreće, on svoju crnu rupu nikada nije morao da pogleda u oči. Niti da oseti do koje mere ona ne haje za njegovo otkriće. Jer ko zna šta bi se onda desilo. Možda bi poželeo da je uništi, kao i ja. Ali nisam, jer čovek poseduje slobodu. Umesto toga, stigao sam žurnim korakom do svoje zgrade. Svuda unaokolo bila je gusta, pomalo maglovita jesenja noć. Nisam ni znao, niti me je zanimalo, u koju vrstu drveća bi se u budućnosti pretvorile te kržljave neugledne stabljike zabodene na svakih nekoliko metara duž pločnika. Neka vešta ruka je oko svakog žgoljavog stabla poređala letvice i povezala ih žicom. Kao da bi to moglo da ih odbrani od mene. To je bila ta lepota slučaja, da baš ja naiđem, baš tu, u jednom takvom trenutku, ali nije bilo nikoga ko bi video i ko bi razumeo. Slučaj je hteo da ove stabljike ne prežive. Jedna po jedna, padale su lako, uvek na istu stranu. Pri tom se čuo samo slabašan zvuk, neko nemoćno krc, kao mali glupavi jauk nekog bića, pomirenog sa sudbinom, tupog, koje bi uzalud živelo na svetu i uzalud otimalo od vazduha, vode i sunca. Nije mi nimalo bilo žao tog drveća, naprotiv.

Raščarani svet, Arhipelag, Beograd, 2016.

PROČITAJTE VIKEND PRIČE DRUGIH AUTORA: bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima/uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, cista-dusa, anarhija,ljubav-rad-gubitak, prica-sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo

The post Vikend priča: Drvored appeared first on Korzo.

Subota u kafeu „Muha“ u Beogradu (29. oktobar 2016). Džez veče uz „Lazar Tošić Quintet“. Sofisticirana energija kvinteta pretvorila je ovo mesto u prostor gde važi princip Osećanje Grada. Šta to znači? Znači da koncept koji proizvodi „Lazar Tošić Quintet” postavlja jedan od kulturoloških standarda kao bazičnih elemenata ljudskog staništa koje nazivamo Grad. Korzportal na licu mesta.

Novak Mijović-truba, Ljubiša Paunić-saksofon, Ivan Maksimović-kontrabas, Milovan Paunović-klavir, Lazar Tošić-bubnjevi

Jedan od naših najistaknutijih džez bubnjara Lazar Tošić koji je od 1960. godine na sceni, nastupao je sa viđenim domaćim i svetskim imenima, bio je član Džez orkestra Radio-Televizije Beograd u njegovim najslavnijim godinama, zatim  „Seksteta Marković Gut“ koji je proputovao svetom, da bi osnovao „Lazar Tošić Quintet“ 1987. godine. Sastav članova se menja, a ove subote nastupili su: Novak Mijović-truba, Ljubiša Paunić-saksofon, Ivan Maksimović-kontrabas, Milovan Paunović-klavir i Lazar Tošić-bubnjevi.

Lazar Tošić

Uz kratke najave muzičkih numera i raskalašni džezerski zvuk raznih autora koji je potom sledio, veče u „Muhi“ postalo je najcentralniji događaj u bližoj okolini. Noć je pala na Beograd, kiša koja je sipila celog dana prestala je, a mi smo buljili u instrumente pod rukama majstora. Nismo ni razgovarali. Pijuckalo se crno vino.

Zamislite tiho veče u gradu, na mestu gde kulja energija. Oksimoron! Ali tako je bilo ove beogradske subote uz  „Lazar Tošić Quintet“.

Foto: Jelena Gligorić

PROČITAJTE I: veliki-albumi-majls-dejvis-tutu, klaudio-magris-geografske-ili-unutrasnje-granice, divne-baletanke, korzo-portal-novi-projekat

The post Lazar Tošić Quintet appeared first on Korzo.

Nataša Šarić je više od 20 godina prisutna na modnoj sceni u Srbiji kao kreatorka odevnih predmeta i kravata.  Njena zvezdana staza je modna pista sofisticirane modne estetike. Izlagala je u metropoloma poput  Njujorka, Berlina, Amsterdama, Praga…. Bila je ambasadorka Srbije na Nedelji mode u Njujorku 2011. Svoj prepoznatljiv stil i dizajn nalazi u geometriji, astronomiji, matematici… Korzportal intervju.

