Intervju sa Martom Kiš Buterer objavljen je na korzoportalu 2016. godine. Četiri godine kasnije, 2020, ova novosadska akademska slikarka ima zajedničku izložbu sa Evom Fedi “Iz dubine i o površini” u Galeriji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine (30. novembar – 11. decembar), što je povod da se ponovi neznatno dopunjen, minimalno izmenjen intervju. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Lična arhiva M.K. Buterer, SULUV. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
![]()
Marta Kiš Buterer dobila je poziv od svoje drugarice Eve Fedi da “podele” izložbu u Galeriji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Svoju je nazvala “Herbarijum” jer, kako kaže “drveće, biljke i životinje nam svaki dan daruju vazduh, senku, utočište, potrebnu hranu, a mi zagađujemo okolinu i uništavamo i istrebljujemo živi svet. Svaka biljčica na ovoj izložbi je simbolična čitulja. Koliko dugo nam još dugo mogu davati kiseonik?’’
Ono što je Marta Kiš Buterer kazala u intervjuu za korzoportal 2016. godine važi i u 21. veku.
![]()
Nije jednostavno razgovarati sa Martom Kiš Buter koja me je primila u svojoj čehovljevskoj kući u Novom Sadu, okruženoj razbarušenom baštom, kroz koju veselo tumaraju tri psa i mnogo mačaka. Jedna od mačaka je iz komšiluka i dala joj je ime Bumerang – “Stalno mi se vraća”. Razgovarale smo u tavanskom ateljeu iz koga se pruža pogled na umetnički “posed” ove žene koja označava dragoceni deo Novog Sada, posvećene likovnom stvaralaštvu i mladim umetničkim talentima. Zbog čega nije jednostavno pričati s njom? Zbog toga što je njen svet bezgraničan.
Marta Kiš Buterer: Volim izazove. Još 1995. se naziralo da ću raditi drugačije od ostalih umetnika. Govorila sam da bih radila na drvetu zato što drvo ostavlja trag moje duše. Počelo je tako, a nastavila sam i sa drugim prirodnim materijalima, samo njih volim. U sudbonosnom susretu sa Eržikom Mezei i njenim radovima – vuna i pusta (tkanina od gusto tkane vune, prim. korzoportal) shvatila sam da može da se kombinuju drvo i vuna i nekako je tako tekao moj način rada po čemu sam bila zapažena. Ali volim da radim i akvarel, najviše je sličan prozračnosti duše. Imam i radove koje sam isplela. “Kalnedar” se zvala izložba kada sam isplela svaki mesec, ali se meseci nisu zvali januar, februar… Jedan se zvao “Boli me dupe” kao mesec kada se plaćaju računi, pa onda “Lepota” kada je neki mesec opčinjen lepotom… I tako, svaki drugačije. Počela sam od kutija šibica – jedna kutija, jedan dan. Svaka se mogla otvoriti i zatvoriti kao mi – imamo naše “spolja” i “unutra”. Izložba je bila u “Izbi”, a počela je u mraku, zvucima budilnika, htela sam da svako vizualizuje misli svog dana, a kada se upalilo svetlo videli su kako sam ja vizualizovala svoje dane. Jedna od mojih izložbi zvala se “Niti neba”. Uvek se nekako vraćam nitima, duše, kao godovima koje ima stablo. Sada slikam na platnu moje životinje koje su kao iz bajke.
![]()
Marta Kiš Buterer odbačenim predmetima pronalazi novi smisao i značenje što se definiše kao reciklažna umetnost.
Kada mi neko donese drvo sa Dunava gledam ga danima, sa njim razgovaram i onda počinjem da stvaram. Ako je to drvena lopata posmatram je sve dok ona ne kaže šta će biti od nje. Nemam temu o kojoj u napred razmišljam. Svim mojim objektima zajedničko je da su nađeni, što je vrsta recikažne umetnosti. Ustvari, stalno se vraćam tradiciji i nekako sam tipična vojvođanska umetnica, jer su na mojim radovima vojvođanski motivi. I lopata ima prošlost, sadrži energiju ljudi koji su je držali u rukama. Ja sam kao neka spasiteljica odbačenih predmeta, uživam da ih oživljavam kroz umetnost. Razgovaram s prošlošću, sa precima… Svaki moj objekat je duboko promišljen, višeslojan, baš zbog te sveprisutne prošlosti.
Njene umetničke radove prati nerazdvojiva priča. Pred posmatračem su u priči i smrt, i žena, i brašno, Vojvodina… Otvaraju se mnoga vrata…
Tako nekako. Da li su to bliznakinje koje imaju zajedničku kiku, ili motiv koji asocira na cvetove, a oni su istovremeno i bradavice na dojkama, lopata umesto ruku ima čiviluk… Sjedinim više predmeta u jedno delo. Posmatrač ne može da nasluti šta je sve reciklirano. Imam u kući od dede šustera kalup u podrumu, čiviluk je u ormanu, lopata se vukla na terasi… I onda se odjednom otvaraju vrata. Ne znam kako? A tačno znam koje parče drveta tražim kao i kod dela “Vojvodina” – gledam u oprano drvo i u mislima mi se pojavi da će ono postati siromašna Vojvođanka – sito će joj biti glava, zatim razmišljam… brašno, sito,džak… Džak postaje marama vezan oko sita – glave, pa mi se javio motiv iz Iđoša – reš pečen hleb, pa sam se setila fotografije o starim mlinovima iz Ade i ta fotografija je završila ispod marame moje Vojvođanke. Sve se odjednom dogodi. Kad se otvore vrata, pojavi se ceo svet.
![]()
Kada se u Novom Sadu pomene ime Marta Kiš Buterer mnogi znaju da su njeni učenici iz osnovne škole “Petefi Šandor” na svim izložbama, stalno su umazani bojama, putuju sa njom na izložbe u druge gradove. Prepoznata je kao umetnica i profesorka koja širi energiju. Otkuda toliko energija?
Dao mi je bog (smeje se). Imala sam roditelje prepune energije. Pa kad imaš nešto genetski onda to treba pametno i da koristiš. Ali nisam znala da ću biti dobra nastavnica, profesorka, nego je jednom prilikom Boško Petrović izuzetan umetnik i profesor, a već je bio jako bolestan, izrekao sudbonosnu rečenicu za mene – “Vidite deco, retki su umetnici koji su dobri profesori, a profesori da su dobri umetnici”. I to je mi je bio izazov. Tada sam bila na trećoj godini Likovne akademije u Novom Sadu i dala sam sebi zavet da ću jednog dana biti i dobra umetnica i dobra profesorka. Kad su me pitali zbog čega si tako ambiciozna, a ljudi smatraju ako žena teži nečemu i napreduje da je to zbog drugih, a ja nikada nisam radila zbog drugih, nego sam samo želela da vidim da li ću uspeti što sam zamislila. I bila sam veoma srećna kad sam videla da sam uspela. I nema veće sreće nego kad iz sveta stigne nagrada za moju učenicu. Odem ja detetu i kažem –“ Jelena, dobila si prvu nagradu u Sloveniji u izuzetno jakoj međunarodnoj konkurenciji”. Ona je zaplakala, zagrlila me je i napisala na fejsu da joj je to bio najlepši dan u životu. Zar postoji nešto lepše,, veća nagrada za mene. To je neopisivo i parama se ne može kupiti. Najlepši događaji su besplatni.
Autorka je mnogih međunarodnih umetničkih kolonija u novosadskoj osnovnoj školi “Petefi Šandor” u kojoj je zaposlena.
Bilo je sedam međunarodnih kolonija koje sam organizovala. I jednom sam pozvala umetnike koji su i profesori. Zadala sam im da cunjaju po našoj dokumenatciji za dečjim radovima i da urade svoj rad na osnovu tih radova. Istovremeno sam deci rekla da gledaju njihove radove i da urade svoje crteže u odnosu na “profesorske, umetničke”. I – sreli su se u galeriji i rezultati su mi se jako dopalo. A nedavno je sin Kinge Mezei (glumica, rediteljka nagrađene “Piaf marche”, prim. korzoportal) uradio crtež i poklonio mi ga. Želela sam na osnovu tog rada da uradim svoje umetničko viđenje. Znate, tu se susreće umetnik sa profesorom. Sebe ne mogu da odvojim od profesora i imetnika. Jednom sam to dokazala i kada sam imala samostalnu izložbu u Kikindi. Deci sam tada obećala da ću i njima napraviti izložbu i to sam uradila u prostoru „Maska“ sa njihovim maskama i kostimima. Bio je i performans “Isterivanje zime”. Nekako mi je čast da istovremeno izlažem sa svojim učenicima i da pokažem da se rad mene kao umetnice i profesorke ne razdvajaju. To sam ja! Gledala sam da im služim kao primer – da nastavnica likovnog nije samo neka dosadna tipkinja koja kaže – sada crtajte, nego da je i umetnica koja im pomaže da se pokažu na sceni.
![]()
O tome koliko su za Martu Kiš Buterer kao umetnicu važne izložbe.
Samostalne izložbe su mi najvažnije, jer onda izlažem svoju priču, deo mog sveta i to jedino može da se vidi u galerijama. Radila sam i instalacije što mi je draže. U Budimpešti se dešava koncept kada umetnici realizuju ideju na javnom prostoru i vidi je masa ljudi. U galerijama je drugačije. Naravno da mi je jako važna svaka moja izložba jer je to jedini način da pokažem moj svet. Bila mi je čast kad me pozovu da publika vidi šta radim. U poslednje vreme ne izlažem. Neke izložbe sam radila po nagovoru – zašto ne izlažeš kad si uradila. Znate, postoje umetnici koji prvo zakažu termin u galeriji, pa tek onda urade radove, možda u poslednja dva dana. Za mene to nisu pravi umetnici, smatram da su odradili, ne znači im isto kao onima koji rade, rade, pa se dogodi izložba. Mislim da će se umetnost lagano seliti iz galerija na javne prostore kao street art, u aule koncertnih dvorana… Taj koncept već postoji u svetu.