Nataša Šarić

Kao modna  kreatorka vi ste u kreacijama inspirisani naukom, matematikom, geometrijom, astronomijom, Teslinom zaostavštinom i tako nastaju vaši unikatni modni artefakti. Namenjujete ih osobama  s identitetom. Koje su vaše ključne odrednice u definisanju modnog identiteta?

Ono što je zanimljivo i prepoznatljivo u mom radu je objedinjavanje interesovanja za vizuelne umetnosti i modu. Koristim naučne i filozofske ideje kao potku za svoje kreacije i tome prilazim ozbiljno, studiozno, bavim se istraživačkim radom i tek onda započinjem proces umetničkog oblikovanja. Sarađujem sa mnogim autorima iz drugih umetničkih disciplina kao što su film, strip, grafički dizajn, arhitektura…Mnogo razmišljam o svojim idejama pre nego što ih konačno realizujem, nadgledam sve u procesu stvaranja, volim da aktivno učestvujem u tome. Otprilke polovinu kolekcije realizujem sama, ali volim da prihvatim, objedinim i rad najbližih saradnika. Kada radim autorske kolekcije lišena sam bilo kakvog osećaja za vreme.

Izdvojeni ste kao modna dizajnerka koja primenjuje sofisticirani kreativni pristup uz nezaobilaznu multimedijalnu podršku, a sve u skladu sa tendencijama savremenog doba . Krajnji rezultat vaših modnih postavki pledira neko buduće vreme, vaš rad je ispred našeg vremena.

Ljubav, živahnost, uznemirenost, predanost…to je moj svemirski brod koji me vodi do svega što stvaram. Materijali, boje, taktilnost, inspiracija, kreativna sloboda i veliki rad i uživanje u njemu je put koji me dovodi do svake moje nove kolekcije. Uvek su me privlačile nauka, astronomija, galaksije, sazvežđa, putovanja na druge planete i u mašti sam oblačila kosmonaute. Zvezdana staza je bila moja modna pista detinjstava i to je tako ostalo i do danas. Lepota mode je baš u promeni i želji da se unese nešto novo, što je karakter slobodnog duha, kao pokretača nove estetike.

Foto: Miša Obradović

Odakle crpite ideje, sa kojim industrijama sarađujete kako biste uspeli da finalizirate vaš modni spiritus movens ?

Jedna od najprisutnijih inspiracija u mom modnom izrazu je geometrija. Fascinirana sam matematikom, geometrijom i to se može videti kroz etape moga rada. Veoma sam posvećena geometriji i u izvesnom smislu od toga nisam odstupila ni danas, mada sam krenula drugim pravcima. Svi ti sastojci su sabrani čineći moje kolekcije zanimljivima, i uvek njima pokazujem oblike postupka kreiranja odeće koje stalno imam u vidu. Sve je matematički predvidivo.  Moda ima mnoge odaje u kojima se igraju mnoge igre. Moja igra je crno bela. Bela boja je uvek bila sinonim za čistotu, nevinost, strast, nešto lepo i prefinjeno, a crna – mistika i tajanstvenost. One predstavljaju suštinu stvari, a ja volim igru jakim kontrastima. Često se bavim eksperimentom crno na crno i belo na belo, igram se različitim tonovima bele i različitim tonovima crne. Neiscrpno je, i nekako najviše odgovara mom matematičkom i geometrijskom vizuelnom maniru.Ta konstantna istrazivanja me dovode do saradnje sa mnogim industrijama kao sto je industrija i proizvodnja gume (saradnja sa Tigar-Pirot) i plastike, kao i metaloprerađivačka industrija, čije proizvode eksploatišem u svom radu i medjusobno kombinujem.

Foto: Nebojša Babić

Vaši modni projekti su u rangu umetničkih postavki, pa se najčešće i prezentuju u galerijskim prostorima. Objasnite nam, koju to poruku želite da pošaljete, zašto baš u tim prostorima ?

Ono što izložbenim projektima pokušavam da učinim jeste proširivanje mog modnog zanimanja, izvođenje mode van modnih revija i pretvaranje mode u arenu snažnih doživljaja, istinskog događanja. Ja želim ljudima, klijentima, potrošačima, publici da pokažem nešto novo, uzbudljivo i drugačije.

Kako ocenjujete sadašnje tokove mode u regionu, Evropi u svetu? Kako se i da li se treba boriti protiv globalizacije u modnom svetu ?

Moda jeste globalna, ali, kao ideja i potreba da se unese lični izražaj u odevanju. Većina ljudi žele da izgledaju lepo i orginalno. Posao modnih kreatora i jeste da unose promene u stilu, detalju koji inpiriše i omogućava tu nadogradnju i promenu. Moja moda se bazira na svakodnenom angažovanju sa materijalima i formama i uglavnom ta istraživanja imaju moj lični pristup i karakter. Svaka originalnost treba da izađe iz pravog umetnika i tu je moje polje intresovanja.  Moram reći da generalno, tekstilna industrija i sa njom mi dizajneri, radimo u našoj državi u sistemu koji ne priznaje vrednosti, tako da se kroz modu reflektuju sveukupne promene u društvu. Kod nas još uvek ne postoje razvijeni nekomercijalni kriterijumi niti linije razgraničavanja između različitih kriterijuma u procenjivanju mode.  Nisu sve kolekcije, niti mogu biti nužno skrojene po merama kritičara, tako da ih oni mogu shvatiti, raščlaniti, srediti. Moramo biti „čarobnjaci“ da bismo opstali. Malo je onih koji prepoznaju kvalitet i koji su spremni i da ga podrže. Najvažniji saveznici su publika, potrošači, klijenti koji kažu “nama u stvari treba to sto ti, Nataša, praviš“!

Koliko je kreiranje mode odraz vremena u kojem živimo. Poznate su tvrdnje da je Meri Kvant smislila mini suknju u vremenu tadašnje ekonomske krize. Kako se u tom kontekstu prilagođavate vremenu i tržištu ?

Kreiranje mode, svakako, treba da ima karakter vremena u kome živimo, ali treba biti jako obazriv da se vrednosti mode i estetike ne uruše usled jeftininih i neukusnih stilova, ili kako ga neki zovu kičom ili pak, možda bi ga izraz „trash art “ ponajbolje opisao kao „umetnost prostakluka, neukusa, nedorečenosti”… Umetnost treba da bude inovativna i to je lepota moje mode. Namenjena je onima koji žele da imaju nešto novo, lepo, originalno i, pre svega kvalitetno.
Koliko je upornost važna na modnoj sceni kada caruje kič ?

Stvaranje kiča, ili bolje rečeno „trash art“, bez obzira kom vidu umetnosti pripada, ne zahteva stanje uzvišenog duha da bi se ta, kvazi umetnost stvarala. Takva „umetnost“ je odraz dekadencije u društvu koje ne podržava pravu umetnost. Biti uporan u održavanju pravih vrednosti je jako važno i ne treba dozvoliti da se one potisnu.

Snežana Baralić Bošnjak

PROČITAJTE I: beograd-urbana-energija-devedesetih, intervju-zelimir-zilnik, lazar-tosic-quintet, vikend-prica-drvored

The post Nataša Šarić: Protiv modnog kiča! appeared first on Korzo.

Oktobarski salon postoji 35 godina, osnovao ga je Grad Beograd, a organizator izložbi  je Kulturni centar. Mnogo vode je proteklo Savom i Dunavom u tim decenijama. Menjala su se imena država čiji je glavni grad bio Beograd. Zbog toga nije jednostavno ocenjivati ni Oktobarski salon, koji traje, uprkos geopolitičkim promenama. Korzoportal na licu mesta. Resavka br. 40b.

Moto 56. Oktobarskog salona

Zdanje u kome se održava Oktobarski salon fascinantno je i velelepno, ma koliko bilo oronulo. Obećava se obnova…

Kako tumačiti savremenu umetnost? Osećajem!

Ivana Ivković: Linija, redovi, kolone

Savremeni likovni umetnici oni su koji trepere od ljubavi…

Anjila Rubiku, Posledice ljubavi

Kad oboli drvo, kad život izmiče… nije kraj…

Dženet Lorens: Podupiranje/Nestajanje

“Lomljiva prisutnost” targetira ono što je obeležilo početak 21. veka u Evropi – izbegličku krizu.

Rena Radle, Vladan Jeremić: Lomljiva prisutnost

A onda se vatra priljubi uz vatru.

Mariana Vasileva: Šibice

Uprkos svemu – svetlost!

Asako Široki: U mreži

Oktobarski salon postao je međunarodni posle 90-ih godina prošlog, 20. veka. Od tada i kustosi dolaze iz raznih zemalja. Ove godine on je Dejvid Eliot. Odabrao je 67 umetnika koji se izražavaju u različitim medijima.