![]()
U njenom novosadskom zanosno razbarušenom dvorištu nalazi se “Zid umetnika” u koji je cigle sa potpisom ugradilo više od 200 umetnika/umetnica.
Kada su 2010. godine gasne instalicije zakazale eksplodirao je moj stančić u dvorištu. Srećom, niko nije bio u njemu. Odmah zatim u Feketiću je bila umetnička kolonija, bilo je cigala, i sinula mi je ideja što nije slučajno – moj otac je bio zidar: oko mene su umetnici, ispred nas su cigle koje ne mogu da kupim jer nemam para, pa sam zamolila kolege da se potpišu svako na jednu ciglu. Pitali su me šta će ti naš potpis, a ja sam rekla – ako hoćete da učestvujete u Zidu umetnika, dokazaćemo svetu, ako smo humani, da umetnici ciglu po ciglu jedni drugima pomažu i napravićemo jedan zid koji meni mnogo znači. Svi su prihvatili poziv. Akciju sam pokrenula 2011. i sada nas je ovde “na ciglama” sve više.
U životu Marte Kiš Buterer dan nije podeljen na – “sad radim, sad se odmaram”.
Težim sve što dotaknem da nešto i bude od toga. Život je jako kratak da samo filozofiramo, da traćimo vreme. Naše vreme je u stvari zajedničko vreme. Smatram ako nisam nekome korisna pa i sebi, da sam protraćila ovo kratko vreme u svetu. A drugo, sve je povezano, stalno mi radi mozak, ako se nešto ne dešava kao da sam umrala (smeši se). Volim dinamiku, volim ovo što radim, volim život, volim ljude. Sve što radim radim s ljubavlju. Prava radoholičarka (smeje se, dok joj se oči cakle)!
PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-olga-kovacev-ninkov-grupa-boschbosch-51-godina/, crtica-prepodne-na-groblju/, natasa-maksimovic-knezic-sloboda-vredi-vise-od-gomile-para/, vikend-prica-ambis, foto-esej-pocinje-prvi-vikend-u-policijskom-casu-pogled-iz-gradica/, podgradje-petrovaradinske-tvrdjave-kao-trnova-ruzica/, sentandreja-bastina-srba-u-madjarskoj-nova-muzejska-postavka/
Članak Intervju – Marta Kiš Buterer, likovna umetnica / Život je kratak da bismo filozofirali se pojavljuje prvo na Korzo.
Janoš Tarko je umetnik koji istražuje nešto vrlo neobično i hrabro, i u tom pokušava da zamrzne vreme koje nas dotiče i opterećuje i stvara u nama posebnost, rekao je Zoran Gaši otvarajući u Američkom kutku u Novom Sadu 39. samostalnu izložbu ovog novosadskog slikara, vajara i muzičara Janoša Tarka, pod nazivom „Trip pop“.
Janoš Tarko o svojoj izložbi u Američkom kutku – «Bavim se različitim temama. Generalno sve se one tiču naših života, bola, patnje, ratova, ljubavi. Ja ne biram teme, one nastaju same. Nekad sam dosta kritičan, ovaj noviji serijal asemblaža je direktniji, suroviji kada govori o pištolju, pripadnosti, prikazu Hrista, dok prethodni radovi imaju neku nežnost, razigranost, kolorit koji malo ironizuje realnost i pravi od naših apsurdnih vrednosti komiku. Ovom izložbom izmešao sam svoje ranije i novije radove, jer mi je namera da njome završim ovaj način izražavanja. Koristiću i dalje tehnike asemblaža i eksperimentisanja sa različitim objektima, ali teme su, ipak, presudne. Neću se baviti više trenutkom i društvom, dovoljno sam rekao o tome, o tome se može u nedogled. Moji novi radovi zalaze u metafiziku, nadrealno, u snove i svemir. Fasciniraju me nebo, zvezde i mrak. Uradio sam već puno skica. Život je prekratak da bismo se bavili samo trenutkom. Jednostavno – eksperimentišem».
Istoričar umetnosti Vladimir Dimovski u Katalogu izložbe Janoša Tarka – «… Zvezdani čovek? Gosn.Psihopata? Kauboj, Pušač, Arthrist… ili Slikar? Koju ulogu igra današnji Čovek pored prozora posmatrač, gledalac, voajer? Da li može posle svih nadražaja, provokacija, virusa i snova Mikija Mausa, posle svih histeričnih sokova, da iskreno kaže Osećam se super, a da pritom ne pukne od smeha samom sebi, osećajući ipak olakašanje…».
Izložba „Trip pop“ u Američkom kutku u Novom Sadu čiji je autor Janoš Tarko predstavlja presek njegovih radova nastalih u proteklih nekoliko godina. Sastoji se od slika na platnu, kolaža i asamblaža. Akcenat je na kolažima i asamblažima, a većina nije do sada izlagana.