PROČITAJTE I:  natasa-teofilovic-svet-digitalne-umetnosti-i-animacije, savremena+umetnost, vikend-prica-bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, savremena-galerija-zrenjanin-u-gostima, muzej-savremene-umetnosti-vojvodine-50-godina, gradski-muzej-sombor-zbirka-savremene-umetnosti, mirko-lazovic-nova-umetnost

The post Foto esej: 56. Oktobarski salon, Beograd appeared first on Korzo.

Prvo domaće izvođenje delova iz „Velikog učenja“, muzike čiji je autor engleski neoavangardni kompozitor Kornelius Kardju (1936 – 1981), održano je u Kino sali na  Železničkoj stanici u Novom Sadu (postoji od 1964!), kao stvorenoj za koncerte. Bili smo u Utrobi Muzike. Korzoportal na licu mesta.

Kino sala u zgradi novosadske Železničke stanice, koncert

Dva orkestra – “Ansambl Studio 6” i “Novi Sad Scratch Orchestra” priredili su u utorak uveče (1. novembar 2016) koncert za pamćenje. Tim pre jer je Kornelius Kardju kompozitor čija dela retko možemo čuti na našim prostorima. Da je “Veliko učenje” izvedeno u celini, koncert bi trajao devet sati, ovako, odabrana su četiri od sedam delova i uživanje je trajalo oko tri sata.

Ričard Baret                                                                                                 Foto: Manja Holodkov

Pred publikom koja je očigledno znala na čiji koncert dolazi, odnosno ko je Kornelius Kardju, Ričard Baret ipak je rekao nekoliko napomena o delu “Veliko učenje” kao jedinstvenom ciklusu  ovog engleskog kompozitora, u celini prvi put izvedenog tri godine nakon Kardjuove smrti (1984).

Ričard Baret: “Delo je napisano za Scratch Orchestra kao kolektivni eksperiment koji se bavio demokratizacijom eksperimentalne muzike i u kome su svi bili jednaki – profesionalni muzičari, amateri, kompozitori i instrumentalisti. Tekst “Velikog učenja” napisao je Konfučije i u njemu opisuje jedno harmonično društvo. To je u muzičkom svetu Scratch Orchestra koji predstavlja idealističku viziju sveta u kome su muzičari različitih vokacija, roda, porekla. Svaki od sedam delova “Velikog učenja” donosi različiti tretman između teksta i muzike, glasova i instrumenata, slobode i zapisa, energičnosti i nepokretnosti.”

Tokom koncerta, muzičari jedan po jedan napuštaju binu i odlaze u salu, među publiku, odakle nastavljalu da pevaju. U mraku, uz njihove glasove, bili smo u Utrobi Muzike.

Ansambl Studio 6 postoji već nekoliko godina u Beogradu i neguje savremenu muziku. “Novi Sad Scratch Orchestra” formiran je za novosadski koncert po modelu Scratch Orchestra čiji je jedan od osnivača bio Kornelius Kardju.

Kompozitor bi verovatno, da ne kažemo sigurno bio zadovoljan mestom održavanja koncerta – pored pruge, tračnica koje odvode/dovode a ne pitaju koga.

PROČITAJTE I: kompozitor-kornelijus-kardju-80-godina-od-rodenja, branka-parlic-six-a-clock-new-music, intervju-branka-parlic-nova-muzika/

The post Kornelius Kardju / Koncert pored pruge appeared first on Korzo.

Otkrivamo ono što je naša baština – Prokuplje, brdo Hisar na kome su ostaci tvrđave iz XIV veka, još neistražene. Da li je Prokupačka tvrđava, kulturno nasleđe-bogatstvo ili teret? Projekat “Nepokretno nasleđe u Srbiji” i još jedno otkrivanje velova naše bogate istorije – Julka Kuzmanović Cvetković.   

Pogled na brdu Hisar i zadužbinu Alekse Savića

 Poniklo u podnožju planina Jastrepca, Pasjače i Vidovače, na nadmorskoj visini od oko 300 metara, Prokuplje svojim geografskim položajem, arheološkim otkrićima u njemu i bližoj okolini i sačuvanim ostacima spomenika iz prošlosti, odaje lik odavno sazdanog grada. Na jugozapadnoj strani se uzdiže živopisno brdo zvano Hisar, oko koga se zmijoliko obavija Toplica i na kome i danas stoje trošni ostaci davnašnjega grada. Sve što se vekovima, dobro i zlo ovde zbivalo, zbivalo se pod strmim padinama ovoga brda, pa je Hisar večiti simbol Prokuplja. (Slobodan Nestorović, Pod Hisarom, 1979)

Gotovo da se ništa nije promenilo od vremena kad je Slobodan Nestorović pisao hroniku grada pod Hisarom, Prokuplja. I dalje Toplica zmijoliko obavija brdo Hisar čineći prirodnu pojavu –epigeniju, što zapravo znači da delom svog toka teče natrag, jedino je tako mogla da sa tri strane obavije brdo. Otuda baš to brdo koje danas zovemo Hisar čuva najstariju istoriju varoši, tragovi prošlosti prostiru se uglavnom  istočnom, nešto blažom padinom koja se otvara prema današnjoj varoši pa sve do vrha brda.

Na brdu Hisar su ostaci stare tvrđave. Narodno predanje kaže da je tu stolovao Jug Bogdan i da je on sagradio tvrđavu i malu crkvu u podnožju brda. Istraživanja rađena krajem prošlog veka su potvrdila postojanje srednjovekovne tvrđave, istražen je deo na vrhu brda. Svi pokretni nalazi, ulomci posuđa, alatke, komadi oružja, ukazuju da je tvrđava svoju poslednju fazu gradnje imala krajem XIV veka, u vreme kad se srpska država lagano raspadala i kad su oblasni velikaši, učvršćujući vlast, obnavljali tvrđave. Istoričari smatraju da je na Hisaru postojalo rimsko utvrđenje i da je to Hammeum, stanica na putu od Niša prema Lješu na jadranskoj obali. Do danas je otkriven i sačuvan gornji grad, na samom vrhu brda, površine oko 500 m2, ovalnog oblika, sa kamenim zidovima koji prate kofiguraciju terena. Sa severne strane koja strmo pada prema Toplici, bedem je širok tek nešto više od metra, sa istočne strane gde je padina blaža, zid je širine tri metra i sa spoljne strane ima, gotovo celom dužinom suvi rov. Donžon kula čuva uzanu kapiju sa originalnim kamenim pragom, u blizini, na severnom bedemu je mala, poterna kapija koja je stepenicama imala vezu s kulom kraj Toplice-vodenom ili Jug Bogdanovom kulom.

Predlog za rekonstrukciju prokupačke tvrđave

Utvrđenje je imalo još dva gotovo koncentrična bedema. U okviru prvog, na kome još postoje ostaci tri kule, sa istočne strane je novije zdanje, zadužbina dr Alekse Savića-Savićevac, zgrada na vrhu Hisara, koja se vidi sa koje god strane gledali. Zidana je 1927. jer je dr Savić, koji je službovao u Prokuplju, testamentom ostavio amanet da ga sahrane na padini Hisara, a da na vrhu brda podignu zgradu, na radost i uživanje Prokupčanima. Iako je planirao da to bude sanatorijum, zgrada je uglavnom bila restoran, a do 1962. je u jednom delu bio smešten Muzej. Piše u letopisima da je prilikom izgradnje te zgrade otkriven temelj rimske građevine s mozaicima, fontanama, da je pronađen rimski novac, no nijedan podatak nije dokumentovan detaljnije tako da ostaje da samo nagađamo šta je to uništeno prilikom zidanja Savićevca. Treći bedem je gotovo potpuno zatrpan, tek je prilikom proširivanja puta otkriven u profilu te se može nazreti pravac pružanja bedema. Kraj Toplice, na severnoj strani je gotovo potpuno očuvana kula, Jug Bogdanova kako je u narodu zovu. Svakako je bila osmatračnica jer se ovde izgleda moglo preko Toplice, na jednom od starih planova Prokupačke tvrđave koji se čuva u Bečkom arhivu a koji je rađen u XVII veku, upravo naspram kule je nacrtan most. Danas tragova mosta nema, a kraj kule je divna poljana. Šezdesetih godina prošloga veka je na Toplici, kraj kule, postojao splav na kome su organizovane zabave.

Plan prokupačke tvrđave iz 1669. godine

U podnožju Hisara, na istočnoj padini postoje rimski ostaci. Tu su tokom arheoloških iskopavanja 1972-75 otkriveni temelji hrama posvećenog Herkulu, izgleda bogato ukrašenog sudeći po ostacima fresaka, arhitektonske plastike, podnih ploča… Taj hram je obnovljen u vreme Justinijana, u VI veku a zatim je u XIV veku, u istočnom delu temelja podignuta mala jednobrodna pravoslavna crkva sa pripratom. Sveto mesto je poštovano, bez obzira na verovanja, temena apsida iz sve tri faze se poklapaju. Narod ovu malu crkvu zove Jug Bogdanova, verujući da je on bio ktitor, a zove je i Latinska, verujući da su je za bogosluženje koristili katolici u XVI veku, kad je u Prokuplju postojala moćna dubrovačka kolonija. Iz tog vremena je sačuvano nekoliko nadgrobnih spomenika Dubrovčana, koji su zasad u crkvi.

Statueta Herkula, nađena tokom arheoloških istraživanja

Rimskih ostataka ima i na jugoistočnom delu padine, tu su u današnjoj porti crkve sv. Prokopija otkriveni temelji termi, zidanih istovremeno kad i Herkulov hram, sudeći po orjentaciji, načinu zidanja i po pokretnim nalazima. Terme su bile monumentalne, kvalitetno zidane, pružale su se prema rečnoj obali, zidovi su nalaženi prilikom kopanja u dvorištima u neposrednoj blizini. Najverovatnije su terme, u kojima se odvijao deo javnog  života Hammeuma, pretvorene u crkvu, pošto je hrišćanstvo postalo zvanična religija u IV veku, kad su se društvene norme promenile. O tome svedoči niz građevinskih intervencija na objektu. Oko tog hrama je krenulo sahranjivanje i na padini Hisara je otkriven značajan broj poznoantičkih grobova. Pretpostavka je da je nad grobom jednog od mučenika sahranjenog u blizini crkve kasnije sagrađena današnja crkva sv. Prokopija. U prilog tome govore i grobovi otkriveni u đakonikonu, dok prostor ispod oltara nije istražen. Dakle, samo je grob nekog poštovanog mučenika mogao odrediti položaj crkve koja zapadnim zidom udara u brdo i u koju se ulazi sa severa. No, tek će nova istraživanja moži da u potpunosti potvrde ovu pretpostavku.

Arheološka istraživanja na termama istočno od crkve sv. Prokopija

Crkva sv. Prokopija je treći značajan spomenik u podnožju Hisara. Ona je pravilno orijentisana u pravcu zapad-istok, sa tri apside sa istočne strane, prvobitno građena kao trobrodna bazilika makedonske škole po temeljima i najviše liči na sv. Sofiju ohridsku. U crkvenim analima stoji da je osvećena 934. godine. Njena hiljadugodišnjica je slavljena 1934. godine kad je u Prokuplju organizovano veliko slavlje, kojem su prisustvovali patrijarh i kralj Aleksandar. Nije poznato kom je svetitelju bila posvećena. Krajem XIV veka je crkvi prizidan južni brod i tu su pohranjene mošti sv. Prokopija donete iz niške crkve, zazidane kako bi se sačuvale od nadolazeće pošasti. Vrlo brzo i crkva i grad se počinju zvati imenom sv. Prokopija. U povelji kneginje Milice iz 1395. godine, kojom ona poklanja dobra manastiru sv. Pantelejmona u sv. Gori, nabrojana su dva čoveka iz grada sv. Prokopija, Radoslav i Dobromir, sa svom baštinom.

Prokupački grad, ili tvrđava, kako god je zvali, bio je mesto poslednje odbrane. Kad bi neprijatelj krenuo u osvajanje, stanovnici iz okoline bi pokupili najosnovnije što su mogli da ponesu, poterali bi stoku, poveli čeljad i sklanjali bi se unutar bedema. Tu se živelo tokom opsada, dok je trajalo hrane. Za vodu su bile zidane cisterne, unutar svakoga bedema po jedna, skupljale su kišnicu  a pod okriljem noći su hrabri silazili do reke i donosili vodu, da obnove zalihe. Uz bedeme su otkriveni tragovi nastrešnice pod kojom se boravilo, sudovi u kojima se spremala hrana, čak je na jednom ognjištu nađena šaka ugljenisanog zrnevlja.

Brdo Hisar je još uvek velika tajna, budući da je tek delić istražen. U gradu kruže priče o lagumima, postoji priča da jedan lagum izlazi prema Sokolici, i to onaj kojim su poslednji branioci utekli od Turaka s konjima potkovanim naopako a na gradu ostavili goč da pravi veliku larmu. Ulaz u jedan od laguma je otkriven pre neku godinu, prilikom proširenja puta mašinskim radovima. Još se niko nije usudio da proveri gde vodi. Posle pada Srbije pod tursku vlast, Prokuplje deli sudbinu čitavog naroda. Tvrđava se urušila, crkva sv. Prokopija je rušena i obnavljana zajmom uzetim do Turaka.

Latinska crkva, temelji Herkulovog hrama

Posle vekova trajanja pod zemljom, sedamdesetih godina XX veka su započeta istraživanja, najpre Jug Bogdanove crkve. Istražen je prostor oko crkve, otkrivena velika nekropola. Crkva je obnovljena, freske konzervirane. Danas nas sa severnog zida gledaju sveti ratnici, odolevaju vremenu, traju više od pet vekova. Crkva slavi Bogorodičin pokrov, otvara se svakog 14. oktobra i ponekad, kad želimo da pokažemo gostima šta imamo od starina.

Kad je istražen i konzerviran gornji grad tvrđave, još daleke 1980. godine se rodila ideja za revitalizacijom i napravljeno je idejno rešenje za letnju pozornicu koja tako nedostaje maloj varoši. Kopija plana je već izbledela, ideja je još uvek živa. Godine 2000. je napravljeno 212 stepenika od sredine brda, pored spomenika Aleksi Saviću, do Savićevca. Oživeli smo tvrđavu 2002. u danima Evropske kulturne baštine. Prokupačko amatersko pozorište je izvelo Šekspirov San letnje noći, bio je to doživljaj za pamćenje. Činilo se da te noći niko od Prokupčana nije bio kod kuće, iako je bio mrak, iako nije bilo dovoljno stolica, iako su iz Doma vojske doneli 200 stolica, sedeli smo na bedemima, na kamenu…

Koncert Hazara na letnjoj pozornici na tvrđavi

Nekoliko godina smo, povodom gradske slave, Dana sv. Prokopija, na tvrđavi imali pozorišne predstave, koncerte. Slušali smo na tvrđavi Hazare, Pavla Aksentijevića, gledali Jelenu Anžujsku, Koštanu, imali smo sportska takmičenja, viteške borbe. I svake godine su se neki zaklinjali da ćemo sledeću slavu sačekati na pravoj pozornici. A onda smo pre neku godinu, na dnevnom svetlu, videli da konzervirana tvrđava počinje da se ruši, da se kamenje odvaljuje i da više nije bezbedno organizovati bilo kakva masovnija dešavanja.

Svaki put, kad nam dođu gosti, vodimo ih na Hisar, gde bismo inače. Pokažemo im divan pogled na naš lepi grad, na jedinstvenu prirodnu pojavu-epigeniju. Pomislim da to što naša reka delom teče uzbrdo možda i nas čini posebnima. I dok im pričamo istoriju varoši, ne pominjemo da je Dunek, nekadašnja gradska plaža doskora bio smetlište. Pričamo im o našim značajnim crkvama, o toleranciji. Pokazujemo spomenik našem slikaru Boži Iliću i pesniku Radu Draincu, tu blizu Alekse Savića. I s ponosom pokazujemo tvrđavu koja će jednog dana oživeti kad napravimo letnju pozornicu, koja će biti letnja scena Doma kulture. Doduše i Dom je u fazi adaptacije.

Turski amam, uporedno nekada i danas

Ne pokazujemo posetiocima turski amam, tamo su se uselili beskućnici, nemaju gde. Amam je usred Knez Mihajlove, na divnoj parceli, kada bi se uredio postao bi poseban. U međuvremenu, kad nam dođu gosti i nama se naša varoš nekako učini lepšom, bar na neko vreme. A kad gosti odu, nastavimo da maštamo…

Julka Kuzmanović Cvetković, arheolog, Narodni muzej Toplice, Prokuplje

PROČITAJTE OSTALE TEKSTOVE U OKVIRU PROJEKTA: zlatko-uzelac-barokni-grad-tvrdava-pancevo, haleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, viktorija-aladzic-arhitekti-komor-i-jakab-suboticka-arhitektura, ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu, julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, elena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, kulturno-naslede-i-urbana-kultura

The post Julka Kuzmanović Cvetković: Prokuplje / Brdo Hisar kao tajna appeared first on Korzo.